Разумевање ликовне културе

Статус ликовне културе данас одражава наш став у разумевању, између осталог, и просторне изградње. Њена улога није схваћена у прокси ове делатности. Зато је такав облик културе или искључен из планерских промишљања или погрешно схваћен у пројектовању зграда и насеља. Схватање материје и карактера ликовности од стране урбаниста и архитеката, али и других струка, допринеће промени њеног статуса. Међутим, квалитетне промене настају у процесу. Он захтева време и систематски приступ свих актера који учествују у њему. Кључни елеменат у том процесу је откривање значења ликовног писма које се примењује у ликовном стваралаштву. Од тог сазнања, али и од искуства које се тако стиче, успоставља се креативна пракса у делатости урбанизма и архитектуре. Она је услов за разумевање и употребу његових правила. Та чињеница је у непосредној вези са читањем градитељске материје. Оспособљавање у тој области није привилегија. За ауторе који се баве планирањем, пројектовањем и изградњом простора то је задатак и професионална обавеза. Познавање и тумачење ликовног писма, као основе ликовне естетике, стиче се у образовном процесу. Из ова два става се формира стручни и креативни профил планера, урбанисте и архитекте. Њихова делатност треба да се заснива на сарадњи са ликовним уметницима, пре свега када се пројектују објекти или осмишљава њихов композициони размештај, утврђује пропорционалност обликовних садржаја или одређују пиктуралне структуре у простору.

У добром делу досадашње праксе, просторне изградње, ликовна култура је улазила у наша сазнања онолико колико је било друштвеног интереса за њом. А он је у нашем случају, из нејасних разлога, био занемарљив. Неадекватна (или најчешће погрешна) примена тог сегмента обликовне естетике урушила је културу простора. Узрок томе лежи, добрим делом, и у чињеници што се овом сегменту, у нашем образовном систему, није поклањала одговарајућа пажња. Он је у наставним плановима и програмима, на свим нивоима образовне пирамиде, био заступљен спорадично. Зато се значају ликовне културе придавао мали значај и њена улога је била формална у програму образовног процеса. Тај пропуст је допринео погрешној или произвољној употреби ликовне лексике у култури простора од стране многих урбаниста и архитеката, али и ликовних уметника. Са тим недостацима формирала се данашња планерска и урбана пракса, пројектовала архитектура, обликовале зграде, насеља и градови.

У тако створеним околностима, идеја синтезе стваралаштва (Врњачка Бања, 1973.) понудила је нови поглед у тумачењу ликовне културе и ликовне проблематике. Та идеја је полазила од становишта да је култура (заједно са образовањем) недељив систем, у коме се изградња простора подразумева као стварање просторне културе коју усаглашено планирају и пројектују урбанисти, архитекти, ликовни уметници и други. У том склопу функционално и естетичко се креативно прожимају и граде просторни облик. Унутар његовог организма је тада могуће изградити коректну организацију и одговарајућу композицију свих садржаја, а у средини где живимо можемо очекивати успостављање јединствене визуелне и ликовно осмишљене, просторне целине.

Сведоци смо супротног приступа. Данас његов „производ“ живи као сплет импровизованих структура, које изазивају несклад у облику насеља или града. Промашаји се рефлектују у функционалном и визуелном изгледу сваке зграде појединачно и, у још већој мери, у организацији живота и архитектуре насеља. У облику насеља видимо обликовни неред, невешту, грубу и нечитку ликовну артикулацију. Очигледно је да такав приступ није на трагу културе простора. Он је обликовао стварност несагласја, свакодневницу дисхармоније и дисфункције. То су били разлози да из наше непосредне околине нестане аутохтони пејзаж и да се онемогући визија нове, савремене артикулације простора. У тим околностима није могуће успоставити ни један вид стваралачке праксе и омогућити примену основних правила просторних уметности. То је очигледно на подручју региона Краљево. Наравно, не у свим срединама. Иста „слика“ је унета и у простор других средина. Колико овде, тако и тамо, ликовна култура је примењена у карикираном облику и у тој интерпретацији је освојила архитектуру, облик простора и наметнула се као образац и мишљење. Како у тим околностимна обезбедити место и улогу креативним ликовним садржајима? Како доћи до креативних резултата где би се јасно уочила одговарајућа примена ликовних структура у изграђеном простору, на грађевини, у блоковима зграда и у композицији и организацији насеља? Шта учинити када ликовност у изградњи простора постане проста импровизација или када је, благо речено, погрешно употребљена? Питања је превише! Простором влада урбанистички неред и некултура планирања. У тим условима се гради архитектура неусклађених облика без елементарне ликовности!

Решење за креативни приступ просторној изградњи је, свакако, у образовању и у стручном и интердисциплинарном студијском раду! Значај ликовног елемента у обликовању простора или у пројектовању архитектуре зграда није схваћен у урбанистичкој или архитекторнској струци, као и у политици планирања и иградње насеља и градова. Ликовност облика је неизоставни део културе облика, колико простора – толико и објекта. То није новина у данашњем размишљању. У свим периодима историје планирања, пројектовња и изградње простора, ликовна култура је била неизоставни садржај архитектуре и простора. Те чињенице су свесни креативни архитекти, планери и градитељи. Она треба да буде и данас присутна у свести и знању свих струка које се баве облицима и простором. Истраживачки рад у пољу ликовности је данас запуштено поље где не долази до укрштања стваралачких идеја и праксе просторних уметности; конкретно: урбанизма, архитектуре, дизајна, пејзажне архитектуре и ликовних уметности. Зато је тако сурово присутан утицај нестручних захтева и профитабилних тенденција! Те околности изазивају дисконтинуитет у изградњи простора. Струка напушта узорну подлогу знања из трезора прошлости и проверене резултате савремене креативне праксе. Без тих искустава, култура ликовности у простору биће и даље на нивоу невеште и сиромашне арабеске, недостојна цивилизацијских достигнућа савременог човека и друштва као целине.

.

ЛИКОВНО ДЕЛО У ПРОСТОРУ

Слика или скулптуре, у многим случајевима, чине садржај стамбених или радних простора. Оне су саставни део приватних или јавних објеката у ентеријеру или екстеријеру. У оквиру нашег критичког разматрања стања ликовне културе у простору неопходно је поставити питање њиховог места и улоге у тим просторним оквирима. Да ли је концепт њиховог постојања или опстајања, у садашњој хаотичној просторној стварности, само грађанска мера и одраз „застарелог“ схватања културе простора? Свакако, питања има безброј када је реч о уметничкм делима у простору. Код новог, другачијег и савременог схватања културе или, прецизније, естетике простора, ликовно дело у повећаној експанзији изградње с правом тражи себи заслужено место. А да ли постоји концепт и став какво нам је уметничко дело потребно и на који начин га поставити, „уградити“ или „аплицирати“ у неком просторном амбијенту.

Савремена теорија о просторним уметностима (архитетура са урбанизмом, сликарство, вајарство, дизајн) је примерена новим изазовима простора. Школа „Баухаус“ и покрет синтезе стваралаштва донели су нова сазнања и ново тумачење простора (Врњачка Бања 1973.) Слика или скулптура, или пак друга врста ликовног остварења, у нашем савременом схватању могу да оправдају своје место и улогу само уколико су њихове величине, облици и садржаји корелативни са другим садржајима просторног амбијента. Код таквог стања ствари они су просторни моменат који одражава вредност просторне слике ентеријера, структуру волумена или пак површину његовог облика. Литерарно или тематско ткиво тог садржаја (слика, скулптура и сл.) не сме да нарушава естетичке димензије њиховог културног нивоа који је одређен креативном мером уметничког дела. Такав карактер дела чини један ентеријер или екстеријер естетски и ликовно вредним и значајном творевином културне промишљености. У том случају литерарни или тематски разлог је само један моменат у изградњи естетике једног амбијента у простору. То је истовремено један од могућих прилаза решавању задатака у плану обликовања простора. Међутим, такав израз отвара пут за комплекснији стваралачки изазов, који своју меру може да нађе једино у синтези стваралаштва. Она обезбеђује сусрете човека и уметничког дела на нивоу културог догађаја. Уметничко дело постављено у слободном простору, на површини зида, као слика или скулптура у ентеријеру, треба да буде део естетичког доживљаја, да твори одуховљени амбијент у коме је успостављен визуелни ред између ликовних, пластичних и пиктуралних структура и других садржаја. Простор се тада доживљава као естетичка вредност, у коме су сви садржаји у пропорционалном односу једни према другом. Синтеза стваралаштва заступа став да је простор сам по себи дело које садржи пластичност, ликовност, пиктуралонст, композицију, пропорцију односа: слика или скулптура јесу само појединачни облици (одуховљене синтезе) које постављамо у том простору према правилима која важе за креативну ликовност, која је у корелативном односу према другим просторним садржајима. Зато слика или скулптура, или неко друго ликовно остварење, није крајњи циљ тог новог, синтезног става. Појединачно остварење, слика или скулптура, или предмет дизајна, у складу са тим ставом неће имати улогу „прикачених“ или „аплицираних“ садржаја у ентеријеру или екстеријеру. Простор је, у теорији и филозофији синтезе стваралаштва, уметнички (креативни) облик који се састоји од ликовно структуираних садржаја, које могу да чине и ликовна дела: слике или скулптуре. У таквом облику еститичко и функционално граде интерактивно јединство и визуелну целину.

На овом степену друштвеног развоја, када је синтеза само идеја, првенствени задатак нашег рада је да се успоставе јасни естетички и функционални односи имеђу садржаја у простору. У свом даљем остварењу, синтеза ће се препознати у кретаивној ликовности простора, која представља један естетички и функционални ред у нашем окружењу – што је јасно уочљиво као једно пријатно место, где визуелно-ликовно и естетско производе сензације психолошке угодности за боравак и одмор, за рад или друге позитивне људске активности. „Класично“ обликовање простора, апликацијом или постваљањем дела у простору, на зиду просторија за боравак и рад, биће дуго присутно у нашој стварности и испуњавати амбијент рада, становања и јавниг објеката. Али став синтезе није у томе да се ова пракса укине, већ да се она унапреди подизањем свести о сазнању шта је култура простора, а шта није. Ради промоције тог програма треба да се установе јавне радионице или семинари за ликовно образовање, који могу унапредити знања о култури простора, али и о томе шта јесте уметничко дело и шта је то што га чини кичом или сурогатом. У делу програма ових радионица неопходно је успоставити корелације са архитектуром (екстеријера или ентеријера) у склопу уређења или „дизајнирања“ простора. Притом се мора разјаснити појам композиције, пропорције, пластичности или пиктуралности. Овај образовни програм треба да преузме на себе струка на исти начин и у истој мери као што се бави стварањем креативних уметничких дела (слике, скулптуре, дизајна, архитектуре) и, коначно, културе простора. Такав приступ треба да постоји како у јавном, тако и у приватном простору. У оба случаја уметничка дела треба да добијају места достојна правилима ликовне културе. Ликовна култура је одувек одражавала стање свести и опште културе. Тако је данас, а и јуче је било слично садашњем стању. У будућности она мора да буде на вишем степену, на свим нивоима стварности, било да је реч о планирању или обликовању или избору и „размештају“ уметничких дела у простору.

Јавни простори, не само на подручју региона Краљево, већ и на ширем простору Србије, препуни су ликовних остварења, слика или скулптура, мозаика, витража или зидних слика, без референтних квалитета, а уз то и погрешно постављених у ентеријерима или екстеријерима. Очигледно је да су се у тим просторима нашли без икаквих стручних критеријума и културилошких промишљања. Најчешће у таквим „пројектима“ струка није ни учествовала. Ту је свакако реч о апликацијама или „качењу“ дела без провере њихових креативних вредности, тематске и визуелне осмишљености у односу на простор у коме су се та остварења нашла. Визуелна и естетичка експликација тих дела је у потпуном нескладу са простором. Величине експоната су непримерене простору и амбијенту. Та „уметничка дела“ су лоцирана као једна бесмислена импровизација која производи један отужни амбијент, лажну културу и невеселу ставрност, где су понижени и стваралац и уметност.

За П.У.Л.С.Е Драгиша Обрадовић

Лектура и коректура: Милица Вељковић

  Arhitektura, Umetnost