Petra Pan osamdesetih – Ova država ne oskudeva jedino u jubilejima. Tako je, ovih dana, svečano obeležena petogodišnjica lansiranja devojke koja je postala oličenje jugoslovenskog sna sadržanog u zahtevu: munjevit uspeh, bogatstvo bez limita, slava bez odgovornosti! Spolja gledano, fenomen Lepe Brene, iscrpljen je kroz ove tri kategorije. Suština, međutim, time ostaje po strani.

Prvi put sam zapazio Fahretu Jahić (ne znajući ko je), kako strči iz grupe mladića što je satima stajala ispred beogradske muzičke berze – kafane “Šumatovac”. Izgledala je, kako da kažem a da ne zvuči kao uvreda, poput mitološkog obrasca “naše cure”, kao magnum pakovanje rahat-lokuma. Bio je to jedini put da sam ih video kod Šumatovca i poslednji da je Jahićeva tako izgledala.

Nakon tri meseca gledao sam Lepu Brenu u akciji punjenja ocvale hotelske dame – “Jugoslavije”, na beogradskom delu Dunava. Već je to bila usavršena verzija “naše cure” i program koji je stotinu večeri za redom ljuljao Jugoslaviju. Morao sam da se izbliza upoznam s tim fenomenom (univerzalno opravdanje bolesnih radoznalaca) pa sam, sa zaprepašćenjem gledao transformaciju Beograda u zadimljenu balkansku krčmu sa podvriskivanjem, jahanjem obožavalaca i masovnim padanjem u kara-sevdah. Legende kažu da su, prvi put, neki beogradski političari pretpostavili tih dana “Jugoslaviju” dotadašnjoj “Maderi”. Formula njenog nastupa izgledala je jednostavna poput paramecijuma ili, kako bi to rekao Umberto Eco – Brena je postala zvezdom kao ličnost koja najbolje otelotvoruje osobine osrednjosti: skromnu lepotu, ograničen sex-appeal, diskutabilni ukus, određenu neekspresivnost domaćice. Pet godina docnije, uprkos Ecu, LB je kult-zvezda bez premca, sama na vrhu kao astronaut, prava metafora burnih osamdesetih godina.

Za razliku od tutti-fruti zvezda estradnog polusveta, Brena vodi život usporediv s obavezama i manirima tehnomenadžera, lidera naših najboljih kompanija Elana, Fructala ili Radenske. Analizirajmo samo proteklu sedmicu: naša zvezda je okončala svoj koncertni maraton u “Domu sindikata”, zaokruživši 60 hiljada gledalaca; dala je dva intervjua i napisala autorski tekst o sebi za beogradsku reviju.

Inače, ona živi u Novom Sadu. Ta srednjoevropska sredina poštuje intimnost i nepovredivost ličnog života, bez obzira na neke glasine iz oficijelnih krugova. Tamo, među originalnim građanima u petom kolenu, ona predstavlja došljaka kojeg treba dobronamerno ostavljati na miru. U Beogradu, koji je, što milom što silom, istrebio svoje starosedeoce, njen izlazak na ulicu podseća na okupljanje i demonstracije nepismenih.

Svojim kolima (simbol statusa: mercedes-benz model 190E), brzo dolazi do Beograda i kancelarije menadžerske firme koja je zastupa. Otkad radi za LB “Estrada” iz Kikinde skupila je pare i zakupila poslovni prostor u “Domu sindikata”. Ova zgrada, nekadašnji simbol političkih kongresa, polako prelazi u ruke klasi koja nezadrživo nadire sklapajući poslove u prizemlju – igrajući biljar na spratu. Što se Breninih poslova tiče, menadžerska družina funkcioniše besprekorno jer svako zna da je Jahićeva gazda. Od svojih saradnika traži apsolutnu lojalnost, svako na vreme mora izvršiti dogovorene zadatke te, čitava ekipa, u svako doba, mora stajati na raspolaganju Čeličnoj Breni. Bend “Slatki greh”, nekada njen poslodavac, pretvoren je u prateći orkestar. Čak i egzekutivni menadžer Raka Đokić, smisao sopstvenog delanja iscrpljuje kroz beatifikaciju LB. Njen uticaj na ljude koji je okružuju, svodi ih na sledbenike kulta.

Sa novinarima Brena razgovara uz jedva primetnu crtu rafinirane ironije, uopštavajući grehe estradnog novinarstva. Naime, ona tačno zna koliko ta vrsta ljudi smatra da je najbolji način odupiranja iskušenjima – podleći im bez oklevanja! Zato i jeste u stalnom ratu sa delom predstavnika medija, koji žive od vampirizma, sišući krv estradi. Ali, teško je odgovoriti na pitanje – zašto baš Brena? Milena Plavšić bolje izgleda; Lepa Lukić neuporedivo bolje peva; Nada Obrić je moralno politički podobnija; Vesna Zmijanac je agresivnija; Biljana Jevtić, mis pneumatik, bez sumnje je aerodinamičnija. Sve je to tačno, ali – ako je Brenina publika sociologija, sama Fahreta predstavlja psihologiju.

U prvoj, spontanoj fazi narastanja, Brena je delovala subverzivno, otvoreno prikazujući seksualnost drugačije vrste no što je, do tada, bio običaj. Naime, po lepim, starim tradicijama, balkanski mužjak je oslobođen predigre. Dakle, ako neka pevačica pokaže butine, mlečne žlezde ili čarobni trokutić, ona mora da ide dalje, do samog kraja, i to brzo! Brena, međutim, uvodi permanentni peting sa elementima mazohizma za kojim, očigledno, čezne sve veći broj naših švalera izbačenih iz tradicionalnog položaja nadljudi.

Umesto da ih plaši ozbiljnom erotikom, što je klasična greška estradnih zvezda, Jahićeva nudi obećanja kroz igru, otkriva nevinost koja traži zaštitu, stavljajući muškarce u naizgled povoljniji položaj partnera koji “više zna” o umetnosti zavođenja. Njena monumentalnost u ranoj fazi, izgled i snaga karijatide, bili su atavistički mamac. U to doba nastao je klasičan muški uzdah: “Voleo bih da sam njen sapun!” No, kroz čitav pasolinijevski scenarij, uz elemente Felinija, probijala se osnovna činjenica: Brena je suviše malo vremena provela u kafani te njena svežina, mladost i efekti igranja košarke u Brčkom, nisu stigli da dobiju patinu vulgarnosti koja prati slične biografije. Zaštićena, unutar svog orkestra, ostala je imuna i na sindrom samorazaranja, tako čest kod muzičkih ili scenskih zvezda. Nema alkohola, nema skandala sa kolegama, nema promiskuiteta unutar profesionalnog kruga.

Ljudi više vole plavuše, oduvek je tvrdio Howard Hawks, ali LB zna da to nije dovoljno. Zanimljivo, ali devojka rođena 1960. top-gun takoreći, na vrhuncu nacionalne euforije, bila je u stanju da objektivno analizira sebe. Kao posledica, stigla je druga faza njene karijere, svesno strategijski usmeravana, bez trunke nekadašnjeg prepuštanja sudbini. Kao instrumentalizacija ove tehnološke faze, Brena je fizički menjala sopstveni lik. Prvo se lišila dobrog dela sopstvene zapremine (uglavnom delove koje su muške mase obožavale); čineći usput i neke male, ali bitne estetske korekcije. Praktično, učinila je sve što može da izgleda onako kako želi.

Mada slične transformacije mogu predstavljati početak kraja karijere, jer publika traži poznati ukus proizvoda, “diet-Brena” je uspela. Promenila je svoj izgled sebe radi, ipak nateravši fanovce da je prihvate kao “staru”. Popunivši svoj ego boljim izgledom, zavela je sebe i ostale, lišivši se taloga provincijalne nesigurnosti. Uz nešto preterivanja, moguće je njenu transformaciju posmatrati kao prelaz kapetana Kuke u Petru Pan. Njen status bio je očigledan i u nedavno objavljenom razgovoru sa televizijskim novinarem titogradskog studija, inače snimljen u Kanadi. Skrivena crnim naočalima, u bundi, zavaljena u kapitalistički san tipa “Cadilac”, upotrebljavajući izraze kao “novi projekt” zatim “moja odgovornost pred publikom”, te “neophodnost pauze u radu, kako bi se potakla tražnja”, izgledala je poput poslovne inkarnacije Janis Joplin.

Međutim, Breninih šezdeset hiljada gledalaca na seriji koncerata ovog meseca, i dalje dobiva svoj dio traženog kolača. Deca, koja dolaze u neverovatnom broju i na večernje koncerte, vide u njoj i njenim kostimima, koji su namerno skrojeni da podsećaju na odeću dobrih vila, neonsku bajku. Za starije, njen nastup ima dejstvo euharistije. Odjednom, na polovini koncerta, u mraku, stojeći mirno, Brena počinje svoj patriotski šou koji prisutnima tera žmarce niz kičmu. Kad sa suzama u očima završi strofu – “Volimo te naša mati, nećemo te nikom dati, živela Jugoslavija” – prisutni organi reda točno mogu da privedu sve koji podležu članu 133. kaznenog zakona. Takvi mirno sede dok su svi ostali u transu. Na blagajnama Doma sindikata ljudi su kupovali najmanje po četiri karte, jer se na koncert dolazilo porodično. Brena zna da narod nije mnogo principijelan. On, kako kaže Radović, pristaje na svaku verziju boljeg i srećnijeg života. Ko je to shvatio, nema problema s narodom. Svejedno, na jedinim neposrednim izborima u ovoj zemlji Jahićeva ubedljivo trijumfuje. Bez obzira što je laka za slušanje, jednostavna za gledanje, a nema potrebe ni za razmišljanje – ona predstavlja obrazac perfektnog i demokratskog idola, ma koliko to zvučalo nesuvislo.

U njenim nastupima i pločama nema iznenađenja: ona nudi izvesnost i to je ono što privlači ljude. Uprkos svemu, njena komunikacija s publikom najviše podseća na strasnu vezu Argentinaca i Eve Peron. Breni je oproštena slava, bogatstvo, luksuz, zatim činjenica da se i danas na koncertima vidi marka njenog donjeg veša: ona ostaje, i bukvalno, oličenje jugoslovenskog sna. Možda su u pravu oni koji tvrde da čim zagrebete naše ljude, provali primitivizam. Možda taj primitivizam leži u osnovi svake masovne histerije: možda je jeftina umetnost koju simbolizuje Brena konačno trijumfovala i možda niko ne zna gde će i kad biti kraj toj euforiji i takvoj umetnosti; možda su mase prevladale i verovatno zbog toga ne treba biti srećan.

Ali, sve dok kritičari Brene i njene umetnosti govore jezikom koji otkriva svoje birokratsko poreklo, svoju državotvornost ruku centralnog inženjera ljudskih duša, želju za ukidanjem demokratske alternativne kulture, ma kakva da je – samo postojanje Brene valja shvatiti kao postojanje prava publike na sopstveni izbor. Pa, ako treba i biranje sopstvenih zabluda. To takođe spada u demokratiju.

Aleksandar Tijanić: “Šta će biti s nama” (knjiga kolumni, 1988)

Za P.U.L.S.E  Anamnesis / Ex Filmofili

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Anamnesis, Lepa Brena, Muzika, Psihologija