Pedro Almodovar: šta vas briga s kim spavam

Evropska filmska akademija (EFA) uručiće krajem godine Pedru Almodovaru (64) “nagradu za trajni doprinos svetskoj kinematografiji”. Priznanje za životno delo biće mu predato na 26. dodeli Evropskih filmskih nagrada, 12. decembra, u Berlinu.

“Od osnivanja, EFA je bila veoma velikodušna prema meni i mojim saradnicima, sa kojima delim radost zbog ove vesti” – izjavio je španski oskarovac na vest o nagradi.

Visoko priznanje malo koga je iznenadilo, jer Almodovar odavno slovi za jednog od najuticajnijih sineasta današnjice. Ipak, za reditelja, dolazi u pravo vreme, posle loših kritika kojima je zasuto njegovo poslednje ostvarenje “Slučajni ljubavnici”. Mada je u prvoj nedelji prikazivanja film u Španiji zaradio rekordnih 1,9 miliona evra, usledila je negativna reklama “od usta do usta”, pa je broj gledalaca drastično opadao. Na uticajnijim filmskim sajtovima, “Slučajni ljubavnici” su najlošije ocenjen Almodovarov film. Reditelj i scenarista, na čiju se komediju čekalo 14 godina, još od “Žena na ivici nervnog sloma” (1988), ne reaguje na “prozivke”.

“Odlučio sam da ne čitam kritike i moram priznati da sam se oslobodio ogromnog tereta. Trebalo je to da uradim mnogo ranije” – kaže ovaj sineasta koji je evropsku i svetsku publiku “kupio” mnogo pre “Slučajnih ljubavnika”.

Reditelj kaže da je umoran od novinarskih pitanja “o ličnom pečatu” u njegovim delima. – Svi moji filmovi imaju autobiografsku dimenziju, ali na indirektan način, preko više likova. U suštini, ja sam iza svega što se dogodi i kaže, ali nikada nisam jedna osoba. Nešto u meni, verovatno prezir prema jeftinom egzibicionizmu, sprečava me da filmu priđem “previše autobiografski”.

Njegovi počeci su, kako to obično biva, bili teški. Kada je sa 17 godina iz rodnog kraja, Kalsade de Kalatrava, siromašnog regiona u La Manči, prešao u Madrid, izdržavao se prodavajući polovnu robu na buvljacima. Njegov sledeći posao bio je u telefonskoj kompaniji, a ušteđeni novac potrošio je na kameru “super 8”. Njome je snimio prvih 11 kratkometražnih dela.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, general Franko je zabranio rad filmske akademije, ali to nije pokolebalo Almodovara. Postao je član prestižne pozorišne trupe “Los Golijardos”, dobio manje uloge na sceni, ali istovremeno i nastupao u bendu, pisao za razne časopise. Simbol te faze je njegov prvi igrani film “Pepi, Lusi, Bom i druge devojke”, u kom je najavio osobenu poetiku. Filmska karijera ovog reditelja krenula je uzlaznom putanjom, pa je tokom osamdesetih snimao gotovo jedno ostvarenje godišnje. I, mada je njegova publika bila sve brojnija, kritičari su i dalje bili “bez sluha za inovacije”.

Almodovarovo veliko “pomirenje” sa kritičarima usledilo je 1987. jednim od njegovih najboljih filmova “Žene na ivici nervnog sloma”. Bio je to prvi projekat producentske kuće “El Deseo”, koju je osnovao sa bratom Agustinom, i koja će potpisati sve buduće radove slavnog autora (“Veži me”, “Visoke potpetice, “Živo meso”..).

Najveći uspeh donela mu je drama “Sve o mojoj majci” (1999). Osim odličnih kritika i brojne publike, na Almodovarovo ime stigao je prvi Oskar (za najbolji strani film), ali i Zlatni globus, Cezar i nagrade u Kanu, San Sebastijanu, priznanja Evropske filmske akademije… Usledili su “Pričaj s njom”, nagrađen Oskarom za scenario, “Loše vaspitanje”, “Vrati se”, “Koža u kojoj živim”.

“Film je postao moj život. To nije neki paralelni svet, već onaj realni. Nekad mi se čini da je stvarnost tu da mi da materijal za naredni film” – rekao je ovaj dvostruki oskarovac u nedavnom intervjuu.

Almodovar nikada nije krio da je detinjstvo u siromašnoj i krutoj La Manči odredilo njegovu filmsku poetiku. Rodno mesto Kalsada de Kalatrava, Pedrov brat Agustin opisao je kao “mesto u kome stanovnici štede ceo život za pristojnu nadgrobnu ploču”.

“To je grub kraj u kom niko ne razume senzualnost, radost života ili čak raskoš boja” – smatra reditelj.

Nisu samo negativne stvari iz detinjstva obeležile njegov rad. Bliskost sa majkom, sestrama i ženama iz okruženja trajno je odredila “na čijoj strani je Almodovar”. Žene su u fokusu svakog njegovog filma, a lista najpoznatijih svetskih glumica koje su javno izražavale želju da “makar statiraju” u njegovim filmovima, svedoči o obostranom uvažavanju.

U javnosti španski reditelj slovi za ekscentrika i velikog protivnika paparaca i svakog zadiranja u privatan život. Javna tajna da je homoseksualac nikada nije potkrepljena “dokazom”, fotografijom ili navodnom izjavom nekog njegovog ljubavnika. – Šta vas briga s kim spavam – bio je oštar Almodovar u jednom od osvojih čuvenih “autointervjua”.

“Žene iz mog detinjstva imale su neverovatno oružje protiv mačizma koji je vladao – glumile su, lagale, krile i pretvarale se pred muškarcima i to tako da oni nemaju pojma šta se dešava, a da život ide napred bez trzavica” – kaže Almodovar i dodaje da je “ponosan na svoju titulu ženskog reditelja, iako je rezultat malicioznosti pojedinih kritičara”.

Sećanje na detinjstvo donelo mu je još jedno vrhunsko ostvarenje “Vrati se” (2006), koje je i svojevrsna oda majci, epizodisti u njegovim brojnim filmovima, koja je umrla nekoliko godina ranije.

“Iako obožavam majku, nisam želeo da napravim njen idealizovan portret. Više sam fasciniran njenim manama, one su mnogo zabavnije nego druge osobine” – objašnjava španski autor.

Na listi onih koji bi voleli da rade sa Almodovarom nisu samo žene, jer “u redu čeka” i desetak vrhunskih holivudskih glumaca, poput Dastina Hofmana. Reditelj je priznao da mu u fioci stoji nekoliko scenarija koji bi “mogli biti njujorški filmovi”, ali da su male šanse za njihovu realizaciju.

“Prestar sam da bih sada menjao kulturu i jezik na kojem stvaram. Ali, ako ikada budem snimio film na engleskom, to će biti samo zato da pozovem neke od onih čarobnih glumica” – poručuje Almodovar.

Ana Popadić

Večernje Novosti

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Almodovar, Film