Jugoslavija je bila daleko bolja zemlja od svih koje su je nasledile. Njena politička elita mnogo je više držala do kulture jer je i sama bila kulturnija. Sam Tito je najbolji primer. Bio je, kao što znamo, veliki filmofil, a takođe znamo da je umeo i da sedne za klavir. Neko će reći da je to bilo samo za slikanje. Nisam baš siguran, ali neka je bilo i tako. Ovi posle njega toliko su mrzeli klavir da se nisu ni slikali za njim. Može li iko da zamisli Tuđmana za klavirom? Tito se bar slikao za klavirom, te slike su bile objavljivanje i to je bila važna poruka. Jer ako Tito misli da je klavir nešto dobro, i ako to poruči takvom slikom, onda to utiče na javni ukus i u najmanju ruku kod puka razblažuje prezrenje prema klaviru i odbojnost prema otmenijim formama muzike – kaže za Danas Ivan Ivačković, beogradski novinar i publicista. On je u izdanju Lagune upravo izdao jednu od retkih knjiga koja se bavi društvenim ambijentom u kome je nastao jugoslovenski rokenrol i popularna muzika.

Knjiga se zove “Kako smo propevali”. Zbilja, kako smo propevali?

– Lako, jer ovo je deo sveta u kojem je pesma važnija od hleba ili sapuna. Što je i sjajno i grozno. Međutim, imao sam drugu stvar u glavi kada sam odlučio da tako nazovem knjigu, a to je činjenica da se pevalo i na bini i u policiji. Mislim da taj naslov dobro sažima priču smeštenu među korice ove knjige, jer to je priča ne samo o muzici nego i o zemlji u kojoj je ta muzika nastajala. Ova knjiga je, zapravo, istorija jedne države i njenog zvuka.

Koji je bio motiv da napišeš takvu knjigu?

– Motiv je bio dvostruki i tiče se nekoliko generacija. Prvo, želeo sam da onim generacijama koje su rođene, prohodale i odrasle u SFRJ, a u te generacije spada i moja, ponudim podsetnik na naše sopstvene živote. Ovo je, dakle, veoma nostalgična knjiga. Drugo, hteo sam da generacijama koje za Jugoslaviju znaju samo iz priča ponudim još jedno viđenje te zemlje, veoma specifično. Jer, ovde je priča o toj čudnoj i nesrećnoj zemlji, koja je bila veoma poštovana u svetu, ali koja samu sebe nije umela da poštuje, ispričana uglavnom kroz istoriju njene muzike. Kažem uglavnom, jer tu su i tekstovi o važnim političkim događajima, lomovima i potresima. Uz to, pokušao sam da prikažem i društveni ambijent u kojem je ta muzika nastajala i umirala, a da to ne bude nametljivo. Sve u svemu, ovo je knjiga kroz koju ne defiluju samo Đorđe Marjanović, Bijelo dugme, Siluete, Azra, Mišo Kovač, Tereza Kesovija, Riblja čorba, Bajaga, Đorđe Balaševići mnoga druga velika imena iz sveta muzike, nego se pominju i Mate Parlov, Dragan Džajić, Dragan Kićanović, i tako dalje. I još mnogo više, govori se o političarima koji su određivali sudbinu te zemlje. Knjiga počinje i završava se tekstovima o Titu. Na kraju krajeva – a i na početku – on je bio najveća jugoslovenska zvezda. Čovek koji je u Jugoslaviju uveo glamur i šou-biznis. Nije samo Goran Bregović bio Tito jugoslovenske rok muzike, nego je i Tito bio Goran Bregović jugoslovenske politike.

Tvoja teza je da muzika i politika u SFRJ nikada nisu bile razdvojene. Kako je to izgledalo tada, a kako posle pada komunizma?

– Da, muzika i politika u Jugoslaviji zaista nikada nisu bile razdvojene. Muzika je nekad bila ogledalo te politike i njena služavka, a nekada je bila najžešća opozicija. Ovo drugo je bilo ređe, a ovo prvo nije tako strašno kao što zvuči. Jer, pod jedan, politika SFRJ – uz sve idolopoklonstvo i bizarne rituale koji su uz to idolopoklonstvo išli, uz jednopartijski sistem i dirigovanu štampu, uz teror ne samo krupne nego, možda još više, sitne birokratije – nije bila tako loša. Jugoslavija je, je li, ipak bila jedna normalna zemlja. Pod dva, muzika je često služila toj politici iz ljubavi, a ne iz interesa. Generalno gledano, jugoslovenska muzika nije bila sponzoruša zavisna od jugoslovenske politike, nego joj se umiljavala iz ljubavi. Neko će možda reći da je to još gore, ali ja to ne mislim. U tom umiljavanju mnogo više je bilo jedne romantične varijante patriotizma koja je nestala raspadom Jugoslavije nego što je bilo gole imbecilije. U svakom slučaju, ako pogledamo rezultat svega toga, on je nesumnjivo čudan. Na primer, čudno je da su u Titovo vreme, kao ovakva ili onakva opozicija, bili kažnjavani i režiseri i pisci i sami članovi partije, ali ne i rok muzičari. Jedan jedini rok muzičar, Ipe Ivandić, bubnjar Bijelog dugmeta, bio je u zatvoru, a i to ne zbog direktnog suprotstavljanja sistemu – mada pozadina te afere jeste bila politička – nego zbog droge. Eto, tako stoje stvari, mada bi, recimo, baš rok muzika trebalo da bude žarište večite pobune.

Hroničari kažu da je državna politika u polju popularne muzike od početka pedesetih bila okrenuta ka popularizaciji džeza koji je Jugoslaviju trebalo da poveže sa zapadnim svetom, od kojeg je tada postala finansijski zavisna, a od druge polovine pedesetih ka formiranju jugoslovenske estrade i stvaranju jugoslovenske zabavne muzike. Od sredine šezdesetih partijski stratezi prihvatili su da je rokenrol muzika mladih Jugoslovena. Zašto tek tada?

-Pa nije ni moglo mnogo ranije, rokenrol je u Jugoslaviji postao popularan početkom šezdesetih. Siluete, najpopularnija beogradska, a po nekima i jugoslovenska rok grupa te decenije, osnovane su 1961. godine. Establišment je bio zbunjen eksplozijom rok muzike u Jugoslaviji šezdesetih i u prvi mah nije znao šta sa tim da radi. Rokenrol je izrastao i postao ozbiljna društvena sila jako brzo, tako da je vlast bila zatečena. On je u jednoj uređenoj i kontrolisanoj bašti izrastao kao divlje cveće i baštovani nisu znali šta sa njim da rade. Jer odjednom se ispostavilo da puno ljudi voli baš takvo cveće, trnovito ali puno života, a ne plastično koje je, kroz zabavnu muziku, negovala država. Onda je stigao trenutak u kojem je neka odluka o rokenrolu, makar i prećutna, morala biti doneta. I bila je pametna – da se ti bendovi puste na miru. Pa je onda doneta jedna još pametnija – da ih država potapše po ramenu i čak tu i tamo nagradi. Neko u vlasti je shvatio da rok muzičari po pravilu boluju od male šizofrenije: da žude za priznanjima establišmenta kojem su, makar samom svojom pojavom, predstavljali opoziciju. Ne samo u Jugoslaviji nego bilo gde. U Engleskoj je kraljica razdelila ordenje Bitlsima, a u Jugoslaviji su rok grupe primale nagradu Sedam sekretara SKOJ-a i druga priznanja. Zauzvrat, te grupe nisu kritikovale sistem ili su, čak, kada bi procenile da situacija postaje previše vruća, išle, poput Bijelog dugmeta, na radne akcije. Tako je jugoslovenski rokenrol pacifikovan elegantno i bez buke.

Čuo sam priču da je Bijelo dugme bilo državni projekat. Kažu da su oni bili ti koji su širili jugoslovenski nacionalizam sarajevskog tipa.

– Bijelo dugme, da se odmah razumemo, nije bilo državni projekat. Sa stanovišta državnog interesa oni su bili najčudnija grupa u istoriji jugoslovenske muzike. S jedne strane, bili su bend kakav je vlast mogla samo da poželi – stvorili su autentičan, jugoslovenski zvuk koji je, najpre u hrvatskoj štampi, bez ruganja, čak sa izvesnim simpatijama, nazvan “pastirski rok”. Bregović ga je inače krstio kao “jugoslovenski pop”. Kroz sve to provlačio se snažan duh jugoslovenstva i to se establišmentu svakako dopadalo. S druge strane, Bijelo dugme je, kao klasična kapitalistička pojava, predstavljalo šamar od kojeg je ozbiljno zabrideo inače prilično debeo obraz socijalističkog društva. Osim toga, moć i popularnost Bijelog dugmeta zabrinjavala je vlast. Što kaže Dušan Vesić, novinar i najveći stručnjak za Bijelo dugme, samo Tito i Bebek imali su takvu moć. Tito digne ruku, svi ustanu. Bebek digne ruku, svi ustanu. Neki ustanu jer žele, neki ustanu jer ne vide od ovih što su ustali, ali svi ustanu. Tito spusti ruku, svi sednu. Bebek spusti ruku, svi sednu. Bijelo dugme je bilo pod konstantnom prismotrom policije i, uprkos odlasku na radnu akciju Kozara ’76 i Bregovićevom članstvu u Savezu komunista, to je jedina grupa iz koje je neko, a to je, već sam rekao, bio bubnjar Ipe Ivandić, sudar sa establišmentom platio najpre slobodom, potom zdravljem, a onda, nedovoljno jak da se oporavi, i glavom.

Koji su najbitniji momenti i najvažniji ljudi “propevavanja” u bivšoj Jugoslaviji?

– U pedesetima svakako vladavina Đorđa Marjanovića i zabavne muzike. U šezdesetima se dogodilo nešto zanimljivo: došlo je do paralelne eksplozije rokenrola i novokomponovane narodne muzike, predvođene Lepom Lukić. Lepa Lukić otvorila je vrata još lepšoj Breni, a ova je odškrinula vrata horor-sobe u kojoj je čekao turbo-folk. U sedamdesetima su bez premca bili Bijelo dugme i Zdravko Čolić. Osamdesete su, kao i šezdesete, bile obeležene detonacijama rokenrola, kroz pank i novi talas, i novokomponovane narodne muzike, na čelu sa Brenom i Miroslavom Ilićem. Brena je bila Evita Peron novokomponovanog folka, a Ilić je bio, i još uvek je, Sinatra te scene.

Naslušao sam se priča da pre devedesetih “niko nije slušao narodnjake”, ali mislim da to nije tačno. Ni tada se nisu mogli uporediti tiraži Lepe Brene i Miroslava Ilića sa rokerima. Ipak, rokenrol se osamdesetih utvrdio kao nikad kvalitetniji jugoslovenski brend i ostao je zvanična kultura do raspada SFRJ. Da li se slažeš?

– Da, i jedno i drugo je tačno. Neki Brenini albumi bili su prodati u više od milion primeraka, što nisu mogli da dostignu čak ni Bijelo dugme ili Riblja čorba. Međutim, Brena nije bila tretirana kao zvanična jugoslovenska muzika, nego kao “šund”, kao zabava nižeg reda, što je i odgovaralo istini. Osim toga, onaj establišment koji je u SFRJ nasledilo Tita najpre će biti iznerviran popularnošću Lepe Brene, a tek onda će se u Breninoj muzici prepoznati. Centralni komitet Saveza komunista Srbije raspravljao je 1983. godine na sednici o popularnosti Lepe Brene, žaleći se kako “sredstva informisanja više pažnje posvećuju Breni nego principijelnim diskusijama funkcionera”. Za ono vreme to je bio nezamisliv momenat. Kao kada bi danas Pentagon raspravljao o evrovizijskim dometima Željka Joksimovića. S druge strane, rokenrol je osamdesetih takođe bio predmet partijske pažnje i, najčešće u slučaju Bore Đorđevića, ljutnje, ali jeste bio tretiran kao deo zvanične kulture.

Narodna melodija ušla je u jugoslovenski rokenrol. Čini se da je jedan od prvih primera stapanja rokenrola i novokomponovane narodne muzike, ako ne i prvi, pesma Hanke Paldum koju je komponovao Milić Vukašinović “Voljela sam, voljela” (1979). Tokom osamdesetih u novokomponovanu narodnu muziku uselili su se gitarski rifovi, a stadionski nastupi nekih zvezda poput Lepe Brene vizuelno su podsećali na velike rokenrol spektakle. Koliko su u SFRJ bili isprepleteni narodnjaci i rokeri?

– Tu je ključni trenutak uvođenje na velika vrata mešavine roka i folka. Dakle, opet smo kod Bijelog dugmeta. Bregović je to prvi uradio na spektakularan način. Zbog toga ga neki smatraju ocem jugoslovenskog roka, jer time je Dugme pretvorilo rokenrol u istinski masovnu stvar, obezbedilo mu moć i uticaj. Neki drugi zbog tog mešanja roka i folka optužuju Bregovića za čedomorstvo – istom stvari, veridbom električne gitare i harmonike, on je stvorio jugoslovenski rok i istovremeno ga ubio jer rok muzika, kažu ti koji tako misle, ne trpi harmoniku. Govorim o harmonici kao simbolu, ne nužno kao instrumentu. Šta se onda desilo? Posle desetogodišnjeg petinga, harmonika se osmelila i, u lezbejskoj vezi sa električnom gitarom, poželela pravi seks. Zgrabila je električnu gitaru i tako je rođena muzika kojom će se proslaviti Lepa Brena i kojom je popločan put za turbo-folk. Uz taj zvuk, stigao je odgovarajući imidž, kao i koreografija i scenografija, pa se Brena 1984. kranom dizala iznad svoje publike na stadionu, baš kao Mik Džeger tri godine ranije. Brena je od Džegera uzela više nego mnogi rok muzičari. To je njena inteligencija i njihova sramota.

Autor: Dragoljub Petrović

Danas online

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Goran Bregović, Jugoslovenski rok, Muzika, Tito