The Rolling Stones – istorija se piše dalje

The Rolling Stones ili istorija se piše i dalje

The Rolling Stones su rešili da ponovo budu The Rolling Stones. Sama činjenica da su objavili novi album sa originalnim pesmama – iznenađenje je godine. Svako će na njemu naći ono što očekuje: ko navija za njih, biće oduševljen, a kome je dosta tog mita, ostaće pri svom sudu da su precenjeni. Ipak, da li uopšte vredi sporiti se sa istorijom? Jer ovo je verovatno oproštajni album The Rolling Stonesa…

The Rolling Stones

Svuda piše sledeće: „Hackney Diamonds“ (Polydor) ime je 24. po redu albuma The Rolling Stonesa, prvog posle 18 godina. Ono što nigde ne piše jeste da je ovo sigurno najmanje očekivana ploča u njihovoj karijeri. Očigledno je nastala kao reakcija na smrt Charlie Wattsa, bubnjara i člana benda od osnivanja. Kao da je ovaj tužni događaj naterao ove najslavnije od svih živih rok muzičare da se trgnu i krenu u smeru završavanja onog što su započeli da snimaju 2018, dok je Charlie još uvek bio živ, u svetu pre pandemije.

Jer, očigledno, nema nijednog drugog vidljivog razloga koji bi mogao da navede ove osamdestogodišnjake da još jednom uđu u studio i urade neku potpuno novu muziku. Pre svega, jednostavno su suviše bogati da bi se i dalje cimali i vukli po njima; imaju mnoštvo demo-snimaka koji još nisu objavljeni i vape za reciklažom; konačno, njihovi koncerti su i dalje među najtraženijim stvarima u ovom poslu, te od njih mogu da zarade neuporedivo više nego od ploča, ako baš žele neku akciju… dakle, svaka logika nam govori da The Rolling Stones nisu morali ništa da snimaju. Ali ipak ih je nešto snažno nateralo. I to ovu ploču čini nekako posebno iskrenom, jer ima svoj jak razlog za postojanje.

Ovo je, naime, oproštajni album The Rolling Stonesa.

Za razliku od drugih velikih zvezda iz „zlatnih godina“ rokenrola, koji su se pod stare dane opredelili da zaokruže svoj životni put introspektivnim albumima, The Rolling Stones su svoj kraj rešili da obeleže svirajući što bučnije mogu. Kao stav – to je za svaki respect.

The Rolling Stones su rešili da budu ponovo The Rolling Stones. Može svet da ide u kom god pogrešnom pravcu – uvek je i išao – ali oni će ići isključivo u svom. Stalno kontra. „Hackney Diamonds“ je zato album pravih The Rolling Stonesa, drčnih da budu ono što samo oni hoće. Pa, ako im se sa osamdeset godina ćefnulo da budu opet rokeri na sav glas, to je prosto njihov način da poslednji put kažu kako su uvek bili u pravu i da su još uvek sa nama, mada je Charlie Watts nešto trenutno sprečen.

 

Umetnost rokenrola

 

Vaš potpisnik je vršnjak sastava The Rolling Stones (osnovani 1962). Zato će ovom prilikom dopustiti sebi da napiše kako je njihovo poslednje stvarno dobro izdanje izašlo još dok je bio u gimnaziji, a drug Tito zadnji put svečano obilazio Ameriku i Englesku („Some Girls“, 1978). Tokom decenija smo zatim slušali polusvarene proizvode, sami sebe hrabreći da su i dalje dovoljno dobri da bi bili vredni naše pažnje. Ako ćemo pošteno – ni album „Hackney Diamonds“ nije mnogo drugačiji, i on spada u seriju solidnih izdanja koja su tu da produžavaju mit o The Rolling Stonesima, a da vrlo malo toga suštinski dodaju.

Međutim, kontekst se sasvim promenio: ima nečeg herojskog u ovom pokušaju The Rolling Stonesa da za kraj naprave poštenu, organsku rokenrol ploču – onakvu kakve su nekad pravile sa lakoćom – u ovim vremenima kad svetom vladaju kopije kopijinih kopija, gde god pogledate. Biti to što jesi, sa svim falnikama, danas je izuzetno hrabar čin, ali i ne očekujemo ništa manje od The Rolling Stonesa, kao čuvara rokenrola.

Zbog toga ovde nema ničeg nasilno retro – The Rolling Stones samo sviraju ono što su uvek svirali, iznova i iznova izmišljajući sebe kroz male detalje. To je moderno produciran hard-bluz uz naklone ka gospelu, funku, disku, popu. Čak i naziv „Hackney Diamonds“ referenca je na neizveštačen, stvaran ulični život i nešto zabranjeno, kao aluzija na sitne kradljivce – obijače prodavnica iz siromašnog londonskog kraja Hackney, koji bi razbili staklo da ukradu nešto na brzaka iz izloga, ostavljajući za sobom srču, te sjajne siromaške dijamante…

Ključno je to što The Rolling Stones i dalje daju publici rokenrol kao zajedničku zabavu, za slušanje u društvu i skakanje – sasvim suprotno od one dosadne rok muzike sa „viškom smisla“ u kojoj tražiš sebe, dok se ne izgubiš potpuno, a na koju su nas poslednjih par decenija navukli neki umišljeni kritičari ;). Dok se drugi ubiše da nam se predstave kao „namučeni pesnici“, ovaj bend se naprosto raduje životu i glorifikuje ga svakim svojim potezom. To je prava „umetnost rokenrola“. I ne možemo da u ovim vremenima, opsednutim smrću, ne vidimo tu osobinu The Rolling Stonesa kao pravo kulturno blago: oni slave život, bezrezervno uživajući u njemu.

Dragan Ambrozić

Izvor: Nova S

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments