Šagalov rasprsli svet

– Oksimoron – reče Epštajn dok smo se približavali Jevrejskom muzeju u Njujorku. – Nešto čega suštinski ne može biti.

– Da – složio sam se – muzej krši drugu zapovest: „ Ne pravi sebi idola…“

– I zato je među majstorima avangarde tako mnogo jevrejskih umetnika – neočekivano je zaključio Miša. Boreći se sa svojom ortodoksnom podsvešću, u strahu da ne konkurišu Bogu, oni nisu smeli da prikazuju svet onakvim kakav je on realno sazdan. Otuda i ta deformacija vidljivih formi, ono što upravo i razlikuje avangardu od realizma.

– Tačno – rekoh obradovan ovom mišlju. Iskrivljujući realnost, umetnik kao da od nje traži opraštaj za svoj bogohulni zanat. Baš kao što pobožni Jevrejin iz strahopoštovanja ispušta jedno slovo iz reči „B_g“.

Međutim, Šagalovo strahopoštovanje je glasno. On se ne stidi svoje prometejske umetnosti. Njegove su slike ozvučene: one viču i pevaju. Njegova dela ukrašavaju opere – i njujoršku, i parisku – i to nije slučajno. Posle posete pariskoj, Solouhin je s gađenjem prekoreo Francuze: visoku umetnost su pomešali s palanačkom. I bio je negde u pravu. Šagal je čitav svet hteo da smesti u svoj rodni štetl i sve je s lakoćom naučio da razumeju njegov jezik.

U Gugenhajmovom muzeju, zdanju najpogodnijem za retrospektive, krajem XX veka je organizovana smotra umetnosti minulog stoleća. Unutar genijalne spirale, obišao sam sve škole i pravce, od ranog i poznog Pikasa, do minimalizma. Divio sam se svemu što sam video, ali samo sam u slikama Šagala poželeo da živim. U njima je toplo i udobno; i zemlja je blizu, i nebo je bliže.

Nije čudo da na njegove izložbe u Njujorku uvek dolazi ogroman broj ljudi, naročito na postavke u Jevrejskom muzeju. Ovoga puta, izložba pokriva najteže godine – ratne. U početku se Šagal nadao da će sigurno sklonište naći u Provansi, ali uskoro je i odatle morao da beži. Iz Njujorka se onda preselio u Katskilske planine. Živeo je u malom mestu Kranberi lejk (tamo je stvarno jezero; nekada sam i ja tamo odlazio na pecanje). Slikara u tom mestu niko nije poznavao. Jednom prilikom je Šagal svojim crtežom hteo da plati posetu mesnom lekaru. Seoski doktor je sliku odbio i zatražio dva dolara, što mu naslednici nikada nisu oprostili. I sve bi manje-više bilo u redu, da mu iznenada nije umrla žena i muza, njegova voljena Bela. Ophrvan tugom, Šagal je prestao da slika. Zabrinuta ćerka mu je našla novu saputnicu (rođaku – ne mogu da prećutim – baš onog Hagarda koji je napisao Rudnike cara Solomona). Šagal se njome oženio i ponovo počeo da slika svadbe, cveće i anđele. Posle rata se vratio u Francusku i umro u liftu kojim se svakog dana peo u svoj atelje. Imao je 97 godina.

Sve najvažnije u njegovom dugom, skoro stogodišnjem životu, dogodilo se na samom početku. Šagal je celog života slikao svoje detinjstvo, vreme kada je kao Adam otkrio ovaj svet i nazvao ga po svome. U Parizu je, smatrajući atelje za Edenski vrt, slikao potpuno go.

„Lutao sam ulicama – seća se Šagal u svojim memoarima – i molio se Bogu: „O Gospode! Zašto se kriješ u oblacima ili tu, iza kuće čizmara? Pojavi se, pokaži mi put i nauči me da svet vidim po svome. A u odgovor, grad poče da puca kao žice na violini i ljudi napustiše mesta na kojima su dotada bili i počeše da lebde.“

– Zašto kod Šagala svi lete? – pitao sam unuku Šolem Alejhema, književnicu Bel Kaufman koja je i lično poznava umetnika.

– A ko zna da ne lete? – odgovorila je ona malko zajedljivo.

– Zašto kod Šagala svi lete? – pitao sam svog poznanika, knjižara.

– Jevreji su uvek živeli do te mere stešnjeno, da se od teskobe moglo pobeći samo u nebo.

– Zašto kod Šagala svi lete? – pitao sam svog nekadašnjeg druga iz razreda, danas smernog hasida.

– Iskra božanstvenosti ih vuče svome Tvorcu. I rojte na odeći svetih cadika takođe lebde, lelujaju se i uvis podižu.

– A zašto mi to ne vidimo?

– Kada je neki gluv čovek, ne znajući šta je muzika, video ljude na svadbi kako plešu, pomislio je da su ludi – odgovorio mi je on starom hasidskom pričom. Naoružan ovom pričom, pošao sam na izložbu.

Na izložbi je od svega najviše bilo Hrista. Bio je to Šagalov odgovor na Holokaust. Za njega su raspeti bili pre svega siroti Jevreji. Šagalovski Hrist ima oči krave, nevine žrtve koja bez roptanja trpi sve i ne znajući zašto je kriva. Takve krave je nekada klao njegov deda i unuk to nikada nije zaboravio. Životinje su najlepša bića na njegovim platnima. One su divne i nevine, kao deca i anđeli. Njegove slike vrve od anđela.

– Prirodno – reče hasid – svako dobro delo rađa jednog anđela.

– Razume se.

– A svaki greh – pogledavši me iskosa – demona.

Više je anđela na njegovim slikama, ali u Šagalovoj Gernici (Pad anđela, slika koju je pod pritiskom istorije svakih deset godina ponovo preslikavao), anđeli pljušte kao da se nebo otvorilo, kao da ni samo nebo nije moglo da izdrži sav taj užas koji se dogodio.

Ipak, na platnima Šagala obično sve uzleće a ne pada. On je slikar radosti a ne tuge. Uprkos imenu koje to mesto nosi, njegov svet boravi u onom registru ushićene egzaltacije koju sam sretao u podnožju Zida plača. Radost se na njegovim slikama krije kao magma pod okoštalim slojem svakidašnjice. Puštajući je na slobodu, Šagal je obnavljao pravo stanje stvari.

„Svi mi – pisao je on – bojažljivo puzimo po površini ovog sveta, ne odlučujući se da ga izrežemo, da prevrnemo taj gornji okoreli sloj i zagnjurimo se prvobitni haos.“

Da bismo ga videli očima slikara, moramo prići sasvim blizu. Abram Efros, čovek koji je prvi otkrio genijalnost Šagala, smatrao je njegov potez najlepšim u celoj ruskoj umetnosti. I zaista, kada gledamo izbliza i dugo, počinjemo da shvatamo umetničku logiku majstora. Potezi se sakupljaju sa krajeva platna i postepeno zgušnjavaju u oblik. Sve gušća i gušća, boja bliže centru postaje nakostrešena. Slika postaje taktilna i kao da teži da se približi nekom od trodimenzionalnih vidova umetnosti, mozaiku ili, naravno, vitražima kojima je Šagal ispunio Jerusalim, Njujork i ratom osiromašene crkve u Francuskoj.

Ako priđemo još bliže, tako blizu da nam se sadržaj slike potpuno raspline i nestane iz vidokruga, moći ćemo da sledimo poetsku evoluciju poteza. Baš tako nam je i Brodski savetovao da čitamo stihove stavljajući sebe na mesto pesnika. Svaki stih traži produžetak i konkretno rešenje. Svaki potez vuče za sobom sledeći, kao što rima vuče stih. Izazov palete rađa kompoziciju. Potreba umetnika za dinamičnom ravnotežom, za balansom i skladom boja izvlači ljude i stvari iz nebitka u sliku.

– Posle Matisa, niko bolje od Šagala nije razumevao boje – rekao je Pikaso.

Ne verujući nijednoj školi, prezirući manifeste i teorije, Šagal nije stvorio svoju mitologiju koja tako često pomaže umetnicima da izgrade nekakav odnos sa publikom. Umesto bogova i heroja, simbola i alegorija, namernih i nenamernih sugestija, Šagal se okretao ka svom ličnom poretku stvari, ljudima i predmetima koji su naseljavali njegov duhovni svet. Često je to bila lebdeća na nebu riba. Ona je prizivala sećanja na haringu, manu s neba u ruskoj provinciji. A još češće violina, jer gde je ona, tu je i praznik. Ponekad sat, ogroman i stari, s velikim bronzanim klatnom i glasnim otkucajima, nikad obavezna, ali uvek prestižna, „buržujska“ raskoš. Njegovi satovi nisu kao kod Dalija označavali simbole nepostojanosti i rastegljivosti vremena, već su to bili znaci domaće udobnosti, kao abažuri kod Bulgakova. I sve je to letelo u vazduh od tihe eksplozije izazvane kistom umetnika.

Šagal slika svet koji se raspukao od ushićenja. Naravno, na njegovim platnima ima i straha, i krvi, tu su i raspeti Jevrejin i krovovi u plamenu. Ali to je košmar zalutale istorije. Zahvaljujući Šagalu, ona ima gde da se vrati.

Aleksandar Genis

Новая Газета

Prevod sa ruskog Danica i Haim Moreno

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Mark Šagal, Slikarstvo