Robert Džonson – “Sweet home Chicago“

Robert Džonson – “Sweet home Chicago“

“Nikad nisam naišao na nešto što bi imalo više duše od Roberta Džonsona. Njegova muzika ostaje najsnažniji krik koji čovek može pronaći u ljudskom glasu”

Erik Klepton

Njegov život i muzika čine se neuhvatljivima. Neuhvatljivima poput duha muzike koju je živeo, stvarao i ovekovečio kroz mit svojim ranim odlaskom. Ostale su pesme, dvadeset i devet čudesnih priča, treptaji duše i iskra koja je vremenom razbuktala večni, neuništivi plamen bluesa. Ostalo je samo ono što se naslućuje i uvek, iznova, razbuktava plamen kreativnosti duhom odabranih.

Robert Johnson je verovatno rođen 8.maja 1911. (ne postoji saglasnost oko tačnog datuma rođenja), kao jedanaesto dete Julie Major Dodds. Desetoro starije dece plod su njenog braka s Charlesom Doddsom. Robert je bio vanbračno dete, što je vremenom uticalo na njegov karakter i osećaj odbačenosti. Detinjstvo su mu obeležile česte seobe zbog očevih poslova.

Sa navršenih 19 godina oženio se Virginijom Travis, ali je njegova šesnaestogodišnja supruga preminula pri porođaju, što se često događalo crnim, siromašnim porodicama, bez pristupa lekarskoj nezi. Smatra se da je ovo Johnson doživeo kao veliki udarac i da ga je nagnalo na život lutalice. Negde u to vreme je sreo Son Housea, čoveka koji je postao njegovo prvo veliko muzičko nadahnuće. Druga dva velika uzora bili su Richard Harney, najveći virtuoz Delta-blues regije i Ike Zinnerman.

Sa petnaest. šesnaest godina svirao je usnu harmoniku. Bio je jako dobar i svima se sviđao, ali onda je odlučio da bi radije svirao gitaru. Pratio je legendu, blues virtuoza Son Housea i njegovog pajtosa Williea Browna, svuda gde bi svirali po lokalnim krčmama i barovima. Od ranih danova pratio ga je duh nemira i lutalaštva. Počevši negde oko 1931., pa narednih sedam godina, lunjao je na sve strane, ostavljajući na svakoga utisak svojim sviračkim umećem.

,, Vrzmao se naokolo, a zatim odlazio; nigde nije dugo ostajao“, priseća se House tih godina.

Najveći deo onoga što se zna o Johnsonu potiče iz tih godina, iz priča njegovog povremenog saputnika Johnnyja Shinesa i drugih muzičara koji su ponekad provodili vreme s Johnsonom. Shines ga je opisao kao jedinstvo suprotnosti:,, Robert je bio draga osoba, premda se ponekad, znate, durio. Bio je sramežljiv, ali vrlo nametljiv. Uglavnom je bio tih, sve dok ne bi počeo piti. Tada je bio kao i svi drugi- svadljiv. Njegovi tanki, oštri prsti lepršali su poput uhvaćene ptice. Bio je čudan momak. Stajao bi i svirao, ne obraćajući pažnju ni na koga. U to je vreme s njim bilo i naporno i zabavno. Novac je pristizao sa svih strana. A onda bi se Robert jednostavno pokupio i izašao; znao me ostaviti samog na pozornici. I onda ga ne bi video dve, tri nedelje“.

Shines je bio jedan od retkih ljudi koji je podelio s drugima život na cesti. Ugledao se na legendarnog Howlina Wolfa, jednog od budućih velikana čikaške električne scene koji je tih godina nastupao po malim lokalima u Delti u ulozi mladog naslednika slavnog Charleyja Pattona. Shines je bio izvrstan gitarista i jedan od najboljih u regiji.

,,Robert je bio momak kojeg smo mogli probuditi u bilo koje vreme i odmah bi bio spreman za put. Ja sam ga zapravo samo sledio“, priseća se Shines. ,, Morali ste biti sposobni nositi se s njim ako ste ga želeli upoznati, a uvek je zadržavao neku distancu. Bilo ga je prilično teško slediti, ali svirao je stilom koji mi se sviđao. Robert i ja smo mnogo puta svirali zajedno- putovali smo u Chicago, Texas, New York, Canadu, Kentucky, Indianu. Sledio sam ga jer sam znao da je fantastičan i želeo sam ućiti“.

Snažan glas i sposobnost privlačenja publike bili su zajedničke osobine svim slavnim muzičarima iz Delte, koji su uglavnom svirali u zabitim krčmama Juga. Ipak, dok su stariji muzičari iz Delte poput Housea i Pattona bili uglavnom vezani za ruralni, regionalni repertoar, Johnson je dobro čuo sve ono najmodernije u muzici, izvodeći sve- od hillbilly pesama do holivudskih kaubojskih pesama i stvari Binga Crosbyja.

,,Izvodio je sve što je čuo na radiju. Sedio bi i slušao radio, ne biste primetili da mu poklanja pažnju, a kasnije te večeri izašao bi na ulicu i svirao iste pesme koje je čuo na radiju“ seća se Shines. ,, Mogao je svirati stilom Lonnie Johnsona, Blind Blakea, Blind Boy Fullera, Blind Willie McTella, svih njih. I stvari country pevača Jimmyja Rodgersa- ja i Robert svirali smo mnogo njegovih stvari, čoveče. Ragtime, pop pesme, valcere, polke- zamisli, čoveče, polke! Robert je jednostavno skidao pesme iz vazduha“. Shines je dodao da su među Johnsonovim omiljenim pesmama bile ,, My blue heaven“, Tumbling tumbleweeds“ i ,, Yes, sir, thats my baby“.

Napokon, svoj neverovatno inspirativni i kreativni duh Johnson je pretočio u pesme- dvadesetdevet neverovatnih, antologijskih komada, snimljenih u par dana, tokom dva studijska snimanja-1936. i 1937. godine. Mitska trampa sa đavolom, na raskršću života, dala je plodove koji su ostali za sva vremena- da svetle u tami i usmeravaju odabrane i sve one koji traže, pre svega- srcem.

Uz svirke, pesme, lutalaštvo i alkohol, Johnsona je pratila i reputacija ženskaroša. Shines je to ovako objašnjavao: ,, Žene su Robertu bile poput motelskih ili hotelskih soba. Ostavljao ih je tamo gde ih je našao. Neka mu nebo pomogne, ali nije birao“. Sudbina je htela da mu žene dođu i glave. Legendarni bluzer i Robertov savremenik i kolega David Honeyboy Edwards, koji je svirao širom Delte, ispričao je kako je s Johnsonom redovno svirao u maloj seoskoj krčmi blizu Three Forksa, naselja nedaleko od Greenwooda. Vlasnik krčme pokupio bi ih u Greenwoodu, a zatim ih je nakon nastupa vraćao u grad. Edwards je predpostavljao da je gazda sebi utuvio u glavu kako mu Johnson muti sa suprugom pa ga se odlučio rešiti otrovanim viskijem…

,,Robert je dogovorio svirku u Greenwoodu i sledeće subote uveče opet se uputio u krčmu. Vlasnik krčme je dao nekim svojim prijateljima viski da ga oni daju Robertu da pije…znate, dao mu je piće jer je mislio da se nešto događa između Roberta i njegove žene. Ali ipak ga je i dalje angažovao da svira kod njega. I sad, ne znam je li piće bilo otrovano ili ne, ali tako sam čuo. Znam da se on tamo otrovao.

Vratio sam se u Greenwood jer sam svirao na nekoj maloj kućnoj zabavi.A on je svirao tamo u krčmi i ljudi su mi rekli da mu je pozlilo tokom svirke, oko jedan sat posle ponoći. No mnogi su stigli iz grada i hteli ga čuti, pili su i bili dobro raspoloženi pa su ga molili da svira i on je svirao onako bolestan. Kažu da je rekao publici:

,, Zlo mi je, znate, sviram, ali nije mi dobro. Nisam u stanju svirati“. Rekli su mi da je svirao do dva, a tada mu je tako pozlilo da su ga morali odvesti natrag u grad. Vratio se u Greenwood i tamo umro“.

Johnsonova smrtovnica navodi datum- 16. avgust 1938. Ostatak priče je kontraverzna legenda, upravo onakva kakav je bio i sam njegov život lutalice-trubadura. Čini se da tada niko nije previše brinuo o pravim okolnostima i razlozima Johnsonove smrti. On je za većinu bio sam crni gitarista izvana, koji je ubijen.

Ono što je na kraju ostalo je Johnsonova inspirativna muzika. Ono što će mnogi kasnije potvrditi bila je činjenica da je bio jedinstveni genij i da je njegov rad jedan od najdirljivijih i najkompleksnijih primera muzike 20.-og veka.

Sledi prisećanje na legendarna Johnsonova studijska snimanja 1936.-1937. godine, tokom kojih su nastali jedini muzički zapisi njegove kreativne briljantnosti i nautentičnosti, 29 bisera blues klasicizma.

U ponedeljak, 23. novembra 1936.godine, kad je prvi put ušao u studio, Robert Johnson je bio ambiciozan i iskusan profesionalac s nadom da će snimiti hit. Bio je dvadesetpetogodišnak, majstor nekoliko stilova, duboko uronjen u muziku koja se svirala u krčmama Delte. Ostatak priče je legenda, čudesna istorija bluesa i savremene muzike uopšte…

Kind hearted woman blues, prva je pesma na prvom Johnsonovom snimanju. Jedna od pesama baziranih na hitu Leroy Carra ,,Mean mistreater mama“, posvećena dobroćudnoj ženi, naznaka je Johnsonovog jedinstvenog talenta, poetičnosti i mogućnosti transformisanja u obradi pesme drugog autora. Uprkos studijskom neiskustvu bila je to početna snimka vredna divljenja, na tragu rađanja vanvremenskih klasika.

Naredna, I believe ill dust my broom, jedna je, uz Sweet home Chicago, od dve najizvođenije Johnsonove pesme. Pesma koristi melodiju koja potiče od ,, Ill make a change“ Leroy Carra, a tematski je usredsređena na putovanja i razdvojenost od drage osobe. Ono što je pesmu učinilo zanimljivom, nije bio tekst, nego ogoljena, neumorna gitarska pratnja. Inspirativno menjanje akorda namesto pridržavanja forme od dvanaest taktova, u kombinaciji sa pulsirajućim boogie ritmom, pojačavali su napetost i energiju izvedbe. Lightnin Hopkins, Jimmy Reed i hiljade drugih gitarista pretvorili su sličan, čvrst gitarski boogie u vlastite, stilske fraze, no kad je to Johnson odsvirao, radilo se o potpunom novitetu koji je tada zvučao neverovatno savremeno i uzbudljivo. Johnson je bio prvi gitarista koji je boogie shuttle pretvorio u standardni obrazac. Ova inovacija u to vreme nije bila toliko mznačajna, ali kada je električno pojačanje zvuka omogućilo gitaristima da zamene klavir kao kontrolora ritma u blues bendovima, postala je kameno temeljcem rock and rolla.

Sweet home Chicago predstavlja Johnsona potpuno sigurnog i opuštenog. Postoji nešto zarazno u načinu na koji održava ravnotežu između jecajućeg zvuka kojim pesma započinje i duhovitog, razgovornog tona. Johnson je nastavio s temama lutanja i putovanja i u sledećoj pesmi, Rambling on my mind, ali ona neće biti zapamćena po tekstu, nego po slide triolama koje je Elmore James preuzeo za svoj hit ,, Dust my broom“. Bila je to prva Johnsonova slide pesma. Prvi put na ovom snimanju u njemu se probudila Delta; u njegovom strastvenom glasu osetila se sirovost Son Housea (uvek se rado, s prijatnom jezom, prisećam Kleptonovih verzija ove Džonsonove pesme: sa albuma s John Mayallom i njegovim bluesbreakersima, iz 1966., i sa jednog od najboljih live albuma svih vremena, Claptonovog solo albuma ,, EC was here“, iz sredine sedamdesetih…). ,, Lutanje, lutanje mi je na pameti, teško mi je ostaviti te, devojko, ali tako si neljubazna prema meni…“.

Johnson je za Rambling on my mind naštimovao gitaru na otvoreni E, ali izgleda da je ovaj štim retko koristio pa se u sledećoj pesmi vraća standardnom . Pesma When you got a good friend sadrži Johnsonov najličniji tekst suzdržane osećajnosti i nedostaje joj dotadašnje autorove iskričavosti. Uzlazna linija energičnosti donosi Come on in my kitchen, nesumnjivo blues remek-delo. Bila je to senzibilna hipnotička jadikovka ( za preporuku verzije Johnnyja Wintera i Climax Chicago blues banda).

Početak pesme je jedinstven: tri uzlazne note, vibrirajuća slide gitara oslobađa se u zvonolikom akordu, zatim isti pasaž odsviran silaznim notama; sledi kratka pauza za bas figuru pa ponovljena fraza, uz Johnsonovo mumljanje, onda još jedna fraza ovog samotnog dueta bez reči. Tada sledi poziv poput preklinjanja:

,, Bolje ti je da uđeš u moju kuhinju, mala, jer vani će pasti kiša“

i nadolazeća bas progresija. Prelepo, dirljivo, neverovatno ispunjeno dušom- remek-delo uporedivo samo s Elmore Jamesovim ,, Devil got my woman“ bluesom, još jedni biserom tridesetih.

Naredna pesma Terraplane blues Johnsonov je hit, vešta kombinacija delta stilova i tadašnjih trendova, strukture preuzete iz pesme ,,Milk cow blues“. Za završnu pesmu prvog dana snimanja Johnson je odabrao Phonograph blues, još jednu dvosmislenu kompoziciju. Johnsonov glas i svirka zvučali su opuštenije i sigurnije nakon prvog dana provedenog u studiju…

Nakon dva slobodna dana, Johnson se vratio u studio u četvrtak 26. novembra, ali snimio je samo jednu pesmu. Bila je to 32-20 blues, jednostavna gitarska verzija pesme ,, 22-20 blues“ Skipa Jamesa, koju je on svirao uz pratnju klavira. Johnson je izuzetno cenio rad izuzetnog majstora bluesa Skip Jamesa. Skip je bio prorok bez slave u svojoj zemlji, lutalica koji je takođe, u samo jednoj godini(1930.) snimio sve svoje pesme ( bez gotovo ikakve novčane naknade) i… gotovo bukvalno nestao na tridesetak godina. Pevao je sablasno uz gitarski molski štim. Njegovo sviranje klavira bilo je na rubu anarhije…

Kad se u petak vratio u studio, Johnson je snimio They re red hot, neobičnu fuziju: s jedne strane živog, komičnog hokuma, s druge, swing jive zvuka. Energija i humor Johnsonove izvedbe, te lakoća s kojom je savladavao brze deonice uz naglo zaustavljanje, pokazuju da je bila reč o njegovom uobičajenom repertoaru. Dead shrimp blues delo je manjeg značaja, neka vrsta reciklaže načina sviranja gitare korištenog u Kind hearted woman i Phonograph blues. Naredna pesma, Crossroad blues je bila idealan izbor da se ugođaj vrati nazad u Deltu i Johnson je tamo ostao tokom sledeće četiri pesme s kojima je završio svoje prvo diskografsko putovanje u ,,Kolumbiji“. Johnson je izvođenjem Raskršća potvrdio uticaj Son Housea i njegove slide tehnike sviranja gitare. On je idealizovao Housea u mladosti i njegova bottleneck(slide) tehnika sviranja bila je prva koju je istinski savladao i usavršio.

Walking blues je takođe biloa pod uticajem Housea, direktno naučena od mentora. House je istoimenu pesmu snimio 6 godina ranije. Son House je bio samo još jedna od nepravedno zapostavljenih blues legendi. Naime, snimao je samo jednom i premda su mu objavljene četiri ploče, one nisu postigle nikakav uspeh i pale su u zaborav. Na sreću, mladi britanski rock and roll bendovi kao theRolling Stones, Yardbirds, Animals, Blues incorporated, John Mayalls bluesbreakers ili potonji bluzeri Fleetwood Mac(the best) potakli su šezdesetih godina moćni blues revival i boom, vraćajući se na taj način istinskim korenima moderne pop muzike i izvlačeći na svetlost dana iz blata zaborava i nepriznatosti dobre stare američke bluzere. Bilo je to za mnoge zakasnelo, ali ipak pravedno priznanje zasluga i veličine- osmeh na licu i povratak likova poput Skip Jamesa… Iz mraka močvara Delte izronio je duh nepobedivosti, setne lepote i blagosti ponosa koji nudi pomirenje za sve …i praštanje…

Johnsonov Walkin blues je sastavljen od nepovezanih, lebdećih stihova. Neke je stihove naučio od Housea, a preostali su verovatno njegovo delo ili su prikupljeni iz drugih izvora. Kako god da bilo, pesma je postala moćni blues standard, doživevši potom razne verzije, raznih izvođača. Moj favorit je, definitivno, razarajuća verzija još jednog blues velikana- Muddy Watersa, u kojoj čikaški majstor naprosto reže, dok njegov oštri slajd dovodi emotivni naboj pesme do usijanja. Uzgred, da se ne zaboravi, preko Muddy Watersa, ,, karike koja je nedostajala“ američki blues se prelio na Ostrvo, osvojivši potom Britaniju šezdesetih u vidu british blues scene i nezaboravnog booma (Korner-Davis-Jones-Jagger-Richards-Mayall-Green-Clapton-Page-Taylor…ufff,kakav niz…).

Last fair deal gone down zadire još dublje u prošlost. Pesma je neka vrsta anomalije u Johnsonovom repertoaru, najruralnije delo koje je snimio. Njezina osnovna forma, triput ponovljen prvi stih sa zadnjim rimujućim, istorijski prethodi standardnom blues obrascu.Johnsonov gitarski deo vrlo je sličan onome što je Charlie Patton svirao na ,, Youre gonna need somebody when you die“, propovedi izrečenoj u gospel formi, snimljenoj 1929.godine. Ovakva vrsta pesama obično se izvodila u country-dance maniru Mississippi John Hurta. Johnsonov aranžman pruža stalan, prigušen bas ritam, naglašen ponavljajućim slideom. Na sredini pesme on napušta slide i prelazi na solo, prebirajući žicama uz udarce dlanom, a višim tonovima oponaša zvuk zvona.

Preachin blues još je jedna od pesama Son Housea. ,, Gore u svojoj sobi, sklupčao sam se u molitvi, a onda se pojavio blues i oduvao moju molitvu“. Johnson, hiroviti usamljenik koji je voleo putovati, ispunio je ovu pesmu živošću sportskog automobila na novoasfaltiranoj cesti ili hukom vetra na krovu zahuktalog teretnog voza.

,, Ubrzavam, oh, vozim, oh vozim svoj blues- mogu ubrzati i odvesti svoj blues u daljinu“.

If i had possession over judgement day Johnson svira s blistavom preciznošću i kontrolom, dodavajući kratke pauze, ritmičku suptilnost i slide riffove. ,, Da imam kontrolu nad sudnjim danom, mala žena koju volim ne bi imala pravo na molitvu“… pevao je on jedinstvenim blues stilom…

Johnsonova prva ploča ,,Terraplane blues“ objavljena je u martu 1937.godine. Nakon uspeha, usledile su još tri ploče: dve u aprilu i jedna u maju. U junu su Johnsona doveli u Texas na drugo studijsko snimanje. U subotu 19.juna snimio je 3 pesme, a narednog dana, nedelju 20. juna snimio je još deset pesama. Ovaj put je bio potpuno spreman. U sedam meseci od svog studijskog debija posvetio je mnogo vremena stvaranju novih pesama i postao vidljivo istančaniji, ali i znatno mračniji i introspektivniji. Na drugom snimanju bilo je malo vedrog materijala poput Sweet home Chicago. Sledio je model pesme Cross road blues, oslikavajući tamna lutanja putnika u negostoljubivom svetu.

Prva u nizu, pesma Stones in my passway savršeno oslikava paradoks života lutalice. Ima trenutaka apsolutnog očaja i usamljenosti, ali uravnotežuje ih uzbuđenje slobode i kretanja. I am steady rollin man je u mainstream stilu Peetieja Wheatstrawa, zajedno s falsetom i gitarskim delom koji lepo hvata elemente zvuka gitarsko-klavirskih dueta. Pesma poseduje čvrstu strukturu, svaka strofa logično prelazi u sledeću, dok Johnson peva u lepom, opuštenom swingu. Pesma From four until late svirana je iz osnovnog C tonaliteta, kao što su to običavali ragtime gitaristi poput Blind Blakea, što ukazuje na njegov sve veći interes za istančanije sviračke tehnike. Glas mu zvuči lepše nego ikad, i premda to može odbiti ljubitelje delta deep bluesa, njegovo izvođenje fino pristaje uz urbanije stilove. Sa ovom je pesmom Johnson završio snimanje tog dana; vratio se u studio sledeće poslepodne.

Usledila je Hellhound on my trail. Ponovo ga je inspirisala ,, Devil got my woman“ Skip Jamesa, ali je efekat drugačiji od slatko-bolnog, meditativnog osećanja u pesmi Come on in my kitchen. Reč je o njegovom pesničkom remek-delu, noćnoj mori ispunjenoj paklenim psima i čarobnim prahovima, uz bljeskom munja osvetljene maštovite slike prirode. Napetost Johnsonovog glasa doprinosi snazi pesme. Little queen of spades je bila feministička prerada Wheatstraweove King of spades. U naredne dve pesme: Malted milk i Drunken hearted man Johnson govori o privlačnosti i opasnosti alkohola, pevajući u stilu Lonnie Johnsonovog kultivisanog pop bluesa.

Me and the devil blues još je jedna pesma u stilu Wheatstrawa, podržana gitarskom deonicom iz Kind hearted woman. Pesma je vrhunski konstruisano muzičko delo u stilu najboljih studijskih umetnika tog vremena. Ona ima opuštenu studijsku intimnost, za razliku od glasne agresivnosti ulice ili krčme. Tekst takođe sadrži i dosta humora i sofisticiranosti. To je jedan od aspekata Johnsonovog rada, kao i bluesa uopšte, koji je prečesto bio zanemarivan i podcenjivan. Stop breaking down blues pesma je neobične strukture, smeštene u potpuno drugačiji obrazac u odnosu na njegov repertoar. Ubrzanog tempa, pesma odražava osećaj vedrine, pre svega jakim refrenom.

Sledeća pesma, Travelling riverside blues, oživljava aranžman pesme Rollin and tumblin, s novim tekstom u kojem se spominju tri poznata grada na obali Mississippija- Friars point, Vicksburg i Rosedale. Bila je to Johnsonova najerotičnija izvedbe nakon Come on in my kitchen, sa slideom koji lenjo odzvanja. Tekst je lukav i romantičan i opisuje njegovu najdražu devojku: ,, Neću govoriti o bojama, ali prednji su joj zubi okrunjeni zlatom, ima hipoteku na moje telo i pravo na moju dušu“.

Moj put ka izvorištu svega- bluesu, vodio je zaobilaznim, putem u rikverc. Usvajajući rock and roll kao osnovu svega, jednog sam se dana neočekivao našao na izvorištu. Pored pesama kao što su ,, Little red rooster“, ,, Backdoor man“, ,, I am so glad“, ,, Spoonful“, ,, Love in vain“, ,, Sitting on the top of the world“ ili ,, Crossroads“, kao i hiljade drugih sličnog senzibilitetza i snage, pronašao sam ,, Travelling riverside blues“, ali u verziji moćnih Led Zeppelina i … pesma me je naprosto oduvala- bio je to tehnički savršen ,, a la Page“ zvučni udar, elektrificirani blues sa Delte, povratak korenima u veoma stilski briljantnom i pročišćenom izdanju. Neponovljivo iskustvo koje opredeljuje i veže. Mistika spota je samo dodatno uzburkala dušu i pojačala vatru. Usledio je oslobađajući povratak matici, tj. Delti Mississippija, u stilu Morissonovog ,, Cars hiss by my window“ ili Hendrixovog ,, Bleeding heart“, povratak u kuhinju predivne blues duše, neobično dugo putovanje koje nikad zapravo ne prestaje i u samom putu pronalazi večnu sreću, cilj i inspiraciju probuđenih…

Honeymoon blues Johnson peva s opuštenom sigurnošću i reči su mu ugodno romantične. Reč je o jednom potpuno optimističnom tekstu. ,, Mora da je ljubav, Gospode, što me obuzima“. Svojom sledećom pesmom, Love in vain, Johnson nastavlja sa ulogom zaljubljenog romantika, ali napušta svaki znak optimizma. Bila je to jedna od njegovih najlepših i strukturalno najčvršćih kompozicija, tužna slika muškarca koji se oprašta od svoje ljubljene.

Slike su jednostavne i precizne: kofer koji joj nosi, način na koji nje pogleda u oči u trenutku dolaska voza i napokon slika voza u odlasku, dva svetla na zadnjem vagonu. Tek tada Johnson napušta priču i prelazi na metaforu, upoređujući plavo svetlo sa svojim bluesom, a crveno sa svojom svešću.

Sećanja mi ponovo naviru i odvlače me u pravcu the Rolling Stones verzije ove pesme: bilo u pravcu studijske verzije s albuma ,, Let it bleed“ ili pak ,, live“ verzije s albuma ,, Get yer…“( jednog od najboljih živih albuma svih vremena), obe iz 1969.godine. Lirski ugođaj gitarskog tandema Mick Taylor-Keith Richards, uronjen u srž blues esencije i senzibiliteta, prožima me iznova u celosti- reči postaju nemoćne i suvišne… Uopšte, tako je to sa bluesom ili već bilo čim drugim što istinski osećate i volite. Prave, iskrene i vredne stvari, dovoljno rečito govore same po sebi ili same o sebi… Ostaje vam samo da se prepustite, onako, skrozzz… Milkcows calf blues, poslednji je u nizu dugog blues putovanja, blues kojim Johnson završava ovozemaljsko snimanje odlazeći nepovratno u legendu.

Bilo je to jedno od najraznolikijih snimanja jedne osobe u predratnom bluesu, gotovo kao pregled blues scene 30.-ih godina 20.-og veka u reintepretaciji jedinstvenog i sjajnog muzičara. I, verovatno mnogo, mnogo više od toga.

Robert Johnson stvorio je veoma inspirativan i očaravajući opus. Svirao je tek nekoliko godina, tokom kojih je napredovao od korena Delta zvuka preko već poznatih Leroy Carra i Lonnie Johnsona, u međuvremenu asimilirajući širok raspon pop i hillbilly zvuka. Zadnja snimanja napravio je u vreme kad je još iskušavao različite stilove, od uglađenog baladnog pesništva Lonnie Johnsona I Blind Blakea do sablasne osećajnosti Skip Jamesa. Njegova smrt, samo 14 meseci nakon poslednjeg snimanja, ostavila je mnoga otvorena pitanja njegovih mogućnosti i daljeg pravca u kome bi se kretao.

Kako god da bilo, verovatno ili ne, nastavio je tamo negde svojim putem lutalaštva i slobode, od krčme do krčme, od žene do žene, da stvara jedinstven blues, uz šeretski osmeh i mnogo, mnogo gutljaja dobrog viskija.