Psihološki razvoj žene kroz ogledalo mita  – Psiha i Eros

Upustivši se u psihološku analizu mita o Psihi i Erosa zakoračila sam na polje zaleglo u izmaglici, sa pregršt snovnih, bajkovitih i mitskih predstava, koje se prelivaju jedna u drugu i prelamaju u odsjaju mesečine. Prizori posve čarobni i teško prevodivi u reči. Čini mi se da bi mi bilo lakše da ih crtam, izrazim kroz pokret, ples, možda pesmu, priču. Ali takav način izražavanja teško da bi dozvolio da na jasan i koherentan način psihološki promišljam i pišem o izabranoj temi. Da bi takvo promišljanje bilo moguće potrebno mi je izvesno odstojanje u odnosu na ove predstave. Odstojanje koje bi stvorilo prostor za susret duše i uma, kao i njihov zajednički rad na tkanju, zapažanja, razumevanja i priče o ženskom razvoju.

Naime, u ovom tekstu, kroz ogledalo mita o Psihi i Erosu, baviću se dušom žene, zapravo njenim odnosom prema duševnom u njoj, prema ženskom načelu, bliskosti, povezanosti i uspostavljanju odnosa sa drugima i svojom ljubavlju.

Iskreno se nadam se ću da ću uspeti da izbegnem intelektualne akrobacije o tome šta žensko jeste, jer bi to bio siguran način da izgubim nit sa njom. I pre nego što bih primetila, ona bi poput srne zbrisala od mene duboko u šumu gde bih joj izgubila svaki trag. Žensko ne možemo definisati niti razumeti intelektualno, jer nas to ne bi odvelo daleko od predrasuda porodičnog i kulturnog miljea u kome smo rasli i u kome živimo. Nesumnjivo bi se potkrale koliko god nam se činilo da smo ih svesni i imamo kontrolu nad njima, nemamo.  Smisao ženskog možemo otkrivati samo posredstvom njene praiskonske imaginativnosti, kroz one suptilne načine na koje duša priča, kroz predstave sna, bajke, mita, kroz jezik tela (glas, pokret, dah) spontani kreativni čin (crtež, ples, modelovanje, pesmu), prizore, mirise i zvukove prirode…

Verujem da za dublje razumevanje značajnih psihološkim tema, kao i sopstvenog unutrašnjeg sveta nesumnjivi značaj može da nam pruži proučavanje bajki i mitova. U njima se ogleda arhetipski svet, opšte ljudski obrasci dešavanja unutar psihološke stvarnosti. Duša nam kroz njih tka predstave, koje same po sebi pričaju neku drevnu, praiskonsku priču, o postanku sveta, života, rođenju, smrti, inicijaciji u svet odraslih, mističnom venčanju, braku, rođenju deteta, borbi dobra i zla, zagrobnom životu, kao i samoj sebi, svom ženskom načelu i njegovom razvoju. I te priče mogu da dotaknu i pokrenu u nama nešto naše, autentično, zaboravljeno, zasenjeno ili tek u semenu, pod zemljom, vodom, pa ga napaja, osvetljava, priziva.. Priča otvara našu priču.. priču naše duše.

Na početku priče vidimo ljupku devojku, čudesne lepote, najmlađu od tri kćeri, kralja i kraljice, Psihu. Zbog njene izuzetne lepote koja „kao da nije od ovoga sveta“ Psiha privlači divljenje sa svih strana. Obožavaju je „kao drugu Afroditu“, čime budi gnev boginje. Svi joj se divi, ali je niko ne prosi. Niko i ne pokušava da joj priđe bliže, da gradi prisniji odnos sa njom. Mlada Psiha, ne samo da ne može da uživa u tim počastima koja joj pružaju, već je nesrećna, gotovo očajna i proklinje svoju lepotu.

Ovde je važno da uočimo jedan detalj njene priče. Psiha nije sama, ona je usamljena. Nije sama sebi dovoljna, ona pati, odnosno bolno čezne za kontaktom i povezanošću. A divljenje i obožavanje koje joj upućuju ne može nadomestiti tu potrebu. S druge strane, ona kao da nesvesno stvara utisak nedostupnosti, nedodirljivosti, odsutnosti i to je čini  „kao da nije od ovoga sveta“. Poput Dafne, ona bi, jednim delom sebe, da pobegne od bliskosti i veze sa muškarcem  sačuva dušu netaknutom telesnim i čulnim iskustvima. Na osnovu ovakvog Dafnijskog držanja Psihe, odnosno njenog stanja prisilne nedostupnosti i nedodirljivosti, stiče se utisak da je pod okriljem majke. Psiha je ovde slična Kori, pre otmice, u stadijumu božanske devojke, gde majka i kćerka sam odnos, pa i same sebe kroz njega, podižu na božanski nivo večne majke i njene božanske kćeri. Shodno tome božanska kćerka Psiha još nije svesna same sebe. Ona poput Flore, sa Botičelijeve slike „Proleće“, zrači čudesnom i nadvremenskom lepotom po sebi, u kraljevstvu duše.

Kada ovaj period u kome se nalazi mlada Psiha pre susreta sa Erosom, posmatramo sa stanovišta jungijanaske psihologije, stvaramo predstavu psihološki mlade, naivne devojke, koje je još uvek u velikoj meri identifikovana sa Jastvom, kao mnogim potencijalima i mogućnostima koji dremaju u njoj, ali koji nisu delatni i podložni razmeni sa drugima na ljudskom nivou. Možemo pretpostaviti da majka projektuje svoju božansku unutrašnju devicu, simbol Jastva, na svoju kćerku. Ukoliko devojka ne iskorači iz ove simbioze i započne proces odvajanja od majke preti joj opasnost da zauvek ostati nesvesna sebe i nesposobna za stvarni odnos sa drugim ljudima.

U Psihi, po svemu sudeći postoji sukob između potrebe za povezivanjem, na duboko ljudskom nivou, emotivno-seksualnom odnosu i brakom i potrebe da ostane ušuškana u iskonskom odnosu sa majkom (majčinskom figurom). Njoj, kao samom otelotvorenju duše, ne preostaje ništa nego da čeka i trpi svoju bol i patnju, tenziju samog konflikta dok nešto u njoj ne sazri i prizove je na pokret, promenu, koja bi značila izbavljenje iz patnje u kojoj se nalazi. Njeno držanje u muci je vrlo žensko i duševno, ne sili, ne požuruje, podnosi. Ovakav stav naizgled pasivan, u biti strpljiv i  instinktivno mudar, vrlo je svojstven ženskom načinu nošenja sa konfliktom. Psiha čeka i seje pitanja, u nekoj vrsti čaure u koju je konflikt gurnuo: „Zašto sam sama, zašto me samo obožavaju kao kip, dokle ću biti ovako bolno usamljena…“ I ova pitanja zaliva svojim gorkim suzama..

Šta Psihu pokreće iz ove učaurenosti? Izgleda da je to upravo gnev boginje lepote, čulne ljubavi, arhetip Afrodite.  Zanimljivo da je baš gnev boginje Afrodite, kao jedan od kvaliteta velike majke pokreće na separaciju, odnosno razvoj. Podsetimo se šta simbolizuje ovaj ženski arhetip. Afrodita je boginja koja se rađa iz dubine mora i projavljuje iz penušavog talasa, kao plod kastriranog uranovog falusa, bačenog u more. „Voda simbolizuje celinu potencijalnosti, izvor svake moguće egzistencije“ (Elijade, 1958). Ova simbolika ukazuje na njenu iskonsku i apsolutnu ženstvenost. Ova boginja takođe i lebdi nad zemljom i uvek je prate golubovi i vrapci. Prateći simboliku ptica koje se vezuju za nju, možemo steći potpuniju predstavu o ovom arhetipu. Ptice se u mnogim mitovima javljaju kao glasnici između neba i zemlje, prenose poruku bogova i predstavljaju  pomoćnike duši pri uznošenju na nebo. Za vrapce i golubove se vezuje zajednička bračna, ljubavna i erotska simbolika, oni pretkazuju udaju, ali i smrt. Što sve ukazuje na instinktivnu prirodu ovog arhetipu, koji nagoni žene na ljubavno-erotske veze i reprodukciju, ali i smrt i ponovno rađanje. Iz mitologije dalje vidimo da je ona boginja koja kažnjava, kada je ne poštuje i odbacuju njene darove nemilosrdna je. Možemo se zapitati da li to Psiha svojim načinom života (stavom psihološke nedodirljivosti) suprotstavlja sebe ovoj moćnoj boginji ljubavnih odnosa, seksualnosti i plodnosti, pa to pokreće boginjin gnev.. Svi koji su pod Afroditinim okriljem uključujući i njenog sina mladog boga Erosa, uživaju u njenom opijajućem zadovoljstvu i plodnosti. Psiha iako usamljena, obožava kao kip, lepota po sebi, kao da nesvesno odbija da je potpadne pod uticaj ove moćne boginje. Psiha ne samo da joj ne odaje počast svojim životom (ne predaje joj se), već i zadobija tu počast za sebe, doduše, iako to nije tražila. I to budi boginjin gnev. Ali Psiha kao da želi nešto više, dublje, celovitiji, kao da teži nekom i njoj neznanom idealu. On se u zametku može prepoznati još na početku priče kroz opis simbolike Psihinog rođenja, kaže se da je „oplođena kapljicom nebeske rose palom na tlo“. Potencijal ženske psihe da postane „druga Afrodita“, možemo, iz ugla jungovske psihologije, posmatrati kao arhetipsku predispoziciju da kao ljudska Psiha uspostavi adekvatan odnos prema moćnoj iskonskoj ženstvenosti. Ta predispozicija njene ličnosti se polako pomalja kroz ovo  njeno izdvajanje i nošenje sa usamljenošću. Izgleda da je ovo izdvajanje bilo potrebno, da je ta prisilna nedodirljivost i ostajanje u okrilju majke bila blagotvorna za tvorenje lepote i punoće duše. Za ovaj dragocen proces bile su preko potrebne dovoljno sigurne, tople i negujuće ruke majke. „A onda dolazi trenutak kada ono što je do juče grejalo počinje da peče, guši, ono što je bila sigurnost sada je „samica“ koja joj onemogućava da se poveže sa svetom i gradi prisniji odnos sa suprotnim polom.

Posmatrajući boginjin gnev iz perspektive  individuacije žene, vidimo da Jastvo pronalazi način, aktivirajući u mladoj ženi onaj arhetip, koji će je pokrenuti, ponekad i grubo, da započne neophodnu separaciju od majke, nesvesnog i samog jastva. Zanemarena instinktivna priroda koja teži uspostavljanju odnosa, a koju predstavlja arhetip Afrodite, počinje da se buni, na njoj  svojstven način, i  kroz ples očaja, panike i umrtvljenosti, progovara: „Kako se usuđuješ da me istisneš, nemaš pravo na to, ti mala smrtnice, hoću svoje, daj mi ono što je što mi pripada“. Ovo je u mitu personifikovano Afroditinom paklenom ljubomorom. A kao proizvod ovog boginjinog gneva stiže odluka starodrevnog Apolonovog proročišta, u dosluhu sa Afroditom, da Psiha stupi u brak sa zmijolikim čudovištem. Nije slučajno da presuda dolazi baš od samog Apolona koji simbolizuje božanstvo čiji pogled seže daleko u budućnost, koji vida rane i uspostavlja narušeni sklad. U kontekstu psihološkog razvoja, iz ugla jungijanske psihologije, možemo ovaj „apolonski stav“ koji Psihu priziva na „svadbu smrti“, posmatrati kao kompenzacijsku funkciju od strane jastva,  kako bi se uspostavio sklad u psihi mlade žene. Čudesno je to kako se Psiha mirno predaje, ne suprotstavlja, odmah prihvata sudbinu koja joj je prorečena, odgovara, ako se opet izrazimo rečnikom jungovske psihologije, na ono što je pravovremeno iz nesvesnog, jastva, došlo kao poziv na dalji razvoj.

Motiv pokoravanja je vrlo karaktersitičan motiv u obredima vezanim za inicijaciju. Za njih je svojstveno prihvatanje gubitka, kraja, jednog perioda života i istovremeno prihvatanje novog razdoblja života. Separacija od roditelja može biti doživljena kao smrt (strah od smrti) dotadašnjeg načina života, pod okriljem roditelja.  Psiha ipak i pored straha hrabro prihvata odluku proročišta i na vrhu planine predano čeka muža – zmijoliko čudovište.  Motiv životinje-mladoženje javlja se u mnogim bajkama, čak i  u predpisanim tragovima kultura, što ukazuje na arhetipski prirodu ovog motiva. Obično simbolizuje strah od muškog, odnosno strah psihološki mlade devojke ili žene od prodorne i dominantne  uloge koji muškarac može da ima kako u seksu tako i generalno u vezi. Ona ovaj strah često projektuje na partnera, te ga iz tog razloga može doživeti životinjski i agresivno.

Dalje kroz mit se pripoveda da Psihom, biva očaran sam Eros, Afroditin sin, “”krilato momče koje seje strele požude i ljubavi”, a sam neranjiv. I odvodi je u njegov raj. Zapoveda joj da ne pokušava da ga vidi. Ako prekrši zabranu izgubiće ga. Izgubiće obilje strasti, sa koga se napaja. Izobilje i blaženstvo Erosovog raja. Da li je njoj sasvim dobro tu, u okovima “raskošne tamnice”? Psiha tu naizgled živi život izobilja, u kome ima sve što se poželeti može, svaka joj želja i potreba odmah biva ispunjena, samo je potrebno da obuzda radoznalost da vidi svoga muža.

Sličan motiv se pojavljuje u bajci Plavobradi, njegova žena može sve osim da otključa mala vrata koja skrivaju strašnu tajnu. Zabrana da se otključaju vrata tajnovitog, da se zaviri u ono iza, ispod, očiglednog, jeste zabrana da bude. To je istovremeno zahtev da “živi” za Plavobradog, prema njegovim očekivanjima, da ućutka sebe u zamenu za lagodan život, bez bola i problema. Ali cena takvog života je nesvesnost, odnosno život u “raskošnoj tamnici”, muža, odnosno muškog, koji bira i odlučuje o njenom životu i o tome ko i kakva ona treba da bude. Žena iako nije udata može potpasti pod ovaj mehanizam “zabrane viđenja” ukoliko se identifikuje suviše sa konvencionalnim zahtevima porodice, društvene sredine u kojoj dominiraju vrednosti patrijarhalne kulture, te time spreči sebe da zaviri iza i gradi sopstveni etički stav.

Ako posmatramo ovu Psihinu predaju čulnoj opijenosti prema Erosu, iz ugla dubinske psihologije, možemo reći da je ona itekako bila potrebna kako bi Psiha iskoračila iz simbiotske veze sa roditeljima. Na početku usamljena, obožavana mlada Psiha, odolevala je Afrodinoj moći, nije joj se predavala, već je nesvesno prisvajala. Ali „nikakavog ploda nije uzbrala od svojih draži“ samo je bivala sve usamljenija, psihološki „nedodirnuta“ duša, pošteđena ljubavnih jada, u koja su padala Afroditina čeda. Upravo je ovakvo nesvesno držanje koja je značilo otcepljenost od čulnog, erosa u sebi,  odvelo u drugu psihološku krajnost u kojoj ne može da vlada svojim nagonskim životom, već biva obuzeta. Ovim činom polako počinje da se budi žena u njoj, još uvek nesvesna i uspavana, ali koja polako, poput Venere sa Botičelijeve slike, izranja iz morskih dubina. Predavajući se Erosu, ona se u stvari najzad, predaje boginji ljubavi, Afroditi puštajući da je osvoji plamen strasti. Ali i u jednom u drugom slučaju (bilo dok je bila prisilnom odstojanju, bilo sada kada se predaje nagonu) ona ne bira svesno, već biva vođena unutrašnjim porivom, izbor se dešava na nesvesnom nivou.

Ova slepa predanost nagonu i život u Erosovom raju, gde joj se sve želje ispunjavaju, izgleda da nije nešto sto Psihu duboko usrećuje. Ona ne vidi svog dragog, on se pojavljuje samo noću. Ono što deli sa njom odvojeno od ostatka njegovog života, dok ona je ona slepo predana celim bićem. I to izgleda počinje da je ljuti  Psihološki gledano, ona je ipak duboko i dalje usamljena, nesvesna sebe i drugog, bez prave povezanosti za kojom je toliko čeznula.

Klica sumnje i radoznalosti, posejana u srcu Psihe, od strane njenih sestara: Ko je on stvarno? “On je čudovište koje će te pojesti”, vele ljubomorne sestre. U Psihi se budi strah, sumnja i neprijateljstvo i ona odlučuje da posluša glas sestara. Uzima lampu i nož kako bi presekla glavu tom čudovištu. I osvetlivši ga svetiljkom koja ga opeče, prepoznade boga ljubavi, al on odlete. A Psiha ostade očajna, sama, bez svog dragog muža.  Sestre možemo posmatrati kao Senku Psihe.  To su iste one ženske tendencije koje su je na početku držale na prisilnom odstojanju. One je podstiču da otkrije, osvetli Erosa, da spozna ko je on, pa i po cenu da ga izgubi. Nepoverenje i strah koji se pokrenuo prema onome ko joj je ukrao nevinost, pokreće i neprijateljstvo i utom bunt da prekrši obećanje, odnosno zabranu (tabu) viđenja.. Kršenje tabua u mnogim bajkama, mitovima i religijskim obredima predstavlja moćan simbol inicijacije, gde inicijantu iza, isprva nevolja i kazne, sledi iznenadna nagrada i pobeda. Odluka da rasvetli Erosa prekida njeno “narcistično nepostojanje”. Lampom je osvetlila mrak anonimnosti, a nožem presekla proždiruće jedinstvo.

Svetlost njene lampe otkriva ko je stvarno on. Za Psihu upravo ta spoznaja predstavlja “strelu ljubavi”. Ona tek kroz nju počinje da se vezuje za svog dragog. U njoj se rađa Eros, ljubav, novi život. A njega taj čin povređuje – nepodnošljivo mu je to što je viđen. I odlazi, beži. Ipak, on više nije isti onaj razuzdani Eros, koji neodgovorno seje strele ljubavi, već ranjeni bog ljubavi, koji se predaje snu. Izgleda da Eros koji se rađa u Psihi nije istovetan ovom koga budi kap vrelog ulja lampe i nehotice ozleđuje. Jednog svetlost oživljava i pokreće, a drugog povređuje i zaustavlja. Naizgled, ono što je za nju početak ljubavi, za njega je kraj. Eros koji se budi u Psihi jeste zrela ljubav i život žene.

Osvrnuvši se na ovaj Psihin čin iz ugla jungijanske psihologije, možemo reći da za ženu potreba da stvarno upozna čoveka u koga se zaljubila, predstavlja poziv na uspostavljanje svesnog odnosa prema nagonskom  i ljubavnom, prema načelu erosa u njoj. Ljudska Psiha je sada na iskušenju da se suoči sa slepom silom prirode u sebi, koju simbolizuje  arhetip. Afrodite.

I nakon dugog lutanja u očajanju  Psiha shvata da mora da se “pomiri” sa boginjom Afroditom,  kako bi pronašla Erosa i obnovila vezu sa njim. Boginja pred nju stavlja četiri, naizgled, nerešiva zadatka. Razvrstavanje semenja, žita, prosa, bibera, graška, sočiva i pasulja je prvi zadatak koji Afrodita stavlja pred Psihu. Ovaj motiv je analogan motivu u brojnim bajkama od kojih su možda najpoznatije Pepeljuga i bajka o Vasilisi Prekrasnoj. Psihi stiže pomoć u rešavanju ovog, isprva nesavladivog zadatka, od “htonskih bića, rođenih iz zemlje”,  Mrava – instinktivnog, intuitivnog dela nje.  Šta Psiha u stvari razvrstava, prosejava? Osećanja, potrebe, želje, vrednosti, iz haotičnog bogatstva svog unutrašnjeg života?

Videli smo da Psiha najpre pada u očaj nakon odlaska, odnosno bega Erosa. Ona nije naučila da se nosi sa osećanjima, njena osećanja nisu izdiferencirana. Možemo to posmatrati kao da je ženska psiha ovim zadatkom prizvana od strane Jastva da uredi, pospremi svoj unutrašnji prostor. A to obično počinjemo pitanjima: Šta osećam sada, koje su moje potrebe? Šta mi je stvarno važno? Čemu želim da se posvetim? Kako, od čega da počnem? Gde je moja granica – šta jeste, a šta nije moje? Na ova pitanja svakako ne stižu odmah odgovori, ali se pokreće proces koji vodi do njih.  Ova pitanja ženska psiha kao semenje sadi, vraća u nesvesno, kako bi u svoje vreme, izašli ponovo na svetlo dana, svesti, u formi plodnih odgovora, koji kušajući spoznaje. Ova spoznaja može izgledati da je došla sama niotkuda, zapravo je prevalila dug put, proces, kroz koji se formirala, kao čedo u utrobi majke. Pospremanje našeg unutrašnjeg prostora počinje samoupitanošću, osluškivanjem našeg bića, što nas polako dovodi pred pitanje izbora i odgovornosti za svoj put, Život.

Drugi izazov koji Afrodita postavlja Psihi je da donese pramen vune od ovaca sjajnog zlatnog runa” – “muškog principa razorne moći”. Nežna, gipka trska priskače u pomoć šapatom koji poručuje: pusti da prođe žega, ne čini ništa, strpi se, pričekaj smiraj, kad dan se približi noći, tada ćeš bezbedno moći da uzmeš Nešto “zlatne vune, koja visi svuda po razgranatim mladicama”. Trsku, tananu, nežnu, al žilavu, gipku, koja raste u iz mulja, blata (mešavine zemlje i vode) i nosi u sebi instiktivnu mudrost, Psiha posluša. Ženstvena psiha u susretu sa energijom muškog uzima tek toliko, koliko joj smisleno potrebno za rast, a da to ne bude na uštrb njene ženske suštine. Sada kada je svesnija sebe, svojih osećanja želja i potreba ne treba da srlja, i krene juriš na osvajanje onoga za čim čezne, već da uporedo sa svešću neguje svoju vezu sa vegetativnom mudrošću, instinktivnim znanjem i sačeka i oseti pravo vreme, kada su sazrele unutrašnje i spoljašnje prilike  za akciju.

Treći zadatak sa kojim se Psiha suočava je – zahvatiti vodu sa Izvora, koji izvire iz najviše stene ogromne planine. Pomaže orao, koji ima širu perspektivu, pa može da “osmotri neizmernu reku” i da životnog toka koji “kruži spajajući donji i gornji svet” uoči pravo mesto i vreme kako bi za Psihu zahvatio nešto vode Života, baš koliko jedan “kristalni krčag” može da sadrži. Ova voda u krčagu dobija oblik, formu. U ovom činu istovremeno ona prima i oblikuje. Od Života njeno Ja sad svesno prima koliko u datom trenutku može da sadrži. I tako ostane prisutno u balansu sa ostatkom svog života i sa Jastvom. Sada kada je svesnija svog sopstva ona uči kako da iz gomile mogućnosti i potencijala koji u njemu postoje, izabere da je u određenom trenutku ili periodu bude posvećana određenom aspektu sebe i života.

Četvrti zahtev koji Psihi postavlja Afrodita, jeste da donese kutiju sa pomadom za ulepšavanje od Persefone. Da bi došla do kutije mora da siđe u Donji svet i susretne se sa Persefonom, večnom božanskom devojkom. Na ovom putovanju ona je prvi put sama, bez mističnih pomoćnika – oslonjena na snagu sopstvenog ja, koje je razvijala kroz prethodne zadatke: razvrstavanje semenja, skupljanje zlatne ovnovske vune, zahvatanje u krčag vode sa izvora najviše planine. Kula, upozorava Psihu, pre nego što se uputila u Donji svet, na moguće zamke na ovom putu – ljubaznost, sažaljenje i milosrđe. Dok je i sama u životnoj drami – biti ili ne biti, ne bi valjalo izigravati spasioca drugima. To bi je iscrpelo i zaustavilo na pola puta, jer pomaganje neminovno povlači poistovećivanje sa onim koji strada, a ona za to, sada, nema dovoljno snage, prostora, ni vremena. Takođe, kula je upozorava da ne prima od Persefone hranu. Fokus na cilju – ponovni susret sa Erosom, pomaže da izbegne opasnosti, uzme kremu i izađe iz Podzemlja. Naime, od Persefone treba da uzme to šta joj potrebno, ali da se sa njom ne poistoveti.  Međutim, nakon izlaska iz Donjeg sveta, Psiha dolazi u iskušenje da ipak uzme malo od te krme, kako bi bila lepša Erosu. I pada u san. U kutiji namesto kreme bilo je Ništa.

Ovaj čin aktivira Erosa, koji se vraća i budi je usnulu. Kao da je naizgled regresirala na nivo obožavane devojke, usnule Psihe,  na kojem je bila pre susreta sa Erosom? I to baš zbog lepote koju je s početka proklinjala!? Ali da li je to ista ona lepota, po sebi, koju je nesvesno nosila kao “druga Afrodita”? Ova lepota, uzeta od Persefone,  sada kao da ima smisao koji je prema/u odnosu na Drugog, voljenog.  Psiha ovde još jednom krši tabu zabrane, prvi put je zbog toga izgubila Erosa, a ovog puta ga je padom u iskušenje povratila. Ovim činom kao da nesvesno stvara priliku Erosu da se pokaže kao heroj i upravo kroz ovaj njen neuspeh, slabost, ona pobeđuje. Mit ponovo ogleda ženski podvig i pobedu kroz prepuštanje. Eros svojim činom ne samo da spašava Psihu od smrti, već je uzdiže na nebo, te Psiha postaje boginja, a oni božanski par.

A da li bi se njihov odnos razvio do savršenstva da nisu kušali postojeće “savršenstvo”? Da Psiha nije prekršila obećanje koje je dala Erosu da li bi krenula put razvoja ka zreloj ženi? A Eros, da nije bio “rasvetljen” da li bi se ikad razvio od neranjivog mladog boga, Afroditinog čeda, u Boga ljubavi koji je okušao ljudsku patnju.

Prateći kroz  ogledalo mita kako ženska Psiha savlađuje nezamislive, svakom smrtniku, zadatke na putu ka svom uzvišenom cilju, koji za nju predstavlja sjedninjenje sa njenom ljubavlju, Erosom, vidimo koliki značaj za ženski razvoj predstavlja ljubav. Ljudska Psiha na svom putu uspeva da se suoči sa arhetipskim tendencijama u njoj, ali i ne gubeći iz vida svoja ljudska ograničenja. Afroditinu iskonsku i apsolutnu ženstvenost, za koju je karakteristično instinktivno i anonimno, ali intenzivno povezivanje u ljubavi do stapanja, ona humanizuje.  Njeno ja, poput kristalnog krčaga uspeva da asimiluje ovu energiju, čime u sebi miri ljudsko i božansko žensko, što je i čini „drugom Afroditom“, boginjom po sebi.

za P.U.L.S.E: Ivana Radovanović

Literatura:

Bettelheim, B. (2017). Značenje bajki : značenje i značaj bajki. Kosmos izdavaštvo; Nova knjiga.

Bolen, Dž. Š. (2004). Boginje u svakoj ženi : nova psihologija žene (2. izd.). Društvo lepih umetnosti Vilenjak.

Budžak, G. (2003). Antologija grčkih mitova. Dom i škola.

Chevalier, J., Ševalije, Ž., & Gerbran, A. (2009). Rečnik simbola : mitovi, snovi, običaji, postupci, oblici, likovi, boje, brojevi (2. izd.). Stylos art; Kiša.

Džonson, R. A. (1997). Ona : razumevanje psihologije ženskosti : na osnovu mita o Erosu i Psihi i Jungovih psiholoških pojmova. Pirg; Plato.

Eliade, M. (2017). Aspekti mita. Factum izdavaštvo.

Gura, A. V. (2005). Simbolika životinja u slovenskoj narodnoj tradiciji. Brimo; Logos; Aleksandrija.

Hark, H. (1998). Leksikon osnovnih jungovskih pojmova (Vol. 1). Dereta.

Jacoby, J. (2011). Jungov put individuacije (3. izd.). Jasen.

Jung, K. G. (1984). O psihologiji nesvesnog (3. izd., Vol. 2). Matica srpska.

Jung, K. G., & Kerenji, K. (2007). Uvod u suštinu mitologije. Fedon.

Jung, K. G., (1996). Čovek i njegovi simboli. Narodna knjiga – Alfa.

Kun, N. A. (2015). Legende i mitovi Stare Grčke (1. izd.). Admiral books.

Nojman, E. (2015). Amor i Psiha, Psihički razvoj ženskog, Tumačenje Apulejeve bajke Fedon.

Ortega i Gaset, H. (2006). O ljubavi. Mono & Mañana.

Popović, V. B. (1995). Psihologija ženskog : Jungovo nasleđe. Nolit.

Popović, V. B. (2001). O duši i bogovima : teorija i praksa arhetipske psihologije (1. izd.). Prosveta.

Propp, V. J. (1990). Historijski korijeni bajke. Svjetlost.

Stevens, A. (2005). Arijadnino klupko : vodič kroz simbole čovečanstva (Vol. 3). Stylos.

Trebješanin, Ž. (2011). Rečnik Jungovih pojmova i simbola. Zavod za udžbenike; HESPERIAedu.

Woodman, M. (2016). Trudna devica : proces psihološkog preobražaja. Fedon.

  eros, Ivana Radovanović, Karl Gustav Jung, Psihologija