Rože Vadim – Memoari jednog đavola

 
„Sudbina je organizovala moj život kao što stara dadilja otklanja nepoželjne goste sa svadbe svog mezimčeta“
Rože Vadim, režiser, pisac, scenarista i povremeni glumac i novinar, proveo je ispunjen, uspešan i sretan život, – ako se to za neki ljudski život uopšte može reći.
„Da bih postao čovek, šegrtovao sam u tri stupnja. Detinjstvo, okupacija i poslednji tom trilogije – Sen Žerme de Pre.“
Režirao je više od dvadesetak filmova u Francuskoj i SAD, napisao nekoliko romana i mnogo scenarija ali je najviše zapamćen kao plejboj iz mondenskog sveta, čovek koji je kao režiser otkrio i bio oženjen sa nekoliko najzgodnijih žena – glumica svoga vremena, među kojima Brižit Bardo (sa kojom je snimio film „I čovek stvori ženu“), Katrin Denev (zajednički sin) i Džejn Fonda (njegov i njen film „Barbarela“ i zajednička kći).
 
Rože Vadim
„Moja ljubav prema lepoti, moja tri braka, moja slabost mladog čoveka prema trkačkim kolima, provodi u noćnim lokalima, predgrađe Sen Žermen, Rim i Sen Tropez – potvrdili su legendu, ali ona je rođena od mojih filmova“.
Kao i u slučaju pravog Đakoma Kazanove, Vadim je bio čovek koga su žene volele i kojeg su i nakon rastanka sa zahvalnošću pamtile, svesne onoga što im je pružio. Nije ih ni kasnije zaboravljao. To ilustruje i činjenica da su mu na sahranu 2000. g. došle pored tadašnje i sve četiri bivše supruge (imao je ukupno šest brakova, brojne vanbračne veze i četvoro dece).
 
 
Ipak, čitajući Vadimova sećanja koja je pisao negde na sredini svog života, u zrelom dobu („Memoari đavola“ su objavljeni 1975. g kada je pisac imao 47 godina), pisane lako, šarmantno, duhovito, ponekad i uz mudre sentence („dete teško može da shvati vasionu u kojoj ono nije centar“; „sadašnjost je efikasna mati, bremenita budućnošću koja snažnog čoveka štiti od klopki prošlosti“; „ljubav koja odlazi, nešto je prljavo, osrednje, apsurdno“, „iskustvo me je naučilo da dolazak deteta nikad ne spasava brak, ako je on već zapao u teškoće) čitalac se ne može oteti utisku da su najupečatljivije stranice ovih ispovesti – stranice koje se pamte – one koje su povezane sa dramatičnim, tragičnim ili teškim iskušenjima i doživljajima u životu: smrt oca za stolom tokom ručka…teško detinjstvo i gladovanje…bekstvo od policije tokom II svetskog rata… pokušaj samoubistva tinejdžerke Brižit Bardo kojoj roditelji buržuji ne dozvoljavaju da se sa 16 godina uda za zgodnog nikogovića („Tri godine i dva meseca Brižita je preklinjala svoje roditelje da nam dopuste da se volimo…“; uzgred, Vadim je po ocu Rusu bio pravoslavac sve do venčanja sa Bardo)…Džejn Fonda koja ostavlja muža sa malom bebom da bi se posvetila političkom aktivizmu…(„Ja nisam ništa…Ne mogu da poštujem čoveka koji mene voli ili poštuje jer se vara. A ukoliko se vara, onda je glupak“ Džejn Fonda).
 
 
Kako to i sam Vadim piše na jednom mestu, tragedija je većinom u srcu velike priče:
„Najveći uspesi (filmova) ipak pripadaju pričama koje se tragično završavaju. Prohujalo sa vihorom, Ljubavna priča, Kum, Poslednji tango u Parizu, Kineska letvrt – spisak je beskrajan.“
Kada priča o sretnim danima, o periodima ljubavi i strasti, Vadim to nekako prolazi bez previše zadržavanja.
„Bila je tako divno građena da bi joj opisivanje nanosilo uvredu.“
Tek kada upada u životne ili sentimentalne vrtloge, on im posvećuje svu pažnju i priča dobija na intenzitetu i iskrenosti.
„…Najteže kod rastanka nije izgubljena ljubav, već činjenica da je sve što je čovek dao od sebe odlazi s tom drugom osobom. To je operacija bez anestezije. Hirurg odnosi kommadiće živog mesa…“
Ipak, i u načelu neprijatne scene (poput supruge – Šveđanke koja usred porodične proslave bez objašnjenja nestaje iz restorana, da bi se par dana kasnije javila iz kuće svog ljubavnika) Vadim će opisati sa dozom vedrine i distance, izbegavajući gorčinu ili patetičnost. O svojim bivšim ženskim vezama nikada ne izriče ni jednu lošu ili ružnu reč, ili to radi blago, samo između redova.
„Ono što nikad nisam mogao da shvatim, međutim, bila je manija žena da budu shvaćene u trenutku kada vas napuštaju“.
Iako pisana vedro i bez prevelikih književnih pretenzija, Vadimova biografija nas ponešto uči o ljudskom životu: ova škola se prolazi tek kada se preskoči niz prepreka koje se pred svakom od nas pojavljuju; ličnost raste onda kada istrpi i pregrura nesreću i neminovne lične poraze…Ipak, jedno je lik koji mi vidimo posmatrajući sebe iznutra, a drugo je ono što vide drugi – naši bližnji i okolina. „Naš otac bi svaki drugi put zaboravio da nas pokupi u školi“, ispričao je mnogo kasnije Kristijan, Vadimov sin sa Katrin Denev. Niko nije savršen…
 
 
Posebno zanimljiv deo Vadimovih memoara čini njegovo svedočenje o svom daru da predviđa budućnost i događaje na daljinu: sanjao je sudar sa konjem neposredno pre nego što će se ista stvar u stvarnosti desiti njegovoj majci; predvideo je, putem spiritističkog razgovora sa duhovima, dolazak policije (tokom rata) i iskrcavanje saveznika na Siciliji; prolazio je kroz pojave udvojavanja sopstvene ličnosti itd.
„Ja sam prosvećeni neznalica sa skeptičnim sklonostima. Međutim ponekad imam utisak da vreme nije tako jednostavno kao što se pretpostavlja. Sadašnjost je apstrakcija: tačka teorijskog susreta prošlosti i budućnosti. Ništa ne dokazuje da ova tačka ne bi mogla u izvosnoj meri i da se premesti…Na nivou podsvesti, još tako malo poznatog, barijere logike ne funkcionišu, pa su i naše percepcije drugačije.“
U svoje vreme slavan i omiljen, R. Vadim će na kraju krajeva biti više pamćen po svojim mondenskim postignućima kao suprug čuvenih glumica i neko ko je učestvovao u slavi pariškog bulevara Sen Žermen de Pre, promovisao mondensko letovalište Sen Trope i daleki raj Pacifika zvani Tahiti, nego kao značajan filmski stvaralac. Ali zar i to nije dovoljno za uspomenu na nekog ko je sa takvim žarom voleo lepotu i koji je sa takvom elegancijom prošao kroz ovu „dolinu suza“ koja se zove život (Biblija), nakon koje iza svakog od nas ostaje, kako kaže moderna fizika, tek pokoji beskrajno mali kvantni vrtlog, nezamislivo sitan dašak u zakrivljenosti prostora i vremena – baš kao onaj rumeni potok Crnjanskog što čuva pomen na neki nestali bledi lik, i na prošlu ljubav, i na daleke crvene korale, i u zavičaju – na trešnje.
 
za P.U.L.S.E:  Duško Lopandić
 
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments