Ovde i tamo – Vremenski tunel

Ovde i tamo – Vremenski tunel

Zapis na marginama kolekcije od dve stotine slajdova iz bivše Jugoslavije

Opiranje

Čuo sam prvi put za kolekciju slajdova gospođe Marjorie van der Hoog-Hartog (1910-1992) od Snežane Bukal pre dvadesetak godina u Amsterdamu. Moja prva reakcija je bila opiranje da ih vidim. Opiranje koje pokušavate da prikrijete kada vas prijatelj ubeđuje da je nešto što još niste videli vredno, a vi nećete da kažete ne, ali ste vrlo skeptični i u stvari vam se mnogo ni ne proverava prijateljevo uverenje. I – nisam ih ni video dosta dugo vremena. Pretpostavljao sam, samo jedna priča više o bivšoj Jugoslaviji. Kao mnogima od nas, insajdera i autsajdera za balkanske teme i “kompleksnosti”, bilo mi je već dozlogrdilo da se uvek i iznova susrećem sa “još jednom od priča”. Izgledalo mi je kao da baš svako žuri da nešto kaže o top-temi koja to ubrzo više i nije bila. Brzina zastarevenja istorijskih katastrofa sve je bliža brzini uspona i pada pop-zvezda. Hiperprodukcija na zadatu temu uvek obezvređuje predmet. Ili je predmet, u ovom slučaju, svojom konstantno ponavljanom mučninom uspeo da obezvredi interpretacije? Ko će ga znati ko je tu kome više kriv, interpretacije ili sam predmet?

Ipak, argument nije čvrsto stajao. Nije se radilo o ratnom ili posleratnom oku posmatrača. Oko o kome je reč zabeležilo je ono što je videlo i doživljavalo nekih trideset-četrdeset godina pre big bang-a koga je označio CNN, “jedini ovlašćeni istoričar” današnjice. No, to je samo pokazivalo da se moj zamor počinje da projektuje i u prošlost. U želji da odbranim “dostojanstvo teme” (tragično dostojanstvo, naravno) imao sam potrebu da zaštitim i sebe (pa i ja sebe vidim kao deo te tragedije, u stvarnom i simboličkom smislu) od čestih površnosti ili, još gore, kiča. Dakle, ja sam insajder, privilegovani “čuvar pečata tajne”, čuvar istine i autentičnosti svega što je tamo postojalo, pre ili posle big bang-a. A ona? Ma koga je, uostalom, briga šta je jedna dama u godinama, pri tom strankinja, tražila i videla u svakodnevnim prizorima, gradovima, selima, pejsažima jedne poluegzotične balkanske zemlje?

Pribojavao sam se, takođe, da je pisac Snežana Bukal, usled literarne imaginacije možda, u slajdove učitala svoju nostalgiju, svoj žal za izgubljenim mestom i vremenom. No, to, opet, nije ličilo na nju. Sa nostalgijom je znala dosta hrabro da se suočava i da živi život ovde, bez idealizacije onoga što je napustila i što je nestalo, bilo ratnim uništavanjem bilo socijalnom promenom.

Predanost

A onda je konačno došao privatni susret sa kolekcijom. Bilo ih je dvestotinak. Gledanje je tražilo čitavo veče. Svako od prisutnih imao je svoj niz asocijacija i glasno ih izgovarao. Kumulacijom opažanja detalja uspostavljala se priča koja se granala u mnogim pravcima. Kolekciji je bilo teško odrediti žanr. Vizuelni prizori nisu bili čisto turistički zapisi. Na njima nije bilo putnika koji se postavlja ispred objekta svoje posete. Nisu imali, međutim, ni jasnu, tako lako prepoznatljivu, ambiciju umetničke fotografije ili pak ambiciju pokazivanja istorijskog ili kulturnog poznavanja mesta na kojima su nastajali. Upravo ta neodređenost ili možda nenametljivost žanra otvarala je njihov asocijativni potencijal.

Ono što me je zbunjivalo, i potom osvajalo, je činjenica da su me slajdovi gospođe Van der Hoog sve više uvlačili u priču koja uvek ostaje na pola puta između njih i posmatrača. Prestajali su da budu samo povod za sećanje (bilo nostalgično bilo sarkastično) i postajali tema za sebe. U njima postoji jedan mirni zavodnički element. Gledajući ih i komentarišući, svako postaje saučesnik koautor u pripovedanju. Jedan problem je polagano prestajao da me brine – šta je deo učitanog, a šta se nalazi u “njima samima”. Slike nastale pre sedamdesetak dalekih godina, doživljavamo kao ogledalo i vremenski tunel, hteli mi to ili ne.

Kako doživljavamo ove ili neke druge slike mostova u Bosni, sela na Kosovu, pravoslavnih crkava i manastira u Srbiji, kretanje ljudi po ulicama gradova za koje znamo da im tek predstoji urbanizacija a onda, za neke od njih destrukcija, a za sve reruralizacija? Kako ih čitamo jezikom njihovih budućih scenarija? U ovakvim prizorima nema puno politike, a i to koliko je ima je potpuno nevezano za nameru njihovog autora. Ako u njima ima svesnog traganja, onda su to tragovi svakodnevnog života, ne u socijalno antroploškom ili bilo kakvom drugom akademskom smislu. Političku i kulturnu atmosferu pedesteih i šezdesetih u Jugoslaviji, naravno da ćemo naći onoliko koliko ona izvire iz pora svakodnevice. Što ih duže posmatramo, sve više primećujemo prisustvo policajaca, prisustvo ljudi koji čačkaju noseve, dokone grupe muškaraca koji su privilegovano zauzeti čekanjem Godoa. A žene? One uglavnom nešto rade ili žure negde.

Ako bismo tražili u njenoj kolekciji doslednost, možda ćemo je ponajpre naći u načinu kako je gospođa Van der Hoog koristila boje. Posebno plavu i crvenu. One su gotovo znak prepoznavanja stila u mnogim od ovih prizora. Kako je to postizala? Da li je nudila prolaznicama crvene šešire i plave tašne da bi ih prilagodila svojim estetskim zahtevima? Teško, nemoguće. Nemoguće, barem u Jugoslaviji pedesetih godina. Izgleda da je jednostavno bila oboružana strpljenjem i vremenom na raspolaganju. Njene posete su, očigledno bile česte, redovne. Predane.

Ekskluzivnost

Neki posmatrači su opazili da je sklona portretisanju ljudi od pozadi. Da li je to bila njena distanca? Njena dalekost, ne upuštanje u “drugost” koju je videla pred sobom? Sumnjam. Sve mi govori da je pre reč bila o nenametljivoj ljubavi, diskretnoj strasti prema prostorima i ljudima među kojima se kretala. Naravno, to pod uslovom ako ljubavno sagorevanje i destrukciju ne proglasimo za jedino legitimne na Balkanu. No koliko smo u tom slučaju žrtve autoegzotizacije i pumpanja stereotipa o nama, za koje stalno optužujemo druge? Postoji ambivalencija u stavu prema strancu – istovremeni poziv i obeshrabrivanje za njegove pokušaje da se s nama upozna. O tome je vrlo zanimljivo pisao Mattijs van de Port u svom eseju It Takes a Serb to Know a Serb: Uncovering the roots of obstinate otherness in Serbia. Tražimo pravo na ekskluzivnost, da smo suštinski drugačiji od svih drugih. Ako ne uspemo u čemu drugome, onda makar u prokletstvu.

Susrećući se sa slajdovima gospođe Van der Hog, našao sam se u novoj, za mene neočekivanoj poziciji. Moje prvobitno odbijanje imalo je u sebi nešto od narcističke preosetljivosti insajdera. Priča o insajderima može se započeti na više načina. Zlatno je pravilo prvo pogledati u standardne rečnike. Umesto toga, može se započeti i odlomkom Dubravke Ugrešić iz knjige Kultura laži:

“Postoji stari vic o Škotima koji, kad se nađu zajedno, uzvikuju brojeve i smiju se brojevima, umjesto ispričanim vicevima. Čemu trošiti suvišne riječi.” Među insajderima, nastavlja Ugrešić, “nekako ispada da se znamo i kad se ne znamo, da lakše lovimo nijanse, da znamo kada lažemo i kada izgleda da govorimo istinu. U razgovoru ne rabimo fusnote, suvišne su…”

Površnost

I po standardnim rečničkim definicijama, insajder je osoba koja ima neku posebnu prednost, znanje ili uticaj, on je uključen u situaciju i zna više. Autsajder je, naravno, osoba koja sve to ne poseduje. Po mnogima, problem tumačenja poslednjeg rata u Jugoslaviji potiče od toga što su interpretacije nametnute od spolja, što je došlo do imperijalizma tumačenja. Duboko sumnjam da se problem sastoji u tome. Ko god da nešto tumači, jedino što je važno je kvalitet uvida ili argumentacije, a ne koliko smo mi fizički daleko ili blizu predmeta o kome govorimo. Ne postoji monopol ili nasleđena privilegija insajdera. Neke stvari se mogu bolje videti iz periferije nego iz centra stvari. Jednom drugom prilikom sam napisao – bolje priče o mestima pričaju novopridošli.

Polarizacija na insajdere i autsajdere, ma koliko u proseku (statistički) imala osnova, je jedan od potencijalno opasnih mitova koji po trivijalnosti mehanizma dosta podseća na svog jasnije zlog brata – nacionalizam. Kod nacionalizma suprotstavljaju se narod-protiv-naroda, bolji-protiv-gorih, zli-protiv-dobrih, a kod “insajderizma” reč je o suprotstavljanju iznutra-protiv-spolja, ali u oba slučaja reč je o mistifikovanoj superiornosti, mistifikovanom pravu koje je neupitno. Ma koliko ove polarizacije izgledale mistično, gotovo redovno završavaju u borbi interesa, dakle u onome što zovemo stvarnost. Ako se to još pokuša artikulisati kao politički interes, onda je đavo zaista odneo šalu i sva romantika “imanentnih suština” pretvara se brutalni pragmatizam.

Kada god a priori sudimo o površnosti i nerazumevanju spoljašnjeg posmatrača, autsajdera, nije zgoreg podsetiti se upozorenja Henria Michauxa:

“Po tvom mišljenju, X… je glupak. No pripazi. Reč je o ‘referencijalnoj’ gluposti. A ona je nekako isuviše laka. Glupost drugog ispunjava se sadržajem upravo zahvaljujući tvojoj sopstvenoj gluposti. Taj sadržaj je, ipak, površinski. Ispunjen isključivo tvojim suštastvom.”

Sreo sam nedavno, na kongresu u Bugarskoj, profesora univerziteta iz Srbije. Prvi susret je bio srdačan, uostalom bili smo istomišljenici, protivnici režima. Naveče, nakon kongresa, posle nekoliko čaša vina, pružio mi je novu interpretaciju za staru, arhetipsku priču o insajderima i autsajderima. Rekao mi je da oni koji su otišli nemaju pravo da sude o onima koji su ostali niti mogu zaista da razumeju situaciju u Srbiji. Ali, naivno sam ga upitao, pa zar i on ne boravi već mesecima na jednom nemačkom univerzitetu, i primetio da mu to nije prvi duži boravak u inostranstvu. Da, odgovorio mi je, ali ću se vratiti tamo a ti ne. Granica šta je “unutra” a šta je “napolju” se pomerila, ali legitimitet ostaje samo za one “unutra”, šta god to bilo.

Bezazlenost

U svom eseju “Portabl Beograd“ Thomas Spijkerboer (esej je u prevodu objavljen u beogradskoj Republici, 16. maja 1996; na holandskom jeziku, “Het draagbare Belgrado”, objavljen je u njegovoj knjizi eseja Grensoverschrijdingen, 1997, koju je napisao zajedno sa Sarah van Walsum) uspešno je portretisao zamke izbegličke nostalgije i šta osoba koja odlazi sa sobom nosi, a šta biva nepovratno izgubljeno:

“Naravno da ćete čeznuti za domovinom. Baš kao i privrženost zavičajnom gradu, ovo naše luckasto osećanje će uvek biti tu. Biti odsečen od doma je katastrofa za neke ljude. Ipak, dok čeznemo za domom, čežnja ne vodi geografskom mestu nego mitu. Ova čežnja se ne razlikuje od čežnje čitavog ljudskog roda, počevši od one nesrećne priče o ženi i jabuci; to je naša čežnja za rajem. Od čovekovog pada, osećanje nostalgije za domom je način izražavanja tuge zbog nesavršenog stanja ovde na Zemlji.”

Ne možete se osloboditi ove tuge preseljavanjem ili ostajanjem. Vaš zavičajni grad nije u zavičajnom gradu, on je tamo gde ste vi. Svoj zavičaj nosite sa sobom. Kao što bi Spijkerboer rekao, naspram onome što fizička realnost izgleda da nam govori, vaš zavičajni grad je portabl.

Nošenje dela zavičaja sa sobom je, naravno, tegoban i visoko rizičan posao. Ono sačuvano prelazi u varljivi i problematični domen sećanja. Šta smo očuvali, poneli sa sobom a šta izgubili? Da li su izgubili samo oni koji su otišli ili i oni koji su ostali? Ima li milosti za idealizovana sećanja onih koji su izgubili?

“Zato ne milost: draga izbeglice iz Vukovara, moram da ti kažem da je tvoj grad zbrisan sa zemlje. Sigurno da se može ponovo izgraditi, ali nikada neće biti ponovo tvoj Vukovar. Dragi izgnaniče iz Srajeva, Želko Vuković, novinar iz tvog grada, morao je ovo da kaže: ‘Sarajevo ubijaju spolja i iznutra. Ne mislim da će se vratiti oni koji su otišli.’ Čak i ljudi iz Zagreba, Beograda, Prištine ili Novog Sada mogu da zamisle svoj grad radikalno izmenjen ratom: njihovo mesto je na jedan drugi način nestalo.”

Opšti trend okretanja od stabilne i “tvrde” istorije u korist promenljive i “meke” memorije (privatne istorije) sa kojom je povezana muzealizacija svega i svačega, važnog i nevažnog, može nas ispunjavati gnevom ili zadovoljstvom, ali taj trend taško da možemo zaustaviti. Izgleda kao da svako ima pravo na svoju istoriju, ma kako ona bila beznačajna u svojoj subjektivnosti. Usitnjavanje istorije vodi njenoj trivijalizaciji, ali, nemojmo zaboraviti, i njenoj personalizaciji. Svako, ne samo u doba postmoderne nego od kako je ličnih sećanja, dakle oduvek, pravi svoju privatnu istoriju, pristrasnu i podložnu mnogim promenama. Postmoderna je samo dala veću legitimnost privatnim istorijama, odnosno pokazala da one nemaju mnogo manju legitimnost od onoga što rade partije na vlasti u svim totalitarnim i ne samo totalitarnim režimima. Zašto onda ne praviti privatne istorije, zašto to ne činiti čak i javno? Radijus takvih interpretacija je mnogo bezazleniji od bilo koje grupe koja pretenduje na svoju istinu i na nju obavezuje ili primorava druge ljude.

Narcizam

Koliko se život u Jugoslaviji, u njenoj pre-tranzicionoj epohi, pedesetim i šezdesetim, sastojao od okamenjenih slika sa “ivice” gvozdene zavese? Ili je pre bila reč o slow-motion tranziciji, bogatoj mnogim implikacijama kojih danas lakše možemo da budemo svesni?

Doživljavali se mi kao “insajderi”, bilo kao “autsajderi”, u oba slučaja ćemo posmatrati kolekciju slajdova gospođe Van der Hoog opterećeni našim znanjima i sećanjima iz sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih. Sedamdesete su u Jugoslaviji donele promenu od ruralne ka urbanoj orijentaciji. Bog potrošnje se mogao slaviti samo u gradovima. Zato su u njih svi bežali, pokušavajući što brže da zaborave selo. Ono je bilo izjednačeno sa prošlošću, niko u njemu nije video mogućnost modernizacije. Političari su o modernizaciji sela govorili ali ni sami nisu verovali, štaviše gurali su ga da ostane tamo gde je bilo. To je, valjda, bio deo marksističke doktrine koja je gajila nepoverenje prema seljaku. Već posmatrač iz sedamdestih video bi deo ovakve kolekcije kao prošlost. Mnogo štošta na tim fotografijama, sa razlogom ili s nedovoljno razloga, bilo bi mu smešno i tuđe. Osamdesete donele su krizu. Kriza je dožiljavana kao ekonomska nevolja a ne kao kriza čitave paradigme društva, verovatno zato što su osamdesete bile negacija onoga što su sedamdesete davale i obećavale. Decenije su kao mikro-univerzumi, zatvorene su u sebe, teško komuniciraju jedna sa drugom i uvek (bile one decenije sreće ili nesreće) zamišljaju da samo ono što je vidljivo u njima određuje smer dalekosežnije budućnosti. Kakav narcizam.

Kao da su obe decenije, sedamdesete i osamdesete, postajale ono što jesu tek u drugoj svojoj polovini ili na samom kraju. Devedesete u Jugoslaviji su, međutim, počele da pokazuju pravu prirodu ne čekajući svoju drugu polovinu ili kraj. Čašu ćemo brže razbiti nego što ćemo je proizvesti. Tu “mudrost” zna i onaj simpatično-demonski zloća Zorg, diler oružja u filmu The Fifth Element. Kad svedem na jednu reč opis onoga što se dešavalo na prostoru o čijoj prošlosti pripoveda kolekcija slajdova gospođe Van der Hoog, ta reč bi bila – regresija. Prema reči progres sam, međutim, uzdržan, sa oklevanjem i nepoverenjem je upotrebljavam, čak i kad za nju ima osnova. Kakva asimetrija. Da li je i to posledica mog opterećenja prošlošću zemlje iz koje dolazim, jer svima su usta bila puna reči progres? Ili je to ipak univerzalnije pravilo, koje je Zorg objasnio pomoću čaše?

Nijanse

Svaki ugao posmatranja mirne i nenametljive kolekcije gospođe Van der Hoog doneo bi različite rezultate. Istoričar bi ih video na jedan način, politikolog na nešto drugačiji, socijalni antropolog znatno drugačije. Fotograf bi se možda usmerio na vrstu foto aparata i filma koji je pre tridesetak godina koristila gospođa Van der Hoog, na fotografski žanr za koji se opredelila (ako se uopšte opredeljivala) i na estetski rezultat njenog foto-zapisa. Književnica Snežana Bukal je na narativ koji je osetila u kolekciji odgovorila romanom Eerste sneeuw (Bezige Bij, 1998), izložbom fotografija nastalih jakim uveličavanjem slajdova i izvornom idejom da se o njima javno razmišlja. U romanu tih slajdova nema, oni nisu ni njegov direktni pokretački motiv nego imaginarna pisma gospođe Van der Hoog, dakle druga vrsta simboličkih tragova. Eerste sneeuw ima svoju gospođu Van der Hoog koja se slobodno udaljava od stvarne. Čak i kolekcija slajdova ima svoju gospođu Van der Hoog koja se ne poklapa sa realnom ličnošću. O toj gospođi Van der Hoog ne znam ništa pouzdano, no ona i nije moj predmet interesovanja.

Ona, kao imaginarni deo priče, postala je i ostala zagonetka za sebe. Odsutni je lik, a ipak deo pripovesti. I zato je, na nekim fotografijama usamljenih mesta, njen peškir koji se zadržao u kadru meni toliko važan. Pojačava njeno prisutno odsustvo. I čak i o toj imaginarnoj osobi, mi postavljamo više ili manje trivijalna pitanja. Kako je izgledala? Šta je bila njena profesija? Zašto je tako često boravila u Jugoslaviji? Šta li je tražila? Šta li je našla? Šta nije našla od onog što je tražila?

Ona je samo poslužila kao “okidač”, oslobodila sećanje na lepo i ružno, na sporost i pomeranje u vremenu zemlje koju je fotografisala. “Čovek ponekad veruje da poznaje sebe u vremenu, dok u stvari poznaje samo niz fiksacija u stabilnim periodima bića.”, pisao je Gaston Bachelard u Poetici prostora. Ponudila nam je mozaičnu priču i imaginarnu sebe u njoj. Detalji postoje, neke nijanse je nesumnjivo prepoznala, ali šta je sa celinom?, pitaju uporni pobornici insajder pristupa. Njima možemo odgovoriti samo rečima Eyvinda Johnsona iz romana Snovi o ružama i ognju, koje je ispisao tek koju godinu pre nego što je gospođa Van der Hoog počela sa fotografisanjem jedne poluegzotične balkanske zemlje: “Kad malo više razmislim, dolazim do sledećeg zaključka: ja u stvari ne težim nikakvom obuhvatu, nikakvoj jedinstvenoj celini. Ja hoću da istaknem varijacije u toku događaja. Nijanse. Celina, kao takva, pripada istoriji, u to sam ubeđen. Ali moj dah, treperenje moje duše, mali pokreti mojih suseda, prijatelja i neprijatelja ne pripadaju istoriji – oni se samo mogu utopiti u istoriju. Očuvanje značajnih nijansi, koje su se odrazile u mome unutarnjem biću, smatram za neku vrstu spasenja života.”