Scene – Club – The Social Network Movie Trailer, Video Clip Preview – Flicks.co.nz.

Ideja koju je imao, ne znam da li je još uvek ima, da internet postane ‘jedna nacija’, uniformisano okruženje je zastrašujuća, u stvari, i o tome Finčer nije ni ‘reč’ prozborio.

Zamisli situaciju, u stvari tih slučajeva ima na hiljade, umre lojalni korisnik FB njegov zid i dalje stoji aktivan sa prijateljima i ‘lajkanjem‘ on živi i dalje sa nama u tom zastrašujućem cyber svetu. Da apsurd bude još veći, i ja sam na ivici da izjavim svesno : ‘blue is the richest color for me—I can see all of blue.‘

Boban Savković Kako to da Finčer “ni reč” nije rekao? Pa, upravo sam pisao o tome da čitav film u stvari govori o njegovom odbijanju tog “uniformisanog i zastrašujućeg okruženja i života”. Valjda ne misliš da je neko, u filmu, trebao takav neki stav da izdeklamuje?:) Odjavne rečenice govore mnogo toga. Braća blizanci su dobili svojih 65? miliona dolara, učestvovali su na Olimpijadi, Eduardo je dobio, takođe, svoj deo, za koji se ne zna koliki je, ostali takođe…Svi su “srećni i zadovoljni”…i sve ide ka ostvarenju tih Timberlejkovih reči.

Snezana Moračić Ne, ne mislim tako. I Finčer i Sorkin su tu negde, 60. ,61. godište, znači bliži nekoj mojoj generaciji nego generaciji FB, 1980+. Ja nisam osetila ‘nostalgiju’, nisam stekla utisak da su obojica dali odgovor na ‘koji je to život’ koje su ustvari njegove prave motivacije i opsesije? Da li ih je on uopšte i svestan? Devojka? Novac? Slava?

Ideja da je ‘vizionar‘ jednostavno mi je apsurdna, on je samo bio najbrži, pre ili kasnije bi se pojavio neki drugi Zakerberg; meni su važniji njegovi ‘demoni’. Koji je njegov cilj? Jedna igra brojeva, da postane najbogatiji čovek na svetu? i živi život najbogatijih, što i jeste jedna od karakteristika FB generacije.

Meni recimo taj gubitak misterioznosti, tajne, nedorečenosti o nekome strašno nedostaje, a FB to upravo uništava i hrani me armijom površno poznatih prijatelja i nepoznatih prijatelja prijatelja i njihovih prijatelja i td. Kuda to vodi, a to mi Finčer nije spomenuo, osim ako je kraj i Zakerbegovo histerično’ refresh’ da li je dobio odgovor od Erike u stvari početak pakla za njega u kome je ustvari od samog početka?

Blizanci su, za razliku od Zakerberga, koji je kao onaj Majdas, kralj, koji šta god da pipne pretvori u zlato, tipični ‘zlatni dečaci’ Harvarda; učestvovanje na Olimpijadi je kruna njihovog, pored pedigrea, uspeha, tako da mi se čini da oni možda i nisu mnogo insistirali da svoje učešće debelo naplate, jednostavno nije ‘noble‘.

Boban Savković Nisam siguran da li ti pažljivo čitaš ono što pišem, pa sada, prizivaš neke moje stavove?:) Elem, Sorkin mi nije bitan toliko (pisao je i druge scenarije koje znamo ili ne znamo, što nije bitno). A Finčer je, skoro, pa moja generacija. Otuda, možda i prepoznavanje onoga što nije izričito i rečeno.

Od početka tvrdim da Zakerberg, tj. njegova motivacija i ostalo, nije toliko ni bitan. On je samo neko ko se tako zove a mogao je biti i neko drugi. Nije on, revolucionarno izmislio fejsbuk (niti njegovi “prijatelji” i jedan jedini prijatelj kojeg se odrekao)…fejsbuk je čekao trenutak za pojaviti se i doneo njega.

A doneo nam je i sve ovo o čemu pišeš: gubitak misterioznosti, tajne, gomilu površnih prijatelja, “prijatelja”, i njihovih prijatelja i “prijatelja”..A kuda to vodi?…Pa, lepo si to rekla i završni kadrovi o tome i govore…besomučno Markovo kliktanje na refresh i očekivanje prihvatanja prijateljstva jeste samo epilog njegovog pakla u kojem je od samog početka. Erika je, na kraju krajeva, ta zbog koje je i krenuo u celu tu svoju avanturu. Što neko u filmu reče “ne želim da vidim šta rade nepoznate devojke, želim da vidim šta rade devojke koje znam”.

Precenjuješ blizance i njihovu noble-štinu. Ipak su dobili svojih nekoliko desetina dolara. Uostalom otkuda su oni noble a nisu Englezi?:) Da jesu, ne bi se ni obazirali na sve, pretpostavljam.

btw. soundrack je izvrstan a umetanje “Baby, you are a rich man” na samom kraju podsetilo me je na najsjajnije Kjubrikove trenutke korišćenja postojeće muzike.

Takođe, hvala ti na (konačno!) vođenju brige o nefejsbukovskoj upotrebi malih-velikih i šđžćč slova:). Ima nade za tebe:)

Snezana Moračić Čekaj…idemo redom. Ne ulazim u verodostojnost priče, oboje se slažemo da je bilo pitanje vremena kada će neki geek da realizuje već razradjenu ideju. Ponavljam, ta Finčerova+ Sorkin+ Mezrich FB sapunica ( ima sve kvalitete:  i intrige i dramu, izdaju, sudjenje, a sve to uz dinamiku koja ide nesmanjenim ritmom od početka do kraja filma kao sto se i prijatelji gomilaju iz sekunde u sekundu na FB-u) je površno ispričana, ja jednostavno ne vidim dublju psihološku analizu Zakerberga, ni kao individue,  a i nedovoljno objašnjena  tzv. Generation ME, čija optimistička očekivanja: završen fakultet, velika zarada i biti poznat su nam već poznata.

Jednostavno nemam ni simpatije ni animozitet prema glavnom junaku, pogotovu ne zbog njegovih moralnih ili nemoralnih  odluka, ostavlja me ravnodušnom, nisam se ‘konektovala’ , nije mi Finčer ostavio prostora u toj jurnjavi da se uopšte ‘posvetim’ glavnom liku, da pojednostavim, nije ga dovoljno razvio. Ne govorim ovde uopšte o nekom generacijskom jazu: ja kao baby boomer on generation Me pa se ne razumemo, njihov životni moto nije nešto spektakularno različit od ‘mog nekadašnjeg’, osim što je ostvarenje tog cilja bilo politizovano, bar u našoj zemlji, što je i sada slučaj.

Šta ‘japijevca’ Patrika Betemana iz American Psycho razlikuje od Geka ili Zakerberga?

Nekako se ‘naprežem’ da Zukerberga ‘opravdam’, ‘razumem’ kao predstavnika svoje generacije, nažalost, ostaje mi i dalje nedorečen sa svim svojim opsesijama , što najviše zameram Finčeru.

Olivera Stouna sam spomenula više kao mnogo bolju alternativu, on je čudo napravio sa Wall Street-om isto kao Finčer sa The Game.

Eto, tu je čak mnogo bolja paralela baby boomersi vs millennials/ Generation Me/, Geko vs Mark.

Ferragamo cipele vs Adidas papuče…Sympathy for the Devil vs Creep/izbor muzike za trejlere/

U suštini, mi se prilično slažemo u načelu, jedino ne ‘lajkamo’ istim intezitetom režisera.

Boban Savković Čini mi se da pričamo o, pomalo, različitim stvarima. Tebi je bitna karakterizacija likova, njihova psihološka motivacija i ostalo. Upravo suprotno, mislim da to nije bilo potrebno i da je ta “navodna površnost” bila nužna, da bi se kroz te i takve likove, prikazao mehanizam Društvene mreže a.k.a fejsbuk onakvim kakvim, u suštini, i jeste…kao neka vrsta plemenskog okupljanja.

Snezana Moračić Ja bih se ipak vratila na karakter Marka Zakerberga, zato što mislim da je on glavna karika za razumevanje fenomena i FB i FB generacije, a i da  razjasnim moje insistiranje na površnosti glavnih likova u filmu,  uporedjujući ih, sa već spomenutim Gordonom Gekom iz Wall Street-a, a kasnije bih se osvrnula na još nekoliko izvanrednih primera slučajnih milionera sa vrlo složenim karakterima.

Da paradoks bude veći, o Zakerbergu sam više saznala sa njegovog zida na FB-u nego preko filma o njemu.

Da čita na latinskom i starogrčkom da mu je moto Forsan et haec olim meminisse iuvabit,  što bi u prevodu bilo : Možda će nam biti drago da se jednog dana i ovog setimo/ a to me podseti da New York Dolls imaju album sa istim nazivom,  One Day It Will Please Us to Remember Even This/. Da ima 3 sestre/ Rendi, Dona i Erijel/ sa kojima se druži. U dobrim je odnosima i sa roditeljima Edvardom i Karen, diplomirao je na Phillips Exter Akademiji i pohadjao Harvard University. Voli Andi Samberga, komičara, omiljeni muzičari su mu Green Day, Jay-Z, Taylor Swift i Shakira. Ima 26 godina. Voli Minimalizam, Preobraćanje i Odstranjivanje želja/koje uči Budizam/, voli knjigu Ender’s Game , SciFi od Orsona Scotta Carda… U srednjoj školi, dok je učio latinski, pročitao je Eneidu od Virgilija koja ga je inspirisala da sagradi globalni svet. Nema TV i ne voli javna pojavljivanja. Prijatelji njegovo ponašanje ponekad uporedjuju sa robotom, ’He’s been overprogrammed ‘, izjavio je njegov poznanik.

Zakerberg nije učestvovao u konsultacijama sa Finčerom i Sorkinom pri snimanju filma i izajavio je da je njegov lik u filmu fikcija. Ovaj podatak , naravno, nije važan za film kao film, film nije imao intenciju da bude dokumentaran, već da bude klasična priča o prijateljstvu, lojalnosti, izdaji i ljubomori , a sve to zapakovano sa radjanjem fenomena FB imperije.

Sorkin se nije mnogo držao knjige The Accidental Billionaires od Mezricha, gde je akcenat stavljen  na kako, kada i gde se FB dogodio, već je insistirao na istraživanju, šta je uticalo na razloge i motive donošenja odluka glavnih aktera u priči. Ustvari, pre bih rekla prikazao je rašamonijadu istog dogadjaja. Svako od njih je imao svoju verziju dogadjaja. Pronalaženje prave istine očigledno nije bila Sorkinova namera, što je detalj koji mi se najviše dopao, subjektivna istina, ali…da je analiza karaktera bila dublja i ozbiljnija. Spominjem samo Sorkina, imam utisak da je The Social Network više Sorkinov film nego Finčov.

Napomenula sam ranije da mi je Parker najubedljiviji lik. Ako film treba da ima devil-a, onda je to možda Parker pre nego Zakerberg./ Zakerberga više doživljam kao anti-heroja koji na kraju filma postaje tragičan heroj. I ta njegova transformacija je prikazana vrlo olako./ Parker je uspeo vrlo lako da zavede usamljenog Zakerberga, što pokazuje da je FB generacija itekako opsednuta glamuroznim, celebrity style životom i opsesivnom željom da budu poznati. Sorkin je/ 49 / izjavio u intervjuu da mu je bilo prilično težko da ostvari Zakerbergov karakter, što je možda i odgovor za nedovoljno razvijene likove.

Sorkinu FB generacija nije bila mnogo poznata, još manje društvena mreža, a prema blogovima i ostalim društvenim medijima imao je čak i odvratnost. Čak je kreatore FB nazvao grupom društveno neprilagodjenih  koji su stvorili sajt za najveću svetsku društvenu mrežu. Možda je tu bio problem, ne toliko generacijski jaz koliko neinteresovanje za fenomen koji se pred nama, za vrlo kratko vreme, dešavao, a da ga nismo bili svesni?

Sada dolazi deo koji mene ustvari najviše interesuje i inspiriše: Slučajni milioneri, oni iz prošlosti i ovi tzv. new economy titani. Andersonov Biće krvi i Danijel Pleinvju/ iako fiktivan lik/, Haurd Hjuz iz Avijatičara i možda najblizi gradjaninu Zakerbergu, Velsov Gradjanin Kejn. Dva medijska tajkuna, obojica studirali na Harvardu, stvorili svoje Imperije, obojici novac nije najvažniji, obojica imali konflikt sa najboljim i jedinim prijateljem, obojica rešavali stvari sa advokatima i sudom…I ono najvažnije, i kod enigmatičnog  Zakerberga i kod enigmatičnog  Kejna Istina je nedokučiva.

Kejn ima rosebud, Zakerberg ima refresh, što bi verovatno bila personifikacija Erike…

Ali, Gradjanin Kejn je larger than life, a gradjanin Zakerberg nije.

E tu je moj najveći problem sa filmom.

Boban Savković:  E, pa sada….Mislim da se Sorkin i Finčer uopšte nisu bavili osnivačem Fejsbuka kao posebnom ličnošću, na način na koji su to radili Vels sa Kejnom, Andersen sa Pleinvjuom dok je stvar sa Gordonom Gekom iz Stounovog Wall street-a ponešto drugačija. Elem, ako ćemo praviti neke paralele, onda se u Kejnu priča, iz više različitih uglova,  o mrtvom čoveku a šta znači reč “rosebud” koju čujemo na početku,  saznajemo na kraju filma. Analogija sa “Erikom” i  refreshom u The Social Network je nategnuta?…pomalo zato što se pokušava uspostaviti neprirodna analogija…Kejn je priča o tragičnom životu i zabludama jednog čoveka, usponu i padu njegove imperije zasnovana na traumama iz najranijeg detinjstva a značaj tog filma nije (samo) u priči, činjenici da je snimljen 1941. godine i to što ga je uradio mladić od 26 godina, već u nizu revolucionarnih tehnika u pogledu narativne strukture, montaže, fotografije, uglova snimanja ( o čemu je posebno diskutovano u ovom tekstu na P.U.L.S.U) već da su te inovacije postale sastavni i uobičajeni deo svih filmova koji su snimljeni od tada pa do danas (a što su nam otkrili Trifo, Andre Bazin i ostali, jel’te..). Kada neko danas odgleda Građanina Kejna, ponekad se, i sa razlogom, može zapitati u čemu je genijalnost tog filma, a ta genijalnost je upravo u tome što je Vels preokrenuo proces snimanja filmova (postavke Ejzenštajna, Grifita, Pudovkina, Dovženka) i postavio nove, teško dostižne (iz sasvim realnih razloga, jer kuda dalje?) standarde. Apropo toga, sledeć, donekle, revolucionarni skokovi učinjeni sa filmom datiraju sa neorealizmom (vraćanju jednostavnim temama iz života, jeftino snimanje, često sa naturšcima, unošenje daha realnog života) i francuski “novi talas” sa svojim skokovitim menjanjem pojma filmskog vremena, montažnim rezovima, mešanju narativne strukture i vremensko-prostornih odnosa, što je, takođe, postalo baština filmske produkcije i potpuno uobičajena stvar u filmovima danas…(ali ne i pre 1959.godine). Jeste, Građanin Kejn je više od života ali….

….ali, Finčer nije imao, niti treba i može?,  takvih ambicija. On ne priča o Zakerbergu na taj način. On priča jezikom i dinamikom samog fejsbuka upravo o tome šta jeste fejsbuk u percepciji i životima njegovih korisnika. Nekada se društvena komunikacija odnosila na neposredno viđenje i govor, na pisma koja su danima putovala, na spremanje za bal jedne Nataše Rostove:), na poselima, igrankama, žurkama, koncertima…ovim ili onim skupovima. Danas se “Nataše Rostove” i “Bolkonski” za tako nešto spremaju opremanjem svojih profila, brižljivim biranjem fotografija, programiranim aktivnostima da li je uputno lajkovati ovaj link, onu fotografiju…sve u cilju stvaranje jedne virtuelne predstave o samom sebi koja se nudi beskrajnom broju konzumenata. I tu su brzina i površnost presudni. Lajkovaće ovu fotografiju ili onaj video spot (za koje muzičare i pesme možda i prvi put čuju u životu ili su se, na brzinu “informisali” na Wikipediji, jer smatraju da je to trenutno “in”….za duže tekstove se, naravno nema vremena, ali zašto da ne povremeno kliknuti tamo i ovde……tako da su ti profili, svesna ili nesvesna licemerna projekcija sopstvenih želja u pogledu njih samih. Koliko istine od toga ima u realnim životima je posebno pitanje. Kao što Bregović onomad reče, parafraziraću , “reći nekome da mu je profil super, je kao kazati djevojci koja šepa da ima lijepu kosu”. Finčer (i Sorkin) ovim filmom pokazuju da im se to lice društva danas ne sviđa ali i da je to nužnost savremenice. Ko želi da opstane, učestvovaće – i verovatno će se pokajati, ko ne želi da učestvuje – takođe će se pokajati. I mislim da je čitav film govori o ,  što si u nekom od prethodnih postova rekla da Finčer nije uradio , gnušanju nad mogućnošću (stvarnošću) da internet postane ‘jedna nacija’ i “uniformisano okruženje”.

Anderson i Pleinvju u “Biće krvi” su sasvim druga priča o beskrupoloznosti i nametanju (ali ne i u opštem prihvatanju kao društveno opravdanom)  jednog – jedinog morala….sopstvenog . Ne znam koliko bi taj film bio dobar da nije bilo Denijel Dej Luisa,

a u The Social Networku (u kojem nije bilo potrebe za takvim glumačkim savršenstvom)… nema surovog nametanja, ove klince ne zanima lažno krštavanje , žrtvovanje brata i sina u cilju ostvarivanja ambicije koja ostaje – pojedinačna i lična.  Zakerberg i ostali će to, eto paralele, svoje ciljeve ostvariti podmetanjem ugovora, plasiranjem informacija na fejsbuku, izdajom ili bilo već čime drugim, ali u cilju ostvarivanja nečega što je društvo (svejedno da li je kapitalističko, novo kapitalističko, ovo ili ono) jedva čekalo da se pojavi. Tako da ne stoji ni poređenje Marka Zakerberga ni sa Gordonom Gekom iz Wall Street-a…koji je usko vezan, u trenutku snimanja, za jedan određen društveni sistem, dok je fenomen fejsbuka globalan u svojoj suštini.

za P.U.L.S.E  Snežana Moračić i Boban Savković

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E