Zahvaljujući mnogim činjenicama koje se tiču odnosa Srbije prema ostatku sveta, potrebama stanovništva ali i odnosa prema telekomunikacijama tek odnedavno moje uši i vijuge uživaju u remasterizovanim snimcima Talking Heads i bonus pesmama. Centralno mesto pijedestala pripada njihovom najkompleksnijem (logično, najslabije prodavanom) albumu, kojem je čak i magazin The Rolling Stone odao ne malu počast, rangirajući ga među najznačajnija četiri tokom osamdesetih godina: »Remain in Light«.
»Oni su imali gomilu dobrih zapisa, bez vokala i nisu znali šta sa njima da rade… Oni, zapravo, nisu znali šta im se tu dešava« izjavio je kasnije Adrian Belev (Belew), fenomenalni gitarista čiji su prsti otisnuti u Bouvijevoj trilogiji “Low-Heroes-Lodger” (kao i prsti Brajena Ina (Eno), koji će biti jedan od junaka i ove priče). Kako se dogodilo da ekipa koja je prethodno realizovala tri dobro prihvaćena albuma, prepuna revolucionarnih rešenja (naročito na »Fear of Music«) »ne zna šta im se dešava«?
.
Godinu dana pre početka rada na ovom albumu, Brajen Ino i Dejvid Birn (Byrne) počeli su rad na albumu koji je, eto istorije, takođe promenio mnoga shvatanja u osamdesetim: pristupivši snimanju albuma »My Life in the Bush of Ghosts« kao »praznoj tabli«, bez jasnog koncepta, melodija i ritmova, koristeći snimke dugotalasnih radio programa (od evanglističkih propovednika do mujezina i natrag) kreirali »zvučnu sliku«, slojeve ritma i muzike koja je nastajala ili slučajno ili kao refleksija na ono što se »našlo na traci«, dakle snimili su seriju neplaniranih incidenata, koji su, sticajem okolnosti, javnosti postali dostupni tek posle objave »Remain in Light«, što je učinilo da je publika potpuno nespremna u svom neznanju.
.
Birn je posle izjavio: »U to vreme sam bio veoma zaokupljen idejom o jednoj gomili ljudi koja zajednički nešto radi.« Okupivši vanserijsku bandu muzičara, predvođenu spominjanim Belevom, Basta Džonsom, Nonom Hendriks (na spisku će se naći i Robert Palmer – na udaraljkama!) i prepustivši se Inoovoj palici, bend je ostavio Arijadnin konac na ulazu u studio i ušao u hrabru avanturu.
Rezultati su fascinantni i danas – dvadeset sedam godina nakon objavljivanja! Uvodni taktovi “Born Under Punches (The Heat Goes On)“, potpuno iščašene Kraftwerk-Can-afro-funk stvari u kojoj se možda prvi put u istoriji jedan beli pop bend usudio da na sred pesme usporava traku, preliveni horskim “All I want is to breathe, won’t you breath with me ?”, predstavljali su samo uvod u višeglasnu orgiju i sinusoidne ritmove pesama “The Great Curve” i “Crosseyed and Painless“, prepune feedbackova, horskog nadmetanja i nemogućih zvučnih zvrkova za koje je zaslužan kompletan bend. Dejvid u potpunom sjaju – “Sometimes the world has a lot of questions/Seems like the world knows nothing at all/The world is near but it’s out of reach/Some People touch it… but they can’t hold on…” – pevao je gotovo zaglušen ritmovima koji su se slagali jedan preko drugog, ritmovima koji su nastajali slučajno, nasnimavanjima, muzikom koja je nastajala kao reakcija – na muziku – i sve to kao uvod u ultimativni hit osamdesetih godina – “Once In a Lifetime“, kao končani dokaz da se iz opšteg, kontrolisanog haosa može stvoriti i remek delo pop strukture. Uzgred, Birn je kasnije i sam otkrio da je pesma nastala na osnovu rifa koji se u pesmi gotovo i ne čuje, osim kao “baram-ba-ba” dva Brajana u pozadini, podvučenih basom. To se SADA, u remasterizovanoj verziji itekako čuje.
“B” strana albuma (dok je bio na ploči, sad ta podela više ne radi) albuma predstavlja svakako najzanimljivije konceptualno putovanje TH u njihovom kompletnom opusu. Sporija, izmuljanih klavijatura ali opet nepodonošljivo zaraznog ritma, “Houses In Motion” podseća na ceremoniju u sumraku Nju Orleansa. “Seen And Non Seen” sadrži jedan od najboljih tekstova koje je Birn ikada napisao, dok su “Listening Wind” i “The Overload” (posveta Joy Division, indirektna) verovatno najdraže »lično mesto« mnogih obožavalaca benda i konačni adagio novom talasu. Talking Heads, rodonačelnici, jedan od ortodoksnih CBGB bendova, jednostavno su prešli granicu i povratka više nije bilo, što se i pokazalo narednim albumima, ali i promenom koju je cela scena proživela u naredne dve godine. TH nastavljaju dalje oslobođajući se ljušture kroz »Stop Making Sense« i »Speaking in Tongues«, definišući savršeni pametni pop na »Little Creatures«, koji ih je lansirao u orbitu u kojoj su postali zvezde vidljive svima. Ovaj album je, konačno, sadržao i seme razdora u bendu. Na omotu su, kao autori, potpisani samo Ino i Birn, dok su Tina Vejmut, Džeri Harison i Kris Franc ostali potpisani samo kao članovi benda. Kasnije, Birn je krivicu za ovo svaljivao na sebe, dok je Tina Vejmut izjavila da se Ino i Birn “oblače isto” i ponašaju “kao dva četrnaestogodišnjaka, koji pokušavaju da fasciniraju jedan drugoga”.
.
Outtakes, odnosno prateći snimci objavljeni u okviru remasterizovanog paketa samo dokazuju stepen kreativnog rasula koje je očigledno vladalo u studiju tih nedelja. Snimci »Fela’s Riff«, »Unison«, »Double Groove« i »Right Start«, ne samo što otkrivaju zametke finalnih verzija, već i nagoveštavaju razna blaga, slučajno nastala, slučajno »izgubljena u remiksu«.
.
Kad bolje razmislim, Inu i bendu su bila sasvim dovoljna dva zvučnika. Svi ostali su već tu, u Glavama.
.
Nebojša Krivokuća
.
Rasvetljeno: Remain in Light napisao/la Nebojša Krivokuća dana
Pregled tekstova autora – Nebojša Krivokuća →