Ovaj intervju je vodjen nekoliko meseci pre smrti Džonija Ramona /Johnny Ramone/ sa Čarlsom Jangom / Charles Young/ za časopis Rolling Stone, 2004.

Neposredno pred svoju smrt, Ramon se prisećao svog života kao pank rokera.

Skromne veličine i neskromno ružičaste boje, ranč Džonija Ramona /Johnny Ramone/ smešten je na vrhu holivudskog brda, okružen kaktusima i divljim veprovima.

Unutra, preparirana menažerija – guska, fazan, rakun, braon medved i dvoglavo tele, kojima društvo prave tri vrlo stare žive mačke. Zidovi obojeni u zeleno-žutu boju kompletno su prekriveni uredno poredjanim uramljenim posterima iz horor i Sci-Fi filmova iz 30-tih, 40-tih i 50-tih godina. ‘Najgori filmovi imaju i najbolje postere’ rekao je Džoni i pokazao na War of the Colossal Beast i Attack of the Crab Monsters.

U drugim sobama je manja Dizni kolekcija, sportska i kolekcija masovnih ubica. Pomoćna prostorija je rezervisana za Elvisovu memorabiliju, medju kojom se izdvaja flaša šampanjca sa potpisom ‘ Mr&Mrs. Elvis Presley’, 1. maj 1967. ‘ Liza Mari se rodila tačno devet meseci kasnije. Ona  je moja prijateljica’, rekao je.

Nigde ni traga od Ramon memorabilije.

Sa Džonijem sam u njegovoj kući zato što sam jedne noći u maju, 4 meseca pre njegove smrti, dobio telefonski poziv od Kirka Hameta /Kirk Hammett/, vodećeg gitariste Metalike / Metallica/. Bilo je to pravo iznenadjenje, nikada pre toga nisam sreo Hameta, a rok zvezde nikad ne zovu tek tako, iznenada.

Pozvao me je, zato što ima prijatelja koji boluje od raka. Odmah sam znao kuda vodi naš razgovor; ovakve pozive sam stalno dobijao otkad sam napisao za Rolling Stone članak o Adamu, tinejdžeru koji poseduje prirodnu energiju kojom leči, iz Vankuvera. Rekao sam Hametu da mogu da obavestim Adamovu porodicu da će dobiti e-mail od njega i da je to sve što mogu da učinim. ‘Dobro, reći ću ti ko je u pitanju, onda’, rekao je Hamet. ’Džoni Ramon’.

Bio je to udarac u stomak. Razgovarali smo malo o tome koliko volimo obojica Ramonse /Ramones/, o njihovom prvom albumu /1976/, sa borbenim pokličem Hey-Ho Let’s Go, sa 14 pesama, svaka od dva i po minuta, i kako je njihova muzika promenila sve. Hamet je bio impresioniran Džonijevim rafalnim paljbama u jedva tri akorda kao klinac dok je učio da svira gitaru. Pričali smo i o tome kako su Ramonsi konačno 2002 dobili svoje zasluženo mesto u Rock & Roll Hall of Fame i kako je Džoi Ramon /Joey Ramone/ preminuo prethodne godine od limfome, a Di Di Ramon /Dee Dee Ramone/, njihov basista, samo nekoliko meseci kasnije od prekomere doze droge. I sada ovo sa Džonijem. Užasno saznanje.

‘Povezali su nas stari posteri za horor filmove’, rekao je Hamet prisećajući se kako je nastalo prijateljstvo izmedju njega i Džonija na zajedničkom nastupu Metalike i Ramonsa na Lolapaluzi /Lollapalooza/ ‘96.

‘Ti posteri su vrlo retki. Postoji mreža kolekcionara i Džoni je bio jedini sa kim sam voleo da pričam. Za razliku od tipičnih kolekcionara, on je znao stvari.’

Pitao sam ga da li je ovaj Džonijev hobi imao neke veze sa njegovim političkim opredeljenjem. Hamet je zastao za trenutak. ‘Da kažem ovako: ko god ima afinitete  za Republikansku partiju i masovne ubice – eksplozivna kombinacija.’

Da, porazgovaraću sa Adamom lično.

Pitao sam Hameta da li bi Džoni voleo da razgovara sa mnom, i nekoliko nedelja kasnije, evo me u kući Džonija Ramona.

‘Boli samo kada sednem i pri ustajanju,’ rekao je Džoni, napravivši bolnu grimasu dok se nameštao na kauču. Džonijevo pravo ime je Džon Vilijam Kamings /John William Cummings/, rodio se u Kvinsu /Queens, NY/, Njujork, 1948, ne 1951. kako je to zapisano u javnim biografijama. Otac mu je bio radnik na gradjevini, a majka kelnerica. Od početka, od 1974., kada je Džoni  skelu zamenio sa gitarom i osnovao Ramonse, ostao je 30 godina njihov lojalni čuvar sve do prve runde hemoterapije.

Kosa je izrasla, ali i rak. Ponovo je izgubio kosu, a i samopouzdanje.

Od svih Ramonsa, on je jedini bio opsednut kako će se Ramonsi predstaviti publici i novinarima. Bled i iznemogao, bio je senka onog Džonija koji je gospodario binom sa Džoijem sa desne strane.

‘Bilo je mnogo traumatičnije kada se to prvi put pojavilo,’ rekao je Džoni. ’Izmedju toga i svega ostalog što se dešavalo, ah, bilo je teško. Nemate neki  izbor. Treba se sa tim suočiti i pokušati. Ponekad se pitate da li je uopšte vredno? Ne znam. Oni mi kažu bolje je. Potrebno je samo da se oporavim od isrpljenosti. Uvek ima nešto. Ja sam stalno bolestan.’

Pored toga što su bili kamen temeljac panka i hardkora /hard core punk/, Džoni je bio prvi panker koji nije podlegao alkoholu i ostao trezan, odličnog zdravlja kroz ceo taj seks, droga i alkohol period, sve dok mu nisu otkrili rak prostate pre šest godina. Na Glesonovoj skali /Gleason scale/ koja meri u kom je stadijumu rak, od 10 podeoka, on je na 9-tom. Početkom prošle godine doktori su otkrili rak koji se proširio i na kosti, pluća i bešiku. Odlučivši se za radijaciju i hemoterapiju, Džonija je lečio isti doktor iz Sidars Sinaj klinike / Cedars-Sinai Prostate Center/ koji je lečio Rudija Djulijanija /Rudy Giuliani/ i Roberta De Nira /Robert De Niro/ od iste bolesti; čak je organizovao koncert na kome su učestvovali Perl Džem /Pearl Jam/ i Red Hot Čili Pepers /Red Hot Chilli Peppers/, a novac od prodaje karata je dat u dobrotvorne svrhe za pronalaženje leka za rak prostate.

‘Brinuo sam se šta će da kažu: ‘Oh, Bože, evo ga ovaj opet,’ ali, uvek su bili ljubazni i radosni što me vide’. Donosio sam im poklone. Hteo sam da budem siguran da mogu da ih pozovem uvek kada nešto krene loše: Hej, nešto mi nije dobro, o čemu se radi? Pre dve nedelje sam ih zvao i rekao: Umoran sam i osećam se iscrpljeno. Rekli su mi, dodji. Krvna slika mi je bio toliko loša pa su mi odmah dali transfuziju. Rekao sam doktoru : ‘Osećam se kao da umirem.’
‘I umireš, da si čekao samo još nekoliko dana, umro bi.’

Delovao mi je kao da uspeva da se drži dobro.

‘Uh, uh, uh. Uh,’ rekao je, obučen u bade mantil i trenerku, nakrivljen pod uglom od 45 stepeni. ‘To je samo bol. Bol nema nikakvog smisla za mene. Otići će. Upravo sam bio na snimanju i nisu ništa novo našli, tako da mi nije jasno otkud sada ove otekline, sekundarne infekcije. Ne volim lekove protiv bola. Probao sam ih, zbog njih sam stalno pospan, a i dalje u bolovima. Mrzim to stanje kad sam nemoćan, uvek sam želeo da gospodarim situacijom koliko je to moguće.

Da li ga je bolest naučila nečemu?

Duga pauza, samo se čulo Džonijevo nerazgovetno mrmljanje. Onda je ponovo nastala duža pauza pre nego je nastavio: ‘Teško je reći da sam se zabavljao, ikad. Želeo sam samo da ne radim ništa. Da jedem, da se opustim, da ne osećam bol – u tim stvarima  uživam sada. Imao sam dobar život. Ja volim da živim. Voleo bih da se bolje osećam. Ali, bilo je to divno putovanje, radio sam puno stvari  i ostavio sam neki trag.’

Džoni je imao nekoliko seansi sa Adamom iz Vankuvera preko telefona, ali nije pomoglo. Kao što se i moglo pretpostaviti, Džoni nikad nije ni verovao u tu ideju.

Ne možete kriviti Hameta koji je pokušao sve da bi spasio prijatelja koji za sobom ima 2.263 koncerata i 14 studijskih albuma, od 1976. do 1995. , koji je davao radost i zadovoljstvo ljudima kojima je to zaista bilo potrebno i značilo im mnogo. Sve što je Džoni želeo zauzvrat je bilo dovoljno novca za penziju, koji je uštedeo, napravio pametne poslovne poteze, prodao svoje obožavane Mosrit /Mosrite/ gitare, plavu i belu, Maršal pojačalo /Marshall amps/ i preselio se u Kaliforniju.

Ramonsi, i pored minimalne reklame i pojavljivanja, posle 30 godina postojanja, danas imaju slavu koja je neuporedivo veća nego u vreme kada su aktivno nastupali. Čekovi od rojaltija rastu za oko 10% godišnje. Majice sa zvaničnim Ramons orlom koji drži bejzbol palicu mogu da se vide na tinejdžerima širom Amerike. Rino /Rhino/ je izdao komplet CD-ja i još jedan set DVD-ja. Posle sedam godina pripremanja konačno je završen i dokumentarni biografski film End of the Century. Mjuzikl ‘Gabba Gabba Hey!’, sa 18 Ramons pesama je već doživeo uspešno krštenje u Australiji i sledeće godine će imati svoj debi u Americi. Sve više i više ljudi otkriva neobičnu grupu iz Kvinsa. Grupa bez ijednog zlatnog albuma i sa ne baš zgodnim momcima koji bi se danonoćno vrteli na MTV-ju, ima toliko pesama da bi mogli da naprave nekoliko mjuzikala.

‘Pretpostavljam da se svet zainteresovao za Ramonse’, kaže Tomi Ramon /Tommy Ramone/, originalni bubnjar grupe koji radi na mjuziklu sa australijskim piscem Majklom  Hermanom / Michael Herrmann/ i režiserom Endijem Goldbergom/ Andy Goldberg/ iz Njujorka. ‘Bili smo ispred svog vremena. Kada je nesto različito, kao što smo to bili mi, ljudi reaguju sa ljubomorom ili sa odbijanjem. Danas, na to gledaju samo kao naš muzički opus, i ljudi su konačno shvatili ko su Ramonsi.’

Dokumentarni film je prikazao ekstremno hladnu sliku života članova unutar grupe i iza bine. Posle 4 skoro perfektna albuma iz kasnih 70-tih /Ramones, Leave Home, Rocket to Russia, Road to Ruin/ Džoi i Džoni su počeli da mrze jedan drugog. Delimično zbog ličnih razloga /Džoni se oženio Lindom, Džoievom devojkom/, a najviše zbog različitog senzibiliteta i naravi.

Džoni je važio za samozvanog šefa i vođu grupe, onako robustan, voleo je da ima sve  pod kontrolom. Džoi, mršav, plah i sramežljiv dugajlija, muzika mu je pomogla da prevazidje  svoje psihičke probleme i komplekse. Džoi je bio liberalni-hipi romantičar koji je uvek kasnio, a  Džoni, konzervativni panker, pragmatičar, uvek  tačan i na vreme. Džoni  se nametnuo kao odgovoran i bezkompromisan monstrum koji je zahtevao od Džoia da svira i kada je bio bolestan. Morali su da žive, ne podnoseći se, zajedno u kombiju na turnejama, to je bio jedini način da se zaradi ozbiljan novac.

‘Što se tiče ‘monstruoznosti’ Di Di je bio prvi’, kaže Deni Filds / Danny Fields/, menadžer grupe od 1975-1980. ‘ Genije, pesnik, i beskrajno šarmantan, uspevao je da se uvek izvuče sa svojim lažima. Džoi je bio drugi, a Džoni treći. On je imao nezahvalnu ulogu da arbitrira izmedju četiri vrlo teške osobe, uključujući i sebe i dovede ih u neko normalno stanje da bi zaradili dovoljno para za penziju. Džoi je mogao da ih napusti bilo kada, ionako je odsustvovao prilično često zbog svog lošeg zdravstvenog stanja. Džoni je sada blag. Treba da ga vidite sa njegovim mačkama.’

‘Mislim da smo se svi voleli na početku. Tempo nas je ubijao,’ kaže Tomi, koji je takodje bio prvi menadžer i producent Ramonsa. ‘To je bio jedan od razloga zasto sam napustio grupu posle 4 godine života u kombiju sa njima. Ugušio bih se. Ponekad je bilo vrlo turobno, vrlo nestabilno.’

Jedna velika ironija je izostavljena u filmu: Džoni je omekšao od kada se penzionisao, radi na tome da ima i prijatelje. Čovek nije imao telefon u prvih pet godina postojanja Ramonsa. Nije želeo da ga ostali iz grupe uznemiravaju sa svojim problemima. Odlazio bi pravo kući posle svakog koncerta. Njegov prijatelj, u zadnjih nekoliko godina, bio je Vinsent Galo /Vincent Gallo/, obojica istog političkog opredeljenja, Nikolas Kejdž / Nicolas Cage /, Edie Veder / Eddie Vedder/, Džon  Frusciante /John Frusciante / i Rob Zombi/Rob Zombie/.

‘Bio mi je kao drugi otac, bio mi je mentor ’, kaže Robert Karmajn /Robert Carmine/, dvadeset jednogodšnji pevač benda Runi /Rooney/, koji je jedne noći dao Džoniju svoju demo kasetu. ’Džoniju se dopala.’

‘Nije imao decu. Ramonsi su bili njegova deca sa kojima je bio opsednut. Kada se penzionisao, tražio je nešto što bi moglo da mu zaokupi pažnju, prijatelji i njegova žena. Od njega sam dobio odlične savete: Sviraj uvek pozadi, ne ispred publike, koristi mikrofon sa stalkom, ne onaj fleksibilni, obezbedi svoj prostor na bini, štedi novac, uči od ljudi za koje misliš da su cool. Zbog njega sam počeo da slušam Edija Kohrana /Eddie Cochran/ i Džina Vinsenta /Gene Vincent/.

‘On je pažljiviji i bolji čovek sada, nego kada je bio u grupi’, Karmajn je nastavio. ‘Ali sa Džoiem je problem uvek postojao. Gledali smo dokumentarni film svi zajedno u njegovoj kući. Džoni je napustio sobu kada su počeli da govore o Džoiu. On još uvek nosi u sebi bol i ljutnju od koje ne može da se oslobodi iako je sada sasvim drugi čovek.

‘Nosim patike samo kada vežbam’, kaže Linda, Džonijeva žena, dok  joj  štikle odzvanjaju po drvenom podu, obučena u cvetnu mini suknju, kao sa Karnabi Strita /Carnaby Street/ iz Londona 1967. ‘Ostatak vremena sam na štiklama. Uveče nosim još veće. Ova visina je za dnevnu upotrebu. Imam štikle za dan i štikle za noć.’

‘Čak /Chuck/ kaže kako sam bezosećajan, bez sentimenta’, kaže Džoni.

Pa, ni ja zaista ne mogu da verujem da je prodao Mosrit gitaru na kojoj je izvodio 95% svojih pesama.

‘Svi su u grupi bili isti’, kaže Linda. ‘Bez osećaja. Možda Džoi, malo. Gledala sam, sada se članovi grupe pred koncert zagrle, poredjaju se u krug pre koncerta i kažu u glas ‘ Idemo da im pokažemo’! To bi bila najbizarnija stvar da se desila u svetu u kome su živeli Ramonsi.

‘Mi ni reč nismo progovarali pre koncerta’, kazao je Džoni dok je milovao svoje mačke. ‘Sedeli smo u stolicama ili ležali. Čekali smo ćutke. Kada bi došao trenutak da izadjemo na binu, izašli bismo. I to je bilo to.’

Mizerni muzičari često sviraju dobru muziku.

‘Ne znam kako smo uspeli  da pesmama dajemo pozitivne vibracije, nije mi jasno. Ipak smo uživali u svemu tome, a da ja nisam ni svestan toga bio. Ja sam svirao i to je bilo to. Osećao sam se dobro samo ako je sve išlo kako treba. Nerviralo bi me ako nije. Znam da  neki albumi nisu bili dobri i nisam se osećao dobro zbog toga. Da li sam se zabavljao u CBGB na samom početku? Ne bih rekao. Ja ne znam kada je to bilo zabavno. I onda, iznenada, na poslednjoj turneji, bilo je kao, svima ćemo nedostajati? Ja sam mislio da će nas svi zaboraviti. Zar to liči na zabavu? Ne bih rekao.’

Ako nikada nije bilo zabavno, kako je znao kada da se stane?

‘Želeo sam da doguramo do 20 godina, da uradimo još jedan album, i to je to. Imao sam utisak da nismo bili tako dobri kao što smo bili. Jednom smo vodili razgovor u ofisu, ja, Džoi i menadžer, i ja sam se žalio na Džoia da uvek preti svojim odlaskom kad god se ne slažemo oko nečega. Džoi to nikad nije priznao. Onda je neko predložio da treba da otpustimo publicistu zato što je on razgovarao samo sa Džoiem. Džoi je rekao ako  publicista ode, ide i on. Rekao sam mu: ‘Znas šta? Ja idem. Još jedan album, još jedna turneja, i šta god da se desi ja ne menjam svoje misljenje. Ti si lojalan publicisti? To je stavilo tačku na konačan kraj.’

Da li je Linda bila ustvari glavni problem izmedju Džonija i Džoia?

‘Ne, mi se nismo slagali i bez toga. To je pogoršalo situaciju ali mi se nismo slagali ni oko čega. Ne znam. Bili smo jednostavno isuviše različiti. On je stalno imao zdravstvenih problema, ne samo limpfomu na kraju. Bolovao je i od navike da pipka stvari stalno, stalno.’

Opsesivno-kompulzivan poremećaj?

‘Da, OPP /OCD/. I stalno neke infekcije. Ako je on bolestan uvek kada počinjemo sa snimanjem novog albuma, to nešto nije u redu u glavi. Prehladjen si? Za svaki album? I njegove ideje nisu bile praktične. Došao bi sa idejama koje bi samo donosile gubitke, pa koja je svrha ostvariti ih?’

Da li se video sa Džoiem otkako se grupa raspala?

‘Dva puta kada smo promovisali album u prodavnici ploča, Tower. I to je bilo sve. Saznali smo da je bolestan pre Lolapaluze. Rekli su nam da je limfoma izlečiva sa lekovima, ali onda su se desile komplikacije. Rekao sam mu : ‘Zdravo Džoi, kako si?’ Odgovorio je: ‘Odlično. Zašto? Zašto te to interesuje?’ Tako da više nisam insistirao. Kad god sam hteo nešto da mu kažem, pre turneje, shvatio sam u deliću sekunde da je bespredmetno.’

Da li je bio na Džoievoj sahrani?

‘Ne, bio sam u Kaliforniji. Nisam hteo da putujem čak do Njujorka, a i inače ne bih otišao. Ne bih želeo ni da on dodje na moju sahranu, i ne bih voleo da čujem o njemu ako umirem. Želim da vidjam samo svoje prijatelje. Pustite me da umrem na miru.’

Ali oni su zajedno stvorili tu divnu muziku.

‘Radili smo posao zajedno. Ne mora da znači da zbog toga moram i da ga volim.

Dva susreta u radnji, prilikom potpisivanja i promocije.

The End Of the Century dokumentarac je zavrsen kratko posle Džoieve smrti od limpfome i nekoliko meseci pre Di Dijeve smrti od prekomerne doze droge, posle ulaska Ramonsa  u Rock & Roll Hall of Fame 2002. Di Di je obećao da neće da sedi za Džonijevim stolom za vreme proslave.

‘U filmu nisu prikazali da je Di Di sedeo za mojim stolom odmah pošto je to i izjavio,’ rekao je Džoni uzdahnuvši jako i iznenada vidljivo klonuo. ‘On je ostao za mojim stolom čitavo vreme. Bio je lud. Šta god bi rekao nije bila istina.’

Grupu su pitali da li bi nastupila sa nekim drugim pevačem umesto Džoia. ‘Rekao sam, nikako. Mi smo Ramons samo zajedno. Idi i kupi DVD,’ rekao je Džoni. ‘Nikada ne bih nastupio bez Džoia. On je bio naš pevač.’

15 septembra, 2004 Džoni je preminuo nakon pet godina borbe sa rakom prostate. Kremiran je, a spomenik mu je dignut na groblju Hollywood Forever u Los Andjelesu.

Linda Ramone, Džonijeva  žena i Džonijev prijatelj, glumac Vinset Galo

14 oktobar, 2004 Rolling Stone / By Charles M. Young

Za P.U.L.S.E /Snežana Moračić

neodoljivi bonus, Stiv Bators iz The Dead Boys u CBGB / a gde inace?/ 1977

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Intervju, Muzika, Ramones, Snežana Moračić