Roger Ebert: Izuzetno važan čovek

Sanjao sam. Čitam Cormac McCarthyjev ‘Suttree.’ Postoji deo u kome se glavni junak na vrelom letnjem danu  izležava u svom čamcu  i vadi flašu sa sokom od pomorandze  koja se hladila u vodi  pričvršćena konopcem za čamac da je popije. Osetio sam ukus soka tako snažno da ga i danas osećam u ustima. Ja ne pijem pivo, ali zamagljena hladna časa vraća mi zaboravljeno sećanje na zajedničku vožnju sa ocem u njegovom starom Plymouthu ka  mestu gde se prodavalo A&W Root Beer  i njegov glas kako kaže’… i pivo za 5 centi za dečka.’ Miris i dim njegovog Lucky Strike u kolima. Tešku letnju omorinu.

Noćima sam se budio usresredjen na tu malu ali tešku staklenu kriglu sa koje se otapao led klizeći  niz čašu i prvog gutljaja piva. Sećam jse asno svakog gutljaja .Led se topio na mojim prstima. Više to ne sanjam.

Sećam se vrste hrane koju sam voleo da jedem u detinjstvu. Chaz i ja smo jednom odseli u  Les Pres d’Eugenie, čuvena gostionica Michel Guerarda u Eugenie-les-Bains. Jeli smo najbolji obrok koji sam ja u životu probao. Sećam se svega, prostorije, ljudi za drugim stolovima, ali ne mogu više da se setim šta smo jeli. Jednostavno to je iščililo iz mog sećanja.

Ali zato mogu, ako želim, ovog trenutka,da zatvorim oči i dozivim kompletan obrok iz Steak ‘n Shaka, zalogaj po zalogaj, sve po redu, samo zato što uvek naručujem isto jelo i jedem ga na isti način.’

Ne nedostaje meni hrana i piće. Nedostaju mi razgovori, ogovaranja, smeh, raspravljanja, zajednička sećanja…to mi nedostaje. Možda vi to ne razumete, ali mi smo upravo sada imali zajedničku večeru.’

Filmski kritičar, Roger Ebert je izgubio moć govora pre skoro 4 godine posle operacije raka na pljuvačnoj i tiroidnoj žlezdi. 67. godisnji Ebert koji radi za  novine Chicago Sun Times koristi olovku i papir i tex-to-speech kompjuterski program koji pretvara tekst u govor u komunikaciji sa svetom. Takodje je usavršio i neki svoj jezik znakova pa ponekad crta slova prstom na dlanu svoje ruke.

Pre nego vam prevedem deo intervjua koji je Ebert dao za februarski broj magazina Esquire  koji me je toliko emotivno pokrenuo i dirnuo divnim, jednostavnim, iskrenim tekstom, bez trunke patetike ,tragičnom pričom o jednom dostojanstvenom i hrabrom čoveku i njegovoj dostojantvenoj borbi za opstanak, htela bih da napišem kratak, neki svoj lični,  doživljaj Eberta od trenutka kada sam se prvi put susrela sa njim, a to je bilo pre 20 godina sa mojim dolaskom na Severno-Americki kontinent.

Kada je o filmskoj kritici reč  za mene su postojala samo dva imena koja sam poštovala i kojima sam beskrajno verovala : Pauline Kael i Andrew Sarris. Sada mogu odgovorno i argumentovano da im dodam i ime Roger Eberta i sveta trojka svetske filmske kritike za mene je kompletna.

Trebalo mi je dosta vremena da emisiju koja je tada bila na TV pod nazivom, At The Movies, /1982-1990/ u kojoj su ucestvovali  Roger Ebert/iz Chicago Sun-Times/ i Gene Siskel/iz  Chicago Tribune/ prihvatim, ustvari da prihvatim više način na koji su ova dvojica filmskih kritičara ocenjivali nove filmove. Rutina je bila uvek ista – da se čitavo vreme dok emisija traje ne slažu oko izabranih filmova, pošto imaju različite ukuse i kriterijume. Rasprave su se vodile do usijanja, upadali bi jedan drugome u reč, prepirali su se čak i kad bi se složili da je film odličan, doživljavali su ga na različite načine, da bi se na kraju ipak složili u mišljenjima i priredili svojevrstan show za gledaoce, dajući nam kompletnu analizu filma.

‘ At the Movies’ je nastavak prethodne, prve TV emisije koja se bavila filmskom kritikom u Americi, ‘ Sneak Preview ’ iz 1975, sa istim učesnicima.

Posle smrti Siskela, 1998. Ebert je nastavio sa emisijom u kojoj su se smenjivali razni gosti ali to više nije bilo ni nalik na energetski duo Siskel i Ebert.

Roger Ebert nije Pauline Kael. Nema on tu njenu beskrupuloznost koja je ponekad bila čak i neprijatna, nema tu neodoljivu ekscentričnost  Pauline Kael koju su joj svi opraštali , jer Paulina kada voli neki film, oh Bože, kako ona ume da ga podigne na pijedestal više nego svaki Oscar, a kada ne voli, ona mrzi, mrzi sa istim žarom kao kada i voli i ne zna se koja kritika je veće zadovoljstvo i uživanje za čitanje. Jedna je bila Pauline, compulsive loner i contrarian. Čarobna, čarobna persona.

Roger Ebert nije ni Andrew Sarris, večiti i neumorni rival i polemičar sa Paulinom Kael. Čovek koji je doneo, objasnio i propagirao ‘auteurism’ u Americi, intelektualac ‘on a grand scale.’ Zahvaljujući njemu, imamo dve kategorije režisera :’ auteur’ i ‘director’. Roger je gospodin, lepo vaspitan gospodin koji nije pao pod uticaj sveprisutnog trenda, vulgarizaciji filmske kritike.

Ebert je entuzijasta, direktnog, otvorenog govora  kriticar , pravi priručnik za prosečnog filmskog gledaoca.

On je kao one knjižice-pomoćni priručnici za studente, znate one, ‘coles notes’ ili ‘cliffs notes’– na njega uvek možete da računate, na njega se uvek pozivate i verujete mu čak i kada se sa njim ne slažete. A opet, intelektualac koji itekako provocira na razmišljanje i debatu. Govori ono što misli i prenosi svoje ogromno znanje kako filmovi funkcionišu i koji uticaj imaju na nas život. Bez pretencioznih i bombastičnih komentara, bez prazne retorike, jasno, koncizno, uvek sa malim osvrtom na prigodnu istoriju filmske umetnosti, sa blagom, ‘uljudnom’ ironijom, a opet sa izraženim ličnim stavom, bez potrebe i želje za ‘showing off.’

Nisam imala problema oko izbora prigodne Ebertove fotografije. Izabrala sam baš ovu na kojoj nije Ebert koga se sećam. Izabrala sam fotografiju koja je neugodna, čak i malo zastrašujuća – gleda nas ogoljene duše, široko otvorenih očiju čovek sa strašno deformisanim licem i smrznutim zauvek izrazom jokera koji se smeje. Medjutim, kada pročitate intervju mozda ćete onda osetiti svu toplinu, svu snagu i lepotu jednog važnog,izuzetnog, neobičnog čoveka, Roger Eberta.

Ovo su  fragmenati iz  intervjua, u formi eseja, koji je za Esquire napisao i vodio Chris Jones :  Roger Ebert: Izuzetno važan covek

Po 281. put u proteklih deset meseci Roger Ebert ulazi u sobu za gledanje novih filmova u Lake Streetu, na 16 spratu u istorijskom delu Chicaga, poznatijem kao Loop. Ebert, zajedno sa ostalim filmskim kritičarima , već 30 godina i više, zauzima svoje mesto u sali da gleda filmove. Kada ih pogledate, deluju kao da su se spremili za kampovanje: došli sa ćebicima,u dzemperima, sa plastičnim posudicama sa hranom, vodom u flašama i sokovima i naravno, laptopom. Ponekad  gledaju tri i četiri čak filma u jednom danu. Kritičari imaju svoj ustaljen ritual i pravila. Soba u kojoj se prikazuju filmovi ima 49 plišanih sedišta i zidove obložene debelom tkaninom. Ebertovo mesto je prvo sedište u poslednjem redu, blizu izlaznih vrata. Njegova žena, Chaz, kao zamenik predsednika Ebert Company, je dva sedišta dalje od njega, bliže sredini, pored malog stočica. Tu je, malo niže, i Michael Phillips koji je zamenio Eberta u ‘At The Movies’ TV emisiji, naslonjen na zid  stoji kritičar koji piše pod pseudonimom Capone za ‘Ain’t It Cool News’, Jonathan Rosenbaum i Peter Sobczynski, u crnom,  sede u prvom redu.

Danas je Ebert odlučio da gleda samo jedan film, ‘Broken Embraces’ od Pedra Almodovara. Za razliku od ostalih, Ebart je došao sa malom bocom vode u spreju Evian, nekoliko papirnatih maramica i nekoliko blokčta. Na sebi ima farmerke koje mu spadaju oko struka i New Balance patike, plavi dzemper zakopčan do grla koji mu pokriva zavoje na vratu. Stolica na kojoj sedi ima mekano sedište i prilagodjava se njegovim pokretima, baš onako kako on voli. Takodje voli da je sedište ispred njega prazno tako da može da podigne noge, pošto ga od dugog sedenja bole ledja i vrat.

…Za vreme projekcije zapisuje neprestano beleške, zapisuje dijaloge, reference iz drugih filmova, crvenom olovkom podvlaci Almodovarov simbolizam. Piše neprestano i strasno, stranicu za stranicom i kada ispuni jedno blokče posegne za novim.

Kada se film završi i svetlo upali Ebert i dalje sedi u svojoj stolici okružen beleškama na sve strane. Iz daljine deluje kao da je na vrhu oblaka od papira. Netremice gleda odjavnu špicu, po završetku ustaje, gurne nogom hrpu papira, pa se polako sagne i brižljivo ih skupi i sa Chaz krene ka liftu. Drže se za ruke, ne progovorivši ni reč. Tako provode veći deo vremena zajedno.

…Sada njegove ruke govore umesto njega. Šake su mu delikatne, sa dugačkim prstima i kožom prozirnom i tankom i mekom kao svila.Na levoj ruci, na srednjem prstu nosi burmu. Izgubio je puno na težini od venčanja sa Chaz 1992. tako da je burmu premestio na srednji prst. U jednoj ruci drži olovku, a u drugoj ili blokčić za pisanje  ili ‘Post-it’ papiriće, osim ako je kod kuće zateći ćete ga kako grozničavo kucka po njegovom MacBook Pro.

Čak je i neki svoj uprošćeni jezik znakova izmislio za sporazumevanje. Ako nekome da papirić sa napisanom porukom i prstima napravi pokret kao kada ptica otvara i zatvara kljun, znači da želi da se ta poruka pročita glasno da je i drugi čuju, ako dotakne rukom grudi iznad srca, to je znak da priča nešto vrlo važno za njega  i da želi da naglasi jasno i glasno da je to čista istina. Ako želi da skrene pažnju na sebe, a taj neko je okrenut ledjima ili sedi sa njim u mraku, on noktima lupka po stolu ili naslonu od stolice, kao da koristi morzeovu azbuku da skrene pažnju. Ponekad- kada je napolju i nosi rukavice, na primer- onda je primoran da pise slova prstom na dlanu, to mu je zadnja opcija u sporazumevanju.

Ebert je izgubio računicu na koliko je operacija do sada bio. Rak tiroidne žlezde 2002., odmah zatim rak pljuvačnih žlezda u 2003. Posle tih glavnih, ni Chaz ni Ebert se ne sećaju broja onih manje važnih. ‘Istina, mi ne trošimo vreme oko toga,’ kaže Chaz. Ona čuva beleške koje je vodila dok su bili u bolnicama u Chicagu , u Seattle, u Houstonu, ali niko od njih nema želju da ih čita. U nekim retkim trenucima, ako i krenu sa sećanjima, oboje se izgube u priči. Kada Chaz i pokuša da se seti ’operacije koja je sve promenila’ seća se najjasnije muzike. Ebert je uvek slušao muziku u bolničkoj sobi, ezotericna kolekcija koja je i sestre i doktore skupljala oko njegovog kreveta češće i duže nego sto je bilo potrebno. Jednu je pesmu Ebert posebno slušao stalno, ‘I am Your Man,’ Leonarda Cohena. Ta pesma mu je spasila život.

Pre sedam godina, Ebert se brzo oporavio posle operacije na tirodnoj žlezdi i ubrzo se vratio pisanju u Chicago Sun-Timesu, čak se i pojavljivao sa Richard Roeperom u ‘At the Movies’. Godinu dana kasnije, 2003. opet se vratio poslu posle operacije na pljuvačnoj žlezdi, i već su se tada mnogobrojne agresivne radijacije i tretmani odrazili na njegov glas koji je počeo polako da se gubi. 2006. rak se ponovo javio, ovog puta zahvatio je vilicu. Donji deo vilice je odstranjen. Ebert je slusao Leonard Cohena. Dve nedelje kasnije, dok se  pakovao da krene kući , doktori i sestre su poslednji put imali zadovoljstvo da u njegovoj sobi slušaju muziku. Tada je njegova karotidna arterija jednostavno, prilično oštećena, eksplodirala od tolikih radijacija i sveže operacije vilice. Krv je krenula da lipti na sve strane iz usta i napravila veliku baru na uglačanom bolničkom podu. Sestre i doktori su skočili da mu zaustave krv i jedva mu spasili život. Da je samo nekoliko minuta ranije krenuo iz bolnice, da  je njegova arterija čekala da čuje još nekoliko pesama pa da pukne, Ebert bi iskrvario do smrti na Lake Shore Drive, na putu za kući.

Nove operacije su potpuno deformisale njegovo lice. Njegova brada visi kao zavesa izmedju obraza, a ispod brade je otvorena rupa veličine pesnice. U medjuvremenu je imao i  traheotomiju, pošto je jos uvek postojala opasnost da se uguši u sopstvenoj krvi. Kada se Ebert probudio posle operacije i pogledao se u ogledalu, otvorio usta,  mogao je da vidi kroz rupu na ustima zavoje na svom vratu koji su štitili crevo koje mu je bilo postavljeno da bi disao. On više nije mogao ni da jede ni da pije, i tada je izgubio potpuno glas. To se desilo pre tri godine.

Ebert je više od 15. meseci proveo u bolnicama. Tuba kroz koju je disao je odstranjena, a rupa na vratu je ostala otvorena. On jede kroz’G-tube’, isključivo hranu u tečnom stanju koja prolazi kroz crevo u njegov stomak. Obično jede u svojoj biblioteci na drugom spratu u svojoj’brownstones’ kući od crvenih cigala, sa pet spratova, uključujuci i teretanu na zadnjem spratu i malu bioskopsku salu, sa neonskim ‘marquee’ ispred ulaza u podrum.

Njegov krevet,sa belom posteljinom,je smešten izmedju polica sa knjigama, a na zidovima visi kolekcija slika u vodenim bojama Edwarda Leara. Veći deo dana Ebert provodi premeštajući se iz biblioteke u dnevnu sobu. Zidovi sobe su beli i ističu umetnička dela. Pored Leara i nekoliko apstraktnih platna  i nekoliko filmskhi postera, ‘Casablanca’, ‘The Stranger’… krase zidove. Tu su i totemi za sahranu Aboridinal Indijanaca, laptop i CD player na domak ruke. Ispred njega na zidu velika crno-bela fotografija Steak ‘n Shake restorana iz njegovog rodnog mesta Champaign-Urbana, Illinois.

On se seća tri operacije posle odstranjene donje vilice, Chaz se seća četiri. Svaki put hirurzi vrše transplataciju kože, tkiva, kostiju sa razlicitih delova njegovog tela da bi izvršili rekonstrukciju vilice i grla. I svaki put, on se nedelju, dve dana nada i čeka. Jednom je operacija bila skoro pa perfektna.’Kao filmski glumac je izgledao,’seća se Chaz. Ali,svaka se operacija završi neuspešno i rupa ispod brade ostane da zjapi otvorena. Kao da rak uporno nastavlja da ga izjeda, čak i delove koji su sačuvani. Njegovo desno rame je vidljivo niže od levog, noge su mu oslabile od mnogobrojnih ožiljaka. Posle svakog pokušaja rekonstrukcije lica on odlazi na rehabilitaciju i fizikalnu terapiju da ublažili novo oštećenje./ Za vreme jedne rehabilitacije pao je i slomio kuk./ Još uvek ne može da sedi uspravno na duže ili da se penje uz stepenice. Još uvek pronalazi način kako da ponovo koristi svoje noge.

…’Glas’ se zove Alex, glas sa generičkim americkim akcentom i generečkim tonom bez emocija. U početku je Ebert govorio preko glasa koji se zvao Lawrence, koji je imao engleski akcenat. Ebert je voleo da zvuči kao Englez, on je inace anglofil, i Lawrence ga je podsećao na divne trenutke provedene u rano leto u Londonu sa Chaz posle povratka sa Kanskih festivala …

…Ima trenutaka kada Ebert, tj Alex,  pozove Chaz  iz druge sobe da joj jednostavno kaze,  volim te ili laku noć- Ebert je noćna ptica, dok Chaz voli jutra- a to su momenti kada oboje na trenutak zatvore oči i pretvaraju se da je sve isto kao i pre.

Postoje mesta u kojima je Ebert onakav kakvim se Ebert sebe seća. There are places where Ebert exists as the Ebert he remembers. 2008 u sred najstrašnije bitke za život kada nije mogao da otputuje u Champaign-Urbana na Eberfest, njegov godišnji prolećni festival filmova koje on voli – počeo je da pise na Internetu blog, neku vrstu žurnala. Čitanje Ebertovog žurnala je kao da gledate Aztece kako grade piramidu. U početku  su  bila samo izvinjenja zbog nedolaska na Eberfest i kratka objašnjena o njegovom zdravstvenom stanju, zahvaljivanja na mnogobrojnim željama za ozdravljenje, da bi se žurnal polako zahuktao, kako se Ebertova snaga vraćala i umnožavao broj čitaoca.

‘Vi ste čitaoci o kojima sam  sanjao,’ napisao je Ebert. Nije pisao samo o filmovima, ponekad je izgledalo  kao da želi da piše o svemu drugom osim o filmovima. Pisao je o  životu posle smrti, o lepoti police sa prepuno knjiga, o svom liberalizmu i ateizmu i o svom alkoholizmu, i zdravstvenoj situaciji u Americi, Darwinu, o svojim sećanjima na prijatelje od kojih je bio udaljen, o dobijenim bitkama , o izgubljenim bitkama – više od 500.000 napisanih reči iz njegovog unutrašnjeg monologa kuljalo je iz njega, 500.000 reči koje ne bi inače nikad napisao da nije bilo njegovog drugog glasa. Neki njegovi postovi imaju i po hiljadu komentara. Svaki pročita i na skoro svaki odgovori. Ta korenspodencija je postala njegovo životno delo. U stanju je da provede sate i sate zavaljen u svojoj fotelji  do duboko u noć u čitanju, podstičući argumentovane  debate sve dok su u okvirima civilizovanog ophodjenja, u svom svetu okružen knjigama, u svojoj oazi mira, i tamo, u tom cyber svetu njegov glas je još uvek njegov glas, ne generički, već njegov.

‘To me spašava’, oglasio se glas preko zvučnika.’ Kada pišem, moji problemi postanu nevidljivi i ja postajem ona ista osoba koja sam bio. I sve je onda dobro. Ja sam ono što bi trebalo da budem.

On je izvanredan pisac, i danas piše nesmanjenom jačinom i snagom kao nikad u životu. 1975. je postao prvi filmski kriticar koji je dobio Pulitzerovu nagradu. Njegova TV slava je malo zasenila njegove spisateljske sposobnosti, mnogi su zaboravili da je on prvo bio pisac pa onda filmski kritičar. /Njegov Pulitzer jos uvek visi uokviren u njegovoj, prepunoj knjiga kancelariji, iza staklenih vrata na kojima zlatnim slovima piše : ‘THE EBERT COMPANY, LTD.: FINE FILM CRITICISM SINCE 1967.’ Ceo njegov život odvijao se preko mikrofona.

Sada, sve sto želi da kaže mora da napiše, otkuca da bi se preko zvučnika čuo Alexov glas. Njegov novi zivot se vrti oko ‘Times New Roman’ i zvrljotina napisanim na papirićima. Toliko reči, toliko napisanih reči – eksplozija reči na drugom spratu ‘brownstone’ kuće.

Ne brine njega više ni hrana ni piće – ‘Završio sam sa periodom kada sam bio prosto opsednut ‘root’ pivom, + Steak+Shake sokovima, napisao je na plavom samolepljivom papiriću. Koliko je reči ostalo nenapisano a hteo je da kaže. U njegovoj dnevnoj sobi, okružen  hiljadama knjiga sa svih strana, reči su jedina najvrednija stvar na svetu. One su zlatne cigle. Ovde ne postoje čavrljanja, to bi bilo isto kao kada biste zapalili cigaru sa novčanicom od $100. Ovde postoje samo rečenice i paragrafi podeljeni proredima. Svaka reč je značajna i važna.

Čak i najjednostavniji gest rukom ovde ima veliku snagu. Kako su njegovi podignuti palci postali vise od prepoznatljivog znaka , postali su važno sredstvo za komunikaciju. Počeo je da kašlje, ali je podigao palac sto je značilo da je u redu. Palac dole znači da mu je potreban neko da pozove medicinsku sestru, Millie, sablasno prisustvo u kući.

Millie stalno ima neke  halucinacije. Ona vidi duhove. Ponekad se vristeći u znoju probudi iz sna. Njeni snovi su zaista slikoviti.

Ebertovi snovi su mnogo veseliji. ‘ Još nisam sanjao san u kome ne mogu da govorim’, pisalo je na papiriću koji mi je dodao. ‘Ponekad, primetio sam- oh, vidi! Ja mogu da pričam! Ja sam samo zaboravio da to treba da radim.

U njegovim snovima, glas ga nikad nije napustio. U njegovim snovima on može sve  što ne može na javi da izrazi: misli koje ostanu nezabeležene ili uhvaćene I neiskazane na papirićima, šale koje želi da ispriča… U njegovim snovima on viče, ćaska, šapuće i uzvikuje. U njegovim snovima, on nema rak. U njegovim snovima on je kompletan.

‘Ove stvari dodju kod nas, ne dolaze od nas,’ napisao je na papiriću o svom raku, o bolesti. ‘Snovi dolaze od nas,’ pružio mi je drugi papirić.

Mi imamo običaj da prema poznatim ličnostima koji dožive ličnu nesreću gajimo posebne simpatije i sentimente– Muhammad Alij, Christopher Reev – pravimo od njih mistične likove, ali…prosto je nemoguće da sedite pored Eberta dok sklanja lepljive papiriće sa svojih, kao od svile, prstiju, a da ne pomislite da je on postao nešto više i veće od onog što je bio do sada. Te ruke. Te velike, šrom otvorene i prodorne oči, i pored svega su još uvek nasmejane.

‘Nema potrebe da me sažaljevate,’ napisao na parčetu papira jednog poslepodneva kada je uhvatio nečiji pogled kako ga gleda sažaljivo. ‘Pogledajte kako sam srećan.’

Baš zbog toga sto mu nedostaje donji deo vilice, i zbog rekonstrukcije lica, Ebert ne može ništa više da uradi osim da se smeši. Potrebno je mnogo više mišića da bi se namrštio, a on nema više te mišiće na svom licu. Njegove oči mogu da zasuze, i njegovi obrazi se zacrvene- ali ako otvori usta, njegova donja usna će potonuti jos niže, povući će svojom težinom praznu bradu, a uglovi usana će ostati podignuti, zamrznuti u tom grču kao da se smeje. Čak i kada je mnogo ljut, taj izraz lica ublažuje njegovu ljutnju. Gornji deo lica nije u koordinaciji sa donjim, ali je osmeh prva stvar koji ljudi zapaze, i instiktivno mu  se i oni nasmese. Jedini način da Ebert pokaže nekome da je zaista ljut je da to napiše na papiriću, ili da pojača zvuk na zvučnicima. Ljutnja za njega nije jednostavna kao što je bila. Sada njegova ljutnja traje onoliko koliko mu treba da je zabeleži na papiriću..

Ebert i Chaz često izadju na večeru u njihov omiljeni klub, The University Club of Chicago. Sakriven izmedju visokih oblakodera, klub ima izvanrednu prostoriju u gotskom stilu sa lukovima od kamena i vitražima na prozorima. Prostor je ispunjen uglavnom ljudima sa sedom kosom – klub odavno traži mladje članove da popune prazna mesta- koji mahanjem i klimanjem glave pozdravljaju Eberta i Chaz. Sto u sredini je rezervisan za njih.

Ebert bezglasno odbija aperitive od dosadnog kelnera. Hrana stiže samo za Chaz i prijatelja koji im se priključio. Ebert piše nesto na papiriću dobuje prstima po stolu dajući na znanje da se napisano pročita glasno. Svi se smeju. Sve češće tako Ebert živi svoj život ovih dana, kroz sećanja kakvog je ukusa i kakvog zvuka nešto bilo.

Kada mu se njegov prijatelj iznenada izvinio što jede pred njim, što komentariše školjke u saftu od putera i kako kombinacija vina i sosa daje jelu delikatnost,Ebert je napisao na papiriću odgovor:’Ne, ne. Ti jedeš umesto mene.’

Gene Siskel je umro pre 11 godina, u februaru 1999 od tumora na mozgu. Imao je 55 godina. Imao  je strašne glavobolje poslednjih meseci, ali je to držao privatno. Nije govorio o svojoj bolesti, kako se oseća ili šta će dalje biti sa njim. Stoički je sam podnosio sve to i tiho otišao. Siskel i Ebert su veći deo svog života bili u komparativnom smislu različiti : Ebert je bio puniji, Siskel je bio mršav, Siskel je bio ćelav, Ebert je imao kosu, Siskel je takodje bio zatvoreniji, Ebert je bio otvoren. Uvek se šalio i govorio da je srednje ime Ebertovo ‘potpuno objašnjenje’. Ebertove reči nisu krile nikakvu tajnu. Siskel je znao da mu dolazi kraj, ali je on to držao u tajnosti. Nijedan od njih dvojice nijednom, nikad nisu spomenuli niti pričali o Siskelovom skorašnjem kraju.

Siskelove fotografije se mogu videti na svim mestima u Ebertovoj kući. Na koncertnom klaviru, u kuhinji, na polici sa knjigama. Najveća je u dnevnoj sobi, preko puta fotelje u kojoj Ebert sedi, uvek pred njegovim očima. Na skoro svim fotografijama, Siskel i Ebert – nikad Ebert i Siskel- stoje zajedno, rame uz rame, smeše se sa ‘two big thums-up.’ Na toj fotografiji u dnevnoj sobi njih dvojica su frakovima.

‘Oh, Gene.’ Rekla je Chaz, i to je sve sto je rekla

Za sve ove godine, na  gornjoj  polovini Ebertovog lica, u njegovim očima sakrivenim iza naočara može se videti tuga kad god se Siskelovo ime spomene. I samo tada ta neskrivena tuga iz očiju preovlada zamrznuti osmeh koji ne silazi sa lica. Počeo je polako da kuca, polako i pažljivo, i onda je uključio zvučnike.’Ovo nisam nikad rekao ranije’, začuo se glas, ‘…ali mi smo se  rodili da budemo Siskel i Ebert.’ Zastao je malo pre nego je nastavio. Nastala je duga pauza a onda se čuo ponovo glas. ‘Mnogo mi nedostaje taj čovek.’ Ebert je ponovo otkucao nešto i opet se čuo glas : ‘Mnogo mi nedostaje taj čovek.’

Prošlog februara, na desetogodišnjicu Siskelove smrti, Ebert je napisao u svom žurnalu ‘Sećajući se Gene’

‘Naši pogledi su se sreli, neizgovorene reči su lebdele izmedju nas, ali mi nikad nismo otvoreno govorili o njegovim problemima ili prognozama. Tako je on želeo, i na to je imao pravo.’

Gene je snimio zajedničku emisiju sa Ebertom i posle dve nedelje umro. Ebert je izgubio polovinu svog identiteta.

Njegovi doktori bi želeli da probaju još jednu operaciju, da probaju da vrate što je rak uzeo od njega, njegov glas. I Chaz bi volela da probaju još jednom. Ali Ebert je odbio. Čak i ako se rak vrati, on će najverovatnije da odbije svaku intervenciju. Poslednja operacija je bila najstrašnija, više mu je naškodila nego je dobrog donela. Kada sam ga pitao o mogućnosti za još neku operaciju, odrečno je odmahnuo glavom i napisao:

‘Over and out.’

Ebert umire polako i on je svestan toga.

‘Znam da je tu i ne plašim se smrti zato što verujem da nema ničega sa one druge strane za strah.’ Napisao je to  u svom žurnalu pod naslovom ‘Go Gently into That Good Night’- ‘Idi nežno u ovu dobru noć.’

‘Nadam se da ću biti poštedjen velikog bola kada dodje kraj. Ja sam bio potpuno zadovoljan pre nego sam rodjen i razmišljam o smrti na isti način . Zahvalan sam za darove : za inteligenciju, za život, za smeh, za ljubav, za radoznalost. Ne možete reći da nije bilo interesantno. Moja životna sećanja su ono što sam doneo kući sa putovanja. I ostaće mi u sećanju zauvek, kao i onaj mali jeftini suvenir, Ajfelov toranj koji sam doneo iz Pariza.

Verujem i nadam se da smo na kraju, koliko je ko bio u stanju, učinili druge malo srećnijim, ili im učinili nešto da budu malo srećniji.To bi bilo najbolje što bismo mogli da uradimo. Učiniti druge manje srećnim je zločin. Učiniti nas same manje srećnim je odakle zlocin počinje. Moramo da doprinesemo sreći u svetu. To je istina, bez obzira na naše probleme, na naše zdravlje, na naše okolnosti. Moramo da pokušamo. Ja toga nisam bio uvek svestan, ali srećom, živeo sam dovoljno dugo da to saznam.

Za kraj, nekako mi se nametnula upravo ta pesma Dylan Thomasa, Do not go gentle into that good night, čiji je naslov Ebert prilagodio. Evo je u prevodu Nikice Petraka, ja se ne bih usudila da prevodim Thomasa.

Ne idi nježan u ovu dobru noć

Ne idi nježan u ovu dobru noć,
Izgorjet treba starost i buncat kad izmiče dan;
U bijesu, gnjevna što umire joj sjaj.

Na kraju znaju mudri da tama je u pravu,
Razrašljala im munju nije riječ, pa ipak
Ne idu nježni u ovu dobru noć.

Dobri ljudi, zadnji talas, naričuć kako su
Krhka im djela blještat i plesat mogla u uvali zelenoj,
Gnjeve i bjesne jer umire sjaj.

Divlji ljudi što ščepali su i pjevali sunce dok u letu
I saznali, prekasno, da požališe put,
Ne idi nježno u ovu dobru noć.

Teški ljudi, blizu smrti, sa zjenom koja gasne vide
Da slijepe oči sijevnut ko meteor mogu i bit žive,
Bjesne, u gnjevu što sjaj umire.

A ti, moj oče, tamo na žalosnom visu,
Žestokom svojom suzom kletvu i blagoslov mi daj,
Ne idi nježan u ovu dobru noć,
U gnjevu budi, gnjevan što umire sjaj.

Prevod: Nikica Petrak (Dilan Tomas, ”Poezija”, Mladost, Zagreb 1964. godine)

Za P.U.L.S.E /Snežana Moračić

p.s

  Film, Roger Ebert, Snežana Moračić