Tehnologija neće moći da “proguta” pozorište

Katarina Stojanović rođena je 1980.god. u Kosovskoj Mitrovici. Živela je u Prištini. Završila Prvu prištinsku gimnaziju i 1997. upisala Fakultet umetnosti u Prištini, dramski odsek. Diplomirala  2001. godine u klasi profesora Svetozara Rapajića. Kosovo i Metohiju je bila prinuđena da napusti u junu 1999. god. kao i većina stanovništva. Tada je bila na drugoj godini Akademije. Došavši u Beograd, klasa u kojoj je nastavila studije bila je u prostorijama  FDU u Beogradu, koji je ustupio svoj prostor za rad te godine. Razgovaramo sa njom o životu pre i posle rata 1999. i o njenom svetu dramske umetnosti.

Kako teče vaša karijera ?

-Mislila sam da je odlazak sa Kosova i Metohije privremen i nisam verovala da se više neću vratiti u svoj grad. Posle završetka studija, počela sam da igram najpre u dečijim predstavama. Prva moja  predstava, neposredno posle diplomiranja, bila je 2001. god.u Domu Sindikata, veliki novogodisnji spektakl ” Asteriks i Obeliks “, gde sam igrala na poziv Milorada Mandića Mande, u njegovoj režiji. Dalji rad sam nastavila u statusu samostalnog dramskog umetnika, igrajući kako u dečijim, tako i u predstavama koje su namenjene starijoj publici. Predstave za decu : “Crvenkapa i zbunjeni vuk”, “Pepeljuga”, “Petar Pan”, “Uspavana lepotica” i druge klasične bajke, koje su na repertoaru Centra za kulturu Rakovica, u kojem igram od 2004. godine. Predstave za odrasle: “Deca pakla”, “Da li je to bila ševa”, “Draga Jelena Sergejevna”. Glavna ženska uloga u filmu “Razbojnici Banata”, koji je trenutno u pripremi. Nadamo se premijeri uskoro.

Da li ste bili pod presijom bombardovanja i rata 1999. za vreme studija?

-Za vreme rata na Kosovu i Metohiji, već sam bila na drugoj godini Akademije. Mi, kao studenti, nismo radili pod presijom, niti smo osećali neki strah. Naročito mi, koji smo sa Kosova i Metohije. Na neki način, bili smo naviknuti godinama na nepovoljne okolnosti. Nismo čak o tome ni pričali. Moram da kažem da smo mi, kao klasa, do poslednjeg trenutka radili. O tome najbolje govori anegdota sa časa glume, kada je 1998. godine uveden policijski cas, a naš divni prof. Svetozar Rapajic je rekao da mi radimo Čehova i da nas to ne treba da se tiče. Kada je policija ušla na fakultet i kada su nas zatekli uveče na Akademiji, u vreme kada nije trebalo niko da se nađe na ulici, na pitanje policije : “Šta radite ovde”, moj profesor je mirno odgovorio : ” Zar ne vidite da radimo Čehova”. Dok nije izbio rat i bombardovanje, mi smo normalno završavali svoje obaveze.

Kako gledate na sve što se događalo  raseljenim licima sa Kosova i Metohije?

-I kao umetnik i kao čovek, jako sam potresena svime što se dogodilo. Taj osećaj živi u meni od kako sam napustila  Prištinu. Posle toliko godina i dalje me proganjaju snovi o mom domu, koji sam bila prinudjena da napustim, mojoj sobi, mojim knjigama, uspomenama.  Odlaskom sa Kosova i Metohije, jedan deo mene je zauvek umro. Žao mi je što ne mogu svom detetu, koje sada ima 18 god. da pokazem svoj grad, da vidi gde sam provela detinjstvo, da upozna Kosovo i Metohiju. Smatram da smo prošli veliku golgotu i da je to tragedija jednog naroda, ne samo ljudi, koji su živeli na Kosovu i Metohiji.

Kako ste se snašli i gde ste počeli da se bavite glumom?

-Dolaskom u Beograd, karijeru sam započela neposredno posle diplomiranja, kao samostalni dramski umetnik. Između ostalog, odigrala sam najviše uloga na sceni Centra za kulturu Rakovica, koji neguje dečiju i večernju scenu. Tu sam našla neki svoj mir. Napominjem da nije bilo nimalo lako, naročito što nisam imala nikakvu podršku i nisam imala nikoga da me “pogura”, što se žargonski kaže. Bilo je jako nezgodno jer sam ja u to vreme već uveliko bila i roditelj, majka koja sama odgaja dete, pa nisam bila odgovorna samo za sebe, zato sam bila prinuđena da odbijem stalne angažmane u pozorištima u unutrašnjosti, jer je bilo nemoguće odgajati dete samostalno i neprestano se seliti i putovati, a ja sam tada već imala svoju bazu u Beogradu.

Koliko je za umetnika značajan talenat a koliko rad?

-Što se tiče rada i talenta, rekla bih da su neraskidiv spoj, ali više preferiram rad, jer znam mnogo talentovanih glumaca, koji zbog svoje lenjosti, ništa nisu uradili, a imali su sve predispozicije da postignu veliki uspeh. Mislim da glumac mora, pre svega, da radi na sebi neprestano, da mnogo čita i obrazuje se.

S obzirom da igrate u predstavama za decu, recite nam kakav je dečiji svet danas, imajući  u vidu velike promene u svetu i razvoj IT?

-Razvoj tehnologije utiče na sve nas, pa tako nije zaobišao ni decu, kojoj je danas sve na planu tehnologije dostupno. Moje veliko iskustvo u radu na dečijim predstavama, govori da su oni divna publika, ali i najstroži kritičari, da oni koji vole pozoriste, dolaze i po nekoliko puta da gledaju istu predstavu i vide svoje omiljene junake. Nijedna tehnologija neće moći da “proguta” dobru bajku i dobru pozorišnu predstavu.

Kakve predstave vole deca?

-Rekla bih da deca vole najviše klasične bajke, ali i predstave rađene po motivima njihovih omiljenih crtanih filmova. Vole predstave u kojima nisu samo posmatrači, već vole aktivno da učestvuju.

– Koju literature najviše čitate?

-Najviše me zanimaju knjige iz oblasti psihologije. Interesuje me mnogo toga iz oblasti medicine i o tome mnogo čitam. Nekad mi bude žao što to nisam upisala, ali život me je odveo na drugi put. Volim, kako klasike, tako i savremena dela. Nisam ljubitelj poezije. Volim dobar roman, dobru priču. Moj izbor su dela Tonija Parsonsa, Haleda Hoseinija i Orhana Pamuka.

Slobodan umetnik i slobodan izbor?

-Mislim da su mnogi danas u statusu slobodnog umetnika, ne zbog svog izbora, nego sticajem okolnosti. Nije danas vreme, kao što je bilo dok sam ja bila dete, kada se neuporedivo više radilo i snimalo. Tada je status slobodnog umetnika imao smisla, jer vam je kao umetniku davao mogućnost izbora. Danas nije tako. Danas su to nametnute okolnosti.

Koje su vam predstave i uloge naјdraže?

-Najdraža predstava mi je “Deca pakla”, po tekstu Jovana Bukelića, u režiji Miomira Mikija Stamenkovića. Edukativna i poučna drama o sveprisutnoj bolesti današnjice, narkomaniji. Igram Lelu, ženu koja je posrnula u taj pakao. To mi je najdraža uloga. Bila mi je veliki izazov. Trebalo mi je mnogo razumevanja, mnogo znanja o tom poroku i veliko poznavanje psihologije da bih odbranila taj lik.

Kakvo je zadovoljstvo biti dramski umetnik?

-Bez obzira na sve okolnosti, kad izadjem na scenu, zaboravi se sve. Veliko je zadovoljstvo, ako volite ovaj posao. Mi živimo za taj aplauz i to nam je najveća nagrada.

 Slavica Đukić

“Jedinstvo”

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Film, Pozorište