Premeravanje odsjaja – Leonid Šejka

„Umetničko je ono delo u kojem ruka, glava i srce idu zajedno”, rekao je Džon Raskin. Čini se da je Leonid Šejka, jedan od najznačajnijih likovnih umetnika druge polovine dvadesetog veka sa ovog područja, stvarao u skladu sa ovim postulatom. Baš kao i Aleksandar Blok, Šejka je smatrao da „umetnosti, kao ni životu, slabi nisu dorasli”. Sama imena Šejkinih slika, poziv su na san, košmarni, trzav, ali san o istini sveta: „Soba s mapom vulkanske zone”, „Inkubus alhemičara Fausta”, „Ostrvo Patam”, „Kameleonske igre”, „Vermerov krčag ili mleko ikona”, „Skladište”… (Jedna knjiga prozne ostavštine Danila Kiša zove se „Skladište”. Između Kiša i Šejke postojala je srodnost dublja od krvne: srodnost dara).

Studiozno delo posvećeno Leonidu Šejki, „Leonid Šejka – apokaliptičar i interpretator” iz pera Dejana Đorića (Službeni glasnik) otkriva Šejku – „slikara, vizionara, filozofa, estetičara, fotografa, arhitektu, pesnika i, nadasve, ezoterika”. U monografiji Dejan Đorić analizira Šejkin neuobičajeni razvojni put slikara: od Đubrišta, preko Skladišta, do – Zamka, „od sumorne poetike odbačenih predmeta moderne civilizacije, preko njihove revitalizacije posredstvom umetnosti do harmonije života, obavijenog atmosferom pobožne svetlozarnosti”. Na sveopšte otuđenje, agresiju tehnokratije i potrošačkog mentaliteta, simulakrum stvarnosti i opšti besmisao, Šejka je imao samo jedan odgovor – kreaciju.

Šejka je rođen aprila 1932. u Beogradu, od oca Trofima Vasiljeviča, strogog ukrajinskog oficira i srpskog generalštabnog topografa, izbeglog u Srbiju nakon sloma carske Rusije. Šejkina majka bila je blaga Katarina Zisić, koja je poticala iz ugledne valjevske cincarske porodice Zisijadis. Dve različite roditeljske krvi slile su se u jednu i procvetale u jednu, stvaralačku. Šejka uči rusku osnovnu školu, potom gimnaziju i srednju tehničku školu, da bi upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu. Ovo je genetska predispozicija – naime, Šejkina majka je veoma volela operu i uz nju je Šejka muziku doživeo kao blisku, srodnu umetnost. Prirodno je da je posle toga izabrao arhitekturu, koju drugačije zovu – zaleđenom muzikom. No, slikar je već postojao u njemu. Od osamnaeste godine ušao je u svet slikarstva i astronomije. Tvrdio je da je „zvezdano nebo takav prostor na kome misli mogu da slobodno lutaju”. No, pored umetnosti, proučavao je i atomistiku, biologiju, filozofiju, književnost, muziku. Smatrao je da nije potrebno naći sebe, već – doći do sebe.

Krajem šezdesetih godina dvadesetog veka, Leonid Šejka bio je pokretački duh i glavni teoretičar grupe Medijala, koja je okupljala izrazite pojedince, nudila drugačije stavove i mogućnost različitih likovnih postupaka. Grupu Medijala činili su: Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Olja Ivanjicki, Siniša Vuković, Dado Đurić, Uroš Tošković, Kosta Bradić, Milić Stanković, Vladimir Veličković, Ljuba Popović, Svetozar Samurović, Milovan Vidak i Vladan Radovanović.

Ovo su godine i ljubavi između Šejke i Olje Ivanjicki. O tom odnosu u knjizi razgovora „Oluja mozgova”, (objavio vršački KOV), Olja Ivanjicki kaže:

„U to vreme oboje smo bili studenti, nismo ništa ni odlučivali ni znali, svako je bio na svom fakultetu – on na arhitekturi, ja na vajarstvu. Koliko smo uticali jedno na drugo? Bilo je to paralelno isprobavanje na svim terenima, od muzike, literature, filozofije, arhitekture… Tek smo otkrivali mogućnosti i život. Uticali smo jedno na drugo tako što sam ja njega upućivala na renesansu, a on se nalazio u 20. veku, između Le Korbizjea i Arpa. Oni su mu bili uzori… „

Ivanjicki dodaje da je Medijala morala da pronađe neki putokaz između svih mogućih, zvaničnih puteva.

„Mi smo, recimo, Dalija, uzeli za svog člana iako on to nije znao. Smatrali smo da pripada misli koja je nama bliska. Te godine donele su lep rezultat, iako smo bili onemogućavani kao i svi napredni stvaraoci”, seća se vremena Medijale Olja Ivanjicki.

Sam Šejka uneo je sasvim novi duh u srpsko slikarstvo, fantastiku postnadrealizma, težnju ka integralnoj slici. Čitavog života, Šejka je eksperimentisao; bavio se „skupljanjem senki, osluškivanjem školjki, premeravanjem odsjaja”, i zalagao se za slikarstvo koje bi integrisalo sve tekovine modernog doba.

Sa puta po SAD, gde je boravila godinu dana, Olja Ivanjicki je donela 1968. godine nešto sasvim novo – slikanje na telu, jednu od tvorevina hipi pokreta. Postoji fotografija snimljena na Kosančićevom vencu, gde Šejka slika zmaja na koži Olje Ivanjicki. Ivanjicki, Šejka i pesnikinja Marija Čudina, slikanjem na telu izražavali su potrebu da slikar postane deo slike koju stvara, da likovnoj umetnosti jednom i doslovno – pozajmi sebe.

Šejka je svirao gitaru (još jedna analogija sa Kišom), muziku smatrao oblikom metafizičke molitve, koja nas, spajanjem manifestovanog i nemanifestovanog zvuka, dovodi u direktnu vezu sa božanskim kreativnim principom univerzuma. Ako je za Čarlsa Simića Bog – kritičar, za Šejku, on je bio muzikalni kreator svemira.

U svetu u kome je metastazirala materija u meri u kojoj je sada čitav svet postao deponija, u kome je otpad prenaselio čovekove snove, svesno i nesvesno, Šejka je smatrao da se predmet mora spojiti sa ritualom i da je umetnost jedini putokaz u drugi, jedini stvarni, stvaralački život. U trenutku kada je objavljena smrt morala, Šejka je tvrdio da je slikarstvo „moralni čin” i pisao:

„Ovaj atelje svojim blistanjem pokazuje da se tu zbiva jedan svečani čin, čin slikanja. To je svetao čas života, života ispunjenog, osmišljenog, stvaralačkog, među stvarima koje su ogledalo spokojstva i unutrašnje ravnoteže”.

Šejkin odlazak takođe nosi pečat rituala i simbolike. Omiljeni Šejkin slikar, uzor i učitelj, bio je Vermer van Delft, rođen 1632, tačno tri stotine godina pre Šejke. Petnaestog decembra 1970, u snežni, sivi dan, zauvek je otišao Leonid Šejka, istog datuma kada i Vermer. Šejkin atelje i dalje je simbol za tajnoviti „red i lepotu, raskoš, tišinu i nasladu”, a u Traktatu o slikarstvu, on kaže: „Sada odlazeći poručujem svima koji ovo slede da nastave, ne bojeći se rizika. Slikanje je oblik molitve”.