Dobar otac – optužnica ćerke

Prošlost, ćerko, da je upoznaš, može te stajati budućnosti.

– Rajner Kunce

Beata Niman (Beate Niemann) je ćerka šefa Gestapoa u Beogradu, Bruna Zatlera (Bruno Sattler). Dugo je smatrala da je njen otac nevin ležao u zatvoru Demokratske Republike Nemačke. Nije, naravno, mogla poreći da je Bruno Zatler znao za mnoga ratna zlodela, ali za njih su znali i mnogi drugi Nemci.

Rođena 1942. godine, Beata Niman nije imala mnogo jasnih uspomena na oca, ali je rasla sa idealizovanom slikom o njemu, potpomognutom pričama majke, sestara i ostalih članova porodice. U Beatinoj porodici se o njenom ocu uvek govorilo sa poštovanjem, kao o časnom pruskom činovniku.

Januara 1997. godine, Beata počinje da u arhivima, državnim ustanovama i bibliotekama detaljnije istražuje biografiju svoga oca. Od želje da utvrdi zašto je njen otac “nevin” dvadeset pet godina ležao u zatvoru, došla je do zaključka da je kriv za monstruozne ratne zločine. Od čoveka koji je “samo znao za zločine”, Bruno Zatler postao je zločinac koji ih je činio.

Tokom istrage, Beata Niman je stigla i do knjige Valtera Manošeka Holokaust u Srbiji (naslov originala Serbien Ist Judenfrei), te je više mogla da sazna o zločinima koje je njen otac počinio u Jugoslaviji, SSSR-u i na drugim okupiranim teritorijama. Tokom svoje istrage stigla je i u Beograd (2001. godine) gde je u arhivima mogla da nađe spiskove ubijenih, ali i da upozna Ljiljanu Đorđević, koja je preživela Sajmište zahvaljujući činjenici da je njena majka imala švajcarsko državljanstvo.

O svojoj poseti Beogradu, Beata je napisala sledeće:

Pre nekoliko godina posetila sam Aušvic. Ovde u Beogradu, sa saznanjem da je moj otac saodgovoran za ubistva, osećam još direktnije nečovečnost nacističkog režima. Ubijeni su u ličnom odnosu sa mnom. Razgovor sa troje ljudi koji su samo igrom slučaja preživeli, još jednom mi je pojasnio prostu činjenicu da svi pripadamo istoj vrsti. Što se mene tiče, već duže vreme smatram da bi trebalo spaliti sve pasoše i potvrde verske pripadnosti, da najveće zlo čovečanstva proističe od utvrđivanja i insistiranja na nacionalnosti i verskoj pripadnosti.

Otac Beate Niman, Bruno Zatler, umro je u zatvoru 1972. godine pod nerazjašnjenim okolnostima. Iako je osuđen kao visoki oficir Gestapoa, zvanično nikada nije odgovarao za ratne zločine. Rezultate svojih istraživanja Beata je iznela u knjizi Moj dobri otac: život sa njegovom prošlošću (Mein gutter Vater), a dokumentarne snimke istrage je reditelj Joaš Tatari (Yoash Tatari) povezao u film Dobar otac – optužnica ćerke.

Svi podaci koji se mogu naći u knjizi i u filmu su potkrepljeni činjenicama, što arhivskim dokumentima, što podacima iz literature, što svedočenjima preživelih i ličnim sećanjima. Ipak, premda je u pitanju veoma ozbiljno istraživanje, knjiga Moj dobri otac je prvenstveno jedna duboko ljudska priča. Priča o ženi koja je nekada idealizovala oca, a sada mora da živi sa tim da je ćerka ratnog zločinca. Bez obzira na sve podatke do kojih je došla, nije uspela da nađe bilo kakav znak da se njen otac kaje za sva nedela koja je počinio.

Kada je počela da istražuje i majka i sestre su prekinule kontakt sa njom. Beata Niman je otkrivši dosta podataka o ocu, ali i o majci (koja je odobravala stvari koje je njen muž radio tokom rata) izjavila kako “ne želi takve roditelje”:

Mi smo svi odrasli u hrišćanskom duhu i uvek su mi prebacivali da bih vodila bolji život kada bih oprostila svom ocu. Ali ja mislim da je apsurdno kad mi to kažu. Mogu samo da mu oproste žrtve, ja ne mogu. A žrtve ne mogu da mu oproste zato što su mrtve jer ih je ubio.

Beata piše kako se, saznavši neke stvari o prošlosti svoje porodice, osećala prevareno i izdano i kako joj je bilo teško da prihvati istinu. Nije znala da su živeli u kući jevrejske porodice koju su odatle izbacili, da koriste njihove stvari – pritom je njenim roditeljima to bilo sasvim normalno. Kroz čitavo detinjstvo bila je nesrećna što je uskraćena za prisustvo oca, koga je obožavala i idealizovala, a kada je dobila priliku da ga malo više “upozna” – doživela je veliko razočarenje.

Ipak, tu je i argument mnogih – ne znamo kako bismo mi postupili na njegovom mestu, odnosno, da li bismo imali hrabrosti da se suprotstavimo vladajućoj politici i moći. Međutim, Beata Niman ovo ne smatra za opravdanje, jer izbor ipak postoji:

Sedeti za pisaćim stolom, planirati genocid i onda ga izvršavati, nešto je sasvim drugo. To je hladno razmišljanje, nazor i politička predstava koja se manifestuje u postupcima. Moj otac je mogao da se usprotivi. Nije morao da učestvuje, mogao je da “zabušava”. Svih ovih godina nijednom nisam pročitala da je neko ko je odbio zločinačke naredbe imao problema ili da je njegova porodica bila izložena represalijama. Koliko je danas poznato, oni koji su se protivili samo su premeštani – većinom na Zapadni front, gde ubijanje još nije počelo. […] Moj otac je mogao da izbegne mašineriju za ubijanje. Zašto to nije uradio?

Knjigom koju je napisala, Beata Niman se rastala od predstave o nevinom ocu. Uspela je da se suoči sa prošlošću svojih roditelja i kaže da će činiti to i dalje – zbog sebe, ali i zbog svoje dece i svojih unuka.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

  Bojana Komarica, Istorija, Književnost