Preporod hebrejskog jezika – Eliezer Ben-Jehuda je imao viziju:

השפה העברית תעבור מבית הכנסת אל בית

המדרש ומבית הלימוד לבית הספר

…ומבית הספר היא תבוא לבית ו

.תהפוך לשפה חיה

Ha’Sapa ha’ivrit t’avor mi’bejt ha’keneset al bejt
ha’midraš ve’mi’bejt ha’limud l’bejt ha’sefer,
ve’mi’bejt ha’sefer hi t’boo l’bajt ve’…
t’ha’poha l’sapa haja.

Hebrejski jezik preneće se iz sinagoga u učilišta, zatim iz učilišta u škole, a iz škola u domove i… postaće živi jezik.

Interesantna je činjenica da u dosadašnjoj istoriji nikada nije bio zabeležen slučaj potpune revitalizacije jednog jezika, nijednog izuzev hebrejskog. Tu se pre svega misli na ponovno vraćanje u upotrebu davno (govorno) izumrlog jezika, kojim se nije pričalo dugi niz vekova, ali koji se u ovom slučaju očuvao zahvaljujući verskoj službi u jevrejskim zajednicama širom sveta. Saga o hebrejskom jeziku (ivritu, עברית) jedna je dramatična i zanimljiva priča vezana za poreklo, opstanak i ponovnu masovnu upotrebu ovog starog načina komunikacije. Priča o hebrejskom je mnogo više od pukih reči i gramatičkih pravila jer kada govorimo o ivritu mi u stvari pričamo o dugoj istoriji jednog naroda, oslikanoj u burnim milenijumima njegovog života, delima i uticaju koji je iz njega proistekao, a sve ovekovečeno u savršenoj šemi semitskog sistema sporazumevanja.

Većina jezika s kojima se danas susrećemo na našem Evropskom tlu potiče iz indo-evropske porodice jezika. To je najraširenija jezička skupina koja obuhvata gotovo sve evropske jezike, ali podrazumeva i zemlje koje su bile pod uticajem ili okupacijom evropskih sila. S druge strane, postoje mnoge teorije koje kažu da svi poznati jezici pripadaju praindo-evrpskom jeziku, iz koga je poteklo svo dalje grananje i zbog čega svi  jezici imaju zajednički koren. No jedina sličnost hebrejskog sa svim ovim ostalim jezicima ogleda se u nastanku njegovog pisma, a koje proističe iz korena feničanskog pisma (ha’alefbejt finiki, האלפבית הפיניקי). Ono je, potom, dalo osnove za formiranje svih budućih kao što su današnja latinica, ćirilica, arapsko i hebrejsko pismo.

Dobar primer za univerzalni slovni koren je slovo A, koje je na feničanskom (finikit, פיניקית‬) značilo – vo, a čitalo se alep (אלפ). Označavalo se pojednostavljenim simbolom glave s rogovima, gde i leži simbolika prvog slova u alfabetu, jer se vo smatrao predvodnikom, prvim u nizu. Kasnije se ovaj početni znak modifikovao i blago menjao kod Jevreja, Grka, Latina i Arapa. I danas se na hebrejskom prvo slovo alefbeta čita kao alef (א) i nosi sličnu simboliku.

Ali, nasuprot priči o indoevropskim jezicima tu je, dakle, hebrejski jezik koji pripada stablu semitskih jezika, afro-azijatske porodice, te dodirnih tačaka između indoevropskih i semitskih nema. Iako tragovi prvih zapisa na hebrejskom datiraju mnogo ranije, smatra se da je formiran u X veku pre nove ere, u vreme kralja Solomona (Šlomo, שלמה), a nastao pre svega na bazi akadijskog (akadu), odnosno kana’anićanskog, kojim se govorilo u starom Kana’anu (כנען) i jezika kojim su se Izrailjci služili pre nego što su se tamo doselili.

Dakle, u grupu semitskih jezika, pored hebrejskog, ubrajamo još i:

• aramejski (aramia, ארמיא ,ܐܪܡܝܐ)

• arapski (al-arabija, العَرَبِيَّة)

• i etiopski (amharski jezik – amarina, አማርኛ)

Aramejskim jezikom, iako spada u najstarijie od pomenutih, danas govori izuzetno mala grupa ljudi u delovima Sirije, Libana i današnjeg Izraela i na granici je odumiranja. Samim tim aramejski je vrlo srodan hebrejskom jeziku.

Većina lingvista slaže se da glavni razlog za postepeno gašenje drevnog hebrejskog jezika treba tražiti u periodu nakon uništenja Jerusalima (Jerušalajim, ירושלים) i Prvog hrama (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Rišon, בית המקדש הראשון), od strane vavilonskog kralja Nabukodonosora II 607. godine pre nove ere. Posle vavilonskog progonstva hebrejski doživljava snažan uticaj aramejskog (aramit, ארמית), s područja Bliskog istoka. Potom ga je nasledio mišnajski hebrejski kao i druge varijacije aramejskog. Kasnije je pod rimskom vladavinom hebrejski skoro potpuno iščezao iz govornog oblika, ali je u pisanoj formi opstao kroz vekove, gde je jevrejska vera, judaizam (ja’adut, יהדות) tu imala odlučujuću ulogu, jer je hebrejski nastavio da se koristi za pisanje svetih knjiga, kao i za versku službu, te je tako dugi niz godina opstajao u svojoj pisanoj formi u narodu u rasejanju, u dijaspori (galut, גלות).

No za razliku od latinskog i staro-grčkog jezika, hebrejski jezik nikada u potpunosti nije izgubio svoju govornu upotrebu i jevrejsko biće smatra ga obaveznim za svoje pripadnike da se, kroz versko obrazovanje, s biblijskim hebrejskim upoznaju od rane mladosti – Bar בר i Bat micva בת מצווה. Tokom narednog istorijskog razdoblja, Jevreji rasuti na području Evrope služili su se jezicima država u kojima su živeli, dok su u verskim službama praktikovali svoj maternji, prenosivši ga usmeno s kolena na koleno. Hebrejski se za to vreme razvijao u jevrejskoj dijaspori, pre kao jezik religije i nauke nego kao govorni jezik. Njime su pisana mnoga filozofska dela, rasprave i istorijski udžbenici.

U tom dugom periodu progona, javljaju se, između ostalih, dve glavne varijacije osnovnog hebrejskog jezika, a u zavisnosti od dve glavne skupine evropskih Jevreja:

• aškenaza (aškenazim, אשכנזים) i

• sefarda (sfaradim, ספרדים).

.

Te dve grupe odlikovale su se pre svega geografskim odrednicama. Aškenazi potiču iz severne, srednje ili istočne Evrope i reč aškenaz (אשכנז) na hebrejskom doslovno znači – Nemačka, opisujući pre svega regiju gde je većina te skupine živela. Aškenazi su tako razvili svoj poseban jezik jidiš (Yiddish (יידיש), odnosno Jüdisch-Deutsch), što u prevodu znači jevrejski, odnosno jevrejsko-nemački jezik, nastao između IX i XII veka. U osnovi, to je germanski jezik i s nemačkim deli najveći broj zajedničkih reči.

Ali osim nemačkog, za osnovu ima i hebrejski, kao i veliki broj pozajmljenica iz slovenskih i romanskih jezika. Toliko je blizak nemačkom, da se negde smatra i njegovim dijalektom pre nego posebnim jezikom. Pojedini lingvisti tvrde da je u sâmom začetku jidiš imao slovenske korene, koji su kasnije zamenjeni nemačkom osnovom.

Obzirom na to da su se izdvojila dva glavna dijalekta jidiša, zapadni i istočni, upravo je istočni jidiš i zadržao veći deo slovenskih primesa u sebi.

Inače, jidiš se piše prilagođenim hebrejskim pismom.

Još jedna od interesantnih činjenica jeste i ta da je jidiš bio nacionalni jezik ogromne jevrejske populacije koja je u startu odbacila koncept cionizma i pokušala da izbori za sopstvenu kulturnu autonomiju, mimo ideje o povratku u tzv. Palestinu. Dugo se održavala podela između tih sakralnih (pro-jidiš) i sekularnih Jevreja, koji su bili hebrejski nastrojeni. Prvi jevrejski pisac koji je dobio međunarodnu nagradu za književnost, a pisao jidišom, bio je Isak Baševis Singer (יצחק באשעװיס זינגער). On je 1978. godine bio laureat Nobelove nagrade za književnost.

S druge strane, Jevreji sefardi potomci su prognanika iz Španije i Portugala, te se kao grupacija bitno razlikuju od aškenazi Jevreja. Termin sefardi prvo se vezivao za Malu Aziju, ali je u srednjem veku doveden u vezu sa Španijom jer su tu lokalni jevreji doživeli svoj zlatni period razvoja, kulturnog stvaranja i blagostanja. Pored toga što danas uglavnom označava Jevreje s Iberijskog poluostrva, on generalno podrazumeva Jevreje islamskog sveta.

Na hebrejskom reč sefard (sfarad, ספרד) znači – Španija, a kao i njihovi sunarodnici iz severne i istočne Evrope i sefardi su razvili svoj poseban jezik kojim su se na području Iberijskog poluostrva sporazumevali – to je bio judeo-španski, odnosno ladino (לאדינו) jezik.

Kao i jidiš, ladino (latino) za osnovu ima hebrejski, ali se razvijao pod velikim uticajem islama, odnosno arapskog i turskog jezika, koji i čine dobar deo fonda reči ladina. Takođe, delimičan uticaj izvršili su francuski, bugarski i grčki. Sve u zavisnosti od geografskog porekla samih sefarda koji su se njime sporazumevali. Ladino se zbog toga piše standardnim latiničnim pismom, za razliku od jidiša koji koristi hebrejska slova.

Kao što se idejnim vođom stvaranja moderne države Izrael (Medinat Israel, מדינת ישראל), na prostoru Bliskog istoka (Ha’Mizrah ha’tihon, המזרח התיכון) i prapostojbini Jevreja, smatra Teodor Hercl (בנימין זאב הרצל), tako je Eliezer Ben Jehuda (Eliezer Isak Perlman, אליעזר יצחק פערלמאן) tvorac preporoda hebrejskog jezika, jer je postavio temelje za njegov moderni razvoj i njegovo vraćanje u svakodnevnu svetovnu upotrebu.

Sve je proisteklo iz ideje Nacionalnog Jevrejskog preporoda (šivat cion, שיבת ציון) i velikog ujedinjenja rasutih Jevreja. Otuda kasnije i dolazi kovanica cionizam (cionut, ציונות). Jedan od prvih ključnih koraka bio je jezičko ujedinjenje. Naravno, pored Eliezera, tu je i širok krug drugih lingvista i naučnika koji su svojim radom učinili da jedan jezik ponovo oživi.

Godine 1885. osnovan je Savet za jezik, a 1890. godina predstavlja zvanični početak primene revitalizovanog hebrejskog jezika, koji je tada uveden u sve institucije, administraciju, škole i međusobno sporazumevanje. Glavni pokretač te revitalizacije je masovni povratak Jevreja u Palestinu, a kasnije i osnivanje države Izrael i masovni povratak Jevreja u svoju, novoosnovanu državu.

Kao prva osnova za fond reči i gramatička pravila modernog hebrejskog koristile su se Jevrejske svete knjige, pre svih ”Tora” (תורה), odnosno ”Tanah” (Jevrejska Biblija, תנ”ך) ali i druge verske knjige u kojima je odlično očuvan prvobitni jezik, stari ivrit. Za neke od izraza koji nisu proizašli iz hebrejskog korena, a to su uglavnom reči novijeg datuma, korišćen je drugi srodni semitski jezik, arapski. Na taj način sačinjeno je na hiljade reči koje su i danas u upotrebi. Takođe su u osnovni fond reči rehabilitovanog hebrejskog ušli određeni izrazi iz jidiša i ladina, ali i iz ruskog, engleskog i francuskog. Eliezer je tada sastavio prvi enciklopedijski rečnik koji i danas predstavlja osnovu i suštinu ivrita, kao jednog od zvaničnih jezika države Izrael. Veliki uticaj imali su i doseljenici koji su sa sobom donosili određene slengove karakteristične za regije iz kojih su poticali, uglavnom iz istočne Evrope.

Odatle i prepoznatljivi, grleni prizvuk semitskog jezika.

Hebrejski jezik je za sve Jevreje le’šon ha’kodeš (לשון הקודש), odnosno sveti jezik (od pradavnih vremena).

Hebrejski jezik je konsonantno pismo, gde se tekst čita, i piše, s desna na levo. Naziv je dobio od reči – ibri, a povezuje se s biblijskom ličnošću Ebera (עבר) ili Hebera, praunuka Nojevog (Noa, נוח), sina Šema (שם), a oca Jevreja (Jehudim, יהודים) i Arapa (Aravim, ערבים). Font se sastoji od 22 konsonanta, odnosno suglasnika, koji se slovno pišu. S druge strane, samoglasnici, ili vokali, pišu se znakovno, ispod i iznad slova u vidu tačaka i crtica koje se zajedno nazivaju nikudim (נקודות), što bukvalno možemo prevesti kao – tačkanje, ispod slova. One pomažu pri davanju punog smisla i značenja rečima jer se određene reči isto pišu, a različito čitaju. A zbog verske zabrane menjanja i jednog jedinog slova ”Tanaha”, nikudim olakšavaju snalaženje bez kršenja niti jednog propisa Knjige. Ali njihovo pisanje nije obavezno, prvenstveno kod ljudi koji dobro vladaju hebrejskim jezikom i barataju dobrim fondom reči. Otud nikud služi da znatno olakšava čitanje hebrejskog onima koji još uvek uče jezik. S druge strane, postoje primeri gde su vokali obavezni, a to su pre svega tekstovi gde je jako bitno pravilno pisanje reči – poput poezije, Svetog pisma i rečnika, jer napisan izraz bez vokala može imati više značenja, a ako se jezik ne zna dobro može rezultirati pogrešnim tumačenjem teksta, što i jeste čest slučaj van današnjeg hebrejskog govornog područja.

Slova su, na taj način, samo nosioci vokala.

Prvo slovo hebrejskog alefbeta, alef (a, א), ne izgovara se (jer ono nije glas), već se vokal ispod slova čita se kao glas. Tako da alef čitamo kao –A– tek kada je napisano na sledeći način: אָ, ili kao član Ha (ה), pandan engleskom – the (majka, the mother, האמא – ha’ima). Dakle, pravilo je da se čita prvo slovo, zatim znak (vokal, nikud) ispod njega. Evo još jednog primera: ako bi napisali slovo bet (b, ב) i ispod njega ubeležili vokal –a– בָ, tek onda bi to čitali kao – Ba. S druge strane, ni jedna reč ne može početi, niti se završiti, vokalom, jer svaki vokal mora biti okačen o konsonant (suglasnik). Postoji takođe i bitna razlika između pisanog i štampanog hebrejskog.

Štampani hebrejski koristi se isključivo u literaturi, na posterima i javnim glasilima, dok se pisani ivrit koristi u svakodnevnoj komunikaciji i tu je podela više nego jasna, striktna i skoro uvek poštovana. Tako se hebrejski jezik, u stvari, sastoji od 44 slova:

• 22 za štampana slova
(alef-bet ivri, אלף בית עברי)

• i 22 za pisana
(rukopis – katav ivri rahut, כתב עברי רהוט)

Obe ove varijante pisanja bitno se razlikuju jedna od druge, pre svega po tome što kurziv ne čine previše uglasta, već zaobljenija slova. Takođe, na broj od ukupno 44 slova trebamo dodati i sofite, odnosno slova koja se drugačije pišu ukoliko se nalađu na kraju reči.

Njih ima 5: kaf (כ ך), mem (מ ם), nun (נ ן), pe (פ ף) i cadi (צ ץ).

Još jedna od odlika hebrejskog jezika jeste ta da se numeričke oznake, odnosno brojevi, mogu predstaviti slovima alefbeta, iako se u današnje vreme podjednako koriste i standanrdni arapski brojevi. Takođe, nema posebne oznake za nulu (efes, אפס). Hebrejski je poznat po tome što je numerički izuzetno precizno konfigurisan, tako da ako bi segmente hebrejske Biblije predstavili numerički, smisao bi bio još dublji i kompleksniji. Taj sistem je posebno izražen u jevrejskom misticizmu i kabali, preko metoda gematrije (גימטריה), koja korespondira između alefbeta i numeričkog sistema. Svaka reč složena hebrejskim slovima ima svoj jedinstveni broj, svoju vrednost, a reći čije su te vrednosti iste spojene su dubljim značenjem iako spolja gledano možda i nemaju nekih sličnosti. Otud običaj da se reči računaju i kombinuju i tada se dešavaju vrlo zanimljive stvari. Da bi imali jasniju sliku te numeričko-slovne povezanosti, lep primer su vrednosti reči – otac, majka i dete:

• otac je aba (av,אב) numeričke vrednosti 3 = alef (1) + bet (2);

• majka je ima (im, אם) s vrednošću 41 = alef (1) + mem (40) ;

• ako spojimo vrednosti tih dveju reči, otac i majka, dobićemo zbir od 44, a to je numerička vrednost reči jeled (ילד), dete.

Dakle:

Otac + Majka = Dete

3 + 41 = 44

Čitav hebrejski jezik je prožet analogijama ovakvog tipa, i sve je, na određeni način, numerički usklađeno, te i nije slučajno što se smatra da stara pisma poseduju dublji smisao nego što to izgleda na prvi pogled. Tako se i može razumeti opsesivna potreba da se prodre u ezoterno značenje određenih drevnih tekstova.

Literatura na hebrejskom jeziku je veoma razvijena i često prevođena širom sveta. Svoj značaj u svetskoj književnosti dobija prvenstveno od 1966. godine, nakon dodeljivanja Nobelove nagrade za književnost Šmuelu Josefu Agnonu (שמואל יוסף עגנון) ali poznata su i dela Davida Grosmana (דויד גרוסמן), Amosa Oza (עמוס עוז), Šulamit Lapid (שולמית לפיד) i drugih koji su prevođeni na desetine drugih jezika. Neki od pomenutih pisaca doživeli su višemilionske tiraže samo na području Sjedinjenih Država. Po nekim procenama kritičara, savremena izraelska književnost stoji rame uz rame s južno-američkom književnošću, što po interesovanju čitalačke publike, tako i po tiražima prevoda.

Danas hebrejskim jezikom govori preko 7 miliona ljudi u Izraelu i drugim delovima Palestine, kao i u Sjedinjenim Državama ali i mnogim drugim jevrejskim zajednicama širom sveta. Pored hebrejskog, u službeni jezik države Izrael ubraja se i arapski. Akademija hebrejskog jezika (Ha’akademija L’Lašon Ha’Ivrit, האקדמיה ללשון העברית) glavna je izraelska institucija koja danas vodi brigu o ivritu, a osnovala ju je izraelska vlada 1953. godine. Akademija je zamenila dotadanšnji Savet za hebrejski jezik, osnovan od strane Eleiezera Ben Jehude. Fokus ove institucije je stvaranje novih reči i izraza iz hebrejskog korena i strukture.

Kod nas, u Srbiji, hebrejski jezik zastupljen je na nastavno-naučnom odeljenju u Pančevu i Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru, gde postoje studije hebrejskog jezika i književnosti i od skoro ponovo na Filološkom fakultetu u Beogradu u sklopu katedre za orijentalistiku, jedne od najstarijih na Filozofskom fakultteu. Takođe, postoje i mnoge sekcije i kursevi ivrita u sklopu beogradske sinagoge Sukat Šalom (סוכת שלום) i Jevrejske opštine Beograd (JOB).

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

arsmagine.com/objavljivani-tekstovi/preporodeni-ivrit/

  Alefbet, Društvo, Hebrejski jezik, Istorija