Šta je suprematizam? – Namera ovih nekoliko beležaka je da se bave izvesnim problemima koji su se pojavili u istoriji umetnosti od kada se pokazalo da je nemoguće govoriti o umetnosti 20. veka a ne pominjati suprematističku revoluciju. Mi sada doživljavamo „Maljevičev talas“ koji, kao nekada „talas Kandinskog“, dovodi do emocionalnih rasprava u kojima je prisutna mešavina snobizma i senzacionalizma na račun činjenica i strogosti. U stvari, u današnje vreme mnogi ljudi smatraju da je mišljenje koje ide za tim da udovolji nečijoj želji interesantniji od objektivnosti.

Mi smo još uvek daleko od toga da raspolažemo svim elementima potrebnim za stvaranje definitivnih zaključaka o značenju suprematizma. Mnogi događaji na ruskoj umetničkoj sceni dvadesetih i tridesetih godina još su obavijeni tamom. Veliki deo Maljevičevih spisa nije objavljen na ruskom , a neizbežne netačnosti pri prevođenju na druge jezike dovode do višesmislenosti. Najzad, važni radovi (slike, arhitektonski projekti, crteži) ostaju nepristupačni, leže po depoima ruskih muzeja ili su u privatnim kolekcijama. Greške i propusti su nužna posledica ovakvog nedostatka informacija. Bilo bi pogrešno zapadne istraživače smatrati odgovornim za to. Ne bi se smelo zaboraviti da je zahvaljujući tim istim zapadnim istraživačima, koji su uprkos velikih teškoća sakupili delove jednog istorijskog perioda koji je bio osuđen na duhovni zaborav, ruska umetnost prve četvrtine 20. veka, i posebno Maljevič, izbegla da nestane iz kolektivnog pamćenja čovečanstva i da i u samoj Rusiji ona postepeno stiče izvesnu pažnju, koja je, istina, još bojažljiva ali ipak mnogo obećava.

Mogu se razumeti greške i propusti koji nastaju kao posledica ovakvih nepovoljnih okolnosti. Pa, ipak, to nije opravdanje za iskrivljavanja i tendenciozne interpretacije u oblasti određenog znanja. Tu mora da nastupi strogost da bi se stišao žar samovoljne imaginacije. Pitanje „šta je suprematizam“ navodi nas da postavimo druga pitanja o često konfuznim i nejasnim idejama o ovom zagonetnom „izmu“ među umetničkim „izmima“ 20. veka.

 Suprematizam je anti-konstruktivistički

Suviše često se konstruktivizam i suprematizam trpaju u jedan koš. Čim vidi neku geometrijsku formu nesmotreni kritičar uzvikuje: konstruktivizam! Uprkos površnih sličnosti između konstruktivizma i suprematizma ta dva umetnička pokreta su ipak antagonistička i veoma važno je razlikovati ih. Nesporazum je nastao zbog činjenice što su nekoliko umetnika, koji su ili nekada pripadali suprematističkom pokretu (kao Lisicki) ili su jedno vreme radili kao pod uticajem tog pokreta (kao Popova i Rodčenko), ubrzo postali eksponenti kulture materijala, svesno se opredeljujući za put koji je 1914. otvorio Tatljin svojim reljefima. Konstruktivizam hoće da koristi materijal kao osnovu, on sobom donosi kult predmeta. Za konstruktivizam „predmet je umetničko delo, a umetničko delo je predmet“ Njegove filozofske pretpostavke su materijalističke i utilirističke. Njegov cilj je funkcionalna organizacija svih područja života. Štafelajni slikar mora ustupiti mesto umetniku inžinjeru, umetniku produktivisti, a sliku će zameniti „oblikovanje“ (oformljenje) života. Principi konstruktivizma, iako već prihvaćeni u praksi, nisu bili formulisani sve do 1922. (A.Gan, Konstruktivizam, Tver; I. Erenburg, Ipak se okreće; dva broja berlinskog časopisa Predmet koje su izdali Lisicki i Erenburg…).

Nasuprot tome, suprematizam (čiji prvi spisi potiču iz kraja 1915.g) nastao je iz svesti o beznačajnosti predmeta. Za Maljeviča predmet kao takav ne postoji, on iščezava u energetskom uzbuđenju apsolutnog bespredmetnog postojanja. Suprematizam je, dakle, aktivna negacija sveta predmeta. Njegov cilj je da pokaže svet bez predmeta i bez predmetnosti, bespredmetan svet jedini koji poseduje stvarnu egzistenciju. Kada Maljevič govori o suprematističkom „utilitarizmu“ ili „ekonomiji“ on ne misli ni na funkcionalizam ili racionalnu shematizaciju. Suprematistička ekonomija i utilitarizam hoće da „zeleni svet mesa i kostiju“, svet „ishrane“ pretvore u svet pustinje, praznine, svet koji teži da dosegne suštinu postojanja. Iako je suprematizam u isto vreme i slikarstvo ontološkog delovanja i meditacija o postojanju, to ne znači da on odbacuje tehničke probleme konstruisanja. Veština (umenie) je veoma važna za Maljeviča (ne bi smo smeli zaboraviti njegov veliki pedagoški rad u UNOVIS-u i na petrogradskom INHUK-u), ali ona nije ni glavni faktor, ni cilj njegovog rada. Umetničko majstorstvo treba da se prilagodi zahtevima kretanja postojanja u svetu; materijal ne treba da se pojavljuje u svojoj potpunoj ogoljenosti, kao što je to kod konstruktivista, već pre treba da da istakne ne-postojanje forme i boje. Zbog toga se suprematistički četvorouglovi, krugovi i krstovi ne mogu dovesti u vezu sa četvorougaonim, kružnim i krstastim formama koje postoje u prirodi, – oni su prodor ne-postojanja i predstavljaju formativne a ne informativne elemente.

Da li je suprematizam mističan?

Reč „mističan“ je tako često proizvoljno upotrebljavana u vezi sa ruskom umetnošću da se čovek ustručava da je upotrebi kada je reč o Maljevičevom mišljenju i radu. U svakom slučaju, ovde se ne radi o maglovitoj i nejasnoj religioznosti, niti o teološkim duševnim stanjima. Ali, ako se prihvati da mistična vizija eliminiše posrednike i transformiše uobičajeno opažanje naših pet čula u neposredno saznavanje sveta kao celokupnog postojanja, tada se Maljevičev suprematizam može nazvati mističnim. Time se nipošto Maljeviču ne pridaje neki poseban status, jer je istinska umetnost uvek bila povezana saovim neposrednim prodiranjem u celokupno postojanje sveta, i uvek će to biti. Maljevičev misticizam posebno se ističe svojom fundamentalnom suprotnošću u odnosu na dominantno, postrevolucionarno, konstruktivističko i materijalističko mišljenje. U njegovim spisima postoje upadljive sličnosti u pristupu i mišljenju na samo sa određenim aspektima budizma (što nesumnjivo upućuje na knjige i članke P.D.Uspenskog) već i sa apofatičkom teologijom grčkih otaca i hesihazmom. Ne želeći da precenimo ove elemente koji u suprematizmu postoje naporedo sa mnogim drugim, ipak ih ne možemo prenebregnuti.

 Suprematizam kao apsolutna bespredmetnost

Postoje mnoge nejasnosti u vezi sa pojmovima upotrebljenim za različita ispoljenja plastičkih umetnosti koja u 20. veku više ne prikazuju elemente realnosti onako kako ih mi vidimo oko sebe. Najčešći termin kojim se označavala umetnost koja odbija svaki odnos sa poznatim čulnim iskustvima ovoga sveta jeste apstrakcija. Ako je taj termin, uz osetljive razlike, primenljiv na Kandinskog ili čak Mondrijana, on ipak ne odgovara suprematizmu koji nije trijumf „apstrakcije“ već „bespredmetnosti“.

U apstrakciji uvek postoji neka veza sa predmetnom, uvek postoji neka interpretacija sveta (u smislu tumačenja (Deutung), o kojem govori Erih Auerbah u svojoj poznatoj knjizi o mimezisu) u vezi sa predstavljanjem. Ali Maljevič je u toj tački jasan: čovek ne može ništa da predstavi. Umetnik mora da potpomaže samo pojavu, epifaniju bivstvujućeg u svetu. Dok je apstrakcija pokušaj da se upozna suština predmeta, da se ta suština plastički izrazi na osnovu našeg intuitivnog poznavanja a ne naosnovu prirodnog opažanja, suprematistička bespredmetnost odbija svaki odnos sa svetom predmeta, ona priznaje samo jedan jedini svet, svet ponora ili bezdana bića. Dok je apstrakcija Kandinskog još dualističko-simbolička, dok je Monrijanova apstrakcija sistem semiotičke slikarske ekvivalentnosti, Maljevičeva bespredmetnost je radikalna destrukcija mosta pomoću kojeg su metafizika i tradicionalna umetnost premostili taj „veliki ponor“ što odvaja svet dostupan razumu ili intuiciji od sveta koji to nije. Za Maljeviča postoji samo jedan jedini svet – apsolutna bespredmetnost. Čulno opažanje toga sveta je ono što briše sve tragove formi u dva pola suprematizma: crni kvadrat i beli kvadrat.

Ako je Maljevič, sledeći pedagoške intencije, hteo da u svojoj knjizi objavljenoj na Bauhausu 1927. objasni kako umetnička shvatanja u različitim epohama zavise od ambijenta, to ne znači da je suprematizam slikarsko reprodukovanje toga ambijenta (zemlja posmatrana iz aviona). To znači da je ambijent omogućio suprematističku svest. Pogled iz aviona nije dao geometrijske forme koje bi bile apstrakcije formi viđenih odozgo. On je pre objašnjenje suprematističkog oslobađanja od zemaljske težine predmeta, poništavanje tih predmeta u „oslobođenom ništa“. Maljevič naziva suprematizam jednim novim „realizmom“ u tom smislu da on obuhvata stvarnu, jedinu realnost bespredmetnog sveta.

 Suprematizam kao sveobuhvatna filozofija

Slikarstvo je za Maljeviča posebno područje suprematističkog saznanja, ali to saznanje nije ograničeno na ono što se tradicionalno zove likovna umetnost. Suprematizam se proteže na sva područja ljudske aktivnosti, on hoće da promeni celokupni život (ekonomski, politički, kulturni, religiozni). Ako je renesansna perspektiva, ili obrnuta perspektiva slikarstva ikona, radikalno ukinuta, to je zbog toga što je čovekovo mesto u svetskim zbivanjima potpuno novo. Suprematizam nije humanizam. On nije trijumf čoveka kao središta univerzuma, kao središta jednog konvergirajućeg ili divergirajućeg shvatanja sveta, već trijumf „oslobođenog ništa“ Čovek  uopšte, i umetnik posebno, je prenosilac i otpremnik onih energija sveta koje kroz njega prolaze. On sam je taj svet. On nije tumač, već prorok u etimološkom smislu te reči.

U svetlu te nove perspektive mora nastati novi svet. Njegova izgradnja biće bolna, jer mu se figurativno odupire, a gde postoji otpor postoji i rat. Ratovi i revolucije su neminovne pojave na ovom putu ka oslobođenju od tereta figurativnog koje su vekovima pojačavali čovekov antropomorfizam i njegova potreba za ugodnošću. Maljevičeve ideje ne mogu se jednostavno dovesti u vezu sa idealizmom, subjektivizmom ili panteizmom. One su pre fenomenološke u Hajdegerovom smislu – kao „otkrivanje bića u bivstvujućem“.

 Žan Klod Markade

„What is Suprematism?“ 1978;

Preveo: Slobodan Mijušković

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Kazimir Maljevič, Slikarstvo, Suprematizam