Špijunska četvorka iz Kembridža

Neki kažu da su špijuni posebna sorta ljudi. I da okolnosti prave čoveka špijunom. Te da će jednog lepog dana prestati potreba za njima. Ja u to  mnogo ne verujem: niti su oni posebna sorta, niti ih baš okolnosti teraju, mada toga ima u određenoj meri. A špijuna je uvek bilo i biće – et nunc et semper et in secula seculorum (I sad i uvek i na vekove vekova).

Narod voli da pravi poređenja kada su u pitanju izvanredni špijuni. Tako se Mata Hari ubedljivo smatra najvećom među damama-špijunkama. A kako stoji sa muškarcima-špijunima?

Meni su najspektakularniji i najzanimljivi Englezi (eh, ti Englezi!) poznati pod imenom “Špijuni iz Kembridža”:  Gaj Bardžis, Donald Maklejn, Kim Filbi i Antoni Blant. Špijunirali su u dužem vremenskom rasponu, uoči, za vreme i posle Drugog svetskog rata, u korist nekadašnjeg Sovjetskog Saveza; sve je počelo tako što su kao studenti u Kembridžu postali zadojeni marksističko-komunističkim idejama iz tog vremena (u stilu onog: vowing that Communism was the only salvation for the oppressed of the earth). A svi su poticali iz viših slojeva britanskog društva.

Mnogi ih smatraju najvećim uspehom Sovjetskog Saveza u regrutovanju špijuna na Zapadu. S druge strane, kako je Bi-Bi-Si (BBC) jednom priznao, bio je to najveći propust u istoriji Britanske obaveštajne službe (the most notorious debacle in the history of the British Secret Service).

Četvorici navedenih špijuna (za koje se često navodi da su to bili iz uverenja, a ne zbog novca) obično se pridodaje još jedan, sličnih karakteristika, pa tako postoji i naziv “Petorka iz Kembridža”,  mada je meni taj peti čovek manje zanimljiv per se.

Svi ovi špijuni iz Kembridža bili su, kao što i treba, vrlo inteligentni. Među njima Kim Filbi je bio primus inter pares – prvi među jednakima.

Startovali su kao studenti Kembridža, a u to vreme Kembridž je prednjačio, kao „iskreniji od dva vodeća britanska univerziteta”. Bila im je veoma bliska teza pisca E. M. Forstera “da je gore izdati prijatelja nego izdati domovinu” (If I had to choose between betraying my country and betraying my friend, I hope I should have the guts to betray my country). Pretpostavlja se da je Antoni Blant, najstariji i najintelektualniji među njima, bio taj koji je regrutovao ostale; s druge strane,  velika zasluga za to je svakako pripadala visoko-profesionalizovanim sovjetskim agentima u Londonu, koji su umeli da ih sve zavrbuju da rade za stvar SSSR. Kao briljantni studenti, svi su, po završetku studija, ušli u elitne državne ustanove – univerzitet, BBC, ministarstvo spoljnih poslova i obaveštajne službe (MI5, MI6). I tako, tokom dugog niza godina, predavali su svojim sovjetskim nalogodavcima tajne svih vrsta. Na veliko. A kada je zapretila opasnost da se aktivnosti jednog od njih (Maklejna) otkriju, on je prebegao u SSSR, 1951. godine. S njim je pošao i – Bardžis, mada je on bio došao samo da otprati Maklejna. (Bardžisov neplanirani odlazak ozbiljno je bio uplašio Filbija i Blanta, povećavajući mogućnost da i oni, koji su ostali u Vel. Britaniji, budu otkriveni, što se srećom nije dogodilo, jer je Filbi ostao još dvanaest godina, dok Blant nikada nije ni pomišljao da prebegne).

Kada su Bardžis i Maklejn stigli u SSSR, sovjetske vlasti, negirajući da bilo šta znaju o njima, krile su ih pet godina, da bi ih onda (1956. godine), svečano predstavile stranim novinarima, usred Moskve. Tom prilikom Bardžis i Maklejn izjavili su da sebe nikako ne smatraju “sovjetskim špijunima”, već da su oni “pacifisti koji su se razočarali u Zapad”, te su došli u SSSR “kako bi radili na boljem razumevanju između SSSR i Zapada”.

Kim Filbi, i dalje svojski radeći za SSSR, lavovski se borio da ne bude otkriven, vešto prolazeći kroz učestala ispitivanja i nameštaljke, da bi, kada mu je ipak “dogorelo do nokata”  prebegao u Moskvu 1963. godine, što je bilo dvanaest godina posle Maklejna i Bardžisa.

Javnost Velike Britanije bila je, naravno, šokirana otkrićima da su Bardžis, Maklejn i Filbi (za Blanta će se saznati mnogo kasnije) tako dugo i tako mnogo radili za SSSR. A Britanske obaveštajne službe (koje su pretendovale da su najsofisticiranije na Zapadu) su, po sistemu “kome šteta njemu i sramota”, izbegavale da govore o aktivnostima te četvorke, pokušavajući da umanje ogromne štete koje su bile nanete kako Vel. Britaniji, tako i SAD. Naročito su SAD bile pogođene, šteta je bila neprocenjiva, jer je mnoštvo američkih visokih  vojnih tajni preneto Sovjetima, te su s pravom, bile ljute na Vel. Britaniju.

Gaj Bardžis je bio lepe spoljašnosti (strikingly handsome and charming). Briljantnog uma, umeo je da duhovito priča, kao i da stvara dobre veze sa značajnim ljudima. Važio je za čoveka koji instinktivno zna da kaže pravu stvar u pravo vreme. Iako je bio dosta nepredvidiv, često i grub i nestalan, želeo je da se sviđa ljudima; a sviđao im se zato što je bio“zanimljiva pričalica i marljiv graditelj prijateljstva”. Bio je homoseksualac, uz to i alkoholičar sa uživanjem. Imponovao mu je Staljin pa su ga neki nazivali “Staljinovim Englezom”. Međutim, u Moskvi se nije prilagodio; nije hteo da uči ruski jezik i neskriveno je patio za Engleskom (He obviously missed all things English), iako su ga Rusi sve vreme širokogrudo snabdevali sa pićem – koliko želi, i sa zgodnim mladićima – koliko može. U nastupu nostalgije, izražavao je želju da se vrati u Englesku, makar na kratko, ali mu nisu dali. Umro je Moskvi, 1963. godine, od alkoholizma, u 52. godini života, a njegov prah prenet je u Englesku.

Donald Maklejn je, takođe, bio privlačne spoljašnosti. Kao diplomata, postizao je  izvanredne uspehe, pa su mu predviđali blistavu budućnost, uključujući i dobijanje plemićke titule (i njegov otac je bio stekao plemićku titulu kao ministar u vladi). Bio je oženjen Amerikankom, imao je decu (dva sina i kćerku, koji su i danas živi), ali je, izgleda, povremeno imao prolazne veze i sa drugim muškarcima. Mnogo je pio; dok je u kancelariji ostajao da radi prekovremeno, flašu viskija bi ispraznio kao od šale, te je obično pijan dolazio kući. Međutim, on je umnogome zaslužan za prenošenje krucijalnih američkih tajni, dok je radio u Britanskoj ambasadi u Vašingtonu, posebno o razvoju nuklearnog oružja, o planovima osnivanja NATO i formiranju Maršalovog planu za neke evropske zemlje. U tome je toliko bio uspešan da su mu se sovjetski agenti u SAD i vlasti u Moskvi – prosto divili. Kada je prebegao u SSSR (bilo je to odmah nakon njegovog 38. rođendana), nastojao je da se prilagodi okolnostima u kojima se našao (dugo je živeo u zabitoj provinciji pre nego što je prebačen u Moskvu), naučivši ruski jezik i obavljajući razne korisne poslove. Napisao je nekoliko knjiga iz oblasti spoljne politike  (za knjigu “Внешняя политика Англии после Суэца”  /Spoljna politika Engleske posle Sueca/ dobio je zvanje sovjetskog počasnog doktora istorijskih nauka), koje su štampane u SSSR, VB i SAD. Kao “советский разведчик” (sovjetski agent) dobio je ime Марк Петрович  (vala je mogao biti i – Vladimir Petrovič!). Godinu dana nakon njegovo bekstva, supruga mu se tajno priključila i ostala s njim jedno vreme u Moskvi, da bi se kasnije (ipak) vratila, sa decom, u Njujork, tako da je on ostatak života proveo sam. Nosilac je nekoliko sovjetskih odlikovanja, a imao je i zvanje “pukovnika KGB”. Umro je, u Moskvi, 1983. godine, u 69. godini.

Kim Filbi je bio “špijun nad špijunima”. Pored toga što je bio izuzetno inteligentan, posedovao je neverovatan instinkt – špijuna. U govoru je zamuckivao, ali mu to nije smetalo da napreduje u svakom poslu koji je radio. Voleo je žene, pa se četiri puta ženio (sa Austrijankom, Engleskinjom, Amerikankom i, kada je prešao u Moskvu, sa Ruskinjom, dvadesetak godina mlađom) i imao je dece. Usput je imao i više ljubavnica, a voleo je da zavodi supruge svojih prijatelja, pa je čak i Maklejnova žena, za vreme boravka u SSSR, pala pod njegove zavodničke čari i živela sa njim oko pola godine, da bi se nakon toga (ipak) vratila sirotom  Maklejnu.  Nagađa se da je njegova prva supruga, Austrijanka Lici Fridman (Litzi Friedmann) najviše doprinela da on postane sovjetski špijun. (On je s njom kratko ostao u braku, jer je ona bila poznata kao komunistkinja, a on se pobojao da će mu to smetati da napreduje u državnoj službi, mada je tajno i dalje ostao u vezi s njom).

Posle 23. godine špijuniranja, prebegao je u Moskvu, gde je uživao nešto bolji status od Bardžisa i Maklejna (dobio je i sovjetsko državljanstvo), mada je često bivao depresivan, uvidevši da sovjetski narod loše živi. Prema posteriornom pisanju njegove ruske supruge,“on se tešio time da su ideje dobre, ali da je loš način kako se sprovode u život, zašto su odgovorne vlasti”. Navodno je jednom pokušao da izvrši samoubistvo.  Pri kraju života napisao je memoare (My Silent War), koji su štampani u Vel. Britaniji sa odličnim predgovorom Grahama Grina (Greene).Međutim, bolji analitičari nemaju visoko mišljenje o tim memoarima, jer  Filbiju, čoveku s mnogo lica, nije lako verovati bilo šta da kaže, te se shvata da je u pitanju samo jedna od mnogih njegovih priča. Mada je i ranije mnogo pio, sada je u alkoholu nalazio utehu, govoreći ponekad da je najbolje da čovek ode s ovog sveta u pijanstvu. Kada je umro u Moskvi, 1988. godine, u 76. godini, nakon 25. godina provedenih u SSSR, Rusi su mu priredili državnu sahranu. Posthumno, proglašen je za sovjetskog heroja,  vlasti su, kao posebno priznanje, izdale poštansku marku s njegovim likom, a postavljena je i počasna ploča, sa njegovim likom, na zidu zgrade KGB. Mnogi danas veruju da je on bio najbolji špijun koga je SSSR ikada imao na Zapadu.

Endru Bojl, pisac knjige “Klima izdaje” (Andrew Boyle: The Climate of Treason), iz 1979. godine, u nedostatku bližih podataka o tome kako su Bardžis, Maklejn i Filbi živeli u SSSR, zapisao je: 

“Za razliku od pomirljivog Filbija i prilagodljivog Maklejna, Bardžis nikada nije glumio da uživa u dosadnoj anonimnosti života u sovjetskom izbeglištvu. Šta više, on je voleo system, ali je mrzeo ljude”.

A oko toga zašto Filbi nije ranije prebegao nego je čekao da prođe dvanaest godina, Bojl kaže: “Budući da su i Bardžis i Maklejn bili u opasnosti da budu likvidirani dok je Staljin bio živ, dodatni beg najvažnije osobe špijunske mreže unutar britanskog establišmenta sigurno ne bi raspoložio osvetoljubivog diktatora…. Filbi je, po pričanju njegove žene, dobio dopuštenje da staroga prijatelja Bardžisa poseti samo jednom, nakratko, kad je Bardžis već bio na samrti. Nije mu bilo dopušteno ni da prisustvuje Bardžisovom pogrebu, na kojem je Donald Maklejn održao govor. Zanimljivo je da se Filbi nije zbog toga bunio”.

Antoni Blant je četvrti iz grupe ovih “ideološki motivisanih i dobro vođenih velikih špijuna”, ali je njegova sudbina bila prilično drukčija od sudbina ostale trojice. Mada je studirao matematiku, opredelio se za izučavanje umetnosti, te je do kraja života bio istoričar umetnosti. U Kembridžu je proveo jedanaest godina – došao je kao devetnaestogodišnji brucoš a otišao  kao tridesetogodišnji professor. Za to vreme na Kembridžu je važio za “lovca na talente”, pa se govori da je on “naveo” Bardžesa i Maklejna da zavole ideje marksizma i komunizma.  Napisao je više knjiga o umetnosti (bio je zaljubljenik u francusko slikarstvo) i imao četiri titula počasnog doktora od strane  renomiranih univerziteta. Mada je krio svoje marksističko uverenje, u svom eseju “Umetnost pod kapitalizmom i socijalizmom” (Art Under Capitalism and Socialism) dokazivao je da je kapitalizam nesrećno društveno stanje za umetnika, ali da proletersku kulturu tek treba stvoriti. Uoči Drugog svetskog rata ušao je u Britansku obaveštajnu službu MI5, u kojoj je ostao sve dok se rat nije završio. Onda se bavio profesurom; a kako je bio u dobrim odnosima sa kraljevskom porodicom (bio je ljubimac Kraljice-majke, majke sadašnje kraljice Elizabete II), dugo je radio kao kustos ogromne Kraljičine kolekcije umetnina, sve do odlaska u penziju.

Blant je vodio život finog gospodina. I on je bio homoseksualac, ali diskretniji od Bardžisa. A u odnosu na ostalu trojicu, bio je manje naklonjen alkoholu. Dobio je plemićku titulu. Kada su ga, nakon prebega Bardžisa i Maklejna sovjetski agenti nagovarali da i on prebegne, učtivo je to odbio, otvoreno rekavši da ne bi mogao da živi u SSSR (“Uveravam vas da bi to za mene bilo veoma teško, zapravo nepodnošljivo”). Zato je do kraja života ostao u Londonu.

Međutim, nakon prebega trojice njegovih drugara u SSSR, pritisak tajnih službi na njega je bio veliki. On je negirao sve optužbe, a valjanih dokaza protiv njega nije bilo. Kada mu je 1964. godine ponuđen imunitet ukoliko “kaže istinu”, on je to prihvatio. Rekao je sve što je imao da kaže, ali je javnost bila uskraćena tim saznanjem, jer su vlasti to zadržale za sebe. On je i dalje radio kao kustos Kraljičine kolekcije umetnina, mada je kraljičin privatni sekretar bio obavešten o njegovim “sporednim”aktivnostima. Otišao je u penziju 1978. godine. Tek je 1979. godine novoizabrana i nadobudna premijerka M. Tačer obelodanila “slučaj Blanta”, nakon što su neki dokoni poslanici u Parlamentu insistirali da se kaže ime “četvrtog čoveka”. Blantu je  tada oduzeta plemićka titula, ali nije bio uhapšen pošto je uživao imunitet. Izrazio je žaljenje zbog svojih aktivnosti u korist SSSR (“it was the biggest mistake of my life”), s tim što je isticao da su on i ostali iz Kembričke četvorke  bili prihvatili ideje marksizma i komunizma kao posledicu – dolaska Hitlera na vlast. Poživeo je još  četiri mučne godine u samoći (u javnosti je nazivan ‘the spy with no shame’, ‘an arrogant evil poseur’, ‘a treacherous Communist poof ‘), da bi umro 1983. godine, u svojoj 76. godini, u Londonu. Pre toga je napisao Memoare, koji su, na njegovo traženje, ostali pod ključem četvrt veka, te su objavljeni tek 2009. godine, ali se iz njih, izgleda, nije mnogo više saznalo u odnosu na ono što se već znalo o njemu.

(Da pomenem da je Endru Bojl, autor pomenute knjige “Klima izdaje”, umnogome doprineo da dođe do otkrivanja “četvrtog člana Špijunske četvorke iz Kembridža” – Blanta. Njegova knjiga sadrži mnoštvo relevantnih podataka, ali je previše ideologizovana, jer autor, da bi se dopao širokoj britanskoj javnosti, s naglašenim prezirom govori o Bardžesu, Maklejnu, Filbiju i Blantu, jasno pokazujući svoje nesimpatije za ideje i stvari za koje su se oni borili, a nije im oprostio ni njihove ideale).

Eto, toliko o špijunskoj četvorci iz Kembridža. BBC, koji ove Engleze naziva “larger-than-life Englishmen”,s pravom tvrdi da se danas ne bi znalo toliko o ovim superšpijunima da nije došlo do pada komunizma.

Danas ima nekih intelektualaca-analitičara u Vel. Britaniji koji na sveukupne aktivnosti Bardžisa, Maklejna, Filbija i Blanta slobodno gledaju kao na svojevrstan izraz patriotizma (their espionage as an activity could be interpreted as a kind of patriotism).

Na kraju, pitam se kako se danas gleda na špijune? Da li je i koliko tačna opaska koja se povremeno čuje: “Špijuni nisu ono što su nekad bili”? Da li je tačno da su tajne službe danas beskorisne, kada samo u publikacijama raznih instituta za tzv. strateška istraživanja ima više podataka nego u izveštajima nekih tajnih službi? Da li je došlo do “dekadencije špijunskog zanata”? Da li je taj zanat mnogo izgubio od svog nekadašnjeg “sjaja” i prešao u ruke tehnokrata i birokrata?

Ne bih rekao. Vremena se menjaju, svakako, ali podsećam na jedan primer: svi koji se iole bave praćenjem sadašnjih međunarodnih odnosa znaju da između SAD i Izraela postoji “specijalno i izuzetno čvrsto prijateljstvo”, a ipak je pre nekoliko godina uhvaćeno nekoliko izraelskih špijuna usred Vašingtona. Sigurno je i da američkih špijuna ima u Tel Avivu. Prema tome, nije tačna teza po kojoj je špijunima “odzvonilo” sa završetkom tzv. hladnog rata.

Špijunaža, za koju drski Endru Bojl kaže da  je „drugo najstarije i najnečasnije zanimanje na svetu“, postojaće, kako sam naveo na početku ovog bloga, sve dok je država i ljudi.

Vladimir Petrović

Izvor

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Donald Meklin, Entoni Blant, Gaj Bardžis, Istorija, Kembridž, Kim Filbi, Politika, špijunaža