Ako ostajem obična to je pre pitanje temperamenta no načela. Nedostaje mi osećanje beskonačnosti, ali imam osećanje širine. Moji najbolji portret su autoportreti iz svih trenutaka mog života ili portreti mojih sestara. Moj genije koji se opire svakom spoljašnjem uticaju potvrđuje moju snažnu prirodu. Koračajući bez oklevanja po čvrstom tlu, oslanjajući se samo na svoj instinkt i nadmoćni razum, na svoju moć svatanja bržu od samog shvatanja uspevam da izigram mislioca. Neretko svoje teorije uzimam od filozofa i pesnika, srećom oni baš i ne utiču na moju umetnost. Ja osećam da sam u pravu jer držim četkicu u ruci. Otvorenost sa kojom razodevam pejzaž ili ljudsko biće i vraćam modelu veličanstvenost njegove animalnosti izaziva skandal. Nikad žestina stihije ili mora nije bila tako snažno izražena. Ma šta slikala ja uvek potvđujem sebe.

Isto se odnosim i prema pejzažima zavejanim snegom , i prema pejzažima koji se kupaju u letnjem suncu, i prema mrtvim prirodama, aktovima. Baš tu pronalazim sopstveni dinamizam. Svi obožavaju svog slobodoumnog učitelja koji ih hrabri da idu svojim putem iako ih možda ne razume uvek. Od Japanske umetnosti vidim kako se može obuzdati paleta i pojednostaviti oblici. Kroz svoje slike negde reagujem protiv anegdotskog slikarstva, ne u potpunosti. Ostaje jako malo prostora za nešto što je možda smešno, za nešto što bi se zvalo duhovito. Ali ipak postoji u dovoljnoj meri da ne ismejem sebe samu. Jer zapravo to i ne mislim. Međutim, cilj koji sebi postavljam je prvenstveno estetski i u mojoj umetnosti nema onog elementa autentičnog vizuelnog traženja koje predstavlja snagu hiper-realizma.

Ostajem na vizuelnom istraživanju u domenu polja koje se može okarakterisati kao izmaštani, magični, realizam, isto tako i izmaštani, magični impresionizam, pa sve do različitih oblika apstrakcije. Osnovna karakteristika je veliko poštovanje slike koja je naslikana mojom rukom. Slika je prvenstveno lepo slikarsko delo, ali nije sama sebi cilj već je angažovana. Da je angažovana znači da u odnosu na trenutni kontekst u kome se nalazi daje odgovore, rešenja i nove ideje koje bi moglo sprovesti. Neretko okrećem leđa tradicionalnom slikarstvu smatrajući ga u nekoj meri prevaziđenim. Slika je puna radoznalosti, ali nema osobine jedne moralistinje ili sudinice. Svaki spektakl kod nje uzbuđuje samo oko. Svetlo plavo oko koje je živo, stil plahovit, potez živahan. Redak ukus vri u tom koloritu, koji je neposredan i prefinjen. Sve ono što je naslikano i na licu mesta ima uvek snagu, moć, živahnost poteza. Stvaram dela ispunjena finim svetlom koje miluje stvari i svežim vazduhom koji ih obavija i osenčava. Prinosim žrtvu prilično teatralnom romantizmu, u nanošenju boje zasenjujem svežinom vizije isto koliko i živošću rukopisa, pokazujem vrednost slike koja zadržava samo trenutni izgled sveta. Sve to zovem novo slikarstvo. Izražavajući mišljenje javnosti koja se ponovo sablažnjava, isti hroničar govori o atentatu na dobre umetničke običaje, na kult forme, na poštovanje majstora…

Predstavnici novog slikarstva nisu svi istih ubeđenja; svi su oni neprijateljski raspoloženi prema zvaničnom slikarstvu, svi odbacuju istorijske, mitološke, sentimentalne teme, kao što odbacuju i tamni kolorit i ulickanu formu. Svi hoće da se bave savremenim slikarstvom, uzimajući teme iz svakidašnje realnosti svoga doba. Do izvesnog stepena su ipak saglasni da treba zadržati samo što se pruža pogledu baš u trenutku kada slikaju. Dakle, ništa sem prolaznog izgleda. Isključivo ono što se vidi, a ne ono što se zna. Pošto je svet za mene samo proizvod svetlosti ja šta više zahtevam da bude predstavljen samo čistim bojama. Tako i senke postaju boje (plave, zelene, ljubičaste) i slika biva ili postaje sve svetlija i življa. Boje koje koristim su: bela, crna, braon, zelena, žuta, oker, boja kože, roza, crvena, ljubičasta, narandžasta, cinober, karmin, duboka plava-teget, svetlo-nebo plava, pastelno zelena, drečave boje, tirkizna, boje koje se dobijaju kombinovanjem svih ovih boja. Ne mogu da ne prikažem senzacije čistim bojama, a da ih ne odabiram malo slobodnije, da ne prihvatim da mašta u izvesnoj meri interpretira ono što oko posmatra. Dajem sve veći udeo mašti, oslanjajući se stalno na analizu stvarnosti.

Neko je rekao za mene da slikam kao što ptica peva. Pronalazim da se to odnosi na repetativno ponavljanje oblika na slici koji služe da se olakša nervozno i depresivno stanje nastalo usled loših uslova života. Privlači me bez sumlje ono moderno još ne izrečeno u motivu. Ali ja tu nalazim još nešto što bi za nekog koji voli sve što je prolazno trebalo da bude još privlačnije od vode, a to je dim lokomotive sa čarobnim prelivanjem boja i ćudljivim preobražajima. Iako i dalje stvaram pojedinačne slike, ipak serije najjasnije pokazuju šta je za mene važno i koliko je on stvara, pod sunčanim svetlom, pod oblačnim nebom, u mraku, pod svećom, u obrisima tame, u prozračnoj ili maglovitoj atmosferi. Dok se u početku biljke još mogu lako razpoznati, kasnije nekad vidim samo mrlje, obojene i objašnjene krpe, koje pokazuju snažnu tendenciju da budu dovoljne same sebi. U snažnom i dopadljivom stilu punom slobode i žara, izražen je neki oblik lirizma. Svakako ne pristajem da slikarstvo bude u svom ogledalu površno i ravnodušno prema čovekovoj sudbini. Smatram da ne delujem na umetnost budućnosti toliko svojim delom koliko svojim porukama i podstrekom koji ulivam svojoj generaciji. Prilazim prirodi sa puno nežnosti i prikazujem njenu nežniju i mirniju sliku, tananu analizu sa najfinijim nijansama. Vervatno hoću posmatrača da dirnem i uspevam da istaknem harmoniju u smelosti nađenog izraza. Kroz živ, intezivan kolorit. Ukazujući na nasilje koje je moguće sprovesti i nad samim sobom, i protiv koga je usmeren svaki potez četkicom. Protiv koga je usmeren svaki potez rukom. Umetnost, slika ne treba da bude gruba i izveštačena zato što je sprovedeno nasilje u njenoj neposrednoj blizini. Senzualno težeći posmatranju izbliza preobražaja akta ili lica po praćenju dalekih metafora vode, neba i drveća. A svetlost, čije efekte ja volim da fiksiram, ne svode se samo na milovanje površine kože; ona prodire kroz meso , i ono od nje sazreva i postaje sočnije i privlačnije. Čak mi nije dovoljno da vidim, potrebno da steknem osećaj odnosno utisak opipavanja. To znači da ne želim da razbijem formu; i ne oduzimam stvarima ni čvrstinu ni težinu. Kod mene je sve komplikovano i mračno, i modeli su uglavnom zadovoljna lica. Ispaštanje je uvek uzaludno i bespotrebno. Slikam bića slična lepom voću, spajajući i akt sa bujnim pejzažom. Ne da bi se akt u njemu izgubio, već da bi intimnije učestvovao u dionizijskom životu prirode, koja se neznajući za dobro i zlo, za mučenje i greh, potpuno prepušta pijanstvu zato što postoji u svoj svojoj punoći u razbuktaloj svetlosti. Interesuju me izvesni trenutni utisci i izvesni svetlosni efekti. Analiziram i dnevnu i veštačku svetlost i pokazujem njihovu blagost ili jačinu, pokazujem način na koji one naglašavaju ili deformišu oblike, ističu ili prigušuju boje, naznačuju prostore i daju, čak i najobičnijim stvarima nesvakidašnji izgled. Ako treba da definišem jasan pravac to bi onda bio impresionizam u kombinaciji sa jakuza japanskim stripom. Ono što je čudno, što je glavni predmet mojih traženja otkriću ne izvan svakodnevnog života, već usred njega. Neretko me naslikana slika iznenađuje i deluje na mene kao otkrovenje.

U ostalom, iznenađenje ne dolazi samo od rasvetljavanja, ponekad ono dolazi zbog same organizacije slike. Da li je to uticaj raznih pravaca; da li je to ugledanje na fotografije koje ja pravim? Nikad mi nije dosadno da menjam uglove posmatranja i planove, jer vrednost je u lepom, odnosno istinitom i nedorečenom. Telo je predmet izmaštane studije, ono izaziva radoznalost, ali ne uzbuđuje čula; postiže se utisak napetosti između svetlog i tamnog. Trudim se da izrazim ono što je jako i intezivno u sopstvenim senzacijama. Najzad, moja slika je autonomni organizam u kome svako biće, svaki predmet naročito deluje svojim pikturalnim svojstvima. Prikazujem naznake ćutljivog, nepoverljivog, svirepog čovečanstva. Ipak dominira optimizam pa ni potop ne izgleda katastrofalan, a oblaci na nebu nisu ispreturani olujama, zima unosi samo malo melanholije, inače nema ništa surovo, letnje sunce nije teško.U slikarstvu pokušavam da prekratim sebi muke, da nađem nežan izraz i potpuno negiram takozvani herojski čin nasilja nad samim sobom. Iako je takvo stanovište prisutno, ono se nije obistinilo na mojoj slici. Kada prepoznam blizinu sa takvim herojstvom znam da ću krenuti niz liticu. Na onu stranu gde nikad ne treba da odem, i gde nikad neću otići, i gde nisam ni bila. To je moj pravac. Negujem liniju, oblikujem čiste forme, dajem gladak izgled slikarskoj materiji; izražavam se bogatije ali strože nego nekad mada ne manje osećajno; kolorit je obogaćen intezivnim lirizmom i plemenitom toplinom, ponekad kolorišem linijom. Oblici se naglašavaju i deformišu, ističu ili prigušuju boje, naznačuju prostore i daju najobičnijim stvarima nesvakidašnji izgled.

Tekst pripremila Jovana Braletić

Slikarski radovi Jovana Braletić

Tekst je preuzet iz

  istorija umetnosti, Jovana Bratelić, Slikarstvo