Тајне Вукове реформе неоткривене –  За и против Милослава Самарџића

Иако се из штампе први пут појавила 1995 (а затим доживела и друго издање 1997), књига под називом Тајне „Вукове реформе“ аутора Милослава Самарџића нимало није добила ону пажњу коју заслужује, а тим пре заслужује пажњу ако се испостави да у њој има и неких неистина или неоснованих закључака – јер аутор се усудио да у питање доведе оно што чини духовну лествицу савременог српског стандардног језика, усудио се да изнова преиспита не само реформу правописа коју је у првој половини XIX века извршио Вук Стефановић Караџић, него да преиспита и однос науке према српском језику и историји уопште.

Истина, данас није никаква контроверза писати негативно о Вуковој реформи, али Самарџићева књига написана је и објављена средином последње деценије XX века, када је од Вука био стваран култ српског националисте, и то након вишедеценијског званичног тумачења Вукове делатности као темеља југословенства.

Могуће је да би већ и само име аутора одбило многе читаоце, јер се рад Милослава Самарџића првенствено везује за историју четничког покрета, па би неко могао помислити да је и књига о Вуковој реформи идеолошки обојена. Сем тога, Самарџић је дипломирани економиста а не лингвиста нити историчар, па и отуда проистиче питање да ли је целом проблему пришао на адекватан начин, или је то још једна у низу теорија завере из пера једног лаика. Тако би се Самарџић могао сврстати у групу псеудоисторичара од којих је широј јавности свакако најпознатији Јован И. Деретић, но такво поређење не би било праведно, јер Самарџић се у својој књизи ограничио углавном на познате историјске и филолошке чињенице, а ако је негде и изнео теорије које би се могле схватити као алтернативне, он ипак није залазио у тезе о античким Србима или српском језику као претечи свих европских језика.

Тајне „Вукове реформе“ управо и почињу епохом која се у званичној историографији везује за досељавање Словена на Балкан, а затим се аутор темељно бави мисионарским радом Ћирила и Методија и развојем српске писмености, да би постепено увео читаоце у срж проблема, и то не само проблема Вукове реформе као такве, него и проблема који данашњи читаоци имају пред текстовима писаним на старој српској (предвуковској) азбуци.

Даље, Самарџић се није зауставио на период Вуковог рада, него је продужио све до југословенске епохе, ипак споменувши неколико пута и четнички покрет, па је и некадашњу књижевну расправу између карловачког професора Георгија Хранислава и бечког цензора Јернеја Копитара упоредио (анахроно) са сукобом Драгољуба Драже Михаиловића и Јосипа Броза Тита. Иначе, Самарџић Вукову реформу посматра као Копитареву, односно аустријску идеју, што је, мора се признати, поткрепљено солидном документацијом, тако да опет нема говора о произвољним теоријама завере. Истина, и раније су се могле чути критике да је Вук (макар и несвесно) радио у интересу Аустријског царства и Ватикана, али нико се није потрудио да за такве ставове пронађе јаке аргументе и сакупи их на једном месту као Самарџић.

Вуковски Самарџић

И поред видљивог труда који је уложен у истраживање, Самарџићева књига ипак није без битних недостатака, а на појединим местима могу се запазити и веома крупне грешке, које су очигледно последица брзоплетости, можда и жеље да се Вуков рад што више дискредитује, па су у тим случејевима изостале ауторове детаљније провере пре него што би изрекао коначан суд.

Ни песнику Владимиру Јагличићу, који је иначе рецензент Самарџићеве књиге, није промакло то да је аутор понекад и сâм наступио „вуковски“ (Владимир Јагличић, Поговор у књизи Тајне „Вукове реформе“, дигитално издање, стр. 225), што није без значаја, јер колико год Самарџић био противник Вукове реформе, између њега и Вука постоји најмање једна, и то веома битна сличност: обојица су без академског филолошког образовања, али их то не спречава да оштро критикују искусне и признате научнике. Као што је Вук некада нападао не само појединце попут Лукијана Мушицког и Јована Хаџића, него и читава научна друштва, на сличан се начин и Самарџић односи према целокупној српској лингвистици, поготову кад изричито тврди како ова наука још од Вуковог времена „стоји на нездравим темељима“ (Самарџић: 211).

Примећује се да Самарџићу недостаје и научна опрезност, јер не само што је склон брзоплетим закључцима, него често не наводи тачне изворе одакле је узимао цитате, понекад не користи ни оригиналне текстове него их преузима из друге руке а да то ничим не обележава, док у неким случајевима врши такве измене у самим цитатима да би се могло говорити о фалсификовању. И мада су такве грешке углавном само формалне природе, управо оне умањују озбиљност књиге и праве од ње памфлет уместо научне студије.

Да Самарџић не заузима увек научни угао гледања, доказ је и то што за народни говор необразованог слоја становништва (одакле је и Вук потицао) каже да је „најгора варијанта српског језика“ с почетка XIX века, да је „искривљен“ насупрот „правилном“ говору образованих Срба тог времена (Самарџић: 95). Крајње је неозбиљно у једној анализи (а поготову у оној која претендује да буде филолошка, дакле научна анализа) називати један говор искривљеним, јер са лингвистичког аспекта сваки је дијалекат правилан, па и онај који највише одудара од језичког стандарда – а посебно је питање да ли се појам језички стандард (са којим Самарџић пореди народне говоре) може користити за језик којим су писане и штампане српске књиге крајем XVIII и почетком XIX столећа.

Чини се, међутим, да је Самарџић на овај начин хтео да врати Вуку мило за драго: док је Вук говорио да образовани Срби најлошије говоре и пишу јер су језик искварили страним речима, првенствено русизмима, дотле Самарџић тврди како је Вуков говор спадао у најгоре баш зато што није био оплемењен апстрактним појмовима, као ни стручном терминологијом, али и зато што је био прожет турцизмима. На неки начин, могло би се дати за право и Вуку и Самарџићу.

Нажалост, а истини за вољу, Самарџић не само што данас није једини који дијалекатске облике сматра „искривљеним“, него се такве констатације често могу чути и у научним круговима, због чега су оних дијалеката који одударају од стандарда почели одавно да се стиде и сами њихови говорници.

Са друге стране, тачна је Самарџићева тврдња да се језички стандард у многоме мора разликовати од свих народних говора (чак и од оних који су послужили као узор за нормирање језика), те да је Вуковом реформом дошло до спуштања српског језика на нижи ниво, нарочито након што се уврежила мисао да су се захваљујући Вуку народни и књижевни језик изједначили – отуда је језички стандард и постао превише нестабилан, јер се прилагођава говорном језику, који је природно подложан променама, а није наивно ни Самарџићево упозорење да је захваљујући таквој језичкој политици дошло и до видне вулгаризације језика, посебно након што су псовке постале уобичајен репертоар у говору (Самарџић: 165–166).

Желећи да што боље покаже колико је Вукова језичка варијанта била „искривљена“, Самарџић прави табелу где пореди неке речи из Вукових дела са „правилним“ изговором, али и то чини на погрешан начин, посебно кад као „правилне“ еквиваленте Вуковим облицима „ћео“ и „онђе“ наводи „хтео“ и „онде“ (Самарџић: 96) – имало би можда неког смисла да су наведени облици „хтио“ и „ондје“, а овако се махинално може закључити како је ијекавица уопштено неправилна у односу на екавицу.

Можда такво давање предности екавском изговору није случајно, јер Самарџић ће у последњим поглављима своје књиге подржати групу интелектуалаца која је заступала тезу о свођењу српског стандарда на екавицу. У том погледу, помало је контрадикторно кад Самарџић истиче Његошев стил и језик као контраст Вуковој реформи и као пропуштену шансу за стварање савременог стандарда, јер колико год Његошева поезија била квалитетнија од народне епике, управо је песник Горског вијенца писао своја дела на ијекавици која је мање-више вуковског типа, па као таква одудара и од тадашњег и од данашњег „правилног“ изговора (осим тога, као битна дијалекатска карактеристика Његошевог стила мора се навести и честа употреба акузативних уместо локативних облика), што Самарџић просто заобилази и уопште не спомиње чак и кад детаљније говори о језику црногорског владике.

С намером да Вукову реформу што сликовитије представи као корак назад у развоју српског књижевног језика, Самарџић наводи чињеницу да је азбука у Српском рјечнику из 1818. имала свега 28 слова, што је представљало „најнижу варијанту српског језика“, јер су се гласови х и ф (који су у Рјечнику изостали) изгубили само „у неуком свету“, док су говори образованих слојева наводно сачували и „ове гласове и још много тога чега није било у Вуковом језику“ (Самарџић: 96). Поводом једне друге недоумице, Самарџић је рекао: „наравно да смо били довољно радознали да то проверимо“ (Самарџић: 12), па смо и ми били радознали да проверимо језик образованих Вукових савременика, а у ту сврху нам је послужила студија Александра Младеновића Славеносрпски језик (Нови Сад 1989), која је на неки начин и хрестоматија, јер је поткрепљена бројним одломцима из текстова предвуковског језика. И мада се не може дати закључак који би био уопштен за све књижевне ствараоце дотичне епохе, ипак се примећује да је велики број славеносрпских писаца изостављао х у писању (чак и у наставку за генитив множине придева), што само значи да су и многи школовани Срби на почетку XIX века изговарали овај глас спорадично, а и кад су га писали, очигледно су то чинили више из етимолошких разлога. Овим се, наравно, не оправдава Вукова (или Копитарева) одлука да слово х једноставно нестане из српске азбуке, али се јасно види да се за такав правописни манир може наћи потврда чак и у књигама Вукових противника.

Самарџић је допустио себи још неке непроверене и превише једноставне закључке, поготову кад говори о предвуковским књижевним језицима тврдећи да „српска наука о језику ни дан-данас, 1994, не признаје да су Срби икада имали посебан књижевни језик“. Према српској лингвистици, наставља Самарџић, „тај језик се до XII века зове ’старословенски’, а од XII до XVIII ’црквенословенски’, ’српскословенски’ и ’српска редакција словенског језика’. За време од XVIII до средине XIX века дали су му више имена: ’црквеноруски’, ’словеносрпски’, ’славјаносрпски’ и ’славјаносербски’. Тада је наступио Вук Караџић са новим именима: ’српскохрватски’, ’хрватскосрпски’, ’српски или хрватски’ и ’хрватски или српски’ језик“ (Самарџић: 11).

Након овакве генерализације ствари, тешко је укратко рећи шта је све Самарџић погрешно представио, али најважније је то што он први словенски књижевни језик, чији су творци Ћирило и Методије, без резерве посматра као „старосрпски“ (насупрот научном називу старословенски), па иако се позива на тезе чешког филолога Јозефа Добровског (Самарџић: 10), ипак ова теорија остаје прилично натегнута и непоткрепљена ваљаним аргументима.

Напротив, има смисла кад Самарџић именује језик Светог Саве и његових следбеника као старосрпски, али и овде аутор претерује са критиком Вукове реформе, поготову што за наслов поглавља где се набрајају књижевни језици ставља једну бомбастичну реченицу, као из неког таблоида: „Вук Караџић: Свети Сава није говорио српски!“ Иако је, и то баш на истој страници, Самарџић тврдио да су носиоци Вукове реформе „далеко издашнији у нуђењу крупних закључака него одговарајућих аргумената“ (Самарџић: 10), у овом случају се то може рећи управо за Самарџића.

Највише се Самарџић губи и показује неразумевање код филолошке проблематике XVIII и XIX столећа, поготову кад црквеноруски и славеносрпски посматра као један језик (каже: „дали су му више имена“, а затим наводи један назив за рускословенски, који суштински није српски, и три мање-више идентична назива за славеносрпски), мада такву грешку неће направити доцније, кад буде детаљно говорио о језичким (књижевним и говорним) варијантама код Срба непосредно пре Вукове реформе (Самарџић: 89–96).

Још већу генерализацију и „нуђење крупних закључака“ без „одговарајућих аргумената“ Самарџић је извршио написавши да је Вук Караџић „наступио“ са српскохрватским језичким називом: мада Вук јесте доста учинио на српско-хрватском књижевном зближавању и мада Бечки књижевни договор јесте био контроверзан потез, ипак Вук није мењао име српском језику, штавише може се рећи да је био противник било каквог другог назива осим српског (то је најбоље објашњено у књизи Петра Милосављевића Срби и њихов језик, Приштина 1997). Тек у последњим поглављима своје књиге, Самарџић ће за ову проблематику показати више разумевања и опрезности, те закључити да се Вук јесте „залагао за уједињење Срба свих вера“, али да је у пракси „радио на уједињењу три различита народа“, Срба, Хрвата и Словенаца, „на српску штету“ (Самарџић, 193).

Постхумни Аделунг и Смичиклас

Једну недопустиву грешку (опет формалну, али итекако упадљиву) Самарџић је направио зато што се дословце држао капиталног дела Љубомира Стојановића Живот и рад Вука Стефановића Караџића, које несумњиво има велику вредност, али где су у азбучном регистру под именом „Аделунг Ф.“ (Стојановић: 775) омашком обухваћени и немачки научник Јохан Кристоф Аделунг (1732–1806), творац начела „Пиши као што говориш“, и руски научник (немачког порекла) Фјодор (Фридрих) Павлович Аделунг (1768–1843), Вуков пријатељ. Како ни у самом тексту своје књиге Стојановић није ничим назначио разлику између двојице научника истог презимена, Самарџић је закључио да се ради о истој особи, те да начело фонетског правописа потиче од руског научника а Вуковог пријатеља. Једна грешка Самарџића је одвела у нове заблуде, и то не без разлога. Најпре је, цитирајући Стојановићеву књигу, Самарџић уз презиме „Аделунг“ самовољно у загради дописао „руски лингвиста немачког порекла“ (Самарџић: 111) иако је Стојановић заправо мислио на Немца Јохана Аделунга (Стојановић: 48), а онда је Самарџић још неколико пута поновио како је чувена теза о фонетском правопису потекла од „руског научника“ или „лингвисте немачког порекла Аделунга“ (Самарџић, стр. 127, 166). Ово је Самарџићу посебно било од значаја за допуњавање тврдње како су Вуку из Русије финансијску помоћ пружали припадници „западњачке струје“, и то првенствено Руси немачког порекла, међу њима и Аделунг – дакле, наводно онај исти Аделунг који је творац крилатице „Пиши као што говориш“ (Самарџић: 130, 166), премда је тај Аделунг умро читаву деценију пре почетка Вукове реформе.

Сличне грешке Самарџић прави користећи се емигрантском књигом Крађа српског језика Лаза М. Костића, а посебан је куриозитет што је Костић ову књигу посветио – Вуку Караџићу, „који је, генијалном проницљивошћу, успео да пронађе најчистије изворе српског језика“, што није дало мира „једном народу који је слично говорио“ (Костић мисли на Хрвате), те је тај народ „апроприсао“ српски језик (Костић: 4). Самарџић је, додуше, сагласан са Костићем кад треба на конкретним примерима показати преузимање Вуковог језика од стране хрватских књижевника, али за разлику од Костића, који у Вуку види жртву илираца, Самарџић истиче управо Вука као главног кривца за стварање српскохрватског језика и југословенске идеје.

Слично као у претходним случајевима, Самарџић је и овде неколико пута био брзоплет и изнео погрешне тврдње само зато што није пажљиво прочитао цитате у Костићевој књизи.

Костић је помоћу неколико примера показао колико се кајкавско и чакавско наречје разликују од штокавског, чиме је заправо хтео доказати да су хрватски и српски два засебна језика, а да је штокавица изворно само српска.

На једном месту, пошто је навео кајкавске стихове, Костић прави малу дигресију, ради што боље илустрације: „Једном је Јаша Продановић, као професор Друге мушке гимназије у Београду, донео на час философије у VIII разреду тек објављену расправу доцента за филозофију на Универзитету дра Драгише Ђурића, прочитао и казао да даје грош свакоме ономе ко је разуме.“

Одмах након овога, а у вези са раније наведеним кајкавским стиховима, Костић наставља самоуверено: „Ја дајем долар сваком Србину ко ове стихове разуме! А тобоже смо један језик!“ (Костић: 28).

Самарџић је ове две Костићеве опаске спојио у једну и начинио неку сасвим нову причу, која се никад није десила: „Почетком века, професор Друге мушке гимназије у Београду, Јаша Продановић, прочитао је на часу следећу хрватску песму, понудивши грош свакоме ко је разуме.“

Затим Самарџић цитира поменуте кајкавске стихове (не наводећи да их је преузео из Костићеве књиге) и на крају даје произвољан закључак: „Стихове нико није могао да разуме“ (Самарџић: 184).

Још једну је невероватну грешку Самарџић начинио када је следећи цитат, такође преузет из Костићеве књиге, приписао хрватском историчару Тадији Смичикласу: „Загреб је говорио немачки до краја Првог светског рата, јер зашто би иначе Народно вијеће лепило 1918. по Загребу наредбе ’Говори хрватски’“ (Костић: 40, Самарџић: 183).

Омашка се вероватно десила јер је Костић на истој страници навео и неке тврдње Тадије Смичикласа, али је споменути цитат донео из књиге анонимног аутора Српско-хрватски спор. Мало историје…, објављене у Београду 1937 – но, Самарџић је махинално и тај цитат приписао Смичикласу.

А да је само проверио најважније податке из Смичикласова живота, Самарџић би схватио да дотични историчар није ни могао знати шта се дешавало у Загребу 1918 – јер је преминуо 1914. године.

Ко ту блеји?

Самарџић није крио да се током писања своје књиге служио и студијом Меше Селимовића За и против Вука, али пошто ни то није у свакој прилици напоменуо, читаоци би могли доћи у извесне заблуде.

Примера ради, читав списак речи које је Вуку послао Јован Стејић (са сугестијом да и те речи буду уврштене у Српски рјечник) Самарџић наводи као да их је прочитао у самом изворнику, а не у Селимовићевој књизи (уп. Селимовић: 97–102 и Самарџић: 142–147). Самарџић користи и Селимовићеву препричану верзију Стејићеве критике Вуковог рада, па иако тај текст ставља под наводнике, опет не спомиње Селимовићево име, тако да се може помислити или да је то Стејићев текст, или да је Самарџић лично препричао Стејићеву критику (уп. Селимовић: 93 и Самарџић: 171).

За Милована Видаковића, првог значајног Вуковог противника, Самарџић има само речи хвале и представља га као „човека високо образованог, побожног, префињеног стила и укуса“ (Самарџић: 169), док о његовим романима ништа конкретно не каже, па је питање да ли их је прочитао, макар и овлашно.

Много је, међутим, важније што Самарџић није пажљиво прочитао ни Вукову критику Видаковићевог рада, јер да јесте, не би му се могло десити да Вуку припише ову изјаву: „Ми смо видели да Видаковић говори којешта, али је овде – извините за израз… почео и да блеји“ (Самарџић: 169).

Ова се реченица (са једном речи више) може наћи у једној фусноти књиге За и против Вука (Селимовић: 54), с тим што је Селимовић тачно нагласио да таква реакција потиче од Павла Поповића и да је објављена у Поповићевој студији о Видаковићу (Београд 1934). Ни Селимовићу није промакло да у Поповићевој реакцији има доста вуковског, али Самарџић је отишао још даље, па Поповићеву не баш примерену опаску аутоматски приписао Вуку – тај превид се вероватно десио стога што ова изјава заиста подсећа на неке друге Вукове импресије о Видаковићевом раду.

Његош: за или против Вука?

Многа запажања Самарџић је преузео из књиге Јота (Београд 1981) Миодрага Поповића, али је и у овом случају само понекад наводио конкретан извор. Код спорног питања око Његошеве подршке Вуку (Самарџић: 100–101), Самарџић наводи сведочења Јована Хаџића и Љубомира Ненадовића (о Његошевом ставу поводом штампања Шћепана Малог Вуковом ћирилицом) онако како их је навео Миодраг Поповић, али притом Самарџић пренебрегава Поповићеву опаску да је Његошева књижица Кула Ђуришића и Чардак Алексића била штампана Вуковом ћирилицом за песникова живота и са песниковим одобрењем – а да је и то споменуо (као и чињеницу да је Његош нека своја дела сâм штампао без дебелог јер), Самарџић не би могао тако лако закључити да је Његош био изразити противник Вукове реформе, него би се морао задовољити старим тумачењем да се Његош углавном држао предвуковске ћирилице из опрезности, а свакако и због свог политичко-духовног положаја. Узгред, Самарџић цитира писмо у коме кнез Милош упозорава Његоша да је Вукова реформа „рђава секта“ (Самарџић: 190), но овај документ много више говори о нарави самог кнеза него о Вуку.

Ако је Самарџић на једном месту казао да Љубомир Стојановић о Копитару даје „непотпун и наиван закључак“ (Самарџић: 141), исто би се могло рећи и за Самарџића кад је у питању закључак о Његошевом односу према Вуковој реформи.

Премда је и о студији Светозара Стијовића Славенизми у Његошевим песничким делима (Сремски Карловци – Нови Сад 1992) дао мање-више негативан суд, Самарџић се управо овом књигом користио како би указао на језичке и књижевне разлике између двојице савременика, Вука и Његоша (Самарџић: 151 и даље). Признавши да се и код Његоша понегде уочава утицај народне (вуковске) поезије, Самарџић је као такав пример узео стихове из песме „Кула Ђуришића“, да би их упоредио са стиховима из Луче микрокозма, при чему наглашава да је управо то поређење кључни моменат његове књиге, јер се најбоље види какав би био савремени српски језички стандард да се наводно кренуло Његошевим, а не Вуковим путем (Самарџић: 154). Самарџић, међутим, није навео да је идентично поређење већ учинио Стијовић у својој студији, тако да је и „кључна страница“ књиге Тајне „Вукове реформе“ заправо преписана са другог места.

Самарџићево поређење Вуковог и Његошевог стила има и других недостатака и недоследности, али је најбитније то што Самарџић прећуткује како је Његош у Горском вијенцу био под огромним утицајем епске традиције коју су у то време промовисале песме из Вукових збирки. Желећи да, с правом, покаже колико Његошеви стихови у уметничком погледу одударају од вуковских народних песама, Самарџић наводи одломак из првог кола Горског вијенца, и то од стиха „Паде Милош, чудо витезовах“ (Самарџић: 155). Овај стих, међутим, најбоље показује колико је и Његош одушевљено певао о Милошу Обилићу, дакле о оној личности за коју Самарџић тврди да су је „измислили већ најранији турски извори“, јер „нису могли да признају да им је султан погинуо на бојишту од бољег витеза“ (Самарџић: 42). Сем тога, Његош је у свом најзначајнијем делу још више развио и промовисао култ оне традиције за коју Самарџић каже да је „лажни косовски мит“ (Самарџић: 48 и даље).

Како би истакао предност предвуковског у односу на вуковски језик, Самарџић наводи и дела других српских песника из прве половине XIX века, између осталих и стихове Његошевог учитеља Сима Милутиновића Сарајлије, за чије дело Србијанка Самарџић каже да је „епохално“, али да се на друго издање чекало више од једног века пошто је ову књигу „преко својих веза забрањивао лично Вук Караџић, јер је била написана старим српским књижевним језиком и правописом“ (Самарџић: 211–212). И поред Самарџићевог тачног запажања да је поезија Мушицког, Стерије и Сарајлије неправедно скрајнута и да су та дела уметнички вреднија од неких епских песама, није баш јасно због чега би се Србијанка сматрала епохалним делом, а притом није сасвим тачно да је Сарајлија ову књигу штампао „старим“ правописом: наиме, ово је дело одштампано без дебелог јер и без многих других слова која су карактерисала предвуковску азбуку, па би се могло закључити да је и Сарајлија више био склон реформи него чувању старог правописа. Ово не мора бити доказ да је Сарајлија безусловно подржавао Вуков начин рада, али јесте још један доказ о нестандардизованости и великом шаренилу у славеносрпском језику, који је био више него зрео за реформу – иако можда не тако радикалну каква је била Вукова.

Доситеј, Мркаљ и Вук на истој линији

И поред мана које нису занемарљиве и које свакако умањују научни аспекат књиге, ипак се може рећи да су Тајне „Вукове реформе“ Милослава Самарџића значајне због тога што доносе један сасвим нов поглед не само на рад и личност Вука Караџића, него уопште на српску књижевност, језик и историју.

Способност да се ипак носи са филолошком проблематиком Самарџић показује онда кад преиспитује теорију о старом српском језику као тешко разумљивом, притом уздрмавши и тезе српских лингвиста како се средњовековна књижевна варијанта толико разликовала од говорне да су то два засебна језика (Самарџић: 12–13, 147–151). Како би поткрепио аргумент да је то све био суштински један језик, Самарџић наводи низ примера из средњовековне књижевности (Самарџић: 12–13), али и из радова неких доцнијих, не толико познатих писаца, попут Гаврила Стефановића Венцловића и Глигорија Трлајића (Самарџић: 91–93), што би читаоцима могло бити право откровење.

Уочавају се у књизи и извесна Самарџићева схватања која су потпуно оригинална ако се упореде са неким ранијим (чак и алтернативним) тумачењима српске историје. Примера ради, ако је код других лингвиста и историчара било оштрих критика Вукове реформаторске делатности, увек је као позитивна супротност истицан просветитељски рад Доситеја Обрадовића, те су Доситеј и Вук били сматрани антиподима, што такође није без основа (понекад је, не без дозе снобизма, Доситејево грађанско васпитање супротстављано Вуковој сељачкој памети). Самарџић, међутим, ставља Доситеја и Вука у исту раван, напомињући да је Доситеј био зачетник „одрођавања Срба од својих корена“ (Самарџић: 34), док Вукова реформа чини наредну фазу тог процеса. Слична схватања за Доситејев рад имао је и Његош, што је Самарџић такође навео (Самарџић: 84), а подршку за таква тумачења аутор је нашао и код митрополита Амфилохија Радовића, чије је тезе о Доситеју у ширим изводима цитирао (Самарџић: 82–83).

И рад Саве Мркаља посматра се у Самарџићевој књизи на један другачији начин, јер док је већина Вукових оштрих критичара истицала управо Мркаља као правог реформатора српске азбуке (донекле је тако учинио и Меша Селимовић), Самарџић ће само рећи да је Мркаљ био „слаб и чудан човек“ чим се већ у наслову своје књижице (Сало дебелога јера, Будим 1810) могао подсмевати „симболу тадашње ћирилице, која је сматрана српском светињом“ (Самарџић: 111).

Посебно је упечатљиво Самарџићево тумачење Косовског боја, личности Милоша Обилића и легенде о издаји Вука Бранковића, па све и да Самарџићева запажања нису увек тачна или да су у брзини поткрепљена недовољно убедљивим цитатима, драгоцено је то што он води читаоце кроз покосовску српску историју, о којој се иначе веома мало зна, јер је народна епика поједноставила турску окупацију, скрајнувши из колективног сећања малтене целу једну династију, ништа мање значајну од Немањића.

Незаинтересованост или неспособност за откривање тајни

Право је чудо да Самарџићева књига није наишла на јачи одјек у јавности, а колико је за сада познато, своје је мишљење дао лингвиста Милош Ковачевић, али је унапред одбацио сваку могућност Самарџићеве компетенције у филолошким питањима и притом је само навео поједине цитате из Самарџићеве књиге, без икаквог покушаја да их демантује – вероватно мислећи да ће читаоци сами одбацити идеје лаика који се усудио да оштро критикује целокупну српску лингвистику од Вука Караџића до Павла Ивића.

А ако ништа друго, Самарџићева књига драгоцена је због тога што доноси јединствено и за српску лингвистику иновативно тумачење и кад је у питању стари и кад је у питању савремени српски језик: аутор одбацује теорију како су се средњовековни говорни и писани језик толико разликовали да је реч о два језика, али не прихвата ни тврдње о данашњем језичком стандарду као потпуно идентичним са народним језиком – у питању је, дакле, увек био један језик, с тим што је разлика између обичног говора и писаног стила некад била већа, некад мања (једино би се код српских писаца који су користили рускословенски, односно црквеноруски, а понекад и књижевни руски језик могло говорити о диглосији, што Самарџић, истина, понекад заборави да напомене).

Остаје велико питање да ли се Самарџићево истраживање занемарује због тога што је потекло од човека који не поседује академско филолошко образовање – или је у питању неспособност, па и незаинтересованост нових генерација да се неке старе заблуде признају и исправе. Истина, било је у српској јавности (не само лингвистичкој) предлога за нову реформу стандардног језика (једна је страна предлагала свођење на екавицу, а друга чак увођење икавице), било је предлога и за делимично враћање предвуковском правопису, али то је све остало на папиру и у теорији, а стандардни се језик и даље стихијски развија према оним начелима која је средином XIX века дефинитивно успоставио Вук Караџић. Да ли је то добро или лоше, тек ће се показати – ако се већ није показало, нарочито на примеру либералног става лингвиста да у стандардни језик могу продрети све оне речи и изрази које заживе у народном говору, при чему се стандард (а са њим и службени, дакле званични језик државе и народа) видно вулгаризује и спушта за ниво ниже сваки пут кад се повлађује релативно новим уобичајеностима на рачун старих и чврстих правила.

На крају, нешто и о нашем наслову, који је намерно двосмислен, можда и тросмислен, јер не само што Вукова реформа, и након толико година, има доста неоткривених детаља, него се из Самарџићевог истраживања запажа да су неки сегменти овог револуционарног језичко-књижевног подухвата толико шкакљиви да би се заиста могло говорити о добро чуваним тајнама.

Али, чак и најбољи покушај откривања тих тајни остао је – неоткривен.

за П.У.Л.С  Душан Милијић

Извори и литература

Самарџић: Милослав Самарџић, Тајне „Вукове реформе“, Погледи, Крагујевац 1997 (сви цитати наведени према дигиталном издању: http://www.jezik.rs.sr/doc/MiloslavSamardzic-TajneVukoveReforme.pdf).

Костић: Проф. др Лазо М. Костић, Крађа српског језика, Културно-историјска студија, Баден 1964 (сви цитати, уз незнатне интервенције у правопису, наведени су према дигиталном издању: https://www.scribd.com/document/57975090/Kradja-Srpskog-Jezika-Lazo-M-Kostic)

Стојановић: Љубомир Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића (фототип издања из 1924), Београдски издавачко-графички завод, Београд 1987.

Селимовић: Меша Селимовић, За и против Вука (Сабрана дјела у десет књига – Књига пета), Октоих, Подгорица 2007.

  Dušan Milijić, Istorija, reforma, srpski jezik, Vuk Karadžić