U svom ogledu Večito vraćanje, povodom najnovijeg romana Tomasa Mana, objavljenom u Letopisu Matice srpske 1938. godine, kada ni sâm autor, pošto je do tog trenutka bio objavio prve tri knjige, nije znao kada će dovršiti završnu, četvrtu knjigu ovog svog preko svakog očekivanja naraslog obimnog romana, Pero Slijepčević, bez sumnje jedan od naših najboljih i najsuptilnijih znalaca i tumača stvaralaštva Tomasa Mana, označio je u to vreme najuglednijeg nemačkog književnog stvaraoca i reprezentativnu ličnost nemačke književne i kulturne emigracije kao „filozofa kulture”, koji je u poznatoj starozavetnoj priči o patrijarhu Jakovu i njegovim sinovima našao zahvalnu temu da na njoj uporedno i reljefno razvije svoju antitezu o dvema kulturama, patrijarhalno-jevrejskoj i visoko civilizovanoj egipatskoj.

Na taj način se, veli P. Slijepčević, Tomas Man predstavio kao pesnik koji „u vremenu svakojakih autarkija peva o mostovima duhovnim koji vežu”. Ovim svojim jezgrovitim sudom Pero Slijepčević, koji, mada pre svega zainteresovan za ideje i idejno tkanje u ovom golemom pesničkom ostvarenju, ne zaboravlja da istakne da je ovde pre svega reč o jednoj izvanredno „lepoj priči”, ukazuje na jedno od bitnih svojstava ovog romana, koji za njega u tematskom pogledu ne predstavlja iznenađenje budući da je Tomas Man već u Čarobnom bregu pokazivao „sklonosti ka mitskom”.

Međutim, da je ovakvo interesovanje za područje mitskog, iz kojeg će pre svega izrasti tetralogija Josif i njegova braća, u prvi mah moralo da deluje iznenađujuće s obzirom na to da je Tomas Man bio poznat kao književni stvaralac koji je posve bio okrenut svome vremenu, toga je očigledno i sâm pisac bio svestan. Tako on u svom predavanju o Josifu i njegovoj braći, održanom krajem 1942. u Vašingtonu, dakle u trenutku kada je upravo dovršavao rad na ovom delu, napominje da mu je često postavljano pitanje šta ga je navelo da okrene leđa svojoj neposrednoj stvarnosti i uputi se u daleku biblijsku prošlost, da dakle u toj gotovo neizmerno dalekoj prošlosti potraži građu za ovo pripovedačko delo.

Na pitanje, dakle, kako razumeti i objasniti to njegovo bavljenje mitom – Tomas Man odgovara objašnjenjem da je pravilo da pisac u određenim godinama gubi interes za individualno i posebno, odnosno za pojedinačni slučaj i „građansko” u širokom smislu reči, te da se nasuprot tome okreće tipičnome, opšteljudskom, bezvremenom ili svevremenom, jednom rečju: mitskome. Jer, veli on, tipično je već po prirodi stvari mitsko, budući da je pranorma i praforma života, bezvremena shema i odvajkada data formula, u koju se život naprosto i neprekidno uklapa reprodukujući se iz nesvesnog.

Otuda mitsko-tipski način posmatranja života za književnog stvaraoca, posebno za pripovedača, predstavlja jednu višu stepenicu stvaralaštva, jedno osobeno uzvišenje njegovog umetništva i novu meru njegove moći spoznaje i stvaralačke snage, do koje se dolazi u poznim godinama. Ali, dok u životu i povesti čovečanstva mitsko predstavlja ranu i primitivnu formu, napominje Tomas Man, u životu pisca ono predstavlja kasnu i zrelu fazu njegovog stvaralaštva. Tomas Man, dakako, tu pre svega govori o sebi i obrazlaže svoje zanimanje za mitsko sa stanovišta svog stvaralaštva.

Međutim, posmatrano u kontekstu nemačke književnosti i kulture, naoko iznenadno i neočekivano interesovanje Tomasa Mana za područje mitskog, njegovo napuštanje savremenih tema, nije predstavljalo neobičnu i samo njemu svojstvenu pojavu.

Naprotiv, jedno od bitnih obeležja nemačkog kulturnog života neposredno posle Prvog svetskog rata, koji je Nemačkoj doneo koliko materijalno-politički toliko i duhovno-moralni slom, čini izuzetno živo i razgranato interesovanje za mit i mitsko, s tim što se području mitskog više pristupalo sa stanovišta iracionalnog nego racionalnog i time išlo naruku svojevrsnom bujanju iracionalizma, koji će u političkoj sferi svoj puni zamah doživeti u ideologiji i praksi nacionalsocijalizma.

Otuda je, prirodno, i nemačka književnost, pored filozofije, bila zahvaćena sličnim  tremljenjima, što se s kraja dvadesetih i pogotovo tokom tridesetih godina, ispoljilo pre svega, u snažnom interesovanju za istorijske i mitske teme, koje će zaokupljati gotovo sve značajnije predstavnike tadašnjeg nemačkog književnog stvaralaštva.

Tako je, ukažimo samo na najreprezentativnije primere, stariji brat Tomasa Mana, Hajnrih, za svoj veliki istorijski roman (Mladost kralja Henrika IV i Zrelo doba kralja Henrika IV) građu potražio u francuskom XVI stoleću, dok su se Lion Fojhtvanger sa svojom trilogijom o rimskom istoričaru jevrejskog porekla Josifu Flaviju (Jevrejski rat, Sinovi i Doći će dan) i Gerhard Hauptman svojom dramskom teatrologijom o Atridima (Ifigenija u Aulidi, Agamemnonova smrt, Elektra i Ifigenija u Delfima) vratili u još dalju prošlost, u doba Rimske imperije i antičke Grčke, odnosno područje mita, a Herman Hese opet radnju svog romana (Igra staklenih perli) smestio u svojevrsnu utopijsku budućnost sa izraženim obeležjima mitskoga.

Međutim, ako se građa i tražila i nalazila u mitskoj i dalekoj istorijskoj prošlosti, ovakav postupak istaknutih predstavnika nemačke  književnosti nikako se ne može shvatiti samo kao očevidni izraz rezignacije i bekstvo od nesnosne stvarnosti; naprotiv, kod većine pisaca nedvosmisleno je izražena svest da se kroz mitski i istorijski uobličenu stvarnost projiciraju problemi vremena u kojem žive i stvaraju, onako kako je to jezgrovito formulisao Hajnrih Man rečima:

„Mi ćemo jednu istorijsku pojavu uvek projicirati na naše vreme […] Ona će pod našim rukama, hteli mi to ili ne, postati primenjeni primer naših sopstvenih doživljaja.”

Ovakvo poimanje bavljenja dalekom prošlošću i mitom uistinu čini temelj one naoko neočekivane i intenzivne zaokupljenosti Tomasa Mana mitom i mitskim, koja će, počev od polovine dvadesetih godina nadalje, na osoben način obeležiti ne samo stvaralaštvo Tomasa Mana već i nemačku kulturu, koja je na samom nemačkom tlu bila potisnuta i onemogućena najpogubnijim vidovima iracionalizma i antikulture.

Tomas Man, naime, iracionalnom poimanju mita, datom pre svega u knjizi Alfreda Rozenberga Mitos XX veka, a otelotvorenom u Trećem rajhu, sa osnovnom idejom o jedinstvenosti, posebnosti i nadmoći jedne rase i jednog naroda, suprotstavlja svoje poimanje mita kao osobenog vida ispoljavanja i izražavanja ljudskog po sebi. Ideji nacionalne nadmenosti on suprotstavlja humanistiko poimanje o nedeljivosti čovečanstva, nacionalsocijalističkoj ideji o izvornoj vrednosti krvi i tla svekoliko značenje duha u svim njegovim raznovrsnim eksplikacijama, rasističkom uverenju o premoći jedne rase veru jedinstvo ljudskog roda, ideologiji šovinizma, ideju univerzalnog humanizma.

Zasnivajući svoje stvaralaštvo, pre svega svoj roman Josif i njegova braća, na ovim idejama, Tomas Man je dao ne samo izuzetno delotvoran doprinos prevladavanju iracionalizma u kulturi XX stoleća, već i uobličenju moderne pripovedačke umetnosti, posebno romana.

Sklonost ka mitskom ispoljava se već u ranijem stvaralaštvu Tomasa Mana, pre svega u noveli Smrt u Veneciji i u romanu Čarobni breg, tako da se čini da je bio potreban samo neki spoljašnji podsticaj pa da se on, kao stvaralac sa izraženim osećanjem za tradiciju, okrene tradicionalno tvoračkoj snazi biblijskih priča i mitova. Taj podsticaj usledio je krajem 1923. godine, kada ga je minhenski slikar Herman Ebers zamolio da napiše propratnu reč uz njegovu mapu crteža na temu Josifa i njegove braće.

Pročitavši za tu priliku u porodičnoj Bibliji u Knjizi postanja priče o patrijarsima, a sa posebnim zanimanjem priču o Jakovljevom ljubimcu Josifu, kojeg braća iz ljubomore prodaju u Egipat, gde će svojom izuzetnom lepotom razbuktati zatomljene strasti supruge svoga gospodara Potifara i, nevino optužen, dospeti u zatvor, da bi potom, pošto je prošao svoj dug i tegoban razvojni put pun svakovrsnih dogodovština, postao, kao ljubimac faraonov, najmoćnija ličnost u državi, pažnju Tomasa Mana morala su, sva je prilika, privući dva momenta od ključnog značaja po njegovo stvaralaštvo – momenat povesti jedne neobične porodice koja stoji na početku povesti čovečanstva i momenat razvoja jednog neobičnog mladog čoveka, kome je sudbinski bilo određeno da prođe kroz niz koliko opasnih toliko i korisnih pustolovina na putu svog sazrevanja do potpune i zrele ličnosti.

Podsticajnu ulogu je, nema sumnje, odigrala i činjenica da se i mladi Gete nosio mišlju da obradi priču o Josifu i njegovoj braći, ali je o celom tom naumu ostavio samo jezgrovitu zabelešku u svojoj autobiografiji Iz mog života. Poezija i stvarnost:

„Ova jednostavna priča je u najvećoj meri ljupka; samo se čini da je suviše kratka, pa čovek dolazi u iskušenje da je razvije u svim pojedinostima.”

Ono, dakle, čega se mladi Gete nije usudio da se poduhvati – da u svim pojedinostima rasprede ovu ljupku priču – toga se poduhvatio Tomas Man u svojim zrelim godinama, odnosno u godinama koje su mu omogućavale da svojim pripovedačkim umećem ovu priču ispuni „ljudskom i duhovnom sadržinom”.

Pod ispunjavanjem ove „ljupke priče ljudskom i duhovnom sadržinom” ili, kako sâm Tomas Man kaže, „njenom tačnom realizacijom”, podrazumevao je predočavanje nečeg veoma dalekog i neodređenog i to na takav način da se to gotovo može „očima videti i rukama opipati”, odnosno da se može steći utisak da će se ovom pričom najzad saznati prava istina, a da pri tome sva ta tačnost, sva ta realizacija, to sveobuhvatno prikazivanje i slikanje daleke prošlosti ipak ostaje samo jedna opsena, jedna igra, jedan umetnički privid, ostvaren metodama i sredstvima jezika psihologije, mitologije, filozofije, a dušu svega čini humor.

Pošto je, neposredno po završetku romana Čarobni breg, 1925. godine počeo da prikuplja neophodni materijal za ovu priču, Tomas Man nije ni slutio da će i ovom prilikom, kao što je to već bilo sa Budenbrokovima i Čarobnim bregom, koji su prvobitno bili zamišljeni kao novele a potom izrasli u velike romane, „stvar imati svoju volju” i da će od „ljupke priče” izrasti njegovo najobimnije delo, na kojem će raditi punih šesnaest godina. Jer, po prvobitnoj zamisli trebalo je to da bude samo jedna mala priča o Josifu, koja bi činila uvodni deo u ciklus istorijskih novela sa religijskom tematikom usredsređenom na likove Martina Lutera i Filipa V.

Međutim, da je već na samom početku Tomas Man, koji se latio opsežnih istraživanja, koristeći se pri tome rezultatima raznih naučnih disciplina, od kulturne istorije, psihologije, mitologije, istorije do filozofije i arheologije, osećao da će ga ova stvar odvući mnogo dalje no što je on mislio i očekivao, vidi se već po njegovom pismu prijatelju Ernstu Bertramu od 28. decembra 1926. godine, u kojem između ostalog kaže:

„Ono što me privlači i što bih hteo da izrazim to je bivstvovanje predanja kao bezvremene misterije, to je doživljavanje sebe kao mita. Ali, to mora biti učinjeno na lak, humorističko-intelektualan način; u patos i strasnost religijske prirode neću se upuštati. Uostalom, to što za sada pišem, samo je neka vrsta pseudonaučnog utemeljenja priče. Gotovo da još nisam zapravo ni počeo, iako je stalno reč o Josifu. Moj pravi i potajni tekst stoji u Bibliji, naposletku u povesti. To je blagoslov koji Jakov na umoru daje Josifu: ‘Od Svemogućega si blagosloven blagoslovom ozgo s neba, blagoslovom ozdo iz bezdana’. Da bi se čovek odlučio za neko delo, ono, kao građa, mora negde da ima jednu tačku u kojoj mu srce redovno zatreperi. To je ta produktivna tačka.”

Istrajno bavljenje ovom biblijskom pričom, koje je Tomasa Mana sve više odvodilo i u širinu i u dubinu, u golem poduhvat kojem se nije mogao sagledati kraj, činilo je u višestrukom smislu produktivnu i uporišnu tačku za nepune dve decenije njegovog života i rada.

Ono će mu biti oslonac u emigraciji, u koju je pošao već 11. februara 1933.godine, uputivši se na predavačku turneju u Pariz, Brisel i Amsterdam i ne sluteći da se više nikada neće vratiti u Nemačku, ali će mu ono isto tako biti ishodište niza pripovedačkih i esejističkih dela, nastalih u kratkim predasima u radu na Josifu, kao što su roman Lota u Vajmaru (1939), novela Zamenjene glave (1940), te literarno-filozofski i politički eseji i ogledi Govor o Lesingu (1929), Gete kao reprezentant građanske epohe (1932), Patnja i veličina Riharda Vagnera (1933), Frojd i budućnost (1936), Šopenhauer (1938), Umetnost romana (1940) i dr., koja poput nekog svojevrsnog komentara zapravo čine sastavni deo Manovog razgranatog bavljenja mitom i problematikom mita.

Okolnost da je roman Josif i njegova braća nastajao tokom punih šesnaest godina, da je započet 1925. godine u Minhenu, 1933. nastavljen u Švajcarskoj, delom na francuskoj obali, a dovršen u Kaliforniji 1943. godine, već po sebi ukazuje na uslove pod kojima je sazrevalo ovo obimno delo, čiji je prvi deo objavljen 1933. godine pod naslovom Priče Jakovljeve, drugi 1934. godine pod naslovom Mladi Josif, treći 1936 (u Beču) pod naslovom Josif u Egiptu, a četvrti (u Stokholmu) pod naslovom Josif Hranitelj, da bi tek 1948. sve četiri knjige bile objavljene pod jedinstvenim naslovom Josif i njegova braća.

Tetralogiji Josif i njegova braća, shodno složenoj prirodi ovog dela, može se pristupiti iz više aspekata, ali joj se ponajviše pristupa ili kao izuzetnom doprinosu modernom, humanizmom inspirisanom tumačenju mita ili pak kao kompleksnom pripovedačkom ostvarenju koje predstavlja jedno od najviših dometa modernog pripovedačkog umeća ne samo u stvaralaštvu Tomasa Mana nego moderne proze uopšte. S obzirom na značaj i funkciju mita i mitskog u kulturnom stvaralaštvu našeg stoleća sasvim je razumljivo da se ovom delu prevashodno pristupalo kao osobenoj obradi mitskog, odnosno sa stanovišta poimanja i tumačenja mita kao sastavnog dela čoveka i njegove povesti.

Takvom tumačenju i viđenju ovog dela išao je naruku i sâm Tomas Man sa svojim u više navrata izraženim uverenjem da svojim bavljenjem mitom, a to znači pre svega ovim svojim delom, doprinosi stvaranju i razvoju „novog humanizma”.

„Ja to interesovanje”, veli Tomas Man u jednom pismu nepoznatom adresatu, „nazivam humanističkim, jer mi se čini da su u toj vrsti istraživanja sadržane klice jednog novog humanizma u duhu onih geteovskih reči: ‘Pravi predmet studija čovečanstva je sam čovek’, te nikako ne sumnjam da se ta novohumanistička tendencija vremena mora i umetnički ispoljiti […]

Ja smatram sasvim mogućim da pesništvo okrene leđa svemu ekstremnom, pustolovnom, i u tematskom smislu senzacionalnom i egzotičnom, i da svoje interesovanje okrene onom ljudski izvornom i jednostavnom, da se ono, dakle, zainteresuje za ljudski pramitsko i čisto i tako bude u službi jedne nove klasike, koja će, budući da je umetnost u međuvremenu prošla kroz mnoge faze, prirodno pokazati sasvim drugo lice nego na ranijim životnim stupnjevima.”

Međutim, i pored izričnog odbacivanja pustolovnog, senzacionalnog i egzotičnog kao predmeta pesništva, a to znači u slučaju Tomasa Mana proznog stvaralaštva, upravo ćemo u ovom delu te elemente naći u izraženijem vidu nego i u jednom drugom njegovom delu; jer, Tomas Man je, i pored sveg udela silnih i gotovo nepreglednih znanja sakupljenih iz raznih oblasti nauka, pre svega i na prvom mestu pripovedač, a ne mitolog, filozof ili psiholog.

Naime, ne sme se smetnuti s uma da se glavna draž celog poduhvata ipak sastojala u tome da se starozavetna priča o Josifu i njegovoj braći, u izvornom obliku predočena krajnje škrto i jezgrovito, ispuni „realnošću”, odnosno da se oživotvori i tako stvori iluzija o tome kako je to sve „stvarno bilo”. A da bi to i ostvario u skladu sa sebi svojstvenim realističkim postupkom, bilo je najpre neophodno da biblijsku radnju smesti u manje-više određenu epohu staroorijentalne povesti, odnosno da joj dâ što je moguće više konkretan istorijski okvir.

Otuda Tomas Man, oslanjajući se na naučna saznanja arheologa, egiptologa, orijentalnih filologa  istoričara kulture, junake svoga romana smešta u vreme 18. egipatske dinastije, čime sebi stvara mogućnost da uključi bogat kulturnoistorijski materijal i da biblijsko zbivanje predoči kao moguće i gotovo istorijski verodostojno zbivanje. Na taj način pre svega lik Josifa izrasta u kompleksnog junaka pripovedačkog tkiva u kojem se na upečatljiv način objedinjuju mitski i fiktivni, ali i realno-istorijski i psihološki elementi.

Pri tome Tomas Man, naravno, voli da se poigrava sa istorijom i njenim faktima, jer je za njega predstavljalo  posebnu draž da poveže mitska i istorijska fakta i da u tobožnji egzaktni hronološki sistem bez zazora uklopi očevidne anahronizme. Ali, on je te anahronizme umeo da predoči kao sasvim realističke i legitimne, jer se tu pripoveda o ljudima koji se odlikuju prelogičkim, mitskim odnosom prema svetu.

Budući da je ovim ljudima nedostajala jasna predstava o vremenu, to ih je neprekidno ponavljanje određenih pojava neizbežno navodilo na osećanje slivenih godina i da vreme doživljavaju kao nešto što neprekidno teče a ostaje isto, predočavajući se njihovoj svesti kao svojevrsno „mirovanje”. Shodno tome, ljudi iz tih mitskih vremena nisu još imali izraženo osećanje o svojoj individualnosti, o svome Ja, pa im je, prema rečima pripovedača, „unatrag sve bilo otvoreno i od mnogo toga od onog prošlog ponovo bilo tu”.

Otuda za takvo stanje svesti stotinu ili čak hiljadu godina nije značilo gotovo ništa, pa je ne samo ono što je jednom bilo moglo ponovo biti, nego su i ljudi mogli da se bez teškoća identifikuju sa svojim dalekim precima, kao što, na primer, Jakov i Elijezer nisu uvek u stanju da razluče šta se njima samima dogodilo od onoga što se dogodilo patrijarhu Avramu i njegovom slugi Elijezeru, iako među njima postoji vremenski razmak od šest stotina godina. To mitsko sledbeništvo, taj život po „citatu” i to „hodanje po tragovima” karakteristični su za čoveka toga vremena, kome su upravo ta svojstva omogućavala da u kritičnim situacijama pod teretom lične odgovornosti potraži utočište i nađe oslonac u mitu.

Međutim, srž široko razgranatog pripovedanja čini proces napredovanja čoveka i čovečanstva od stanja obeleženog mitskom svešću do stanja obeleženog individualnom svešću, odnosno do svesnog Ja. Otuda, ovo nije samo obrazovni ili vaspitni roman o Josifu, koji se od sanjalice i umišljenog osobenjaka razvija u aktivnog, za društvo korisnog čoveka i, zahvaljujući pravoj spoznaji stvarnosti dospeva do višeg stepena uživanja u svojoj ličnosti, već je to i svojevrsni obrazovni i vaspitni roman o čoveku i čovečanstvu uopšte.

Jer, sasvim u duhu „dvojake optike”, koju preuzima od R. Vagnera, Tomas Man zasniva strukturu svog romana u dve ravni: u ravni univerzalno humanog, koja nadilazi granice jednog naroda, jedne kulture i jedne religije, pri čemu se pripovedanje kreće u mitskim okvirima, i u ravni čoveka pojedinca, koji se, pored sveg svog kretanja po mitskim obrascima, predočava u svojoj individualnosti, zahvaljujući projiciranju čoveka i njegovih postupaka kroz optiku psihologije.

Umešno preplitanje i jedne i druge ravni i uslovljava osobenu „humanizaciju mita”, s jedne strane, i uobličavanje „lepe priče” u čijem se središtu nalazi životna povest Josifa, koji se za razliku od junaka Čarobnog brega, Hansa Kastorpa, običnog  mladog čoveka, odlikuje izuzetnim telesnim i duhovnim svojstvima, otelovljujući celim svojim bićem ne samo tip „izabranika” već i tip „varalice”, koji svesno i umešno igra svoju ulogu, da bi nam se na kraju, posle niza dogodovština, padova i uspona, ukazao kao zrela i sazrela ličnost u dvojakom smislu: u smislu zrelog i svesnog sagledavanja vrednosti svoje sopstvene ličnosti, i u smislu spoznaje da se vrednost sopstvene ličnosti tek u potpunoj meri ostvaruje u skladnom odnosu u okviru datog kolektiva, odnosno društvenog konteksta.

„Pripovedač je, doduše, u priči”, kaže se na jednom mestu u romanu, „ali on nije priča; on je njen prostor, ali ona nije njegov, nego je on izvan nje, a izmenom svoga bića on dospeva u položaj da je može razmatrati. Nikada nismo išli za tim da izazovemo lažni utisak da smo mi praizvor Josifove povesti. Pre nego što je mogla da bude ispričana, ona se već bila zbila.”

Jezgrovitije se pripovedački postupak u ovom delu nije mogao okarakterisati nego što je to učinio sam Tomas Man; jer, to pripovedanje niti se odvija u smislu pravolinijskog i hronološki jednosmernog razvijanja radnje prema jednoj određenoj tački, niti se ograničava samo na reprodukovanje, odnosno oživotvorenje jezgra starozavetne priče, već je u velikoj meri i pripovedanje u smislu komentara i razlaganja ogromne građe koja je korišćena za uobličenje priče.

Međutim, zahvaljujući pre svega elementu humora, kojim je ovo složeno pripovedačko tkanje prožeto od prve do poslednje stranice, ovo obimno delo, utemeljeno na mitu, religiji, psihologiji i saznanjima moderne nauke, pre svega deluje kao humoristički roman, koji u sebi objedinjava kako tradiciju evropskog humorističkog romana, tako i osobeno nemačku duhovnu problematiku otelovljenu pre svega u Geteu, Ničeu, Šopenhaueru, Vagneru i Frojdu.

S obzirom na takvu složenost romana, postavlja se pitanje kako  čitalac treba da mu pristupi, odnosno da li se može ukazati na pristup koji bi ponajviše odgovarao njegovoj prirodi i njegovim svojstvima. Naime, da li ovom delu treba pristupiti kao svojevrsnom kulturno-istorijskom romanu, u kojem se prelamaju određeni problemi naše epohe, ili pak specifičnom obrazovno-vaspitnom romanu, u kojem se upoznajemo sa razvojnim putem jednog izuzetnog mladog čoveka, koji zbog svoje nadmenosti i umišljenosti upada u razne nevolje i nezgode, da bi na kraju ipak sazreo u svesnu i skladno razvijenu ličnost, ili kao mitološkom romanu koji naprosto predstavlja jedan osobeni pokušaj obrade mita, ili kao psihološkom romanu u kome je uz pomoć psihologije od niza mitsko-tipski poznatih ličnosti stvorena cela galerija jedinstvenih likova?

Nema sumnje da bi svaki od ovih pristupa bio moguć, ali i jednostran, budući da bi čitalac, opredeljujući se za jedan pristup, prevideo druge aspekte ovog dela i time sebe lišio punog uživanja u ovom složenom pripovedačkom delu. Otuda se čini da bi najcelishodnije bilo ovom delu pristupiti pre svega kao jednoj velikoj pripovesti koja prevashodno ima za cilj da nas razgali i unese malo vedrine u ovaj naš sumorni svet. Jer, – da razgali i unese malo vedrine u naš sumorni svet, – to je, po mišljenju Tomasa Mana, izrečenom u jednom od njegovih poslednjih ogleda, ono što čini svrhu i smisao pripovedanja i pripovedačke umetnosti.

Tomislav Bekić

Tekstovi o Tomasu Manu na portalu P.U.L.S.E

  Josif i njegova braća, Književnost, tetralogija, Tomas Man