„Sve o Eli“ je film iranskog režisera Asgara Farhadija iz 2009. godine, koji je javnosti možda poznatiji po filmu „Razvod“ iz 2011. I jedan i drugi film su psihološke drame, u kojima je zaplet pripremljen u postavci likova i odnosa između njih.

Sve o Eli zapravo je ništa o Eli. Ona je jedna plutajuća egzistencija, tek naznačena fizičkim izgledom, započeta kao linija snagom volje i nezavršena kao situacija u kojoj su se obreli likovi i koja se kroz film proteže u oba smera – prošlost i budućnost. Sve o Eli je zapravo zakamuflirana popularna istina našeg doba – sve o meni (It’s all about me).

U početku usporen, film hvata zamajac kroz triviju, a gledalac posmatra život, svedoči najobičnijim razgovorima i začikavanju između prijatelja. Naime, družina iz studentskih dana odlučuje da provede vikend na moru. Među njima su, između ostalih,  dva bračna para sa decom i razvedeni gastarbajter Ahmad, koji se vratio iz Nemačke. Sepideh, jedna od udatih žena, odlučuje da pozove Eli, učiteljicu svoje dece, da im se pridruži, kako bi je spojila sa Ahmadom, koji je je izrazio da mu se dopada.

Niko od Eline porodice ne zna gde je ona i ona bi da napusti mesto što pre. Međutim, njen plan da se već narednog dana vrati kući kolidira sa planom Sepideh da pošto-poto spoji dve „slobodne“ duše. Sve se to događa u napuštenoj vikendici, koja će postati pozornica na kojoj se razvija ljudska tragedija, sa morskom nemani u pozadini, koja buja i preti kao Jungovo podsvesno. Vikendica je oronula, iskrzanih zidova, polomljenih prozora, nepodmazanih vrata – drugim rečima naličje života, praznina koja nagoveštava, ljuštura iz koje je isisan život, koji se čak ni sa dolaskom trupice ne nazire, a obično se ogleda u tragovima: hrani, odeći, aktivnostima napuštenim na pola, svemu onome što zateknemo kad pređemo nečiji kućni prag. Kod nekoga su to papuče ispred kreveta, zdela muslija na stolu, naočare preko novina ispred TV-a, fantomska prisustva ljudi, koji kao što zaokupljuju život, zaokupljuju i prostor. Eli je element koji se ne uklapa, ona odskače, njena egzistencija je skrajnuta; ostaje kao poluprisustvo o koje se ostali likovi sapliću.

Drama nastupa na plaži ispred vikendice, kad se svi izgube svojim „poslovima“, a Eli jedina ostane kraj dece. Muškarci su već prebacili odgovornost na žene, starije žene su po starosnom principu otaljale svoje dužnosti na one mlađe. „Pripazi decu“ ispralo se kao stara krpa kroz nekoliko usta dok nije završilo kod Eli, koja pritom nije majka. U dramatičnom momentu kad se jedno od dece davi u moru,  gledalac biva uvučen u strahovitu mogućnost. Sva pažnja je koncentrisana na detetu koje se nemarom i nezainteresovanošću odraslih oko sebe, koji imaju „pametnija posla“, bori za život. Eli je u tom momentu iritacija, mušica koju jednim potezom ruke gledalac, kao i likovi, zbace sa sebe, kako bi se posvetili onom važnijem – detetu. Strategijom dazavuisanja gledalac diše u ritmu akcije spasavanja, zapravo guta vazduh dok se sa pozitivnom ishodom disanje ne ujednači. Tek tada ono lebdeće pitanje ulazi u fokus i težište filma se pomera: „Gde je, dođavola, Eli?!“ Gledalac je rastrzan između mogućnosti: da je Eli bila pametnija i odbacila nametnutu odgovornost? U tom slučaju lako bi bilo prebaciti sav gnev na nju. Ili je nastradala tragično u neuspeloj akciji spasavanja u sopstvenom aranžmanu? U tom slučaju isplivaće svi potisnuti strahovi i nesigurnosti svakog lika ponaosob i u sudaru otkriti ko je od kakvog materijala sazdan. Film se poigrava ovim dvema mogućnostima, kao da se u slučaju ostvarenja jedne parametri menjaju. Iako se zapravo u postavci stvari ništa ne menja, ljudski um traži zaleđe, krivca, saučesnika, a pošto se oba scenarija kreću na paralelnim kolosecima u umu likova i gledaoca  gotovo do kraja filma, igra se ostvaruje upravo na toj relaciji.

Tematizuje se odgovornost prema drugom i odgovornost prema sebi. Elina odluka da napusti družinu se ne poštuje. Sepideh prelazi granicu ličnog tako što joj sakriva telefon. Prilikom spasavanja (deteta), nešto drugo biva utopljeno. Situacija nameće različite interpretacije; pritom se lupom uveličavaju različite vrednosti u životu pojedinca:  na momente je to poverenje, na momente poštovanje i konačno – ljubav. Sve ove apstrakcije su senke o kojima se ne razgovara dok svetlost ne padne na likove pod određenim uglom, a zatim se konkretizuju njihovim osobinama i biografskim podacima.  U agoniji koja se proteže preko celog dana i noći, isplivava gnevni muž, koji frustraciju leči nasiljem prema ženi. Pokreću se pitanja časti, dostojanstva i razuma. Deca u vikendici ostaju gladna („Neće im ništa biti za jedan dan“). Bezazlena situacija se pretvara u katastrofu, a s druge strane svaka situacija nosi taj potencijal dok god čovek nije svestan uloga koji svakodnevno stavlja na kocku pod tetošeći se ponovljenim – Šta već može da se desi?

Između moralnosti donošenja odluke i egoizma u smislu prividnog očuvanja integriteta more je mogućnosti, pitanja i odgovornosti. Čovek koji traži pokriće autoriteta za sopstvene postupke, izbeći će surovost sopstvene pozicije  tako što će svoju volju nametnuti drugom. Eli je kolateralna šteta, pion kojim je trebalo popuniti mesto. Njena anonimnost pojačava surovost situacije jer se tek po njenom nestanku razvija narativ o njoj. Poražavajuće za gledaoca jeste kad shvati da bi ona mogla biti bilo ko. Ne zna se njeno puno ime, gde stanuje i sa kim stanuje. Uz mnogo nagađanja i sastavljanja fragmenata dobija se oskudni profil koji je mnogo manje od ličnosti u svojoj punoći, sa svim svojim verovanjima, ubeđenjima i ukusom. Izbor je pao na nju zato što je mlada, lepa i „slobodna“. A ono more opstaje u pozadini kao deo scenografije koju uglavnom uzimamo zdravo za gotovo. U suštini je alternativna realnost, naizgled pitomo, a fundamentalno kompleksno, sa svim zamkama koje čovek u katatoničnim stanju bivstvovanja vešto uspeva da izbegne.

Čime je mereno kinematografsko dostignuće ovog filma? U njemu nema metafizike jezika, ali ima filozofije situacije i odnosa. Ovo je zaista film u kom dominira vizuelno. Jedini rekviziti su glumci na sceni, koji su pred teškim zadatkom, da bez pomagala, dakle jedino glumom, dočaraju beznađe i preliv emocija od straha, preko ignorisanja do prekora i prebacivanja, a da pritom Eli nikome zaista ne nedostaje. U isprobavanju filmova u glavi, svako je zaokupljen svojom čašću pred Drugim – posmatračem, a ne pred onim iznimnim bogom iznutra, koji tiho diše sa Čovekom. Poslušnost se duguje sudiji-voajeru , onom koji će progovoriti istim jezikom osude, onom koji će upreti prstom na dežurnog krivca i koji je oličen u svakome od prijatelja pojedinačno. Neprijatelj je kako izvan, tako i iznutra.

Sve o Eli je sve ono što bi trebalo da znate o sebi. Šta je ono što me čini čovekom? Šta bih žrtvovao? Šta bih menjao? Ako možete da zadržite dah, zaronite. Bolje jedan fiktivni vikend od promašenog života u kom je jedini element koji održava iluziju – draperija.

Za P.U.L.S.E Aleksandra Đorđević

  Aleksandra Đorđević, Asghar Farhadi, Film, Sve o Eli