Путешествије једног хаџије – (Заборављена филмска верзија Горског вијенца)

Чује се понекад прича о могућој филмској адаптацији Горског вијенца, буде помпе и расправе око тога да ли једно такво дело уопште треба екранизовати, но и та бука брзо престане, ваљда зато што онај коме је идеја о екранизацији Његошевог спева пала на ум схвати да ће за реализацију тешко наћи и моралну и финансијску подршку.

Многи, међутим, не знају да, све и кад би дошло до филмске верзије Његошеве епопеје, то не би била њена прва адаптација за седму уметност. Остао је некако незапажен телевизијски филм из 2000. у којем су Његошеве јунаке одиграли Бранимир Поповић, Драгана Мркић, Младен Нелевић, Мирко Влаховић, Драго Маловић, Марко Баћовић, Горан Султановић, Енвер Петровци, Вељко Оташевић… Био је то један својеврстан подухват Петра Божовића, који је, поред писања сценарија и режије, покушао да дочара и лик Његошевог игумана Стефана.

Ипак, има добрих разлога због којих је ова адаптација прошла тако незапажено.

Желећи да продре у суштину старих зађевица, које су одјека нашле не само у временима владике Данила и владике Петра II Петровића, него и на самом концу XX века, славни глумац Божовић кренуо је на хаџилук пут Јерусалима, до самог раскршћа свих религија, да ту, на изворишту, отпочне своју потрагу. Снимљене кадрове из Свете земље, као и сцене повратка преко Грчке, најзад и долазак у црногорске планине, Хаџи Петар Божовић уклопиће у свој филм покушавши да бар тако заокружи причу о непревазиђеним сукобима од Јерусалима до Цетиња.

Међутим, иако драма носи наслов Горски вијенац, гледаоци се са владиком Данилом, Вуком Мандушићем, војводом Драшком и осталим „главарима“ срећу тек након што прође целих пола сата од почетка филма. Наиме, бројни кадрови редитељевог путешествија и хаџилука заузели су превише простора, а тек кад Божовић, одевен као монах, стигне у Црну Гору и проговори славне стихове, најзад схватамо која је његова улога и шта уопште гледамо.

У своје медитације током ходочашћа, Божовић је уткао и Његошеву прозу, и то углавном оне редове из владичине преписке који би могли имати везе са осетљивом проблематиком опеваном у Горском вијенцу, тако да је спев, чији смо наслов видели на екрану, уствари само једна круна над личном причом и трагањем, па се у том погледу филм приближава приватним, штавише аматерским остварењима (што ипак није). Како је у неким моментима тешко разлучити да ли Божовић игра Његоша, игумана Стефана или самога себе, више и не знамо да ли је то филм о владици Данилу или о владици Раду, а у неким моментима се двоумимо да ли је то уопште филм или можда представа на отвореном.

Или је то само документарни и аутобиографски запис једног хаџије…

Не само што изворни Горски вијенац није довољно заступљен, него су чак и они стихови који су се нашли у сценарију доста измешани и претумбани, а уочавамо да је и број ликова преполовљен (што је можда било условљено финансијским, али свакако и практичним разлозима). Са друге стране, редитељ је у први план истакао лик игумана Стефана, дакле онај лик који он сâм тумачи, али ни то више није стари и сталожени мудрац, већ неки бунтовни калуђер-скитница који не беседи тихо покрај ватре, него виче позивајући на „борбу непрестану“ и проклиње оне који су се притајили док им „мањи поток у виши увире“.

Најуочљивије одступање од Његошевог оригинала имамо у Божовићевом виђењу владике Данила. Иако сви знамо да је централна личност Горског вијенца на неки начин усамљена и издвојена из масе народа, то не значи да је владика и физички издвојен од својих „главара“. Међутим, редитељ је владику Данила приказао управо физички издвојеног од свих осталих, како све време у празној цркви преиспитује своју предстојећу одлуку. Његошев владика јесте усамљен, али је усамљен духовно, што због образовања, што због положаја који му је историја наменила, али и у тим тренуцима он је са народом, па и кад сâм доноси одлуке, не остаје глув на туђе речи, а спреман је чак и непријатеља да саслуша.

Божовић је отишао још даље, па је чувени „отпоздрав на писмо“ Селиму везиру једним потезом узео од владике и доделио неколицини других ликова, тако да сада свако говори по неколико стихова надмудрујући се са Мустај-кадијом и Скендер-агом. Дакле, уместо да владика, као најобразованији, говори и „отпишује“ у име свих, како је у изворнику, сада имамо да сви говоре у име владике, који се негде сакрио, малтене као кукавица. Тиме владика Данило дефинитивно губи на значају и заиста постаје статична „сламка међу вихорове“, док игуман Стефан (тачније, Петар Божовић) доминира као човек акције у целом заплету.

Упркос свему, неправедно би било рећи за овакав филм да је лош и бесмислен.

Снимљен на концу једне тешке деценије, можда и теже него што је била она „при свршетку XVII вијека“, урађен вероватно с најминималнијим могућим буџетом и са крајње једноставном сценографијом – и поред свих мана, овај филм остаје као један смео и храбар подухват ентузијасте и хаџије Петра Божовића. Ваља имати на уму да је ово, пре свега, уметнички филм са личним печатом аутора, а да би се разумела идеја и порука коју нам редитељ казује, потребно је и добро предзнање и стрпљење да се филм до краја одгледа, што је сасвим нормално када су у питању остварења мотивисана чистом уметношћу а не финансијском коришћу.

Ако још знамо да телевизијска драма Горски вијенац представља интимно Божовићево трагање за коренима старих проблема који су нас стигли и на сусрету два миленијума, можемо је у целини посматрати и као путоказ свим ходочасницима, јер колико год походили Свету земљу и далеке усамљене манастире, ипак ће најбоље одговоре пронаћи тек кад се врате своме изворишту и смело погледају у прошлост свог народа и поднебља.

За ПУЛСЕ Душан Милијић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Film, Književnost