Prag, Beč. Koncerti Brus Springstina. The Boss. The Preacher.

Ušli smo na Synotip Arenu. Na samom ulazu gde se prodavao mrčendajz nas je po jeziku prepoznao još jedan Brusov fan iz Soko Banje koji je bio i sjajan uvod u koncert sa „Ovo čekam 30 godina. ‘Born In The USA’ i ‘Nebraska’, a ja u srednjoj školi“. Jedan od starije generacije Brusovih fanova koje su bili svuda oko nas na oba koncerta, u Pragu i Beču. Nažalost u publici koja je ostavila Synotip arenu polu-punu je bilo dosta manje ljudi kao on, ili nas petoro koji smo krenuli iz Srbije na hodočašće. Svestan sam kako zvuči sledeća rečenica ali… izgleda da je jako mali broj Čeha dizajniran za rokenrol i dosta ljudi je bilo sa majicama užasnih bendova poput Bon Jovi (valjda po njudžerzerskoj liniji), Deep Purple i sl. retko ko je znao lirike, osim da mantra „Born in the USA“ iako je nivo shvatanja te pesme verovatno negde na nivou američkih predsedničkih kandidata koji su želeli da ih ova pesma prati na kampanji. Naravno, to je sve mnogo manji problem od ukočenog stajanja i ne prepuštanja ritmu E-Streeta i Gazdinoj propovedi iz prve.

Na sreću to ispao samo jedan veliki plus za ovaj koncert jer je Brus dao sve od sebe da podigne na noge posmatrače sa tribina i ljude koji su stajali ispred bine, nateravši ih da drmusaju rukama kao tokom vrhunca propovedi kakve pentakostalne crkve. Čovek je stvarno uložio neveroatnu energiju da probudi i kasnije izludi te ljude. Najveći deo vremena proveo trčeći sa kraja na kraj bine, uzimajući kartonske isečke na kojima su fanovi pisali imena pesama koje su želeli da čuju, uzimajući simpatičnu klinku iz publike da sa njime otpeva „Waiting On A Sunny Day“, svirajući klavir glavom, odigravajući tačku ukradenu od Jamesa Browna gde je Brus ležao mrtav od umora, a Little Steven ga je oživljavao polivajući vodom, uzimajući ružičasti šešir iz publike… Imao je i dva odlična momenta sa natpisima iz publike. Prvo je uzeo jedan sa „Blowin’ In The Wind“ na sebi i prokomentarisao „It’s not me, it’s the other guy“, a posle je zubima iz publike istrgnuo onaj sa „I’m sexy and I know it“. Čovek koji se verovatno na stadionu najbolje provodio je bio na sopstvenom koncertu. Ostatak benda, baš i nije nadograđivao Brusovu energiju, bez volje da izvuče nešto iz publike, ali Brus je bio motor koji je verovatno mogao snagom da iščupa ceo stadion iz zemlje.

Što se tiče ličnog utiska, to je veoma lako opisati. Oko 60% vremena sam proveo naježen, 100% sa rukama u vazduhu, a dosta je teško voditi računa o broju trenutaka kada me je razvalio talas osećanja  i davao smisao traganju za propovedi po srednjoj Evropi. Koncert je počeo sa Brusovom posvetom Štajnbekovim „Plodovima gneva“ i solo izvođenjem „The Ghost of Tom Joad“, koje je bilo i simbolično za Prag obzirom je Brus ’96. prvi put tu svirao u okviru “Tom Joad” turneje. Posle je i ostatak E-Streeta izašao na scenu i tad je krenula himna za verovatno svakoga ko je rođen i ostao u Srbiji (ipak živimo u zemlji koja je nezahvalnija, teža za promeniti i sa manje ljubavi za svoje ljude nego velika većina drugih), u pitanju je naravno „Badlands“. Posle toga je Brus mešao pesme sa novog albuma i željama publike, pitao je publiku da li oseća „duh“, prizivao mrtve (on verovatno Klarensa, a ja meni neke bitne ljude koji su otišli), skakao je po sceni, sopstvenom energijom terao da se stadion probudi, ustane i poslednjih sat vremena mrda kukovima uz njegove najveće hitove da bi se to završilo sa „Twist And Shout“. Pesme sa novog albuma, posvećenog velikoj recesiji naših generacija, kao da je pravio sa idejom da se horski pevaju koncertima, pošto „Shackled and Drown“, „We take Care of Our Own“ i „Land of Hopes and Dreams“ zvuče daleko bolje na velikom koncertu kada se bend oslobodi i krene sa improvizacijama, uđe se u kafanski ritam (Shackled & Drown) i zapevaju svi. Od nekih svojih favorita čuo sam i moju omiljenu „The River“ gde sam se raspao od osećaja, izrecitovan „Atlantic City“ je bio lepo iznenađenje, a tu je bio i odlični „The Rising“.

I posle ta prva dva sata koncerta se proživi verovatno više osećaja i doživi više katarze nego u 5 godina života, a nastavak sa najvećim hitovima deluje samo kao produženo uživanje za koje moraš naći još energije i osećaja u sebi da ih izbiješ na svakoj pesmi. Najava te završnice je bila sa „Because The Night“, pesme koju mu je uzela i preradila Peti Smit i koja je po meni suviše „jebačka“ za Brusa (bila je i „Prove It All Night“ negde na početku koncerta, kada smo kod takvih pesama) i onda je krenuo da ređa: „Thunder Road“, „Born In The USA“, „Born To Run“, „Seven Nights To Rock“, „Dancing In The Dark“, „Tenth Avenue Freeze-out“ (sa posebnom posvetom Klarensu) i na kraju je te lavine muzike koja te tera da se moliš, skačeš i vrštiš su završili sa „Twist and Shout“.

Izlazeći sa koncerta smo se našli sa našim prijateljem iz Soko Banje. Razgovor sa njime je bio jako daleko od osećaja kada ti neko priča kako je bilo slušati neki bend osamdesetih, jer su oni tada bili na vrhuncu i samo tada stvarali dobre i iskrene stvari. The Boss je uvek dobar. Već 40 godina stvara pokrivajući više generacija i prevazilazeći gotovo sve muzičare po pitanju istrajnosti snage i iskrenosti muzike koju pravi, bez obzira na godine, bez manjkavosti u shvatanju ili izbegavanju stvarnosti  koju će znati kako da definiše. Naš prijatelj iz Soko Banje u svoje vreme jeste imao „Born In The USA“ i „Nebraska“, ali je neko pre njega imao „Born To Run“, „The River“ i „Darkness On The Edge Of Town“, a ja sam bio tu kada se Brus porodio „The Rising“, „Land Of Hopes And Dreams“, „We Take Care of Our Own“, „Terry’s Song“, „The Wrestler“, „Radio Nowhere“…

Posle smo se skupili ispred stadiona i analizirali ovo čemu smo zapravo prisustvovali. Propovedi. Jer je publika drmusala podignutim rukama prizivajući neki rif i strofu da iz njih izvuče još nešto, gde nas je Brus pitao „Can you feel the spirit?“ da bi ga kasnije Steven Van Zandt oživljavao, čak je i ljuljanje klinke na “Waiting For The Sunny Day” imalo u sebi nečeg religijskog u smislu izbora deteta, jednog od nas koji će biti “izlečen” i moći da pleše sa Velikim. Brus nam je kroz svoje pesme iskreno pričao o nama, nateravši da se zamislimo nad sopstvenim životima u koje je u ta tri i po sata uneo svetlost i snagu, da mislimo o ljudima koji nisu sa nama, ljubavima, ljudskoj nesreći i patnji i zajedništvu koje nam treba da dobri pobedimo.

I na kraju smo se prebrojali šta smo osetili. Jedan od nas sa pa hajde da kažem, komunističkim stavovima, je osećao  zajedništvo u njegovim pesmama i borbu, drugi je mogao identiifikuje svoje patnje zaposlenog, poštenog člana društva koji su uvek teško prolazili u igri sa svetom, neko ko je to razumeo dobro mogao je i da uhvati country, pošto volim soul ja sam mogao da čujem propoved nalik onima koje sam video u većinsko crnačkim crkvama koje otvara čoveka i tera da duh peva kroz njega. Ipak najverovatnije će biti da je Brus univerzalan za sve jer njegova muzika govori iskreno i svima.

Kasnije smo, vraćajući se u hotel, pretresali svaki prokleti detalj koncerta po stoti put otkako se on završio, pokušavajući shvatimo Gazdu celog. To se, makar za nas, ispostavilo nemogućim i zaključili da ne bi bilo loše potražiti šta je Žikica Simić imao da kaže o Gazdi, on bi verovatno to najbolje znao od ljudi kojima verujemo.

Ima nešto da se kaže i o drugom koncertu u Beču, a tamo je bila uigrana publika, veliko pleme koje je došlo da se druži sa Gazdom, sa mnogo manje iznenađenja, ali ipak to nije koncert gde sam prvi put doživeo Brus Springstina.

za P.U.L.S.E: Tom Joad

  koncert, Muzika, Springstin, The Boss, Tom Joad