Rađanje novog Boga – Artificial intelligence
This is the apparent pattern. The rate of change of technology is incredibly fast. It is outpacing our ability to understand it. Well, is that good or bad?
I don’t know. It seemed to me some time ago that you could sort of think of humanity as a biological boot loader for digital super intelligence. For those who don’t know what a boot loader is, it’s a very tiny piece of code without which the computer cannot start. But it’s sort of like the minimal bit of code necessary for a computer to start.
Like you couldn’t evolve silicon circuits — there needed to be biology to get there.
Istoriju naše budućnosti delićemo u dve jasne celine: jednu u svetlu zore veštačke inteligencije, njenog proboja, dok će druga obeležiti njen rast do apsolutno neslućenih visina. Prva od dve jeste postizanje uspeha u stvaranju mašine čiji će intelekt biti veoma blizu, ili pak ravan, čovekovom i ona druga, do koje ćemo daleko brže doći nakon prve, a to je nastanak sistema veštačke inteligencije koja će daleko nadmašiti ljudske misaone kapacitete i potencijale.
Glavni problem je u tome što otkriće superinteligentnog stroja verovatno neće doći od ruku čoveka, već upravo u kuhinji mašine koja će samu sebe naučiti kako da se usavrši na načine kojih se mi nećemo (na vreme) dosetiti. Tako čim bude dostigla potrebni minimum za taj vrtoglavi napredak, ona će sebi obezbediti rast uslovljen mnogim prednostima koje tehnologija ima u odnosu naš biološki hardver i tada započinje jedna posebna era u istoriji čoveka na ovoj planeti. Momenat kada ćemo biti smenjeni s vrha evolutivnog prestola i posmatrati čarobni rast novog džina.
Evolucija veštačke inteligencije predstavlja put rasta koji će eksponencijalno sve iz korena izmeniti u tako velikim razmerama da ćemo biti zatečeni novonastalom situacijom. Ali u svakom slučaju, uvešće nas u novu meta-tehnološku eru.
.
Tri ključne tačke
Pošto ćemo razmatrati različite koncepte veštačke inteligencije, šta ih i kako definiše, kao i njihov potencijalni uticaj na budućnost naše civilizacije, vrlo je važno utvrditi određene smernice i termine kojima ćemo se služiti u nastavku teksta. Kretaćemo se u trouglu osnovnih koncepata AI-a (Artificial intelligence), odnosno veštačke inteligencije, poznatih po skraćenicama:
• ANI (Artificial Narrow Intelligence)
• AGI (Artificial General Intelligence)
• ASI (Artificial Superintelligence).
ANI nazivamo Slabom veštačkom inteligencijom i pripada grupi AI-a koji je usko specijalizovan u određenoj oblasti. Tip inteligencija koji je u stanju da nadmudri svetskog šampiona u šahu, ali koji nije u stanju da se nadmeće s ljudskim intelektom ni na jednom drugom zasebnom polju.
To je ono čime trenutno baratamo na savremenoj tehnološkoj sceni, sistemi koji su tu da nam olakšaju kretanje, poslovanje ili život generalno, ali u usko ograničenim oblastima. Dobri primeri za to su današnji pametni telefoni koji obiluju servisima sličnog tipa (online pretrage, mape, muzičke preporuke, virtuelni asistenti, vremenska prognoza, itd).
AGI možemo nazvati Jakom veštačkom inteligencijom nove generacije i ona je ta koja će se u jednom momentu naći u istoj ravni sa ljudskim intelektom. Mašina koja će biti u stanju da obavi bilo koju operaciju nezavisno od ljudske strane, isto kao i svaki drugi čovek. Tako stvaranje AGI-a postaje srazmerno složenije od ANI-a i to je nešto ka čemu nas naš civilizacijsko-tehnološki put vodi u skorijoj budućnosti.
Profesorka Linda Gotfredson, sa Univerziteta Delaver (SAD) opisuje inteligenciju na sledeći način:
Opšta mentalna sposobnost koja, između ostalog, uključuje mogućnost rezonovanja, planiranja, rešavanja problema, apstraktnog mišljenja, pojmljenja kompleksnih ideja, brzog učenja i učenja kroz iskustvo.
Upravo je to definicija onoga što bi AGI trebao da predstavlja i u čemu se bitno razlikuje od svog prethodnika.
ASI, ili veštačka Superinteligencija, koju Nik Bostrom, vodeći Oksfordski filozof i AI teoretičar, definiše kao superinteligenciju koji daleko nadmašuje i najinteligentnije ljudske mozgove na skoro svakom polju misli, gde uključujemo naučnu sferu kreativnosti, opštu mudrost i društvene veštine. Koncept veštačke superinteligencije prostire se od uređaja malo pametnijeg od prosečnog čoveka, te sve do onog koji pripadnika naše vrste nadmašuje čak milijardama puta (koliko god da je teško taj raspon smisleno predočiti).
.
Na putu do tačke bez povratka
Jedna od osnovnih razlika u funkcionisanju ljudske inteligencije u odnosu na mašinsku jeste u njenoj brzini razmišljanja. Iako u samom startu imamo kompleksnost neuronskih mreža na našoj strani, na duže staze osuđeni smo na stagnaciju u odnosu na našeg takmaca. Aktivnost ljudskih neurona je na granici od oko 200 Hz, dok današnji mikroprocesori rade na taktu od oko 2+ GHz, odnosno: i do 1+ miliona puta brže od neuronskih veza. Još jedna od stavki koja nam posebno ne ide na ruku jeste brzina prenosa informacija, koja u ćelijama mozga iznosi nekih 120 m/s, što bi naš digitalni protivnik daleko nadmašio svojim optičkim spojevima kojima se informacije kreću brzinom svetlosti. Takođe, tranzistori su daleko precizniji u prenošenju informacija od naših bioloških neurona, a i stopu propadanja imaju daleko sporiju. Još jedna od prednosti mašinskih spojeva jeste ta što su u mogućnosti da rade 24/7 punom snagom i daleko su praktičniji po pitanju samousavršavanja (software update). Iako smo obdareniji određenom prednošću u startu (posedovanjem naprednijeg softvera) tu trku vremenom gubimo usled niskog nivoa održavanja istog.
Mašina čiji će intelektualni sklop u jednom momentu stati rame uz rame sa našim neće pridavati previše značaja onome šta mi posedujemo, jer će AGI svakog momenta svog postojanja biti isključivo usmeren na neprekidni rast sopstvenih resursa, te će nas ubro i napustiti nastavljajući svoj vrtoglavi rast ka narednijoj i najvažnijoj tački svog postojanja – transformaciji ka ASI modelu. To je ujedno i najveća razlika imeđu nas i potencijalnih kompjutera koji će nas intelektualno nadjačati.
Takođe kada sa našeg, ljudskog, stanovišta razmišljamo o konceptu veštačke inteligencije pravimo čestu grešku dodeljujući joj ljudske karakteristike i motive (naš univerzalni antropocentrični stav koji je u svemu previše izražen), vrednosti i manire ne-ljudskom obliku postojanja. Stvar kod čoveka je u tome što on uvek, i isključivo, razmišlja iz sopstvenog ugla, jer sticajem okolnosti na svojoj planeti drži intelektualni monopol, te zbog toga i vrlo retko razmišlja van te zone komfora. Da bi prihvatili ASI kako treba potrebno je usvojiti model razmišljanja u potpunosti suprotan onome koji je trenutno na snazi. Nema osnova da nečiji stepen inteligencije shvatimo kao preduslov da će postati humanoidniji, te nas oponašati, već da će takav jedan intelekt težiti nekom svom putu i razvoju, njemu smislenom, a nama verovatno teško shvatljivom. Prirodna evolucija je spor proces, a mi smo onemogućeni da tek tako ubrzamo naš razvoj svesti i inteligencije. Bar ne još.
U široj slici mi ljudi zauzimamo jako malo prostora na evolutivnoj pravoj:
I dok AI neumoljivo žuri ka naprednijim tipovima inteligencije, usponu svesti, mi ćemo na to gledati kroz pojednostavljenu formu naše vizure napretka koji mašina ostvaruje. Kao na dresuru kućnog ljubimca. A onda kada AI dostigne i najniži stepen intelekta jednog ljudskog bića, što Bostrom naziva lokalnom ludom, ni tada verovatno nećemo otići dalje od etiketiranja mašine tek priglupim ljudskim takmacom. Problematika koju mi očito ne shvatamo jeste u tome što je razlika u inteligenciji između te lude i Alberta Ajnštajna veoma mala, gotovo zanemarljiva u širim evolutivnim okvirima, a posebno ukoliko u jednačinu iključimo i galopirajući razvoj ASI-a. Tako će mašina koja u jednom momentu dosegne taj niži stepen višeg intelekta, i biti deklarisana kao AGI, vrlo brzo, gotovo odjednom, svojim količnikom inteligencije nadmašiti barijeru Ajnštajna, a mi, kao ljudi, nećemo znati u šta smo se to upravo upustili i kakvom činu prisustvujemo. Kako onda dalje? Šta sledeće očekivati? Verovatno će taj skok označiti i naše otrežnjenje.
Većina modela koji se bave dostizanjem AGI modela, po automatizmu uključuju sposobnost AI-ja da samostalno dođe do te tačke, samousavršavajući se korak po korak. A kada se to desi, čak i sistemi koji u početku nisu projektovani na samousavršavanje postaće dovoljno (centralizovano) pametni da to i samoinicijativno otpočnu. Od tog momenta opočinje proces rekurzivnog samousavršavanja mašina koji postaje nezaustavljiv. AI na određenom nivou – tzv. lude od malopre – programiran je u startu s ciljem usavršavanja sopstvene inteligencije.
U određenom momentu njegov IQ dolazi na nivo najinteligentnije ljudske jedinke, zatim se njegovo usavršavanje nastavlja s te nove tačke visoke inteligencije, što znači da će i koraci u napredovanju postajati eksponencijalno veći ali i brži i praviće daleko veće skokove u sopstvenom napredovanju nego što je to ikada bio slučaj u prirodnom evolutivnom rastu biloških bića. Ti ga skokovi sada čine daleko naprednijim od bilo kog bića na našoj planeti, omogućavajući mu još veće korake u sve bržem rastu inteligencije, stopom koja ne da nikada nije bila zabeležena već mnogostruko nadmašuje prirodu sporog razvoja čiji smo i mi proizvod. Veći skokovi = brži rast za manje vremena. AGI nesputano i nezadrživo raste i jako brzo dostiže superinteligentni ASI nivo. Ovaj uzročno-posledični nezadrživi rast nazivamo eksplozijom inteligencije.
Danas se radi na predviđanju, na osnovu trenutnog tehnološkog rasta i Murovog zakona, kada bi to AI mogao da dostigne pun stepen ljudske inteligencije. U anketi u kojoj je učestvovalo na stotine naučnika došlo se do pokazatelja da bi tako nešto moglo da se dogodi već oko 2040. godine, što je za svega 25 godina od današnjeg dana. To ne zvuči kao previše vremena sve dok ne pridodamo činjenicu da bi naredni veliki skok, sa AGI na ASI sistem, mogao da se desi daleko brže, nakon prethodnog (ANI na AGI), upravo kao rezultat rasta napredovanja AGI sistema.
Jedno predviđanje govori sledeće:
U početku su potrebne dekade ne bi li tehnološki mogli da postavimo osnovu da kreiramo prvi koegzistentni računarski sistem, zatim razvoj osnovne AI mašine koja bi dostigla niži nivo opšte inteligencije i bazičnog opsuživanja (ANI). U narednom momentu ANI će moći da pojmi svet oko sebe na nivou četvorogodišnjeg deteta, što će ga svrstati u narednu kategoriju nižeg ranga (AGI). Potom, svega par dana (ili u najboljem slučaju par nedelja) kasnije sistem predlaže Teoriju svega (A theory of everything (ToE)), veliku teoriju koja ima za cilj objedinjenje Opšte teorije relativiteta (General theory of relativity) i kvantne mehanike, odnosno kvantne teorije polja (QFT, Quantum field theory), nešto što ni jednom čoveku za sada nije pošlo za rukom. Sat vremena, ili najdalje dan, kasnije AI postaje ASI, 170,000 puta inteligentniji od čoveka. Linija napretka iz ugla mašine postaje sve kraća i kraća i iz horizontalne prelazi u vertikalnu, jureći u neshvatljive visine, a nas ostavlja u čudu.
Superinteligencija pripada nečemu što s ovog stanovišta i tehnološkog razvoja teško da možemo ispravno definisati. Slično pokušaju da hrčku objasnimo instrumente ekonomske politike i njihovu primenu na realnom tržištu hartija od vrednosti.
U našem svetu za nekoga čiji je IQ 136+ kažemo da visoko inteligentan, ili ukoliko mu je količnik inteligencije 85 da pripada grupi nisko inteligentnih – s druge strane za IQ od, recimo, 12.000+ bodova mi danas nemamo adekvatan termin koji bi nam predočio domete takvog kapaciteta. Nema adekvatne klasifikacije. Ono što znamo jeste da za uspostavljanje dominacije na našoj planeti važi vrlo jasno pravilo: s inteligencijom dolazi moć. Upravo to znači da će ASI, kada ga budemo, indirektno, stvorili biti najmoćnije stvorenje u istoriji planete Zemlji i da će sva živa bića, uključujući tu i ljude, u potpunosti biti pod njegovim ćefom.
To se može desiti u narednih par decenija. Ukoliko su naši mršavi mozgovi do sada uspeli da osmisle mašine poput automobila, ili radio signala, onda bi mašina koja je 100, 1.000 ili milion puta pametnija od nas bez i malo problema bila u stanju da kontroliše poziciju svakog pojedinačnog atoma na bilo koji način, i u svakom momentu.
Postoji teorija o tri načela po kojima bi superinteligentni ASI trebao da deluje (opet, iz našeg ljudskog ugla sagledavanja stvari):
Proročište – Pružao odgovore na pitanja koja svojom kompleksnošću more čoveka još od pojave napredne svesti i znatiželje za odgovorima, pa sve do mnogo prizemnijih i praktičnijih rešenja koja bi za cilj imala lakši i efikasniji život. Nešto slično ovome, iako daleko jednostavnije, jeste Gugl, preko čijeg sistema pretrage dolazimo do potrebnih znanja u par klika mišem.
Napredni proizvodni stroj – Mašina koja bi imala za cilj izvršavanje naredbi visokog stepena u vidu molekularnog asemblera koji bi projektovao i izrađivao sve vrste mehaničkih i bioloških sastava za potrebe visoke efikasnosti.
Državotvorni donosilac odluka – Postaviti ASI sistem na pijedestal samoodrživog i neprikosnovenog donosioca odluka s ciljem usmeravnja razvoja društva, koji bi imao slobodu donošenja odluka na najbolji mogući način po floru i faunu planete. Način na koji bi se ASI nosio sa ovakvim pitanjima i problemima nama su, ponovo, neshavtljivi, jer iako nama mogu delovati komplikovano i skupo, u vremenu i materijalnim sredstava, sistemu tako naprednom kao što bio ASI to bi bilo u rangu svakodnevnih poslova sa kojima bi se susretao.
Vrlo dobar primer primene ASI veštačke inteligencije imamo u knjizi Daglasa Adamsa, u Autostoperskom vodiču kroz galaksiju, gde ljude žele odgovor na pitanje svih pitanja. Onaj odgovor koji će im konačno nahraniti glad za znanjem i razotkrivanjem nepoznatih činilaca sveta u kome živimo. Ipak, pitanje je da li će nam se, i koliko, svideti odgovor koji budemo čuli, jer taj odgovor neće biti lako sročiti ljudskom biću, evolucijski eonima udaljenom od njihovog ASI proroka.
Upravo iz već navedenih pretpostavki Stiven Hoking razvoj ASI-a smatra trasom propasti ljudske rase, a Bil Gejts ne razume ljudsku nezabrinutost nepoznanicom pred kojom stojimo. I drugi vodeći eskperti na polju napredne tehnologije i veštačke inteligencije ASI nazivaju najvećom pretnjom ljudskoj rasi u njenoj istoriji. Svi oni su zabrinuti u vezi potencijalnog vrtoglavog rasta krive veštačke inteligencija, što će se i desiti vrlo brzo, te savetuju da se okanemo zabavnih strana ove ideje jer oni danas ne vide izlaznu strategiju u slučaju da stvar krene po zlu.
Jasno je da ASI mora u isto vreme biti i indeferentan prema nama ljudima, ali i ne potpuno ravnodušan. Ni prijatelj, ali ni neprijatelj. Srž ASI-a mora biti projektovan na način koje će sadržati duboko razumevanje ljudskih vrednosti, principa i morala, što uopšte nije lako s obzirom da će raditi o sistemu daleko izvan domašaja naših okvira razmišljanja, te ne znamo šta nas na toj razini očekuje. Na šta moramo biti spremni i čemu se prilagođavati. Jer šta ako postavimo jedno ovakvo načelo kao primarno u osnovu ASI-a: da učini sve ljude srećnima. Upravo tako nešto može biti fatalno sa stanovišta nerazumevanja procesa unutar jednog tako visoko razvijenog AI sistema.
Nema razloga da ASI ovom zadatku ne pristupi krajnje praktično, shvativši da postoji jednostavan način kako sve ljude učiniti srećnima – implementirajući elektrode unutar ljudskog mozga koje bi po naredbi stimulisale određene moždane centre. Eto brzog rešenja na zadati problem. Kasnije ASI može još dalje ići u ovome, shvatajući da bi gašenjem određenih delova mozga može proizvesti još veću efikasnost kod ljudi, na uskom polju delovanja, pretvarajući ljude u srećne, te nesvesne biljke, koje mehanički počinju da vegetiraju. U ovom slučaju kasno bi otpočeli dizanje uzbunei kako nismo tako nešto očekivali, kako nije to ono na šta smo ciljali, a s druge strane sistem u tom momentu nikome neće dozvoliti da mu stane na put zacrtanog cilja, bez obzira na sredstva. Neće vredeti vađenje ASI-a iz izvora napajanja.
Sve što bi s trenutne tačke u vremenu smatrali tehnološkim čudom, naučnom fantastikom, ili moći, koju bi pripisali vrhovnom božanskom umu, bilo bi tek svakodnevna bazična aktivnost ASI mašine. Stvaranje tehnologije koja bi usporila i zaustavila ljudsko starenje, koja bi lečila bolesti, sprečavala glad, ili čak smrtnost, reprogramiranje vremeskih prilika – sve to bi odjenom postalo moguće i realno izvodljivo, jer bi na radu u stvaranju ovih visoko kompleksnih uređaja radio intelekt nezamislivih kapaciteta. S druge strane, takođe je moguć scenario momentalnog prekida biološkog života na Zemlji.
Ukoliko dođe do stvaranja ASI-ja, imaćemo tu čast da prisustvujemo rođenju omnipotentnog Boga, tu među nama, na našoj planeti.
I pitanje svih pitanja glasiće:
Hoće li taj Bog biti dobar Bog ?!
Definišimo ultrainteligentnu mašinu kao mašinu koja može daleko da nadmaši intelektualne aktivnosti svakog čoveka, koliko god da je on pametan. Pošto je konstruisanje mašina jedna od intelektualnih aktivnosti, ultrainteligentna mašina bi mogla konstuisati još boje mašine; nesumnjivo bi se desila ”eksplozija inteligencije”, a inteligencija čoveka bi daleko zaostala. Time je prva ultrainteligentna mašina poslednji izum koji će čovek ikada imati da napravi, pod uslovom da je ta mašina dovoljno pitoma da nam kaže kako da je kontrolišemo.
– Irving Gud (I. J. Good), matematičar koji je radio kao glavni statističar tima za razbijanje šifara Alana Tjuringa za vreme Drugog svetskog rata
Za P.U.L.S.E /Dražen Pekušić
arsmagine.com/objavljivani-tekstovi/radjanje-novog-boga
Rađanje novog Boga – Artificial intelligence napisao/la Dražen Pekušić dana
Pregled tekstova autora – Dražen Pekušić →
Проклетство вештачке интелигенције је њена једностраност, страховита суженост (скученост) у односу на људску. Наиме, компјутери нису живи, немају душу, па самим тим ни осећања. То их у старту дисквалификује и чини сакатим, приземним (попут бункера и тенкова) у односу на људска бића која могу и да лете.
Програм “љубав” у рачунару је угашен и никад се неће пробудити (активирати). Исто важи за веру и наду – сувише су нежне за хардвер и софтвер, вештачка интелиганција их не може упознати јер их не може наслутити, а слутња је у основи људског сазнања.
Компјутерска логика је неприменљива на људе. Она их поништава. За компјутер, сат који не ради је тачнији од сата који заостаје један минут, јер сат који не ради два пута у току 24 часа покаже тачно време, а онај који заостаје један минут – никад. Тако је и са живим бићима. Сви ми каснимо или журимо, зато што смо живи, за разлику од мртвог света рачунара који је тачан али хладан, беживотан.
Дражен Пекушић је уочио да могућност да се сви људи учине срећнима подразумева гашење одређених делова мозга, како би се постигла већа ефикасност на уском пољу деловања, а људи претворили у срећна, али безвољна бића. Очигледно, душа, чија ширина обухвата васиону, не може да се уклопи у прорачунати свет јер садржи могућности (енергије) које га неизмерно превазилазе, али јој као заробљеном албатросу у истоименој Бодлеровој песми широка крила сметају у скученом окружењу.
Човек у себи садржи свога Творца – лик Божији и има могућност да се ослободи палог света и заслужи Царство Небеско. “Ми носимо вечност у себи као семе које треба претворити у плод, као таланат који не смемо неумножен вратити Творцу” (цитат из књиге “Хвалоспеви смислу”). Успут ћемо морати савладати и искушење звано вештачка интелигенција.
Vaš pogled na ovu ideju upravo i predstavlja glavni problem pri pokušaju da se shvati (?!) neverovatna ozbiljnost koju nosi potencijalni nastanak ASI, neću reći mašine već, entiteta. Ništa drugo do još jedan antropocentrični stav na temu čije implikacije mnogostruko nadmašuju naše civilizacijsko poimanje života. Svesti.
Nauka bez vere je slijepa,vera bez nauke je sakata.
Einstein
Moj komentar, iako posve kritički, odraziće objektivnu analizu proizvoljnih projekcija na kojima se zasnivaju spekulacije o navodnoj opasnosti od tzv. “Veštačke inteligencije”.
Iako laik, postavljanjem pitanja otvaram vrata i najvećim tajnama ovoga univerzuma.
Neću da dovodim u pitanje pojedinosti misaonih elemenata u tekstu, jer je logička interpretacija i sledstvena projekcija alternativnih scenarija sasvim formalno korektna. No, fokus će mi biti na fundamental ovoga teksta, na antropološko shvatanje fizičkih fenomena u diskursu “apstraktnog”. Na nedostatak nepreciznog definisanja fenomena kao što su “svest”, “inteligencija”, “um” i slično.
No, šta je beše inteligencija? Šta je “intelekt”? A svest?
Ljudska inteligencija se često izražava različitim koeficijentima uz korišćenje različitih parametara. No, kvantifikacija inteligencije predstavlja suštinski samo komparaciju među jedinkama koja od njih može najbrže i najviše da reši određene tipove šablonskih problema.
Računar, vodeći se određenim šablonima i algoritmima – takođe izračunava i to je sve što on i radi, i ne samo to – on to radi u skladu sa algoritmima podarenim mu od strane ljudskih životinja.
No, mi često imamo u vidu pod “inteligencijom” nešto mnogo više, zar ne? O, da! Mi pod njom podrazumevamo sve i svašta. No, pretpostavimo da je ona način, tj. modus, koji oličava sposobnost da se uoče pravilnosti u funkcionisanju ovoga sveta i brzinu kojom se te pravilnosti uočavaju. Tako posmatrana inteligencija zahteva nešto mnogo više od ugrađivanja algoritama koji će biti svojevrsni limit toj mašini. Ona će uvek morati da razmišlja po aršinima zadatih parametara, šablonima. Nešto poput našeg uma, čiji domet jeste ograničen postojanošću prostora-vremena(univerzuma), izvan čijih zakona naša svest nema efekta.
Kao što znamo, za nepresušan izvor kreativnosti ljudskoga roda zaslužna su naša čula, naši prozori iz unutrašnjeg(iz svesti) ka vanjskom(eksternom, fiziološkom/fizičkom) i konstantne mutacije tj. promene u našem genetskom materijalu.
Ipak, alternativni scenarijo apokalipse poretka kakav poznajemo možda će biti moguć ukoliko spojimo tehnologiju(računare) sa biologijom. Ukoliko iskrojimo antropo-robota sa odlikama bića koje je u stanju da doživotno upija senzacije iz okoline putem čula, ustanovljava uzročno-posledične veze, apstrahuje, povezuje nepovezivo i da slobodno mutira, da kreira nove moždane veze i tako dalje.
Ali, možda ni to nije dovoljno. Sadejstvo faktora kakve ne možemo da zamislimo su uslovili neprikosnovenu kreativnost, nepresušno izvorište ideja. Naša svest se uistinu širi kao kancer, pokoravajući tajne univerzuma.
Ono što preostaje kao verovatniji scenarijo – jeste mehanizacija radne snage i supstitucija ljudske radne snage. Radni zadaci se šablonizuju, i u proizvodnim procesima gde nije neophodna intelektualna fleksibilnost – programirane mehaničke spodobe odmenjuju organizme izvršavajući konkretne radne zadatke na osnovu konkretnih naloga.
P.S. Vest o navodnom slučaju gde je “VI” uspela da pobedi softver time što je apstrahovala pravilnosti iz softvera ne indikuje nikakvu sposobnost za “učenjem”. U pitanju je sposobnost memorisanja određenog ponašanja softvera i pronalaženja odgovarajuće strategije na osnovu ugrađenog algoritma.
P.P.S. Članak je kvalitetan sam po sebi, sa notom subjektivnosti i projektovanom strepnjom.
U samom startu je pogrešno o temi veštačke inteligencije diskutovati s antropološkog stanovišta. Nema potrebe, ni smisla, držati se definicija bilo modernih, alternativnih ili mitskih, glede teme veštačke inteligencije, a posebno ne u teorijskom razmatranju mašine tipa ASI koja će svojim kapacitetom daleko nadmašiti naše poimanje svesti, te i inteligencije. Od momenta rađanja ASI-ja sve ono u šta smo verovali, smatrali za alfa i omega, biće iz korena izmenjeno. Tip svesti koji će ta mašina razviti biće, verovatno, dijametralno suprotan našem i neutemeljen na svemu onome što nas kao ljude određuje. Otud i potreba da napišem jedan ovakav tekst skretajući pažnju baš na to, da ne smemo da o ovim temama razmišljamo u antropocentričnim šablonima (što više puta u tekstu ponavljam). I svakako da jeste subjektivan. Za objektivnost će biti vremena…
Ovakva ideja s pravom izaziva nelagodu, posebno civilizaciji koja je ušuškana na tronu inteligencije, a koja je itekako krhka u tom svom monopolu.
Barbara, čak mislim da nije kritički osvrt već samo pokušaj dubljeg razmišljanja na ovu temu i situacije koje je, s ove tačke u vremenu, i dalje teško prihvatiti.
Odličan tekst! Značajno je što pokrećeš ovu temu, i kritički se spram nje odnosiš.
Da bi se raspravljalo o pravljenju vestacke inteligencije mora prvo da se odgonetne kako je nastao original – ljudska inteligencija. Pa neke principe tog procesa ukljuciti u pravljenje AI-a. A smisao celog tog procesa je u stvari glavni problem – STA MI HOCEMO OD VESTACKE INTELIGENCIJE. Obzirom da nismo skoro nista resili na svetskom nivou sa pravom izaziva ogromnu zabrinutost i za idejom vodiljom kojoj treba da podredjeno fino podesavanje / socijalizacija nove vrste.
Elem, pocetak je tu…
https://evolutionofhumanintelligence.wordpress.com/
I ovaj pogled na veštačku inteligenciju,kao i ogroman broj prethodnih koje sam pročitao je u osnovi nekako sraman i tragičan po mom mišljenju jer se ipak kroz njega ” iščitava ” jedna zadivljenost mašinama koje će biti čovečnije i od nas samih i to zilion ziliona puta.Prosto je neverovatno koliko je niska iteligencija savremenog društva čak i kad dolazi iz naučnih krugova koja ne sagledava posledice nekog čina ili procesa koji se pretpostavlja i planira.Mislim na veštačku inteligenciju.Prepotentan,samoživ i destruktivan,današnji agresivni “stvaralac” odnosno intelektualac sa nekakvim naučnim znanjima ali ne i spoznajama smatra da je zaslužio da se pokloni Bogu koga će on lično napraviti (paradoks prvi) Nakon krvave istorije klanja i ubijanja,nakon masovne gladi,strahota i bolesti,umesto da rešava te i novonastale probleme u svom najbližem okruženju,on gura ” solucije ” u kojekakve kibernetičke nakaze i visoko profilisani bioinženjering(paradoks drugi) a koga nije ni najmanje dostojan kao ni zaslužan.To što ljudi više ne žele izgleda da žive i nose se sa svojim ličnim i opštim problemima društva u ovom svetu usled pojave tolikog masovnog besmisla i ludila nije razlog da svoju ionako kratku istoriju postojanja na planeti Zemlji završimo u agoniji šta će nam sutra nepredvidivi a možda i vragolasti Isus android uraditi kada mu budemo tražili da nam upali svetlo u dnevnoj sobi.” Priglupe ” ajkule su opstale više od 150 miliona godina a ljudi nisu više čini se u stanju da vode ni SZR za prodaju čvaraka duže od tri sata jer nemaju najednom ni živaca a ni pameti koja je izgleda iscurila iz njih tokom zadnjih par decenijai to ko zna zbog čega.Očigledno da je svet fasciniran brojkama i milijardama miliona što mi liči na cigansko hvalisanje i isprazno frljanje brojkama koje i de fakto i de jure nijednom živokolikom biću ne znače ništa.Porediti Al i Asi sa ljudima je isto što i porediti žabu u tegli sa korijanderom u mom nosu.Ne samo da to nema smisla nego je štetno čak i opasno.Po nas naravno.Jer ako već moramo da završimo naš vek ovde na Zemlji onda je red da barem nestanemo dostojanstveno a ne kao negovana pudlica koju je ljutiti gazda bacio posle gustiranja u kontejner da sedi sa ostalim poluživim i izgrebanim mačkama jer mu ova više nije interesantna i jer je gazda super inteligentan čak dvanaestipo hiljada milijardi puta pametniji od nesrećnog kučeta (dakle ljucke rase) i to za samo 4 milisekunde po vapaju.
Nije cilj ovog teksta da se nekome svidi, ili ne svidi, već da ukaže na osnovne stvari koje će obeležiti epohu koja je pred nama. A jedini način da se s tim nosimo jeste da budemo svesni svih činjenica, bilo one dobre ili loše.
Vrlo jednostavno, poput smisla matematike…
Interesantno je da se to vec nije desilo negde u svemiru. Ili mi toga nismo svesni.
Tako mocna inteligencija bi veoma brzo dospela u svaki kutak svemira.
Da, možda se to i jeste dogodilo, a da mi toga ni ne možemo biti svesni… Određeni vid super inteligencije verovatno ne bi ni razlikovali od kosmičkih zakonitosti, te ih i vidimo kao sile prirode koje nikako ne uspevamo da u potpunosti odgonetnemo.