Deo filma Rubljov – „Zvono” smešten je u 1423. godinu.

U nju se slivaju sve teme ilikovi iz prethodne dvadeset tri godine. Konjanici, sledbenici Velikog Kneza, ulaze u napušteno selo tražeći majstora za livenje zvona. Njegov mladi sin, Boriška (Nikolaj Burljajev, sa kim je Tarkovski radio u „Ivanovom detinjstvu“), kaže da su njegov otac i svi ostali umrli od kuge, ali da im on može napraviti zvono, jer mu je otac preneo tajnu. Iako sumnjičavi, ljudi ga vode sa sobom.

Slede scene preliminarnog rada, sa malo indikacija koliko je vremena prošlo između njih, dok mladić tvrdoglavim starijim radnicima pokušava da nametne svoj autoritet. On počinje da traži pravu vrstu gline za modeliranje, koju slučajno nalazi dok gubi ravnotežu na blatnjavoj litici i sklizne sa nje. Rubljov prolazi pored i posmatra njegovu uzbuđenu reakciju,i posle posmatra kasnije faze rada. Pošto je ovim otkrićem njegovo samopouzdanje vraćeno,Boriška preuzima punu kontrolu nad radom, ignorišući upozorenja da napreduje prevelikom brzinom i nemilosrdno se razračunavajući sa neistomišljenicima, ipak se naslućuje da je,ispod plašta autoriteta, u pitanju latentna histerija i nesigurnost. Kada, u jednom trenutku on pada zbog psihičkog premora, dok Rubljov to gleda, sledi sekvenca koji izgleda predstavlja sećanja Rubljova na trenutak nekadašnjeg mira: setni zvuci ženskog glasa uz tihu pratnju laute iz epizode o Seoskoj ludi upotpunjuju kadar u kome dva kaluđera idu po kiši.

To su mlađi Kiril koji stoji pored drveta sa pticom u ruci i mladi Rubljov koji posmatra lišće na drvetu.Muzika prelazi u lirsku „muziku sna” iz Ivanovog detinjstva dok Rubljov, koji sada stoji pored drveta sa suvim granama i snegom koji pada, posmatra Borišku koji spava dok ga pronose na nosilma.Rad počinje pečenjem gline, Boriška je ponovo skoro detinjasto drzak i samopouzdan. Lakrdijaš se iznenada ponovo pojavljuje i optužuje Rubljova da ga je izdao Kneževim ljudima pre dvadeset tri godine, zbog čega je deset godina bio u zatvoru gde su mu isekli i pola jezika.On kreće ka Rubljovu sa sekirom, Kiril interveniše i nudi se kao žrtva, smiruje lakrdijaša. Sa zvona se skida stvrdnuta glina i otkriva se da je metal unutra dobar. Tada iscrpljeni Boriška još jednom pada u san .

U manastiru Andronikov, Kiril se ispoveda Rubljovu. Priznaje da je on izdao lakrdijaša, priznaje svoju ljubomoru, ali i optužuje Rubljova za greh što dozvoljava da njegov bogomdani talenat propada. Moli ga da prekine svoj zavet i kaže mu bilo šta. On ga tera da prihvati ponudu da oslika manastir Svete Trojice. Rubljov ne odgovara.Kako se približava momenat isprobavanja zvona gomila se okuplja, zajedno sa knezom i njegovom svitom, raste i Boriškim strah, trema i osećanje neizvesnosti. U istovreme kao da želi da pobegne od sveg naroda koji očekuje da čuje rezultat njegovog rada. Zvono počinje da zvoni. Među prolaznicima vidimo i Ludu, sada dobro obučenu i očigledno normalnu, kako vodi konja i osmehuje se.

Za Rubljova, strahota i tragika njegovog čina ubistva (jer se pri njemu kako reče Teofan ne ubija zlo nego čovek), ipak na neki način biva ublažena time što je Luda dobro. Konj u toj sceni doprinosi stvaranju takvog značenja. Boriška luta po pustoj, muljevitoj obali dok Knez i njegova svita odlaze. Zatim ga zatičemo kako jeca u dnu stuba dok mu se Rubljov približava. Boriška priznaje da je njegov otac umro, a da mu nije ostavio tajnu livenja zvona.

Rubljov tada krši zavet ćutanja i teši rečima da će otići zajedno u manastir Svete Trojice, gde će Rubljov slikati, a Boriška izlivati nova zvona. Govori mu da ne treba da plače, pružio je toliku radost narodu. Posle panoramskog kadra preko dečakovog tela do užarenih grana u obližnjoj u vatri, sledi rez na drugu gomilu grana, posle kojih sledi prelaz na epilog.

P.U.L.S.E

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Rubljov, Slikarstvo, Tarkovski, zvono