Srešćemo se opet

Ulogujte se / Kreirajte profil

Srešćemo se opet

.

Become a Patron!

.

Что делать?

Ili kako sam naučio da ne brinem i zavoleo bombu*

Ubrzo pošto je napunila 103 godine života engleska pevačica Vera Lin je, u ovoj godini, koja se po svemu čini kobnom, nedavno preminula. Još sa 92 postala je najstarija pevačica koja je dospela na prvo mesto tamošnje top liste. Za vreme Drugog svetskog rata nastupala je na ratištima, podižući moral britanskim trupama rasutim po svetu. Njena interpretacija setne pesme Rosa Parkera i Hjuija Čarlsa “Srešćemo se opet” ( We’ll Meet Again) bila je, verovatno, najomiljenija među tadašnjim mladim vojnicima.

S druge strane strane fronta sličnu ulogu je igrala “Pesma mladog stražara“ poznata kao – “Lili Marlen”, puštana i sa radio Beograda u okupiranoj Jugoslaviji, čiji prenos se mogao čuti u dobrom delu zaraćene Evrope i uzburkanog Mediterana. Pesmu je još 1915. napisao školski učitelj iz Hamburga, regrutovan u nemačku imperijalnu armiju; Lili je bio nadimak devojke njegovog ratnog druga, a Marlen je bilo ime medicinske sestre u koju se zagledao. Kasnije je kompozitor, koji je radio za Gebelsovu propagandnu mašinu, uglazbio u ritmu koračnice. Postala je najveći međunarodni hit tokom rata, slušan sa obe strane zapadnog fronta.

Dr. Strangelove

Na istočnom frontu, sovjetskim vojnicima je moral najviše podizala pesma “Kaćuša”; toliko da je kaćuša postala nadimak za višecevne raketne bacače, simbol moći njihove armije. Bila je jako popularna i među antifašistima u Italiji, Grčkoj i Izraelu, a i danas je simbol ruskog duha. Muziku je 1938. komponovao Matvej Isakovič Blanter, a tekst je ispevao Mihail Vasiljevič Isakovski. I muzika i tekst su zasnovani na tradicijama ruskog narodnog melosa iako su autori jevrejskog porekla. U pesmi Jekaterina (Kaćuša), koja je ostala na rodnoj grudi, ispisuje dragom na frontu da brani domovinu, a ona će čuvati svoju ljubav za njega.

Obe zapadne pesme, setne šansone, kao i živahna “Kaćuša”, postale su popularne zbog toga što su izražavale jednostavnu istinu — da je prevashodni san mladih vojnika uvučenih u najubitačniji rat u dugoj istoriji ratova, bio da se vrate svojoj dragoj, ne da osvoje Lebensraum za rast sopstvene nacije, ni da očuvaju vekovnu nadmoć kraljevske imperije, niti da prošire revoluciju na ceo svet. Ni muškarci vođeni testosteronom, regrutovani, trenirani i napujdani za međusonu borbu, pa takvi poslati na front, niti dobrovoljci, koji su u ubitačni metež dospeli zadojeni epskim mitovima i predanim radom propagandnih mašinama, nisu uspeli da potpuno potisnu romantičnu, lirsku stranu svojih bića. To što su ove pesme izvodile mlade žene, nije bio puki slučaj. Podsećanje muškaraca na erotsku ljubav, koja ih čeka, jeste primarni pokretač nagona za samoodržanjem i življenjem. Tu činjenicu sasvim promišljeno ne koriste samo propagandne mašine političkih pokreta, nego su i reklamni spotovi namenjeni muškarcima puni nasmejanih mladih ženskih lica i njihovih tela u pokretu. Poruka je da ako kupiš poslednji model nekog automobila, čeka te neko bajno mlado žensko telo. A savremene žene su zbog seksepila polusvesno spremne i na patnje s čukljevima na stopalima, nastalim zbog nošenja šimi cipelica s visokom potpeticom, koje ističu njihovu seksualnu privlačnost. Na oltaru Erosu većina ljudi odavna prinosi razne žrtve.

Hana Schygulla

Obe šansone su posle rata dobile svoje druge – paradoksalno, antiratne – živote, iznedrene iz moći filma. Između ostalog, “Lili Marlen“ je postala ponovo popularna zahvaljulući interpretaciji Hane Šigule u odličnom, istoimenom Fasbinderovom filmu. Briljantni engleski režiser Stenli Kjubrik je pesmu “Srešćemo se opet” vrlo efektivno koristio kao ironičnu zvučno-emotivnu pozadinu za snimak eksplozije atomske bombe u filmu “Dr Strejndžlav“ iz 1964 . Da, čudna ljubav, zaista. Naime, Kjubriku je bilo poznato da je ta pesma bila izabrana, od strane engleskih ratnih planera, da bude emitovana posle eksplozija atomskih bombi u očekivanom obračunu između kapitalističkog i komunističkog vojnog bloka. Računali su, valjda, na iznenadnu intervenciju dobrog Boga, pa su predviđali da će u sprovođenju njihovog nauma biti preživelih i života vrednog življenja.

Ko to ono reče da je umetnost beskorisna?

John Pilger

Vojni planeri i dalje neprekidno igraju ratne igre, sada koristeći moćne kompjutere; traže način da pobede neprijatelje, pa nije čudo da su se njihovi prethodnici, još pedesetih, setili korisne ratne šansone. Pomenutu scenu, zajedno sa muzikom, pre četiri godine je citirao australijski dokumentarista Džon Pildžer u filmu “Dolazeći rat protiv Kine” (The Coming War on China). Dokumentarac je daleko od kvaliteta Kjubrikove satire-opomene, ali pruža odličan uvid u pristup američkih vojnih vlasti problemu atomskog rata, a autentični snimci iz šezdesetih mnogo bolje govore od bilo koje analize. Može se pogledati na dragani savremenog svetskog mozga – youtube – za dž. S ubrzanjem propagandnog rata između Kine i SAD, koji je aktuelnim američkim političkim pristupom “maksimalnog pritiska“ došao do usijanja, na žalost, svakog dana dobija na aktuelnosti.

Već od 1939. laboratorije u Los Alamosu, u državi New Mexico, bile su poprište tajnog naučno-vojnog projekta “Manhattan“, koji je čovečanstvu “podario“ nuklearnu bombu. Sećajući se prve atomske eksplozije na obližnjem vojnom poligonu, jedan od brojnih fizičara angažovanih na njemu, zapisao je:

Postojala je apsolutno faustijanska fascinacija oko toga da li će bomba eksplodirati. Nismo znali koliko će velika eksplozija da bude, niti kakve će sve posledice biti. Baratali smo sa nepoznatama izvan stvarnosti ljudskog iskustva i trebalo je da jednostavno pokušamo da zamislimo sve što je moglo da se desi.

Kaćuše

Izračunavali su, tako, i verovatnoću pretpostavke da atomska eksplozija može da inicira lančanu reakciju i zapali atmosferu. Uprkos strahu od nepoznatog, ugovor sklopljen s đavolom morao je da se poštuje; 16. Jula 1945. uspešno je detonirana prva atomska bomba. Konačno, naučnici su u tom timu bili samo neophodna radna snaga. Ključne odluke su donošene sa stolica generala i političara. Stvarna jačina eksplozija bila je dvesto puta veća od predviđene.

Već dve nedelje kasnije svet je upoznao krajnju lepotu kolektivnih ljudskih dometa, kada je uranijumska bomba detonovana nad Hirošimom. Odmah posle –  za dobru meru – i plutonijumska nad Nagasakijem. Trebalo je proveriti koja od njih je bolja, ubitačnija. Evropske fašističke falange su već bile poražene, japanski imperijalisti saterani na svoja ostrva; samo ih je nepromenljiv srednjovekovni moralni kodeks sprečavao da priznaju konačan poraz. Bomba je, pak, bila potrebna da se komunistima u Sovjetskom savezu jasno pokaže ko je postao vladar Vasione. Sirovi i krajnje agresivni američki general Paton zahtevao je od svojih političara da, pre nego što ga vrate doma, dobije naređenje da sa svojim tenkovima krene na “kučkine sinove“ u Moskvi; pošto je američka vojska već bila u Evropi, da o istom trošku završi dva posla. Efikasnost kapitalizma u najboljem mogućem svetlu.

Kina – smog

No, da se vratimo na sadašnje zaoštravanje ekonomsko-političke konkrencije između SAD i Kine, koja, pod pritiskom SAD, ubrzano prerasta u opšti sukob dva društvena sistema. Pored ideoloških razlika, rasna konotacija tu igra značajnu ulogu. Posle prvobitne uzdržanosti, evropske države, jedna po jedna, prihvataju agresivnu američku propagandu o Kini, kao habitualnom lopovu intelektualnih dostignuća Zapada. Osnovni motiv je da Kinezi razvojem 5G internet mreže, zasnovane na svojoj (nadmoćnoj i jeftinijoj) tehnologiji, špijuniraju svet i potkopavaju svetsku demokratiju. Posle četiri decenije nikad pre zabeleženog rasta međusobne trgovine, ove dve ekonomske velesile se već dve godine batrgaju u trgovinskom ratu. Zabrana korišćenja kineske tehnologije je samo jedan od aspekata te borbe. Radi se zapravo o pokušaju SAD da eliminišu žestokog konkurenta i tako zaštite buduće profite sopstvenih korporacija.

Dok je Kina bez ikakvog pogovora igrala, dodeljenu joj, ulogu svetske fabrike za proizvodnju (uglavnom jeftine bofl) robe, američki kapitalisti i političari se nisu uzbuđivali zbog neosporno krajnje autoritarnog političkog sistema svog najvećeg trgovinskog partnera. Kina je dve decenije bila lokomotiva, koja je vukla rast svetskg bruto društvenog proizvoda. Na stranu činjenica što ta proizvodnja ne samo da nije organizovana da zadovolji ljudske potrebe, nego nastavkom besomučne eksploatacije i zagađenjem životne sredine čak dovodi u pitanje sam ljudski opstanak. I američke i evropske korporacije pohrlile su na kinesko tržište, jer su tako grabile ekstraprofite. Kada je, međutim, počelo da se pokazuje da je čudan splet između komunističke političke retorike i liberalnog kapitalističkog ekonomskog sistema, osim bržeg ekonomskog rasta dostigao, a u nizu oblasti i prestigao moderna dostignuća američkih korporacija, partnerstvo se pretvorilo u žestok ekonomski i politički sukob. U modernim tehničkim oblastima informativne tehnologije, solarnih panela, baterija za električna vozila, brze i gradske železnice, robotike, veštačke inteligencije, brzog interneta…Kina je postala jedna od vodećih svetskih sila.

Marlene Dietrich

Tako se vraćamo sadašnjosti, koja suštinski podseća na tridesete godine prošlog veka, samo što su karte malo drugačije izmešane. S jedne strane su ljutite populističko-fašistoidne političke snage na čelu sa SAD, koje predano ruše postojeći poredak, izlaze iz svetskih institucija i čitavog niza međunarodnih dogovora. Bez obzira koja partija bila na vlasti, Amerikanci sebe smatraju izuzetnom nacijom, koja niti mora, niti hoće da igra prema ikakvim pravilima ili bar moralnim normama. Te retoričke tričarije su stvorene samo za druge, inferiorne nacije. Rugoba nacionalizma na steroidima. Na drugoj strani je EU, koja bi da sačuva postojeći poredak tako što na svaki način gleda da izbegne sukob i odobrovolji pomahnitalog diktatora, koji otvoreno omalovažava gotovo sve svetske lidere, države, nacije, rase… A tu je opet i treća, nominalno komunistička strana – sada Kina – od čijeg jačanja su počeli da zaziru i zapadni fašisti i globalisti. Situaciju komplikuje Rusija, koja svoju relevantnost zasniva isključivo na vojnoj snazi, jer – uprkos vrlo solidnom i univerzalnom školstvu – osim oružja i moćne sirovinske baze nije stvorila ni jedan proizvod, niti modernu tehnologiju za svetsko tržište. Ona doprinosi stvaranju zaposlenosti na Zapadu tako što nastavlja da igra nezahvalnu drugorazrednu ulgu svetskog nitkova, zbog kojeg, eto, stalno treba povećavati proizvodnju oružja.

U međuratnom periodu su sile pobednice u Prvom svetskom ratu, ali i Sovjetski Savez, godinama popuštale pred zahtevima nadirućeg fašizma-nacizma. Hitler je uprkos Versajskom sporazumu počeo sa razvojem i proizvodnjom naoružanja, pogromima na nemačke Jevreje i komuniste, izmanipulisao elitističku opoziciju, naoružavao Frankove fašističke falange, bombardovao španske i internacionalne antifašističke snage, pripojio Austriju Nemačkoj, oteo Sudetsku oblast od Čehoslovačke, a da velike sile nisu učinile ništa. Uprkos popularnim predstavama, koje izvitoperuju pravo stanje stvari, politička borba između profašističkih snaga i antifašističkih snaga u Francuskoj, SAD, pa i Velikoj Britaniji tada još nije bila odlučena. Čak i kada je rat već bio uveliko u toku, Staljin je, sklopio pakt o nenapadanju s Nemačkom, kojim je besramno podeljena tadašnja Poljska. A Čerčil je godinama morao da ulaže ogromne napore da privoli SAD da izađu iz pozicije neutralnosti. Pro-nemačke i pro-fašističke grupe u SAD su bile vrlo brojne i snažne. Organizovale su politička okupljana, ulične proteste, kampove za fašističku mladež i držale politički paritet sa pro-britanskim grupama. Jedna od tamošnjih pro-fašističkih parola bila je i – America First! Zvuči poznato i u sadašnjem trenutku, zar ne? Nije ni to slučajnost u odabiru reči, nego potiče iz atmosfere u kojoj je Tramp odrastao u porodici čije je poreklo iz predela gde je potekao nacistički pokret. Prema zapisu iz tadašnjih novina, otac mu je pred rat bio uhapšen na uličnim protestima Kju-kluks-klana, mada on tvrdi da to mora da je bio neko drugi s istim imenom.

Marshall Islands

I sadašnje opšte nezadovoljstvo posvuda u svetu odraz je u ogledalu onoga što se događalo tridesetih. Strepnja za budućnost i izgubljeno poverenje masa da postojeće vlasti mogu da reše nagomilane probleme, ukazuju na mogućnost ponovnog zapadanja u potpuno haotičnu predratnu ili predrevolucionarnu situaciju. Kao i čehovljevi razočarani, a pasivni junaci, manje-više svi imaju osećaj da ih je neko — ne sistem, nego zli dusi u njemu (ili sam život) — izneverio, uskratio za nešto; da su neshvaćeni, da život kojim žive, bilo u materijalnom izobilju ili krajnjoj sirotinji nije ono pravo, najbolje što mogu i svakako zaslužuju. Dokle god ovi sukobi ne nalaze svoj odgovarajući spoljni izraz, oni su unapred izgubljeni okršaj. U traženju izlaza, te unutrašnje borbe prenele su se na brojne grupe, koje svakodnevno nalaze spoljašnje tajanstvene krivce za probleme, njihove neuspehe i nezadovoljstvo. Kada se sva ta žuč, uz pomoć interneta, izlila u zvaničnu politiku, SAD su postavile vrhovnog vođu sveta, samoljubivog šarlatana, koji je krenuo da ispravi sve svetske nepravde. A ima oko sokolovo da ih očas uoči. Kao da je naš. Na ljutom maršu pomoćnici i strani zvaničnici pokušavaju da mu, u hodu, popune brojne rupe u osnovačkom znanju – da postoje suniti i šiiti, da je Kina postojala nešto malo pre SAD, te da se graniči s Indijom, da Velika Britanija ima nuklearno oružje… Jer ništa od toga vođa nije znao. Tako su bogate SAD – bezobzirni svetski hegemon u doba atomske bombe – zapale duboko u narativ da su prevarene, iskorišćavane(!) i nedovoljno plaćene za sve dobro, što pružaju čovečanstvu.

Vrli biznismen, preobražen u političara, je omiljen američki predsednik kod mnoštva Srblja, jer im još nije pretio bombardovanjem do povratka u kameno doba. A kad mu još naši objasne da se velika većina preostale ljudske mase na Kosovu moli u džamijama i da je ta srpska rak rana maslo Klintonovih demokrata, dozvoliće povratak srpske kolevke matici zemlji. I to skoro besplatno.

Možda najgore, a sasvim sigurno najopasnije, što je stabilni genije do sada učinio je razbuktavanje svetske trke u nuklearnom naoružavanju. Sve velike sile sada razvijaju i testiraju nove, mnogo brže rakete, da bi parirale postavljanju protivraketnih odbrambenih sistema. Ako bi se ispaljene balističke nuklearne rakete oborile i eksplodirale u atmosferi, to bi ratni planeri računali kao dva boda za crne figure, a nikako kao pogodak za bele. Pentagon, između ostalog, sada zahteva da se ubrzano proizvedu još mnogo snažnije nuklearne bojeve glave, pošto njihov već postojeći arsenal može da uništi sav organizovan ljudski opstanak na Zemlji svega nekoliko puta. Nedovoljno za sveti cilj odbrane slobodnog sveta.

Medison Sqare Garden, NY

Stvaranje nuklearnog oružja i u Sovjetskom Savezu jeste doprinelo da već tri četvrt decenije nije bilo novog svetskog rata uprkos tome što su vođeni mnogobrojni lokalni i regionalni, jer većina ljudi shvata da bi nuklearni bio rat bez pobednika — kraj ljudske egzistencije. Nova trka u nuklearnom naoružanju i skraćjivanje vremena za proveru da li su, ne tako retke uzbune, lažne ili prave, višestruko su povećali opasnost da greškom ili namerno, u nekom hiru, dođe do nuklearne katastrofe globalnih razmera. Realistični analitičari upućuju na to da niko nema interesa da izazove obostrano uništenje, pa Bomba služi očuvanju mira. No kako je to Borhes jednom vispreno primetio – realnost nije uvek moguća, niti verovatna. Da su se ljudi ponašali realistično i razumno sukob sa Hitlerom bio bi ispeglan bez opšteg rata. Konačno, gotovo svi tadašnji lideri su na sve načine pokušavali da ga izbegnu.

Pandemija, koja je uveliko u toku, ponukala je brojne mislioce da potraže prijatniju, poželjniju i svakako lepšu pomisao — da smo upravo svedoci ključnog razvoja samospoznaje čovečanstva, čak promene u ljudskom karakteru. Jer kako bi stanovnici Bejiđinga ili Nju Delija mogli da se vrate na staro, kada su, zahvaljujući koroni, prvi pu u dve decenije ugledali plavo nebo nad svojim gradovima? Kako bi stanovnici Venecije mogli da ponovo prihvate nadiranje nebuloznih turističkih hordi i gigantskih kruzera, kad im je korona razbistrila mutne kanale i čak privukla preostale delfine s pučine? Taj optimizam prežvakavaju i neoliberalni politički lideri, poput Merkelove i Makrona, koji govore o tome da je pandemija donela šansu za “Veliko resetovanje“. Kao da se uništavanje i zagađivanje prirodne okoline može rešiti gašenjem i paljenjem velikog ljudskog računara. Ili kako to Arsen Dedić u svojoj intimnoj lirici reče:

Zatvoriš vrata i sve prođe.

New York City 1939

Usporavanje promene klime, o kojem se u beskonačnost tek diskutuje i pregovara, neoliberalni kapitalizam traži — pa u čemu bi(?), nego u stvaranju novog gargantuanskog tržišta. Na njemu bi države i korporacije, koje najviše zagađuju, morale da kupuju oproste-dozvole od onih koji zagađuju manje. Kapitalistički sistem jednostavno realnost uvek vidi kroz miopijsku prizmu sačinjenu od smese tržišta, novca i zarade. Takvo birokratsko-tžišno rešenje za dalji ljudski opstanak bilo bi isto toliko efikasno, kao što je to bila i prodaja indulgencija (oprosta grehova) od strane Svete katoličke crkve pri kraju srednjeg veka. Vesti o tome da li je Svevišnji uvažavao te svete papire još uvek nema, ali zato pouzdano znamo da je stvaranje protestantskih pokreta razdvojilo Svetu Crkvu. Jedino na šta smo, zbog neposluha u primarnom grehu, kolektivno osuđeni da bismo opstali jeste — kreativnost. Problemi koje je stvorilo tržište neće se rešiti stvaranjem novog tržišta. Za to su potrebne duboke, dakle, revolucionarne promene u društvenom sistemu i svesti većine ljudi. Populistički pokreti ne samo da naginju fašizmu, nego vraćaju sat u nazad i vode nas u ćorsokak. Oni karikiraju i ismevaju naučni pristup stvarnosti, mašu s Biblijom u jednoj, a s oružjem u drugoj ruci, ukidaju i ono malo ekoloških zakona, koje su neoliberali uspeli da donesu.

Revolucija koja je zbrisala carsku Rusiju nije izvedena primenom Marksovih ideja o ekonomskim zakonima, nego zapravo uprkos njima. Došla je prvenstveno u naletu besmisla u toku Velikog rata. Ima autora koji, možda s dosta istine u tome, tvrde da je roman Nikolaja Černiševskog “Šta da se radi?” uticao na svest ruskih revolucionara i drugih intelektualnih snaga, više od svih revolucionarnih pokreta u Rusiji. Decenijama pre toga roman je bio popularan i oblikovao ideje i emocionalni zanos intelektualaca, koji su opšte narodno nezadovoljsvo usmeravale ka zahtevima za duboke promene. Černiševski nije bio marksista, ali se zalagao za stvaranje socijalističkog društva zasnovanog na drevnim seljačim komunama. Užasnut tim idejama, a osetivši moć ovog romana Dostojevski je junaka svog romana “Zapisi iz podzemlja” modelovao prema svom shvatanju lika Černiševskog. No, na osnovnom motivu promašenog samoljubivog čoveka ovaj velikan književnosti stvorio je analizu kompleksnosti unutrašnjih sukoba u ljudskoj psihi.

Ujka Vanja, Irina Mirošničenko, Sergej Bondarčuk

Koliko god da je nezadovoljstvo postojećim rasprostranjeno širom sveta, nije još dostiglo nivo onog u predrevolucionarnoj Rusiji, jer je kapitalizam, u međuvremenu, barem u ključnim zemljama, znatno podigao nivo životnog standarda. Radi drugih ugodnosti čovek ume da se privikne da duge dane dirindži u fabrici, ne vidi plavo nebo ponad grada, pa i da večno udiše smog. Revolucija, dakle, nije pred samim vratima. Ekonomska kriza, podstaknuta i ubrzana pandemijom, mogla bi, međutim, da to promeni. Ljudi su već zasićeni zatvaranjem između četiri zida i ostalim ograničenjima sloboda na koje su se navikli, a pandemija još hara posvuda. Ono što nas sve čeka do kraja godine je produbljivanje ekonomske krize. Kancelarija odgovorna za budžet (Office for Budget Responsibility) britanske vlade tako procenjuje, da je Velika Britanija na putu da završi godinu sa padom bruto društvenog dohotka nezabeleženim u poslednjih tristo godina — oko -30%. Nasuprot optimističkom pozivu predsednika da se SAD otvore za biznis i još optimističkijem tržištu akcija, vladin Biro za ekonomsku analizu (Bureau of Economic Analysis) upravo je procenio da je BDP u zemlji pao za 5% u prvom, a za čitavih 35% u drugom kvartalu ove godine. Otrežnjavajuće, suve cifre ne probijaju se do svesti običnih ljudi dok im ne stigne ružičasti papir sa obaveštenjem da su otpušteni.

U drami “Ujka Vanja“ jedini od promašenih junaka koji nešto i radi, lekar Astrov, govori o šumi koja nestaje zbog ljudske nebrige i gluposti. Njeno uništavanje je tu simbol za svaku nesreću izazvanu nemarom i iracionalnim rušilačkim porivima u čoveku. Frojdijanska psihoanaliza je sličnu ideju nazivala nagonom smrti, a post-frojdijanska samouništavanje po Tanatosu, natprirodnoj personifikaciji smrti u grčoj mitologiji. Borhes je duboko strepeo za sudbinu čoveka, a Sabato je pisao o svetu, koji je pred njim “škripao i pretio da se sruši”. Da ne prizivam, kao svedoke, još mirijade drugih velikih mislilaca i umetnika koji su u ljudskom životu videli apsurd, izražavali strepnju za čoveka ili izdisali opšti pesimizam, jer ovaj tekst je postao predug za jedan ogled. Osim toga svako navija da vidi Happy End u priči s junacima koje voli. Čovečanstvo je prolazilo kroz niz kriznih peroda, koji su pokosili desetine miliona, pogađali još mnogo više ljudi, a život, koliko krhak i kratak, toliko i otporan i vitalan, išao je dalje. Ali Plava planeta jeste malena, ograničena  — tek jedva primetna tačka u svemiru  — pa posle stoleća nemara sveća dogoreva. Ne može se ovako nemarno i ravnodušno doveka, jer usledio bi potpuni drštveni kolaps. Kako i život svakog pojedinca na njoj, tako i jedinu planetu koju imamo, samo prožimanje strastvene ljubavi i ljudskog duha može da spasi od apsurdnog u njemu. Eros i Psiha nisu tek jedan od slučajnih parova, koji se ničim ne razlikuju od mnoštva drugih.

Za P.U.L.S.E Jaroslav Marko

* „Что делать?“ je naslov romana Nikolaja Černiševskog, a „Ili kako sam naučio da ne brinem i zavoleo bombu“ (or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb) je podnaslov filma Stenlija Kjubrika „Dr. Strangelove“.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments