Šarlo akrobata – “Ona se budi”

Šarlo akrobata – “Ona se budi” (1981) – Program novog talasa

Kad su Pankrti održali svoj legendarni koncert u maloj sali beogradskog Studentskog kulturnog centra aprila 1980., njihova predgrupa bio je sastav Limunovo drvo. Njega su u tom trenutku činili Dragomir Gagi Mihailović (gitara), Ivan Vdović (bubnjevi), Dušan Kojić Koja (bas i vokal) i Milan Mladenović (vokal, gitara). U tom trenutku oni su i dalje imali hippie predznak. Pod salvom bukvalnog pljuvanja lokalnih pankera, Gagi je posle tog nastupa odustao od benda, i preostala trojica su morali da nastave sami.

Nije im teško palo, jer su se već poznavali iz grada, iz razgovora su znali da su upili “novotalasne” muzičke ideje i da su hteli da rade nešto na taj način, ali svoje. Prvo su se ratosiljali starog imena i dali sebi novo, ironično – Šarlo akrobata. Sledeći zadatak bio je da svoje tri muzičke vizije uklope u jednu istu. Kako su ova tri pojedinca uspela da svoje kasnije evidentne razlike uklope u istu priču, izrečenu u tri glasa, pitaju se i dalje mnogi? Odgovor je više nego jednostavan: spoljnji pritisak bio je u to vreme tako veliki i sveobuhvatan, da su se svi drugačiji i različiti, inače malobrojni – držali zajedno.

Osim toga, dobri beogradski bendovi su, naprosto, često bili originalni, pa i malo ludi. I pre, i tad, i kasnije, u tako velikom gradu nisi mogao da uspeš ukoliko nisi bi luđi od drugara iz iste ulice, jer su svi oni radili istu stvar, pravili bendove i imali šta da kažu. Istaći se po nečemu, nije bilo lako. Zato slediti šablon, bilo kakav, pa i punk, nije bilo preporučljivo. Morao si po nečemu da se razlikuješ. Odatle dolazi Kojina filozofija, kao kvintisencija tog beogradskog duha, i večni izraz potrebe da se uvek bude drugačiji i svoj. Nema tu neke posebne mudrosti: bio je to uslov za opstanak.

Sva tri benda sa albuma “Paket aranžman” koja su iznikla iz Beograda (Šarlo akrobata, Električni orgazam i Idoli), odlikovala su se jednom vrstom gradske sumanutosti koju niko nije mogao da izmisli, do njih samih, niti kasnije “skine”. Došli su u pravi trenutak, kad se od “novog talasa” na naš način očekivao neki umetnički eksperiment, nešto suštinski novo u muzici. Tri autentična doprinosa new waveu kao svetskom kulturnom zbivanju desila su se maltene u isti mah. To dovoljno govori o jedinstvenosti tog trenutka.

Najradikalniji među njima, svakako je bio Šarlo akrobata. Ovaj spoj punka i podivljale jazz improvizacije, nije davao nikom da dođe do daha, kad bi krenuo. Po njima, punk je bio sloboda da se kaže ono što se želi, onako kako se želi. Ukoliko bi rešili da zastanu, onda bi se tu našao neki neobičan reggae ili čak ska momenat. Takav je slučaj sa prvom njihovom objavljenom pesmom – “Ona se budi” – koja je bilo toliko neočekivana da je ostala upamćena kao jedna od onih koje su, sasvim sigurno, ne samo obeležile svoje doba, nego su preskočile vreme i danas kad se slušaju odjekuju jednako prevratnički.

ZAR ONI SMEJU DA ZNAJU?

Svi su svesni da to nije obična pesma. I nije, to je skriven program “novog talasa”. Ali način na koji se on iznosi je iznenađenje: “Ona se budi” uzima mladu ženu za simbol new wavea i kroz nju oživljava potrebu za borbom za oslobođenje. Ispričana iz ugla devojke koja traži način kako da bude to što jeste, a da izbegne poglede i pitanja, stvar se pretvorila u metaforu za celu generaciju.

Mada je sve što su Šarlo akrobata uradili jedinstveno, ovo je najbolja klasična pesma koju su potpisali. Na “Ona se budi” imamo sve ono zbog čega je ovaj bend bio veličanstven: Koja praktično svira neku svoju himnu na basu, melodičnu solo deonicu koja se reže u pamćenje, dok teče paralelno sa Milanovim pevanjem što ide u nekom sasvim drugom smeru, sledeći svoju logiku, dok ispod svega toga VD sipa free perkusionističke oblike po kojima Koja i Milan idu, svako svojim putem, da bi se uvek nekako našli i savršeno uklopili. Kompozicija ima svoj oblik i strukturu koja ostaje u uhu, ali sve vreme zvuči kao da će se otrgnuti kontroli, baš kao i glavna junakinja.

Ono što je ceo new wave obećavao, pomenuta pesma je ispunila – donela je sa sobom novu osećajnost, i dublje razumevanje sudbine ljudi oko nas. Osećajnost koja je bila izražena jednako moćnim novim muzičkim jezikom – “Ona se budi” je najbolji “beli” reggae ikad odsviran kod nas, jer je sa unutrašnjim razlogom prenesen u srpskohrvatski. Tuga koju nosi bas kao glavni instrument u reggaeu, spaja se sa tugom koju nose reči, ujedinjujući se u poruci o bespomoćnosti i nezaštićenosti onih kojima je dodeljena uloga slabijih u društvu. A to smo tad bili svi mi. Promena koju je tražio Šarlo akrobata bila je egzistencijalne prirode, a sloboda za koju su se zalagali još nije došla.

ONA ZNA ŠTA DA RADI

Od prvih taktova “Ona se budi” – jasno je da ova pesma ima nekako svečan ton. Zlosutna svečanost o kojoj je ovde reč uvodi devojku u svet odraslih, u kome na naopak način ima da nauči šta to znači biti žensko. Ničeg prijateljskog nema u njenoj okolini, a o ljubavi da ne govorimo. No, to nije kraj: “Ona se budi” ima i taj pomalo preteći podtekst, jer je jasno da se zapravo ne zna šta će devojka uraditi u sledećem trenutku, kad se završi poslednji takt (moguće razrešenje nalazimo kod Igora Kordeja koji je po njoj nacrtao strip, objavljen u Džuboksu marta 1981.).

Na neki način nagoveštena od strane Buldožera u “Jeste li vidjeli djevojčice”, ova priča dolazi iz jednog novog doba samosvesnih mladih žena, koje su tek stupale na scenu. Tekst Milana Mladenovića toliko potpuno ulazi u devojački pogled na svet, da je teško poverovati da se autor nije svesno poistovetio sa ženskim iskustvom, da bi ga opisao. Takav tekst se nije mogao prepričati iz razgovora sa prijateljicama. Pesma nije u ženskom rodu, ali je najbliže njemu što dečko može da dođe.

Način na koji je Šarlo akrobata napravio od usamljene devojke heroja “novotalasnog” pokreta, jedan je od najčistijih primera njegovog emancipatorskog i civilizacijskog karaktera, da namerno upotrebimo ove teške reči, jer su odgovarajuće. Pesmu čini istorijski velikom činjenica da su za naraciju izabrali ranjivog člana društva – devojku od osamnaest godina – čijem samoostvarenju ništa ne ide na ruku. Tako su učinili očiglednim da se u našoj zajednici ništa zapravo ne menja, i da su razlozi za to mnogo dublji nego što je pitanje političkog ustrojstva: društvo je i dalje bilo rigidno patrijarhalno, ne treba posebno isticati. Biti slobodan, imalo je svoju cenu u njemu, a ona je bila posebno visoka za mlade žene.

“Ona se budi” jedan je od najsvetlijih trenutaka našeg new wavea i rok kulture uopšte, upravo zbog razobličavanja vladajućeg patrijarhata kao ključnog problema. U njoj se jasno govori o nepodnošljivosti zatečene situacije, nagoveštava potreba za promenom, i usput zagovara drugačije uređeno društvo. Pritom se ne dovodi u pitanje jednopartijska kontrola nad društvom – nego njena psihosocijalna osnova, koja ju je omogućavala i davala joj životnost… taj čelični patrijarhalni zagrljaj.

Nije to baš tema o kojoj bi nešto znao G. Bregović.

KUĆNI FRONT

Pre neki dan sam pričao sa Sinišom Škaricom o Šarlu akrobati – on se jasno seća kako je bio pogođen pesmom “Ona se budi” kad ju je prvi put čuo, i smatra da je bila oličenje “novog talasa”. Više puta je ponovio da je to pravi veliki new wave singl, te da ga je Jugoton namerno pustio pre kompilacije “Paket aranžman”, kao najavu u koju je verovao (11.1.1981.).

Šarlo akrobata su otvorili “Paket aranžman” ovom numerom – na veliki način, primeren velikom albumu. Njen značaj je bio istinski revolucionaran, čak i politički, jer je otvorio ceo nov pogled na stvarnost oko nas – odjednom smo u našem stanu mogli da vidimo one istinski ugrožene, i da shvatimo da tek pobeda na kućnom frontu donosi promenu. Nova muško-ženska solidarnost bila je jedna od onih retkih istinski novih stvari u “novom talasu” – “Ona se budi” to proklamuje.

I mada su u međuvremenu u naše krajeve došle političke slobode višestranačja, omeđene grubim kapitalizmom, glavna bitka još nije dobijena, četrdeset godina kasnije. Kultura se nije promenila u ovim krajevima, mreža društvenih odnosa je ostala slična, pa se i kapitalizam oslanja na blaži ili siroviji, ali uvek isti patrijarhalni model odnosa. Što samo znači da Njoj i dalje tek predstoji buđenje, kao i svima nama.

Šarlo akrobata – “Ona se budi”

Ona puni osamnaest godina u junu,
Ne zna šta da radi kada položi maturski ispit.
Ljudi su vrlo zlobni dok gledaju njene grudi,
Ljudi su zlobni dok gledaju njen ten.

Ona se budi.

Celoga života, nečim joj pune glavu,
Lutkice i krpice i suknjice su stvari za devojčice;
Igrati lastiš ona nikada nije znala,
Skuvati ručak nikad nije bila njena stvar.

Ona se budi.

Ona nema nikoga da joj kaže:
“Ti si moja, ti si moja, ti si…”

Ljudi se čude: “Zar ona može da misli?”
Ljudi se čude: “Zar ona sme da zna?”
Ljudi su vrlo zlobni dok gledaju njene grudi,
Ljudi su zlobni dok gledaju njen ten.

Ona se budi.

Ona nema nikoga da joj kaže
Ti si moja, ti si moja, ti si…
Ona nema nikoga da joj kaže
Ti si moja, ti si moja, ti si…