Сви смо ми помало риђобради усамљеници

Сви смо ми помало риђобради усамљеници – Много је тога написано о Винсенту ван Гогу, његовом животу, стварању, односу са братом, породицом, женама  и другим уметницима, али не постоји тема на коју се не може увек рећи још нешто (ново).

Роман „Жудња за животом“ написао је амерички писац Ирвинг Стоун, познат по биографским романима славних личности, који је овај роман написао инспирисан Винсетовим писмима брату Теу.

„Ово су моје амбиције, које су засноване више на љубави, него на бесу, засноване више на смирености, него на страсти. Истина је да сам често у свом најмизернијем стању, али и даље у мени постоји мир, чиста хармонија и музика. У најсиромашнијим баракама, најпрљавијим сокацима, ја видим цртеже и слике. И неком неодољивом силом мој је ум привучен овим стварима. Веруј ми, понекад се свим срцем смејем што ме људи оптужују за свакојаке злобе и апсурдности, за које ниједан део мене није крив. Ја, заиста сам нико други до пријатељ природе, учења, рада, и поврх свега – људи.“

(Писма брату)

Роман „Жудња за животом“ је састављен од поглавља која носе називе места у којима је Винсент одређено време живео и стварао: Лондон, Боринаж, Ете, Хаг, Нинен, Париз, Арл и Сен Реми. Кроз роман се сагледава цео његов живот, однос са породицом и братом, његова лутања и тражење себе, безуспешни покушаји остваривања у разним пословима, његов поглед на свет, ставови о сликарству, стварању и уметности, однос са импресионистима и живот код Теа у Паризу, однос са људима који су му помагали и са онима који нису, однос са женама које је волео и које су га волеле.

Винсент је себе првобитно замишљао као проповедника, пратећи стопе свога оца, затим као трговца уметничким делима, ослањајући се на помоћ и подршку свога стрица и свог рођеног брата, али је у свим тим покушајима прелазио границе прихватљивог због своје осећајности, емпатије, због свог психичког стања или својих моралних и верских убеђења. Увек је завршавао одбачен, несхваћен и посматран као лудак.

„Осећао је да у њему има нечег доброг, да није будала и расипник, и да може нешто мало да допринесе свету. Али у чему је тај допринос? Да ли му је суђено да увек пати и да никада не успе?“

(Жудња за животом)

Љубав према сликарству, цртању и уметности открива сасвим случајно, угледавши један призор који је просто желео да забележи. На папиру испред себе имао је скицу, а у себи је открио свој животни позив. Наилазио је на чуђење околине и на негодовања, али су га сматрали безопасним.

Данас његова заоставштина вреди милијарде долара. Иако је његов брат Тео био трговац делима, Винсент је за живота је продао само једну слику, а насликао их је преко 800.

„ Да ли бити уметник значи – продавати? Мислио сам да то значи: стално тражити а никада не наћи потпуно. Мислио сам да то значи супротно од онога „Знам, нашао сам!“ Кад кажем да сам уметник, тиме мислим: Ја тражим, ја се борим, ја сам душом и срцем уз то!“

(Жудња за животом)

“Црвени виногради” – једина слика коју је Винсент продао

Винсентов живот био је испуњен јаким емоцијама, како према сликарству и стварању, тако према људима који су га окруживали, и наравно према женама.

„Када сам био млађи, сматрао сам да ствари у животу зависе од случајности, од малих догађаја или безразложних неспоразума. Али што сам постајао старији, увиђао сам да постоје дубљи разлози. Многим људима је суђено да дуго времена траже светлост.“

(Жудња за животом)

Његова прва љубав била је Урсула, кћи газдарице у чијој је кући Винсент становао у Лондону. Када јој је изјавио своју љубав, она га је одбила и то је било прво велико разочарење које је Винсент доживео и које је јако утицало на њега и на његове будуће односе са женама. Затим његова удата рођака Кеј, коју је упознао током свог боравка у Амстердаму, где се образовао и припремао да постане проповедник.

“Не сматрам да ћу постати нешто изузетно, већ нешто обично, а под тим подразумевам да ће моје дело бити уравнотежено и “прихватљиво”, да ће имати смисао и моћи нечему да послужи. Мислим да нас ништа тако снажно не суочава са стварношћу као права љубав. А да ли је онај који живи у стварности на правом путу? Мислим да није. Јер кад се човек истински заљуби, он стварно открива једну нову хемисферу.

И због тога бих желео да се и ти заљубиш, али је за то потребна једна она, исто је као и са другим стварима: ко тражи, пронаћи ће, мада је налажење срећа, а не наша заслуга.

(Писма брату)

Боравећи у Хагу, упознао је Кристину, трудну праљу која је имала петоро деце и живела са мајком, која ју је слала на улицу да тражи мушкарце и тако зарађује за живот. Кристину је упознао у једној кафани, али први разговор који они воде био је испуњен огромним разумевањем, искреношћу и саосећањем, да су већ након пар сати имали осећај да су стари пријатељи.

– Зашто си дошао овамо сам? Зар немаш пријатеља?

– Имам брата, али он је у Паризу.

– Мора да си страшно усамљен,а?

– Да, Кристина, страшно.

– И ја се тако понекад осећам. Имам сву ону децу код куће, и мајку и брата. И све оне мушкарце које покупим. Али човек ипак некако живи сам, зар не? Људи не значе много. Значи само неко кога човек стварно воли.

(Жудња за животом)

Винсент је заиста заволео Кристину. Она му је, између осталог, често позирала. Једна студија коју је Винсент урадио била је подстакнута Мишлеовом реченицом Како је могуће да на свету постоји и једна очајна жена?

“Туга”

„Поставио је Кристину нагу на један низак комад дрвета. Затим је насликао Кристину како седи обухватајући рукама колена, сакривајући лице у мршаве мишице; танка коса покривала јој је кичму, млитаве груди падале су јој до мршавог струка, а равни табани несигурно се одупирали о тле. Назвао је слику Туга. Била је то слика жене из које је исцеђен сав животни сок. Испод слике написао је ону Мишлеову реченицу.“

(Жудња за животом)

Винсентово срце је било огромно, поистовећивао се и патио због разних људских судбина, као да је баш он био тај који је одабран да сав терет овоземаљског живота понесе на својим плећима. Једна реченица у роману упућена Винсенту то одлично осликава.

Знаш, Винсенте, има у теби нечег што подсећа на Христа.“ говори му једном приликом једна од његових љубави.

Кристина и Винсент су живели заједно и покушавали да одрже заједнички живот, али њихови планови за будућност и животна филозофија су се ипак разликовали. Растали су се и Винсент се вратио кући, у Нинен.

Након повратка, однос са породицом се продубљује и компликује, јер у његов живот улази четрдесетогодишња Маргот, једна од пет кћерки породице која је живела у близини куће ван Гогових. Њихова љубавна прича била је бурна и узнемирила је читаво место, тако да су људи мрзели Винсента више него раније. Раније га и нису мрзели, већ су га посматрали као чудака и као другачијег од свих, чудили су се што по цео дан само посматра ствари око себе, црта и слика, што не зарађује новац, што га издржава брат и што се понаша неодговорно према себи и свом животу. Винсента је то пратило где год је боравио, био је несхваћен, па чак и омражен. Након једног разговора са братом Теом, на његов наговор, Винсент одлучује да оде у Париз и упозна се са радом импресиониста.

У Паризу се његов начин сликања значајно мења, упознаје се са радом сликара који су тада живели и стварали у Паризу, посебно се зближава са Гогеном, са којим је имао буран однос, уосталом као и са свим људима које је волео.

Винсент одлази у Арл, где настају његове слике окупане Сунцем. Живео је у жутој кући и сањао о томе да та кућа постане атеље у којем ће стварати сликари са којима је проводио време у Паризу. Сликао је свакодневно.

„Радио је зато што је морао да ради, зато што га је то спасавало од душевних патњи, зато што га је то одвраћало од размишљања. Могао је да живи без жене, без дома, без деце; могао је да живи без љубави и пријатељства; могао је да живи без сигурности, удобности и хране; могао је да живи чак и без Бога. Али није могао да живи без нечега што је било јаче од њега самога, што је било његов живот – без снаге и способности за стварање.“

(Жудња за животом)

Гоген долази у Арл на Винсентов позив, што ће касније имати страшну завршницу. Услед неслагања двојице сликара, Винсент је у једном моменту психичке неуравнотежености хтео да закоље Гогена. Његово психичко стање је постајало све горе, да завршава на психијатријском лечењу у Сан Ремију. Ту настаје и његова најпознатија слика, Звездана ноћ.

„Вечно је питање, да ли нам је дато да пре смрти спознамо само једну хемисферу. Што се мене тиче, одговора нема, али звезде ме увек подстичу на размишљање.“ пише Винсент у једном од својих писама.

У Арлу се одиграва необичан сусрет између Винсента и Маје, жене која га је пуних осам година пратила где год је он ишао, која га је волела из даљине и веровала у њега.

– Зашто би ме волела? Жене су ме увек презирале.

– Ти ниси био створен за љубав. Имао си другог посла.

– Посла? Био сам будала. Чему служе ове стотине слика? Ко их жели? Ко ће изрећи о њима неку мрзовољну реч или похвалу?

– Једнога дана казаће то цели свет.

– Једнога дана. Какав сан! Сликао сам дугих осам година, ниједанпут за све то време нико није хтео да купи неку слику коју сам ја насликао. Био сам будала.

– Знам, али каква дивна будала. Када тебе више не буде, Винсенте, свет ће схватити шта си покушао да кажеш. Слике које данас не можеш да продаш за хиљаду франака, једнога дана ће се продавати за милион. Ах, смешиш се, али ја ти кажем да је то истина. Твоје ће слике висити у музејима у Амстердану, Хагу, Паризу, Дрездену, Минхену, Берлину, Москви и Њујорку. Име Винсента ван Гога биће за њих светиња.

(Жудња за животом)

Данас се Винсент ван Гог сматра једним од највећих уметника, а читајући Стоунов роман постаје нам невероватно близак. Писање Ирвинга Стоуна о Винсенту личи на писање Достојевског о кнезу Мишкину, о човеку који је до сржи био добар, саосећао са другима, патио и упркос свему волео. Још један од оних који су трагали за смислом и одговором на најтеже питање – ко сам ја?

Kao што каже песма:

This world was never
мeant for one
аs beautiful as you.”

Наслов овог текста је можда исувише оптимистична тврдња. Да је то чињенично стање, овај свет би засигурно био много боље место.

За ПУЛС Вујошевић Анђела

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Ana
Ana
2 years ago

Baš nekreativan naslov, da ne kažem ukraden- Riđobradi usamljenik, 2016. Ana Kršljanin…

Anđela
Anđela
2 years ago
Odgovor korisniku  Ana

Draga Ana, hvala na izdvojenom vremenu da pročitaš tekst i ostaviš komentar. Nisam naišla na tvoj tekst, ali mi je drago da nas iste tematika zanima.

Što se naslova tiče – riđobradi i usamljenik su reči kojima je Van Gog opisivan mnogo pre tvog teksta iz 2016. godine.

Sve najbolje u daljem radu!
Anđela