France Culture – Poricanje holokausta, prva teorija zavere

24. 10. 2018.

Elsa Mourgues

Program/Emisija – Les Idées Claires

Smrću Roberta Forisona (Faurisson), umro je je zapravo francuski ideolog poricanja holokausta. Njegova teza koju je branio, o poricanju istrebljenja Jevreja tokom Drugog svetskog rata međutim nije umrla s njim.

Bivši profesor književnosti izišao je iz anonimnosti u 1970-ima s nekoliko eseja koji su opovrgavali genocid nad Jevrejima. Njegove teze, koje su ušle u medije od 1978. godine, bile su odmah predmetom snažne kritike njihove forme, pre nego što su ih istoričari poništili u njihovom sadržaju. Ipak, optužbe ovog “falsifikatora istorije” još uvek kruže internetom. Od 2000-ih godina, oživljavanje antisemitizma je dalo novi zamah neistinama Roberta Forisona.

Istoričarka i zamenica direktora Konspirasi Voča (Conspiracy Watch) Valeri Igune (Valérie Igounet) ekspert za područje poricanja genocida i ekstremnu desnicu u Francuskoj, odgovara na pitanja Nikolasa Martina o jednom od najstarijih poduhvata falsifikovanja istorije.

Da li je poricanje holokausta prva teorija zavere?

Možemo reći da je to tačno za istoriju nakon Drugog svetskog rata, to je prva teorija zavere, jer se pojavljuje tri godine nakon završetka genocida nad Jevrejima, odnosno 1948. – godine stvaranja Izraela.

Šta je zajedničko poricanju genocida s teorijom zavere?

Ima mnogo tog zajedničkog, uključujući i teoriju zavere Jevreja, to jest, šta se dogodilo tokom Drugog svetskog rata po poricateljima? Jevreji uopšte nisu bili istrebljeni, oni su učinili da se veruje u to istrebljenje, zašto? Da bi stvorili državu, državu Izrael. Dakle šta se događa putem ovog diskursa? Mit o jevrejskoj zaveri se prenosi i ponovo aktiviše.

Da li poricanje meša činjenice i mišljenja?

Poricatelji više odbacuju istorijske činjenice, nego što ih mešaju, imaju vrlo nenaučnu metodu, vrlo fragmentarnu. Mi istoričari ili naučnici prikupljamo dokumente tako da oni sami govore, vrlo jednostavno. A sve ono što nam dokumenti kažu vodiće nas da postavimo istoriju nečega. Postoji istoriografska produkcija koja je danas neosporna, istorija genocida nad Jevrejima je više nego pouzdana, naučno dokazana. Poricatelji tvrde da Jevreji nikad nisu bili istrebljeni, oni kreću od ovog postulata, odaberu neke dokumente, neke izjave koje potkrepljuju ono što oni žele da čujemo, i tako je umalo sve rešeno. Iza njih je ideologija, žele da prošire propagandu i tako je strukturišu putem rasprave.

Kako su se širile teze poricanja holokausta?

Istina je da su, prije Roberta Forisona, te teze poricanja bile zadržane uglavnom za krugove francuske ekstremne desnice. A ono što je Forisonu uspelo jest da ih proširi u medijima. On je bio profesor na univerzitetu, ali koji je pre svega bio profesor književnosti, a ne istoričar, koji je uspeo kao bleskom munje, da objavi svoje teze u novinama Le Monde, koje su svakodnevna referenca za ogroman broj ljudi. Čitaoci Le Monda su otkrili 29. decembra 1978. pamflet poricanja holokausta u kojem je Robert Forison tvrdio da je broj istrebljenih Jevreja srećom jednak nuli, da je to dobra vest za čovečanstvo. Dakle očito, ispod toga se nalazilo mišljenje istoričara koji je objašnjavao šta je konačno rešenje, genocid nad Jevrejima i tako dalje. Ali, u svakom slučaju uspeo je, preko štampe, javnih radio stanica, da se čuje za njega i da napravi skandal u Francuskoj.

Kako su ove teze dobile na kredibilitetu?

Poricateljske teze prenošene medijima nisu se susrele s lošim uspehom u Francuskoj, ali i zbog specifičnosti vezane za našu zemlju, kao i u Italiji, to jest da su neki ljudi, za koje se to nije očekivalo, podržali Roberta Forisona, naprimer, čovek koji je objavio njegove teze bio je iz ekstremne levice, ljudi koji su podržali Forisona u ime slobode izražavanja imali su poznata prezimena … Mislim, na primer, na Žan-Gabrijela Kon-Bendita (Jean-Gabriel Cohn –Bendit), koji je brat Danijela Kon-Bendita (Daniel Cohn-Bendit), jedna od figura maja ‘68. koji je došao da podrži i da govori za Forisona, došao je da svedoči na suđenju. Bio je i jedan američki lingvista koji je napisao predgovor za Roberta Forisona, pa su se neki ljudi pitali zašto oni? I istina je da su imali svoj diskurs, oni su se proglasili anti-cionistima. Šta je anti-cionista? To znači kritikovati izraelsku politiku. To uopšte nije bio njihov cilj. To je antisemitska propaganda pod krinkom anti-cionizma.

Te su se teze ponovo pojavile u kasnim devedesetima, zašto?

Ponovo su dobile svojevrsni zamah kada je delo bivšeg komuniste Pjera Gijoma (Pierre Guillaume) objavio izdavač La Vijej Top (La Vieille Taupe) nazvano “Osnivački mitovi izraelske politike” (Les mythes fondateurs de la politique israélienne.) Tada se rasprava ponovno razvila, nisu su se više htele tehničke rasprave koje su zalazile u te Forisonovske smicalice, govoreći da gasne komore nisu mogle da funkcionišu, krematorijumi i tako dalje. Stvarno se govorilo o zaveri, o mitu o jevrejskoj zaveri, jevrejskoj dominaciji i tako dalje. A to se mnogo više internacionalizovalo, Forison i drugi su bili pozvani u zemlju poput Irana 2006., gde je primio nagradu od predsednika Mahmuda Ahmadinedžada. Forison se popeo na scenu teatra Zenith u Parizu u decembru 2008, kad ga je pozvao tamo u svojoj predstavi zabavljač Djedone (Dieudonné). Dakle danas, šta se događa? Da, poricanje holokausta je prenošeno medijima ovim poduhvatima, ali je osobito vrlo, vrlo prisutno na društvenim medijima i na nekim internetskim sajtovima o zaverama i poricanju genocida.

Za P.U.L.S.E sa francuskog preveo Mario Bezbradica

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

franceculture.fr/histoire/le-negationnisme-premiere-theorie-du-complot

  Društvo, Istorija, Sociologija, teorija zavere