Stvarnost i snovi Laze Kostića – o jednoj zabranjenoj ljubavi

Bruj krušedolskih zvona

Započinjem ovaj rukopis u vreme zimno, 10. februara 2005. godine, u 11 sati i 31 minut, zasenjen svetlom koje sa okna klizi niz belinu hartije, sećanjem na jednu davnu zimu kada je vrt u Čelarevu, ispred dvorca Dunđerskih, bio pod visokim, celcem snegom, te doticaj u meni dve zime snegovite, kani da izmami reči koje sklanjah u sebe, u pretince pamćenja toliko već pretrpane podacima o porodici Dunđerskih, njenom bivanju u ovim prostorima.

Izbegavam, vidim, da moje svedočenje o Dunđerskima, uprkos prvoj nakani, počnem rečenicom koju kadikad izgovorim pred prijateljima, da sam uveren da protiv uspomene na Dunđerske radi neprestana i meni u osnovi nejasna kosmička zavera, koju ni ova knjiga, ako je i završim i ukoričim, neće, siguran sam, nimalo ni razjasniti niti je poništiti u delanju.

U mome gradu, u kojem mene sve podseća na Dunđerske, postoji Ulica Lazara Dunđerskog, na periferiji, u Vidovdanskom naselju, od pre nekoliko godina. Na tabli dobrotvora Matice srpske upisana su imena Gedeona Gece, prvog, i Gedeona drugog, unuka mu, predsednika Matice srpske u najtežim njenim vremenima. Postoji i portret Gedeona mlađeg u Svečanom salonu Matice srpske i portreti Lazara, i sinova mu Đorđa i Gedeona, u Horskoj sali Srpske pravoslavne opštine novosadske, a u danima kada ovaj zapis pretačem u kompjuterski slog, znam da postoji i portret Lenke Dunđerske, koji je slikar Sava Stojkov poklonio Matici srpskoj, jula meseca 2009. godine.

Kad je Muzej Vojvodine 1967. godine primao u svoje okrilje dvorac Dunđerskih u Čelarevu, koji je po Zakonu o nacionalizaciji 1946. godine nacionalizovan, a tim činom porodici dr Gedeona Dunđerskog sve oduzeto, kao i celokupan inventar dvorca, vraćeni su porodici samo stojeći portreti članova porodice u prirodnoj veličini, rad Paje Jovanovića; osam portreta Dunđerskih, rad Stevana Todorovića, i nekoliko ikona Bogorodice. Dva posebno lepa portreta Paje Jovanovića: Teodore Dunđerski (stoji u roza haljini, s ružom u ruci), i Sofije Dunđerski, po udaji grofice Dežefi (Dessewffy), kćerke Teodorine i Gedeonove, poznate preponašice u koju se na jednom turniru u Italiji zaljubio naš tamošnji ambasador Jovan Dučić (s njenim omiljenim konjem, belom lipicanerkom Fatimom), Teodora Dunđerski Đurić predala je 1969. godine, pred rušenje dela njihove kuće u sadašnjoj ulici novosadskoj Kralja Aleksandra broj 3, na čuvanje Galeriji Matice srpske, a portret Gedeona Dunđerskog, rađen 1916, koji je dugo godina krasio zid njenog podstanarskog stana u Beogradu, u Dositejevoj ulici broj 23, stric Teodorin Dušan, posle smrti majke mu, Teodorine bake, prodao je Narodnom muzeju u Beogradu. Objavljen je nedavno u reprezentativnom katalogu povodom Dana Univerzitetske biblioteke 2009. pod naslovom “Gedeon Dunđerski, Veliki dobrotvor Beogradskog univerziteta”, na koricama kataloga (fragmentarno, do pasa). I to je sve.

U mom dugom, upornom i nepojamnim preprekama zasutom traganju za istinom o Dunđerskima, utkana je samo želja da se ispravi istorijska nepravda naneta ovoj časnoj porodici uglednih vojvođanskih Srba i da se osvetli tajnovit i nedodirnut skoro mit o Lenki, Jeleni Dunđerskoj, najmlađoj kćeri Sofijinoj i Lazarevoj, kojoj je u slavu napisana labuđa pesma Lazara Kostića Santa Maria della Salute.

I kanim da ispričam priču o Lenki i Lazaru, o njihove četiri godine uzajamne naklonosti, a da za neku drugu knjigu, možda, ostavim sve ono što sam prikupio o delu i životu Lazara Kostića i o porodici Dunđerski. A tragao sam za podacima o Lenki, da je osvetlim kao ličnost, jer je o njoj malo napisanoga i malo dokumenata o njenom bivanju u ovim prostorima postoji. Na kraju traganja, našao sam ponešto što je bilo zatamnjeno u vremenu i čitalac će imati priliku da o Lenki sazna ponešto što nije bilo znano.

Kako je teklo Jelenino detinjstvo, kada je i gde rođena, gde se školovala, koje je jezike naučila, šta je volela da čita, kako je svirala i šta je volela da svira na glasoviru, kako je pevala i da li je ikada nastupala na koncertima, da li je slikala ili crtala, je li pisala pesme? Dakle, ta su pitanja okupirala sve ove duge godine pisca ovih redaka, jer je ubeđen da je pesme Lazareve mogla da zasluži samo izuzetna osoba, samo anđeosko biće. A Lenka je to bila.

Stoga je i pišem načinom i jezikom bliskim običnicima jer je njima ponajpre knjiga namenjena.

Posvećujem je dobroti, smernosti, otmenosti u druželjublju Teodore Dunđerske Đurić, unuke Gedeonove i praunuke Abukazemove.

Za literarne podvižnike, one koji očekuju da se lepoj slici književnosti ne naudi ovom knjigom, dodajem i ponešto novoga i ekskluzivnoga o Lenki Dunđerskoj. Knjiga je njoj u pomen i Lazaru i njoj u slavu, i stoga najviše onoga što sam prikupio o Dunđerskima, sačekaće neku novu knjigu, “a B d”, što bi rekao Lazar Kostić.

Nastavljam da zapisujem reči, krasnopisom naučenim u davnim detinjim danima nevesinjskim, u kišne dane, juna devetog 2005, kada kiša u naletima vetra zasipa okna kao da zasipa sećanje, na sedam stepeni letnjih, novosadskih. Kanim, evo, da derviški miran i spokojan u nespokoju napišem malenu knjigu o Lenki Dunđerskoj, kao dug gradu koji nestaje iz vizira sećanja na moje rane novosadske godine s početka šezdesetih, prošlog, već, veka.

I pišem rukom, kako sam to činio nekada, kako se to radilo odvajkada, jer belina hartije inicira bistrinu sećanja.

Sve što sam sakupljao ovih godina bilo je u službi nakane da se osvetli ona kao biće iz jave, a ne iz sna pesnikovog. Traganje je bilo dugo i neće prestati kao što ne prestaje bruj krušedolskih zvona iz stihova Santa Maria della Salute.

O Lenki Dunđerskoj napisana je, valjda, najlepša ljubavna pesma na srpskom jeziku. Moralo je u toj devojci biti toliko svetlosti i tame bar koliko je tamnog svetla u stihovima zavetne Lazareve poeme. A ime njeno se u pesmi i ne pominje, toliko je u njoj ima da je to, odista, nepotrebno.

Jelena je ostala samo u pesmama

U Dnevniku snova Lazara Kostića, Lenka Dunđerska se ne pojavljuje kao astralno, anđeosko biće. Ona u snove zalazi kao da je taj svet deo njene jave. I sve s njom i oko nje, svi, kao da nisu tkani od snova no stvarnosti, paralelne i sasvim moguće postojeće, u vremenu njihovih doticaja rečima, nekoj paralelnoj plohi života koja je pesnikovim očima promicala.

Razgovori s Lenkom, pa i vreo fizički dodir, u snovima pesnikovim izgledaju nerealni, kako to u snovima hoće da bude, ali sve počiva na ponečemu iz života stvarnog i svemu bi se dalo naći razjašnjenja. Lenka u snovima možda je jedina mogućnost da saznamo ponešto o njoj: kako je govorila, kakvim rečenicama, kako se osmehivala, kakav je pogled imala. Drugih svedočanstava, pouzdanih, nažalost, nema. U dve svoje pesme posvećene Lenki Dunđerskoj, pesnik se nigde detaljnije ne dotiče njenog izgleda, nijednim pamtljivim epitetom, nijednim poređenjem, kao da je kanio da se dotiče samo suštine, tog divnog fenomena da Lenka postoji u ovom i na onom svetu i da mu je Bog dao da je upozna. Pesmu Gospođici L. D. u spomenicu Lenka je čitala, rukopis je iz Krušedola stigao u njenu spomenicu, a i objavljen je za njena života, a labudovu pesmu mogla je čitati samo na onom svetu.

Nikada, verovatno, a vreme neumitno radi u prilog tome, neće biti saznato šta se desilo sa prepiskom Jelene Dunđerske sa sestrama, roditeljima, prijateljima. Naime, za višegodišnjeg izbivanja izvan porodičnog doma, ona je zacelo pisala i primala pisma ili se javljala, bar sa svojih čestih putovanja. Začuđuje i podatak da se nije pronašlo neko Lenkino pismo nekome izvan kruga porodice. Kao da je sve propalo u zemlju crnu, kako bi se reklo u ondašnjem Novom Sadu.

“Tu nema tajni, ne treba mistifikovati” – rekla mi je u dugom našem razgovoru Teodora Dunđerski Đurić, 18. oktobra 2009. godine. “Moguće je da su njena pisma, a možda i Lazareva, i ko zna šta još, sem knjiga bila u ormarima koji su izneti iz dvorca u Čelarevu prilikom nacionalizacije.”

Zacelo je u složnoj porodici Dunđerski, posle suočenja s Jeleninim iznenadnim odlaskom među anđele, uspomena na nju ostala zatomljena samo u porodičnom spomenaru. Ništa od nakita s fotografija, ogrlica, prstenja, sve je nestalo u vremenu da se ruka ničija sene njene ne dotakne. Lenka Dunđerska je pesmama Lazara Kostića i dugim zavetom ćutnje postala mit.

“Ništa u tome nema začuđujućeg”, rekla mi je Teodora Dunđerski Đurić. “Lenka je imala sestre, a sestre su imale puno ženske dece, šest devojaka, imalo se kome ostaviti sve to za čim vi tragate. Sudbina je decu razvejala po svetu.”

Jelena Dunđerski je najmlađa kći Lazara Dunđerskog i Sofije Dunđerske, rođena i preminula na svoj dvadeset šesti rođendan, na dan Svetog arhangela Mihaila. Dunđerski su imali i dve starije kćeri, Emiliju Milku i Olgu, i sinove mlađe od Jelene, Đorđa i Gedeona. Zasluge porodice Dunđerski za srpski narod su, nažalost, zaboravljene, ali o bogatstvu porodice još svedoče njihovi dvorci i kašteli rasuti po Vojvodini: Đorđev u Kulpinu, Milkin u Sokolcu, Turskom Bečeju, Olgin u Hajdučici i Gedeonov u Čelarevu. Lenka je ostala samo u pesmama.

Pokušavam, gledajući fotografije i medaljone ispisane, iscrtane njenom rukom, da zamislim Jelenu Lenku Dunđersku i uspevam katkad da je vidim, nakratko, kao u prolazu, i čini mi se kao da je poznajem. Kao da sam je sretao u nekom vremenu, u mimogredu, okrenuv se za njom kad je već prošla, diskretno, kao da se osvrćem slučajno, kao učinilo mi se da me je neko zazvao imenom. Tako sada sasvim jasno mogu da zamislim Lazara na nekoj novosadskoj ulici, jer tolike sam trenutke osame proveo stojeći preko puta kuće Dunđerskih, penjući se uz stepenište na sprat, gledajući još uvek dobro očuvane oslikane svodove nad stepeništem i anđele u svodu i anđelčiće na fasadi kuće.

Ove redove zapisujem u vreme kada će se sklopiti 111 godina od Lenkine smrti, a na sto jedanaestoj stranici knjige iz njene lične biblioteke, u desnom gornjem uglu, Lenka je grafitnom olovkom nacrtala malo izduženo, nimalo okruglo, srce. Ko zna u kojem trenutku, kakvog razmišljanja.

“Srce moje samohrano.”

I kako vidim Lazara: nonšalantno elegantan na svim sačuvanim fotografijama i slikama, od dušanovki u mladosti do šarenih kravata u poznijim godinama i šešira od mekog filca koji se ne gužva i može da se savije; vidim ga kako, odsutan, nikog ne videći i nikom ne otpozdravljajući, korača hitro nekim svojim nakanom, kako trči, skakuće, stoji na jednoj nozi, kači se o jače grane drveća, skače u vodu da prepliva Dunav, s večeri lagano korača ka gostioni gde će se sresti s prijateljima.

Do nedavno, znalo se samo za Lenkin lik zabeležen na uljanoj slici Stevana Todorovića, slikan 1887. godine, prodat beogradskom Narodnom muzeju za 50.000 dinara, 1950. godine, “nažalost, jer moralo se nastaviti sa životom uprkos smaka sveta za našu porodicu”, kako mi je pisala g. Teodora Dunđerski Đurić, i četiri fotografije sačuvane u Rukopisnom odeljenju Matice srpske u Novom Sadu. Dobrotom Teodorinom, imao sam sreću da vidim i tri fotografije na kojima je Lenka zabeležena kao devojčica.

I pre dva zapisa Lazareva o Lenki, a pre njegova Snevnika, navodim kako su Lenku opisali pisci i publicisti koji su se doticali što njenog života, što pesme koje bez nje ne bi bilo.

Portret koji je od Uroša Predića poručio Lazar Kostić po Lenkinoj smrti, ne zna se da li je naslikan ni da li je sačuvan. U uredno vođenom spisku slika koje je naslikao za života, Uroš Predić nije naveo da je naslikao i Lenku.

Na slici u kaštelu Sokolac, mada je sličnost jasna i lako će zbuniti istraživače, nije Lenka nego jedna od Milkinih kćeri, Marija, u porodici su je zvali Duca, očito nalik na svoju tetku, ali ona je crnka i, što reče Teodora Dunđerski u aprilskom razgovoru iz 2009, “korpulentna, a Lenka, odnosno Jelena, bila je filigran”.

Nesuđena crnogorska kneginja

U najlepšem, po mom mišljenju, eseju o Lenki Dunđerskoj, Mladen Leskovac je u knjizi Laza Kostić, ogledi i članci, a i u drugim knjigama, između ostalog, napisao:

“Da je kojim slučajem danas još živa – što ne bi bilo sasvim nemoguće – Jelena Lenka Dunđerska, koja je nadahnula Lazu Kostića da napiše dve divne pesme, znamenite u srpskoj književnosti, bila bi danas starica u devedesetoj godini. Nje, međutim, već davno nema, pošto je umrla u svojoj dvadeset petoj godini, iznenada, posle kratkog bolovanja, 8. novembra 1895. godine, od tifusne groznice, u Beču. Danas, bezmalo šezdeset pet godina posle njene smrti, teško je o toj čudnoj i lepoj devojci – ipak, ne lepotici – dati bilo kakvih presudno novih podataka: od onih koji su je znali intimno a ne samo na rastojanju, jedva da ima ikoga živog. U porodici Dunđerski pamti se o njoj danas još ovoliko. Njena nagla i tragična smrt duboko i zadugo potresla je sve u kući u kojoj je ona bila mezimica i ljubimica.

“Dobila je vrlo lepo obrazovanje, svršivši prvo ženski licej tzv. Engleskih gospođica u Budimpešti, a potom je bila u jednom višem vaspitnom zavodu u Beču. Znala je dobro nemački, francuski i mađarski; mnogo je čitala; svirala u klavir (muzicirala je sa svojom prijateljicom pok. Vidom Vulko – Varađanin) i lepo pevala; odlazila rado na koncerte, u pozorište i na zabave (srpske); mnogo putovala (Pariz, Beč, Pešta, Karlsbad); sportovala (odlična jahačica, kučiranje). Svi koji su je znali ili slušali o njoj jednodušno govore kako je bila plavih očiju, visoka i elegantna, lepa i dobra srca, umiljata i prema svima predusretljiva. Stara sobarica u porodici Dunđerski, 94-godišnja Veronika Molnar, Mađarica, koja je Lenku znala onako kako sobarica može znati svoju gospodaricu (reč je o davnoprošlim vremenima) i živo je se seća još i danas, kazuje o njoj da je sva posluga u kući Lenku izuzetno i neobično volela, jer nije bila ni najmanje gorda, no uvek prirodna, uviđavna i darežljiva, i da nikada nije propuštala da siromašne i potrebite pomogne široko i nagradi bogato.

Pisci koji su, pišući o Lazi Kostiću, spominjali i Lenku Dunđersku govore takođe o njenoj lepoti… Isidora Sekulić mi je jednom pričala kako je, kao učenica, videla Lenku Dunđersku u Novom Sadu, i kako je ova zamalo nije pregazila: Isidora je baš prolazila pored kuće Dunđerskih kada kroz širom otvorenu kapiju protutnjaše iznenada kočije sa dva besna ždrepca: ostrag, sam i u paradnoj uniformi, prekrštenih ruku, sedeo je kočijaš, a na boku, po sportskoj reguli, visoko dignutih i zategnutih dizgina, po ženski, uspravna i tvrda, Lenka Dunđerska.

Posmrtna lista Lenke Dunđerske ima svoju intimnu i potresnu istoriju: ona je nađena među posmrtnim hartijama Laze Kostića, a ja sam je dobio od pesnikova prijatelja iz njegovih somborskih dana, pok. dr Radivoja Simonovića. Posmrtna lista Lenkina Lazi Kostiću nije bila upućena poštom, i nesavijena je (takođe, neadresovana); on ju je očevidno čuvao kako se čuvaju samo najprisnije stvari, i kazivala mu je više no što mi danas možemo iz nje iščitati. Taj dokumenat tako treba i gledati.”

U svom najtemeljnijem tekstu o Lazaru Kostiću, Svedočanstva o Lazi Kostiću, Milan Kašanin, pod naslovom Porodica Dunđerskih, o Lenki piše:

“Kći Lazara Dunđerskog Lenka (1870-1895) bila je poslednja i, valjda i stoga, najveća ljubav Laze Kostića. Ni Jelena Kirković, glumica Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, koju je zavoleo kad mu je bilo dvadeset godina, a koja je ubrzo umrla, ni Pavla Stanković, ni Ljubica Medaković, koje su se udale za drugog, nisu utisnule takav žig u poeziju i u život Laze Kostića kao Lenka Dunđerski; iz te ljubavi su nastali njegova Santa Maria della Salute i njegov dnevnik snova.

“Lenku Dunđersku je Kostić upoznao leti 1891, kad se vratio s Cetinja; u pismu iz Beča, 25. aprila 1891, on saopštava prijatelju Jovanu Boškoviću da se misli nastaniti u Beogradu ili Parizu, a dotle, preko leta, da se skloni kod Dunđerskih u Čeb. Da je on toga leta poznao Lenku, potvrđuje i njegova pesma U spomenicu gospođici L. D., koja je datirana 1892. godine. U svome dnevniku, u zabelešci od 11. oktobra 1903, on izričito navodi da je mesece jul i avgust proveo u Čebu.

“Iz pesme Kostićeve Santa Maria della Salute i njegovog dnevnika izlazi da mu je Lenka ne samo uzvraćala ljubav, nego i da je od njega zavisilo da li će se ona udati za njega. O njenim osećanjima se ne zna ništa. Pouzdano je da se njih dvoje nisu mogli često viđati, ni biti duže zajedno: od njihovog poznanstva do njene smrti, on je, s kraćim intervalima, proveo sve vreme u manastiru Krušedolu, baveći se prevođenjem i nešto pisanjem. Po napuštanju manastira, oženio se Somborkinjom Julom Palanačkom, najviše zahvaljujući posredovanju Lenkinog oca, koji ga je i venčao.

“Verovatno Dunđerski ne bi dali svoju ćerku za Lazu Kostića, ne samo stoga što je bio bez položaja i prihoda, nego i trideset godina stariji od nje. Oni su pomišljali, govori se, da Lenku udadu za crnogorskog kneza Mirka, koji se u međuvremenu oženio Natalijom Konstantinović, a uziman je u obzir i brat kneginje Milene, Milutin Vuković; Lenka je, misli se, želela da pođe za Stevu Adamovića, novosadskog advokata i potonjeg velikog župana, protivu čega su bili njeni, jer je bio dve godine mlađi od nje; oni nisu bili ni za to da ona pođe za barona Aleksandra Rajačića, koga im je hvalio novosadski protojerej Milan Ćirić. Kakve bile da bile, sve kombinacije je presekla smrt Lenkina 1895. u njenoj dvadeset petoj godini. Bilo je sudbinske koincidencije u faktu da se Kostić venčao sa Julom 22. septembra, a posle nepuna dva meseca, 9. novembra, da umre Lenka!” 

Spomen posut zlatnim prahom

U leto jula na avgust 1891. godine, kada je, posle sedmogodišnjeg izbivanja na Cetinju, u službi Nikole, crnogorskog knjaza, Lazar Kostić u Čebu video, odraslu već, Lenku Dunđersku, po svim zapisima i pouzdanim dokumentima razlika u godinama između njih bila je dvadeset i devet godina. I Lazar Kostić je ostavio u svojim pismima podatak da je Lenka umrla u svojoj dvadeset i petoj godini, 8. 11. 1895, “licem na Aranđela Mihaila, svoj rođendan”. Po novom kalendaru, crkvenom, Sabor Svetog arhangela Mihaila – Aranđelovdan, pada dvadeset i prvog novembra. I na obe posmrtne parte porodice Dunđerski, i na svim nekrolozima koje sam imao prilike da iščitam, tako piše. Ni u čemu, na šta sam u traganju za Lenkom nailazio, ne bi nekog pouzdanijeg znaka da, možda, i nije tako i da razlika u godinama nije bila tolika.

Zašto uopšte dovodim u pitanje godine Lenkine kada i sam za to nemam nikakvoga razloga, posebno što u svim istraživanjima pokušavam da na njenu svetu senu dodam, ako mogu, još malo zlaćana praha. Stoga, samo, što su me zbunjivali neki podaci na koje sam nailazio u traganjima, kao, na primer, crtica (-) umesto godine rođenja u knjizi Srpski nekrolozi, uostalom s nepotpunom listom objavljenih nekrologa; podatak na koji sam našao u tekstovima Svetislava Stefanovića o pričama u čaršiji novosadskoj po Lenkinoj smrti, od kojih jedna, po svemu sudeći, unatoč tvrdnjama Živka Markovića, nema osnova, o međusobnoj naklonosti između Lenke i Stevana Adamovića, sina Šandorovog, omiljenog u gradu, a zvanog Lepi Steva.

Mladi peštanski doktor je bio Lenkin vršnjak, a tobože su se roditelji, u obe porodice, protivili njihovoj vezi jer je Lenka bila starija od Stevana. Da to nema uticaja na Dunđerske, lako će posvedočiti podatak da je Sofija bila dve godine starija od Lazara Dunđerskog, pa se taj podatak nije krio, a i zašto bi. Ako nisu krili Sofijine godine, zašto bi Dunđerski krili Lenkine godine, kada godina ili dve ne znače ništa u zlatnoj i naočitoj njenoj mladosti. Te godine 1879, kada je Jelena Dunđerska upisana u Višu devojačku školu, njena majka je bila veliki donator na Svetosavskoj priredbi, što će reći da se Dunđerskima godinica mogla progledati kroz prste, jer je Lenka oduvek bila starija od svojih zbiljskih godina.

Pisac ovih redaka nikada i nigde u Dunđerskih nije naišao ni na primisao da postoji razlog za “Lenkino podmlađivanje”, jer je grad bio malen i sve se znalo, posebno o bogatima, ali tekstovi koji kane da osvetle ličnost o kojoj je malo dokumentarnog potporenja ostalo, a pesme su snohvatica, valja da se i dilema, naznačenih u zapisima i svedočenjima drugih autora, bližih vremenu u kome je ličnost koja se osvetljava živela, bar, dotaknu.

Malo se zna o Lenkinom predškolovanju u Novom Sadu i Sentomašu, a i školovanju u Pešti i Beču. Ono što sam mogao saznati po dokumentima u Sečenjijevoj biblioteci u Budimpešti jeste da je škola ili Licej za engleske gospođice bila elitna u svakom pogledu, da su devojčice, sem mađarskog, učile nemački, francuski i engleski jezik, te je tako moguće da je Lenka znala sva četiri ova jezika.

Po jedinoj sačuvanoj, zasad, knjizi iz Lenkine lične biblioteke, obeleženoj sa NO 6, objavljenoj u Pragu 1882. godine, na nemačkom jeziku, koju sam, kao najveću relikviju, imao u rukama i pažljivo prelistavao stranice da ne pobrišem trag Lenkin na njima, a u kojoj je, srećom, sačuvano nekoliko Lenkinih potpisa, parče njenog rukopisa koji je do otkrivanja njene pesme u Spomenici Vide Vukićevića, a potom i Spomenici Branke Kedrovićeve, bio jedini dokaz o njenom krasnopisu, dakle, knjizi popularne istorije, najvećma po pasusima koje je Lenka podvlačila, može se videti šta ju je u istoriji interesovalo, koja je imena izdvajala, a kako je drvenim bojicama i pokatkad i blagim tušem obojadisala deo gravura u knjizi, govori i o njenom izuzetnom osećaju za sklad boja.

Kad je knjiga štampana, Lenka je imala dvanaest godina, što ne znači da ju je čitala i prelistavala baš te godine. Biće, po svemu, da je to bilo kasnije neku godinu, verovatno u njenim petnaestim ili šesnaestim, jer lep, devojački rukopis na to ukazuje.

Ima jedna veoma tačna rečenica, surova u svojoj ogoljenosti, u knjizi Ljubiše Nikolina Stalež Dunđerskih (Budućnost, Novi Sad, 1996) koja ne donosi ničega novoga o Lenki, jer se o njoj tobože sve zna, jer, u stvari, o Lenki se jako malo zna. Jedan moj prijatelj, vrlo pouzdan tragač i poznavalac istorijata porodice Dunđerski, godinama je tragao, bezuspešno, za bolničkom “otpusnom umrlicom” Lenkinom po bečkim sanatorijumima, a Lenka je umrla u svojoj sobi, u bečkom hotelu “Bristol” i kada ju je smrt zatekla, majka njena je bila pored nje. “Nije se mučila”, rekla mi je jednom Teodora Dunđerska Đurić, tiho, kao da mi je, a bilo je takvih situacija više u našim dugim razgovorima, čitala misli.

Lenka nije otišla u Beč da se leči, nešto malo pre odlaska viđena je na jednoj dobrotvornoj priredbi u Novom Sadu, i bolest ju je skolila tamo. Dakako, neočekivano i svakako jačeg intenziteta nego što je u prvi mah izgledalo. 

Žar tragične ljubavi

Najsnažniji i najopsežniji nekrolog Lenki objavljen je u novosadskom “Braniku”, broj 132 (11(23) novembra 1895) na trećoj strani. Prepisao sam ga u Naučnoj Matičinoj čitaonici rukom, kao i druge nekrologe i tekstove iz onog vremena, i prenosim ga, zbog bitnih detalja, u celosti:

“Našeg prijatelja, poznatog veleposednika g. Lazara Dunđerskog zadesila je velika nesreća. Njegova najmlađa još neudata kći Lenka, u cvetu svoje mladosti, preminula je u Beču posle kratkog bolovanja. Laza Dunđerski obratio je osobitu pažnju na vaspitanje svoje dece, te mu je kći Lenka pored svoje prirodne darovitosti osobito izobraženije zadobila. Bila je načitana, govorila je tečno i francuski i engleski, bila je vešta u muzici, a imala je osobito lep glas koji je bio ujedno i školovan. Svi oni, koji su posećivali gostoljubivu kuću Laze Dunđerskog, sećaće se onoga uživanja, kad je pok. Lenka sedela za glasovirom te uz glasovir svojim umilnim glasom lepe srpske pesme pevala.”

“Pok. Lenka bila je izvanredno lepa pojava ženska, visokog, lepog stasa imala je potpuno forme ženske krasote, pa i u ponašanju sve ono što plemenitost žensku sačinjava.

“Bila je vanredno dobra Srpkinja a kako je bila zadahnuta ljubavlju prema narodu, iz koga je ponikla, tome je najbolji dokaz ono oduševljenje, kojim se razabirala za naše javne stvari. Osobito je volela naše narodno pozorište čiji je rad živo pratila. Tako je i ove godine o Uskrsu poklonila nar. pozorištu svoje bogato crnogorsko odelo za prvu predstavu ‘Balkanske carice’ u Novome Sadu.”

“Sudelovala je, i to s golemim uspehom, i na našim javnim zabavama. A gde god je mogla činila je dobra i milostinje. Šta više, kada su se u Novome Sadu hteli da kupe prilozi za dom sirotne i napuštene dece u Beogradu, mlada se pokojnica stavila na čelo tome plemenitom pokretu, pa je sama zaišla i skupila bogate priloge. Kako je pok. Lenka jedina još ostala do sada mlada neudata, to su roditelji nad njom lebdili i teško se mogli odlučiti da je udaju.

Još pre dve nedelje bila je na jednoj zabavi u Novom Sadu a zatim sa materom ode u Beč, da se za kratko vreme provede, a zatim da se opet u Novi Sad vrati. No u Beču na nesreću zadobije tifus i za nekoliko dana pri svemu tom, što su je prvi profesori bečki lečili – postade žrtvom tifusa. Od velikog udara, koji je time pretrpeo, naš prijatelj Lazar Dunđerski teško je da će se moći ikada zajedno sa svojom suprugom oporaviti.”

“Žalosna vest o smrti Lenke Dunđerske rasprostre se munjevito po Novom Sadu, i jedva se toj vesti moglo verovati, jer je pok. Lenka bila zdrava i jedra te se nije moglo verovati da tako zdrava devojka može za tako kratko vreme umreti.”

“Kao što doznajemo, telo pokojničino preneseno je danas iz Beča (u Beču opojano u tamošnjoj pravoslavnoj crkvi, op. P. Z.) i sahraniće se sutra u 11. sahati pre podne u porodičnoj kapeli u Sentomašu.”

“Neka je našem prijatelju Lazaru Dunđerskom i njegovoj supruzi uteha u drugoj njihovoj čestitoj deci i neka budu uvereni da svi prijatelji njihovi duboko učestvuju u njihovoj golemoj tuzi. Lepoj i dobroj Lenci neka je pokoj duši!”

Ispod nekrologa Lenki u “Braniku” stoji kratka vest: “Danas ujutro pao je prvi sneg ove zime, ali se brzo otopio, jer su se pred podne oblaci sasvim razišli””

Znam da je i ovo malo svetla koje sam na njen sveti lik usmerio, premalo da bih je video i sam, izvan Lazarevog sna. A Dnevnik njegov i dve velike pesme našeg jezika posvećene Jeleni Dunđerskoj jedini su predeo u kojem uspomena na nju počiva. I tamo će uvek biti shodno njenom nedosanjanom snu o lepoti.

U eseju Dnevnik Laze Kostića, u knjizi Sudbine i ljudi, Milan Kašanin piše:

“Ko je ličnost o kojoj govori Kostić u dnevniku, zna se. To je devojka kojoj je posvetio stihove U spomenicu L. D. (treba Gospođici L. D. u spomenicu, op. P. Z.) i koja ga je nadahnula da napiše Santa Maria della Salute: Lenka Dunđerska.

“Ispričati legendu o ljubavi Laze Kostića ka Lenki Dunđerskoj prevazilazilo bi okvir običnog komentara. Ona je toliko presudna u životu pesnikovu i tako važna po istoriju naže književnosti, da bi joj trebalo posvetiti celu studiju. Ovde se mogu navesti samo dve-tri činjenice koje su u vezi sa dnevnikom.

“Ne samo po rečima pesnikovim, nego i po fotografijama, portretu i crtežima, Lenka Dunđerska je bila devojka izvanredne lepote.

Otac joj je bio najimućniji Srbin u Vojvodini (Kostić je voleo imućan svet) i Lenka je dobila visoko vaspitanje. Pesnik ju je upoznao u leto 1891, kad mu je bilo pedeset godina, a njoj dvadest i jedna. Koliko ju je zavoleo, vidi se iz dnevnika i pesama. Da li je i ona volela njega, ne vidi se. Čini se da je njena ljubav prema njemu bila više njegova želja nego stvarnost.”

Da li je Lenka volela Lazara, pitao sam jednom gospođu Teodoru. “Jeste, svim žarom tragične, zabranjene ljubavi”, napisala mi je, između ostalog, u odgovoru.

Ova lirska studija Lenki u spomen i kani da osvetli boju naklonosti Lenke Dunđerske prema Lazi Kostiću, mada to nije najvažnije. Važnije je, čini mi se, dati što više podataka o Lenki jer velika pesma, zna se, ne može bez velike inspiracije.

Iz svega što sam dokonao, očito je da je Lenka Dunđerska bila uvek pod strogom kontrolom porodice. Nigde se nije pojavljivala sama, uvek u društvu sestara ili prijateljica, ili svog vernog kočijaša koji ju je odvodio na izlete izvan grada, gde je mogla jahati i juriti sa lakim kočijama. I kada je išla na kupanje, kočijaš je uvek sedeo ili stajao negde u blizini. Priča da je volela da se kupa, amazonski, na takozvanom vojničkom kupalištu, izmišljena je od zavidljivaca. Njene jedine slobodne šetnje bile su u negovanom parku u Čebu, gde je najčešće i razgovarala s Lazom Kostićem, kome šetnje, mada ne tako lagane, nikada nije bilo dosta. Samo u snu pesnikovom mogla je Lenka da pobegne s nekim u kupališnu kućicu koju su Dunđerski, kao i drugi ugledniji građani, imali na novosadskom kupalištu.

Lepota platonske naklonosti

U vreme kada se Lazar Kostić nastanio u Crnoj Gori, u malenoj sobi cetinjske gostionice “Lokanda”, zapravo u vreme odlaska njegovog na Cetinje 1884. godine, Lenka je imala četrnaest godina. Mada je navraćao u Vojvodinu, a to zacelo nije moglo proći bez posete Dunđerskima, sasvim je moguće da Lenku ni u Novom Sadu ni u Čelarevu nije sreo i da ju je prvi put video u Čebu avgusta 1891. godine, ili nije zapažao devojčicu koja promine odajama dvorca u Čebu ili stazama parka oko Kaštela. Godina u kojoj ju je video biće da je ta kobna 1891, a opet jednog junskog dana biće da ju je i gledao u Krušedolu, jer dan Svete Angeline padao je 12. avgusta po novom kalendaru, a on o njoj piše Tesli juna meseca. Kako je Jelena rođena 21. 11. 1870, nije tada bila napunila dvadeset četvrtu godinu.

Za te četiri godine zasigurno su imali prilike da više puta razgovaraju, izlaze zajedno u pozorište, na koncerte, na besede, razgovaraju o svemu što ih je moglo okupirati. Bilo je i rođendana sestara i braće, Božića i Uskrsa, Đurđevdana, krsne slave Dunđerskih, godišnjica porodičnih, novih godina. Poslovi su počesto Kostića prizivali u Novi Sad (a tamo mu je adresa bila dom Dunđerskih), a kakav je bio hodač, mogao je i peške potegnuti do grada, jer nije Krušedol preko sveta…

Lazar upoznaje devojku samouverenu, druželjubivu, sažaljivu na svako siromaštvo i nevolju, koja govori tečno nekoliko jezika, prelepo peva i svira na glasoviru, s kojom može da razgovara i na francuskom, nemačkom i mađarskom jeziku o večnim filozofskim temama koje sada može da proverava s generacijom čiste mladosti i vrle načitanosti. Lenka je bila srdačna i samosvojna, svesna svoje lepote i posebnosti, svoje umnosti i nadarenosti. Imala je lepog likovnog dara, i taj osećaj za sklad boja imao sam prilike da spoznam februara 2002. godine. U mojim ranim napisima o Lenki Dunđerskoj naslućivao sam da ima dara za poeziju, a njene stihove otkrio sam i predstavio javnosti mnogo godina kasnije. Možda se pojavi iz tmine skrajnutog zlatnog vremena lepoživlja u Vojvodini još neka Lenkina pesma, osim dve koje sam imao sreću da vidim.

Zasigurno je Jelena Dunđerska bila opterećena očekivanjem i iščekivanjem roditelja i starijih sestara da pristane na udaju, a njoj se, očito, udavalo nije. Stoga je u jednom razgovoru Lazaru Kostiću i rekla da ako bi se udavala, mogla bi da se uda za nekoga ko je kao on.

Šta je mogla značiti odrednica: neko kao vi, da li je u tome bila i poruka da budući mladoženja, njen izabranik, bude ličnost takvog formata, pesnik i filozof, različit od drugih posvema, stariji od nje, koga je život naučio odabiru, neko tkan od zasebite duhovnosti, muzikalan, jedinstven, nikom nalik do li svojoj posebnosti. Jer Jelena nije rekla vi nego neko kao vi. Moguće da je znala njegov strah od moguće ljubavi, jer za sve te cetinjske godine, sem platonske naklonosti ka kneginjici Milici, nikakve milosnice ne bi u njegovu životu. Kako li se tek uplašio kada je od pogleda Lenkinog, koji je “uhvatio” a da ona to nije znala, a koji mu je sve rekao, pobegao.

Od znalaca Kostićevih novosadskih godina pokušao sam da saznam kakav je stvarno bio Lenkin odnos prema Lazaru i naišao sam na trag kako je Lenka s prozora svoje sobe u kući Dunđerskih, u Gospodskoj ulici, posmatrala sa drugaricama kako Lazar dolazi u hotel njenog oca “Kraljicu Jelisavetu”, sve pocupkujući, hodajući kao da je na cirkuskoj žici razapetoj samo u njegovoj mašti, mašući rukom u kojoj je nosio zgužvan meki Stivensonov šešir, i da je u tome gledanju sa osmejcima bilo neke njene dečje igre. Pričalo se još u Novom Sadu da je majka Jelenina Sofija bila protivna njenim češćim viđanjima s Lazarom jer joj on, tobože, puni glavu kosmičkim besmislicama, a ona i nije toliko filozofski naobrazovana da bi mu bila sagovornik na teme tako daleke majčinoj pomisli o tome šta njena kći treba da čita i šta da radi pred neminovnu udaju, jer se proscima nisu mogla zanavek zatvoriti vrata doma Dunđerskih. Sretanja i duge šetnje po vrtu u Čebu samo su odvlačili Jelenu od onih koji bi želeli da je upoznaju, razgovaraju s njom, budu neko vreme bar u njenom okružju.

Lenkin život od 1891. do 1895. godine teško je rekonstruisati. Za dugih leta išla je na kupalište novosadsko, uvek u pratnji svog vernog kočijaša, ili sestara pre njihove udaje. Priče da se kupala na vojničkom kupalištu proizvod su gradskih izmišljanata onoga vremena, zavidnih dama i damica, isto kao i da je bila amazonka, slobodnijeg ponašanja. Volela je da jaše konje i bila je odlična jahačica i prvakinja u kučiranju, vožnji lakih kočija. Otuda i priča staronovosadska da je jednom na imanju Bogdana Dunđerskog pala s konja, pa se povreda mnogo vremena kasnije prozlila i da je od toga i preminula. 

Upravo je onih pet godina, od sretanja Lenke i Lazara, do njene iznenadne smrti, bilo i najviše potencijalnih ženika, interesenata za njenu ruku, iz redova aristokratskih mađarskih, srpskih, rumunskih, crnogorskih, ruskih porodica, a i iz redova novosadskih bogatuna. I posrednici su bili uglednici, kao prijatelj kuće Mihailo Polit Desančić, koji se zalagao za mladog barona Rajačića. Spominjali su se, ne bez razloga, a pominjao sam već neke od njih, kao mogući Lenkini izabranici drugi sin crnogorskog knjaza Nikole Mirko, bogati veleposednik iz Pančeva Jagodić, sinovi Etvešovih iz Ugarske i Močonjijevih iz Rumunije, neki lepi ruski grof iz Sevastopolja; njen vršnjak, briljantni jurista, sin Šandora Adamovića, Stevan, zvan u gradu Lepi Steva. I još je Lazar Kostić s leta 1895. godine pridodao tom spisku “čelebija” i Nikolu Teslu. Sve u jednoj želji, čini mi se, da obraduje Lenku mogućom odistinskom ljubavlju.

Jelena je živela u dnevniku snova

Nekoliko meseci pred svoju smrt, dr Simonović je deo Kostićeve zaostavštine dao svome i mome prijatelju istoričaru i penzionisanom profesoru Beogradskog univerziteta dr Dušanu Popoviću”, piše u Predgovoru svoga eseja Svedočanstva o Lazi Kostiću, propraćenog značajnom ikonografijom, Milan Kašanin, napominjući da “ikonografski dokumenti katkad više no izdavačeve propratne reči tumače tekstove i njihove pisce.

“Najznačajniji rukopis u Kostićevoj zaostavštini svakako je njegov dnevnik snova; dr Simonović nije uništio taj rukopis, ili ne bar sav. Nazivam ga dnevnikom, ne samo stoga što su zabeleške datirane nego što ih i sam Kostić tako zove u svojoj zabelešci o Duhovima 1904.

“Dnevnik snova Kostićevih koji je dosad bio u mene sastoji se od 17 listova. Izuzevši listove 11. i 12, koji su spojeni i sastoje se od špartane hartije formata 22,5 x 14,5, i izuzevši list 10, koji ima oblik pisma veličine 17,5 x 13,5, svi ostali listovi imaju format 0,29 x 0,20. Oni nisu uobičajena hartija za pisanje, nego prazne stranice istrgnute iz primerka Kostićeve knjige o Zmaju, koju je s posvetom poklonio Mariji Palanačkoj, tetki svoje žene Jule. Sve beleške su pisane mastilom, sem koncepta za belešku od utorka 1904, koja je zapisana olovkom na hartiji formata 0,17 x 0,11,5. Sve su pisane na francuskom, izuzev lista 10. i 14, gde su zapisane na srpskom.”

U knjizi Petra Milosavljevića Triptih o Lazi Kostiću, objavljena je, biće potpuna, verzija Dnevnika, s piščevom napomenom: “Dnevnik Laze Kostića preveo je sa autografa Milan Kašanin i objavio u decembarskom broju Književnosti 1955. god. Samo dva odlomka dnevnika iz 1906. godine objavio je Mladen Leskovac u tekstu Lenka Dunđerska, a preveo ih Miodrag Radović u knjizi Mira Vuksanovića Laza Kostić u Somboru, Sombor 1980.

“Naknadno je Radivoj Stokanov pronašao još jedan Kostićev zapis od 4/8 1905. koji organski pripada Dnevniku i objavio ga, u prevodu Milorada Arsenijevića, u Zborniku MS za književnost i jezik, 1982. knj. 30, sv. 3. Ovde se i taj zapis objavljuje tamo gde mu je prirodno mesto.”

Da li je prvi deo dnevnika postojao i kada se Lenka Dunđerska preselila u snove Lazara Kostića, ne zna se. Pretpostavlja se da jeste, jer je početak dnevnika obeležen rimskim 1903 II. Da li taj deo pripada onim papirima koje je dr Simonović uništio u plamenu bojeći se da su kompromitantni za njegovog prijatelja ili potpuno nevažni za njegovo literarno delo, ne zna se i, bojim se, nikada se neće ni saznati. Ali u ovome delu koje je, srećom, sačuvano, počela je ponovo da živi punim intenzitetom Lenka Dunđerska, a snoviđenja su, ipak, bila osnovna potka za monumentalnu literarnu građevinu Santa Maria della Salute.

Lenka je Lazaru počela da dolazi u snove ranije, to svedoči jedna napomena u zapisu o snu (ponedeljak 30. i utorak 31. maja) iz 1904. godine:

“Bilo je to 1896, pre moje apokalipse, pre škripanja poda od Njenih koraka, u sobi u parteru, u kojoj je sad moj berberin, prvi znak kojim mi je navestila svoje postojanje na ovom svetu, i što je dopustila da to i moja žena čuje, da ne bi moglo biti nikakve sumnje u to. – Elem, jednog jutra, nešto malo pre tog velikog otkrovenja, Ona mi se javila u snu kao opraštajući se sa mnom na železničkoj stanici u Novom Sadu. Posle kratke ljubavne izjave, mi se strasno zagrlismo i – ja se probudim. Moj petlić se digao kao da mi je 20 godina. Setim se onda da Ona nikad, dok je bila živa, nije takav utisak proizvela na toga skota, mada sam je, više puta, pritiskao na grudi, ali samo kad bismo igrali. Sigurno zato što sam je isto toliko poštovao koliko sam je voleo. A sada! Kako je to tužno! Najstrašnija astralna tragedija spola!” (U originalnom obliku ovoga zapisa reč astralna je zapisana kasnije, ne postoji u konceptu pisanom na zasebnom listiću olovkom.)

Ako je to bilo početkom 1896. godine, koji mesec po Lenkinoj smrti, to je zacelo postojao i raniji Snevnik, mada se Lazar Kostić, napominjući kada mu se prvi, pa drugi put Lenka pojavila u snovima, ne pominje da je to već zabeležio. Ličilo bi na njegov metod beleženja da kaže: kao što sam opisao u snu od tad i tad, da nam da do znanja da je takvih snova još bilo. Ali i ova smernica je dovoljna da se može sasvim verovati da je u njegove snove, kako reče, Lenka počela da dolazi odmah po svome odlasku međ zvezde i da je u snovima njegovim živela sve do njegove smrti i pridruženja joj u vrtovima rajskim.

U prvom i drugom objavljivanju Snevnika snova (“Književnost” i “Zbornik SANU”) postoji ovaj prepis sna i na njegovu malenu lascivnost ne odnose se Kašaninove rečenice da je pri prevođenju izostavio dve-tri scene. One se zbog svoje jezive brutalnosti ne bi mogle ni štampati u književnom časopisu. Njih bi i pisac smeo saopštiti samo lekaru ili, da je živeo u srednjem veku, svome duhovniku. Kostić je zato svoj dnevnik valjda i pisao da se nekom ispovedi i, nemajući kome, ispovedao se hartiji. Izostavljena mesta obeležena su znakom prekida.

Izostavljena mesta našao sam u poslednjem zapisanom snu u Dnevniku snova od 22. oktobra 1909. godine. Prvo je: “”Ja prilazim k Njoj, uzimam je za ruku, pa oko pasa””, a drugo je pred sam kraj zapisa: “Čim se probudih, začuh gde lekari daju injekciju mojoj ženi na samrti”. U pominjanom Zborniku SANU Kašanin je objavio i francusku verziju, dakle original, i tu je prvo izostavljeno mesto, ako je to celo izostavljanje, ostalo: “et comme en me laissant faire”. U prvom izostavljanju pretpostavljam da je Kašaninu zasmetala preerotičnost teksta, a u drugom ne mogu ni da slutim šta je zapisao posle one turobne očajničke rečenice. 

Fantazmagoričnost dnevnika, skokovitost slika i dešavanja, ubrzano zapisivanje po buđenju, s komentarom iz prve ruke, verovanje da je san stvarnost, opipljiva i vrela od realnosti, očekivanje sna i čuđenje zašto se Lenka ne pojavljuje svakodnevno, oslanjanje snova na zbiljska dešavanja iz susreta Lenke i Lazara, transponovanje želja u stvarnosno, drugo lice sna; sve to upućuje na ocenu da je Snevnik važan dokument ali ne toliko značajan kao književna tvorevina.

Preobražaj u pesnikovoj duši

U predgovoru svoga eseja Svedočanstva o Lazi Kostiću Kašanin je još zapisao:

“Listovi Dnevnika Kostićevog dobro su očuvani; nijedan nije pocepan, ni zamrljan. Jedino što je njihov dugogodišnji čuvar dr Radivoje Simonović podvlačio crvenom olovkom pojedine rečenice. Ja te crvene linije nisam pokušavao da otklonim, plašeći se da ne oštetim Kostićev rukopis. Ako je potrebno, neka to učini vično lice. Rukopis dnevnika Kostićevog jedva je čitljiv, i ja sam imao velikih muka da ga pročitam. Nadam se da sam uspeo, i da će se u mome čitanju jedva naći koja greška.”

U napisu Dnevnik Laze Kostića zapisao je i: “

da li je u rukopisu očuvan ceo dnevnik ili samo deo njegov? Na prvom listu, pored godine 1903, stoji rimsko II, iz čega bi se dalo zaključiti da je pesnik vodio dnevnik i pre toga datuma. U prilog takve pretpostavke govori i to što prva očuvana zabeleška nema ni objašnjenja ni uvoda. Usto, kao što sam pesnik kaže, ličnost o kojoj on govori počela mu se javljati u snu i dolaziti mu sa onog sveta već 1896. Bilo bi, dakle, prirodno da on počne voditi svoje zabeleške već tada ili ubrzo potom. Ne zna se da li su ti raniji listovi očuvani, ako ih je bilo”.

U eseju “O preobražajima ‘večno ženskog’ u duši Laze Kostića i njegovoj pesmi Santa Maria della Salute” (“Darovi naših rođaka”, Prosveta, Beograd, 1984), Vladeta Jerotić o Lazinom Dnevniku, između ostalog, piše:

“Hteli bismo da postavimo još jedno pitanje i da načnemo još jedan problem. U kojoj je meri zapravo Laza Kostić bio samo veliki umetnik, a u kojoj duševno oboleli čovek, ili kako su se oba ova stanja mešala i razdvajala?

“Mnogo je mesta u Lazinom Dnevniku za koja ne znamo tačno da li ih treba protumačiti kao već izvršen prelaz od ‘abnormalnosti normalnog’, uz to još pesničke ‘abnormalnosti’, prema sigurno ‘ludom, dakle nesumnjivo psihotičnom stanju, ili ova mesta, a ona se skoro sva odnose na umrlu Lenku Dunđerski, treba tumačiti kao više ili manje uspešan pokušaj talentovanog pisca da preko Dnevnika spase sebe od ‘ludila’, odnosno psihoze. Ono što ni u kom slučaju ne možemo prihvatiti to je pretpostavka da je Laza, na neki način, sam sa sobom koketirao u svome Dnevniku, literarno se praznio i tako postepeno, u vidu pripremnih skica, stvarao sebi materijal za kasnija dela.”

Bez obzira na Lazina tumačenja Lenkinih pojava u snu, za koja smo već rekli da su katkad ili gotovo uvek neobična, jer ih objašnjava apsolutnom sigurnošću, kao dolaženja, odnosno posećivanja umrle Lenke u bukvalnom smislu reči iz sveta ‘s one strane’, činjenica da postoje ovi snovi, koji su se u kraćim ili, češće, dužim pauzama, javljali Lazi noću, u toku spavanja, govori sama za sebe ne samo protiv postojanja psihoze (kod kojih skoro po pravilu nema snova ili su oni sasvim drugačijeg tipa), već ukazuje na mogućnost da su ovi snovi upravo štitili Lazu od psihoze posle snažnog potresa koji je doživeo u trenutku kada je čuo za Lenkinu smrt.

Dotičem se, ponovo, nekih detalja u Dnevniku, da pripomognem, ako uspem, razjašnjenju pominjanih imena. Tako je Stari Đokica, koji se spominje u snu od 23. maja 1906. verovatno njegov bliski prijatelj Đoka Čordar, a pre će biti da misli na starog prijatelja iz mladosti Đorđa Popovića Daničara, književnika, leksikografa i prevodioca, urednika “Sedmice” i “Danice” (1832-1914), kojeg u prepisci oslovljava kao Đoku; pok. Simo je, dabome, Simo Matavulj; ujak Pavle je Pavle Jovanović, koji je, između ostalih dobara, ostavio Lazaru u nasleđe i salaš u Đurđevu sa oko 100 lanaca zemlje; stara milosnica iz sna od 31. maja 1904, jedna je od malobrojnih ljubavi, žena koju je u mladosti Kostić voleo, pa se, kao i ostale, udala za drugoga. Po spominjanju svoje drame Maksim Crnojević mogla bi biti ona kojoj je bio namenio da igra Anđeliju (Jovanka Kirković Bebuš) ali ja mislim da je ona umrla u mladosti, porad uznapredovale tuberkuloze, a ne 1902. godine. Čiji je mauzolej (B. T.) podignut 1903, a u koji Lazar stavlja ikonu, ispuniv sebi svoju najveću želju, nisam uspeo da dešifrujem.

Nekoliko naših uglednih psihijatara i psihoanalitičara bavilo se dešifrovanjem i suštinskim tumačenjem tajnog dnevnika Lazara Kostića. Sam podatak da ga je pisao, uglavnom na francuskom jeziku, da ga je zaključavao u ladicu svog radnog stola, čuvenog njegovog šrajbtiša pogodnog za pisanje stojeći, kazuje da nije bio ni za pokazivanje ni za objavljivanje. Dnevnik snova bio je Kostićeva ispovedaonica, a ništa od onoga što je zapisivao nije izmišljao, jer zašto bi lagao samog sebe. Pisanje koncepta sna pa, potom, uredno prepisivanje sitnim slovima govori o tome da je ipak smatrao da je to što piše literarna tvorevina, da zaslužuje uredan prepis a da ne ostaje na hartijicama.

Ivan Nastović je najtemeljitije rastumačio Kostićeve snove i slagali se ili ne slagali s njegovim zaključcima, oni koji pročitaju njegova tumačenja moraće da priznaju da su intrigantna, inovantna i u svakom pogledu zasnovana na ozbiljnim razmatranjima na osnovi naučne ostvarenosti dubinsko-psihološke analize i psihoanalize. On kaže: “Međutim, bez obzira na to da li je postojao I deo Dnevnika, mogu reći da su mi 32 sna iz Dnevnika omogućila da steknem uvid čak i u ono čega ni sam Laza Kostić nije bio svestan, jer nam snovi, kao što je poznato, otkrivaju nesvesnu anamnezu, upravo ono što snevač ne zna o sebi. Sve je ovo od velikog psihološkog značaja, ne samo za sticanje uvida u ličnost Laze Kostića, već i za potpunije sagledavanje odnosa između njega i Lenke Dunđerske, kao i svega onoga što je bilo posredno ili neposredno u vezi sa tim odnosom. Uključujući tu i njegovu relaciju prema supruzi Julijani Palanačkoj koja se u tom Dnevniku pojavljuje u nekoliko važnih snova, i to ne marginalno, već centralno.”

Blago devojačkih spomenara

Pretpostavlja sam samo, sve do jeseni 2005. godine, da je višestruko darovita Lenka Dunđerska imala i literarnog dara. I kako to biva, po kosmičkoj pravdi, da svi dobronamerni tragači kad-tad bivaju nagrađeni, kada sam mislio da je teško još ponešto saznati o Lenki, moj prijatelj, ugledni novosadski internista nefrolog dr Vladimir Sakač, bibliofil po duši, jedan od onih zaljubljenika u stari Novi Sad koji se subotnjim podnevima okupljaju u kultnoj novosadskoj antikvarnoj knjižari “Orfelin” Vasilija Jovanovića, najznamenitijeg knjižara novosadskog, pronašao je devojački spomenar Lenkine družbenice Vide Vukičević i u njoj pesmu Lenkinu, ispisanu kićenom goticom na nemačkom jeziku, napisanu 12. aprila 1891. godine u Novom Sadu, po njenom povratku sa školovanja na Višem vaspitnom zavodu u Beču, a tri meseca pre no što će u letnjikovcu Dunđerskih u Čebu sresti pesnika, očevog prijatelja, Lazu Kostića.

Pesma je tkana od četiri distiha, rimovana, ali prefinjeni prevodilac iz kruga “Orfelinove akademije”, profesor Sreto M. Batranović, preveo ju je tako da se primeti novalisovski zvuk u ovoj setnoj refleksivnoj pesmi o nadanju koju piše devojka u svojoj dvadesetoj godini.

Određenu notu istraživačkog opreza uvek valja imati i da pesma nije Lenkina, no je, bez obzira na to što nema znakova navodnika koji usmeravaju na citat, ona odabrala nečije stihove koje je znala napamet, a na tu mogućnost navodi me nejasna šifrovana beleška sa strane pesme, i taj mogući odabir govori o njenoj lirskoj duši i naklonjenosti poeziji. I Branko Radičević, pa i Lazar Kostić, svoje rane pesme pisali su na nemačkom, pa zašto ne bi i Jelena Dunđerska.

Dragoceno je i to što smo dobili jednu stranicu ispisanu lepim njenim rukopisom. U istom spomenaru nalazi se i jedna nepoznata pesma Lazara Kostića koju sam, s komentarima, objavio u “Večernjim novostima”, 10. avgusta 2005, pod naslovom: Blago starih spomenara: nepoznata pesma Laze Kostića.

Milan Stepanović našao je još jednu Lenkinu pesmu, jedan katren, u spomenaru Somborkinje Branke Kedrović.

Evo Lenkine pesme iz spomenara Vide Vukičević, one devojke koja je, uz Lenku, Milku Dunđersku i Vidu Varađanin, učestvovala na zapamćenom koncertu u korist “kikindskih pogorelaca” iz 1888. godine:

“Nada za nadom vodi u brodolom,

ali srce se nada uvek dalje,

kao što val za valom briše,

tako gorčina ne nestaje;

kao što valovi tonu i dižu se,

tako je i s gorčinom u životu;

i da se nada od dana do dana,

to pokazuju udari talasa srca.”

Profesor Miroslav Štatkić, znameniti srpski kompozitor, i ja, od 28. februara 2002. do dana kada upisujem ove, završne rečenice, imamo sreću što smo postali prijatelji gospođe Teodore Dunđerski Đurić, najbiranijeg izdanka, reklo bi se, čuvene porodice Dunđerski. Naši razgovori, uz obavezni čaj ili kafu, traju po pet sati, od 11.00 pre podne do 16.00 po podne. Tako uvek bude bez obzira što se o vremenu ne dogovaramo.

Za sve ovo vreme razmenili smo dosta pisama, a Teodorina pisma meni su bila dragocen putokaz dok sam radio na ovoj knjizi. Svakako, nismo razgovarali samo o Lenki, ali bitnije konstatacije o istini o Lenki sam preuzeo od Teodore, jedinog, čini mi se, verodostojnog svedoka. Ona pamti i šta je u domu Dunđerskih govorio deda njen dr Gedeon, a uz baku, divnu Jaju, kako je Teodora naziva, provela je detinjstvo i prve devojačke godine. Uvek smo razgovarali otvoreno i bez zazora, nisam se libio ni da pitam o razmiricama u naoko savršeno složnoj porodici Dunđerskih, i takve sam, jasne i bez sakrivalica u rečima, odgovore i dobijao.

Ispisao sam tri sveščice dok smo razgovarali, i njih čuvam zajedno s pismima i darovima koje sam dobijao od gospođe Teodore. Ako uzmognem, a vreme mi bude saveznik, možda, jednom, sačinim i knjigu o Dunđerskima. Radovala se kada sam joj pričao kako smo Miroslav Antić, Jovan Soldatović i ja u mislima projektovali Lenkinu fontanu, tamo gde se Miletićeva ulica novosadska uliva u Zmaj Jovinu. U nekim trenucima, katkad i u dugim razgovorima telefonom, doticali smo se tema koje su nam promakle, ovovremenih svakako, jer je gospođa Teodora veoma otvorena za razgovore o našem svakodnevlju, o Štatkićevom rodnom Prizrenu, mome Nevesinju i Mostaru, našem Novom Sadu, o vremenima prošlim, pa i vremenima budućim, jer je gospođa Teodora prozorljiva, s posebnim darom za prekogniciju, u šta smo se i Miroslav i ja više puta uverili. Njena načitanost i zlato njene biblioteke bili su mi od pomoći da složim neke podatke iz onog vremena u logičke ladice svevremenja. Od foto-dokumenata koje sam dobio na dar od gospođe Teodore, uz ovu knjigu prilažem samo maleni deo, neophodan za priču koju sam godinama tkao o Lenki Dunđerskoj.

Meni je bilo najbitnije da čujem da li je Lenka volela Lazara Kostića, i u dva navrata mi je gospođa Teodora rekla da jeste. Na pitanje moje da li je o tome s nekim Lenka razgovarala, gospođa Teodora mi je kazala da u to vreme nije ni imala s kim u porodici da razgovara o svojoj ljubavi prema Lazaru, jer sestre, s kojima bi dakako pričala, bile su udate i najčešće u Pešti ili na svojim imanjima, braća su bila mlada, sa ocem ne bi mogla da razgovara na tu temu, a s majkom nikako. Jednom mi je, doslovce, rekla: “Lenka je presvisnula.” 

Pričali smo sa Teodorom Dunđerski Đurić o tome gde se šta od stilskog nameštaja iz dvorca u Čelarevu sada nalazi, šta je, sem klavira Lenkinog, ostalo u čelarevskom kaštelu, kako je tamo, gde je sada, dospelo; šta se desilo sa dva ormara knjiga iz Lazine sobe u Čelarevu; šta s Lenkinim koferčetom, u kojem je bila i Lenkina spomenica, iz kuće Teodorinog oca i bake joj Teodore, u novosadskoj glavnoj ulici; o Novom Sadu Teodorine mladosti, o tom šta Miroslav i ja radimo i kako se razvija naš projekat: narodna opera Lenka koju je bilo poručilo za izvedbu Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu.

Pero Zubac

Večernje Novosti

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Istorija, Književnost, Laza Kostić, Lenka Dunđerski, Psihologija, Santa Maria della Salute