Jedna smela Žorž Sand još je u devetnaestom veku pisala o tada još ne tako svetu poznatom mediteranskom ostrvu iz balearskog arhipelaga na kome se našla u društvu svog saputnika Frederika Šopena i svoje dvoje dece – Majorci. Nekoliko knjiga posvetila je ovom “biseru Mediterana”, kako još zovu ovo najveće balearsko ostrvo, od kojih je najpoznatija “Jedna zima na Majorci” hrabro pišući o svemu onome što je ovu neobičnu družinu nagnalo da se vrati skoro brže nego što je došla.

Dok sam i sama živela na Majorci, u rukama sam često držala “Zimu” a kada više nisam jednu knjižicu bež boje starog papirnog izdanja koju je vezala baš za Valjdemosu, selo koje ih je primilo i dalo im utočište kada su im sva vrata bila zatvorena. Da li je Sand bila u pravu ili je njihova sudbina bila samo splet nesrećnih okolnosti i (ne)znanja pred kojima su se našli pre dva veka? Da li je Šopenova hronična tuberkuloza koja je zbog ostrvske vlage prešla u akutnu fazu u Majorčanima probudila prirodnu podozrivost i sprečila ih da prikažu gostoljubivost kakva priliči jednom dobrom domaćinu? Da li se i kiša koja je baš te zime padala bez prestanka kao retko kada urotila protiv njih?

Ne sumnjam da su oni, kao i ja često gledali kartu Mediterana i neobičan oblik ostrva na koji ćemo stupiti, oni u svoje vreme a ja dva veka kasnije. Plavetnilo sa karte koje ga okružuje verno je boji vode pred kojom stojite na obali. Majorka je zeleni biser Mediterana, “la perla del Mediterraneo”, kako Španci kažu, prepuna skrivenih uvala i planinskih predela, od kojih je najveći La Tramuntana. Pogled ka njoj dok se vozite putem ka različitim selima (jer njima unutrašnjost ostrva obiluje) poseban je.

Ne treba zasigurno propustiti ono što je Tomas Sančez opisivao u “Danu pčela” – najveći vrh Tramuntane Puig Mayor koji je stanište crnog lešinara (ova retka impozantna ptica koja je zaštićena vrsta ima raspon krila dva metra), ili bar stići donde dokle vam se dozvoljava. Ne možete se popeti do samoga kraja jer vojska pred bazom obezbeđuje prilaz. Uprkos tome, zaista ćete misliti da ste u njegovom romanu.

Kada se kaže Majorka, mnogi ljudi pomisle na obalu i kristalne, tople vode, skrovite uvale, sitan pesak, sve ono čega je jedan kontinentalni putnik željan. Međutim, pravi biser Majorke otkrila je ta Žorž Sand, iako možda kasnije nije bila njime oduševljena. Tragom spisateljice pošla sam i ja i verovala njenom sudu, njenom prvom sudu, njenoj ljubavi na prvi pogled. Pa zar nisam i ja, zbog ljubavi na prvi pogled, došla na Majorku?

Prvobitna destinacija Sand i Šopena, kao i svih nas, bila je Palma, glavni grad. Sudbina je odlučila da se moraju prebaciti u obližnje selo, Valjdemosu gde im je jedan od monaha iz tamošnjeg manastira (Cartuja de Valldemosa) ponudio smeštaj. Oskudan, ali bio je bolji od ulice. Kako se nije mogao naći brod koji bi pošao za Pariz, morali su tu sačekati proleće.

Put koji danas vodi ka Valjdemosi nov je, ni nalik onome kojim su putovali kompozitor i spisateljica i njeno dvoje dece. Međutim, prilično sam sigurna da je pogled na  zelenu, raskošnu Tramuntanu i stepenastu, terasastu strukturu samog sela bio prilično sličan ovom danas. Najbolje je poći po vedrom danu, da bi Valjdemosa zablistala u punom sjaju. Majorčani se ponose činjenicom da njihova sela čuvaju onaj isti izgled koji su imala vekovima unazad.

Valjdemosa nije izuzetak, ili je možda upravo suprotno – to je mesto koje će vam se prvo preporučiti da pogledate ako ste namerni da izađete iz Palme. Dok prilazite biće mesta velikom iznenađenju – niste tako nešto slično videli. Kameni zidići ukrašeni zelenilom (malim travnjakom ili po kojim patuljastim stablom) izdižu se jedan nad drugim a puteljci od istog takvog kamena i kućice kao čuvari polako vas vode u unutrašnjost sela koje se uspinje i sužava pred vašim budnim okom dok ne stignete blizu centra – čeka vas pregršt kuća koje izgledaju kao nacrtane, sve građene od istog majorčanskog svetlog kamena, ravnih krovova i sa tamno-zelenim šalonima.

Zvonik manastira pokazivaće vam put. Iznad ove prelepe dame izdiže se još jedna – visoka šumovita Tramuntana, ponosna i stasita koja kao da čuva svoju mlađu sestru. Kuće koje će vas pozdravljati isto su, kao i uske ulice kojima ćete koračati, građene mozaikom od kamena, čvrstih zidova i tamne unutrašnjosti, da bi se zaštitile od jakog sunca. Dobrodošlicu putniku žele i razne vrste cveća koje su postavljene na ulazima a čuveno majorčansko belo i crveno cveće može se videti i duž puteva kojima neminovno prolazite dok obilazite ostrvo.

Dok gledate u zvekire na teškom, drvenim vratima ne možete a da se ne vratite u sredinu devetnaestog veka i da mislite da ste Šopen i njegova izabranica. Obišli ste manastir  i videli oskudnu ćeliju u kojoj su živeli to kratko vreme. Zamislili ste hladnoću i vlagu koja je morila Šopena dok je komponovao svoju najlepšu muziku baš ovde, na Majorci, u Valjdemosi, dok je najviše fizički patio, na klaviru koji je ostao tu, da ga i vi vidite. Zađite do vinograda iza manastira, zamislite Žorž koja je tu čitala i pisala i njenog sina, kasnije čuvenog Morisa Sanda, koji je crtao u bašti.

Bacićete možda novčić u zelene vode jezerceta kad se nagnete nad njim sa nečeg sličnog balkonu manastira. Zastane čovek malo, čak i ne hoteći, da promisli, šta je to tako magično u ovom mestašcetu, u kome vreme kao da je stalo i nema jasan odgovor. Nema ga. Možda je to što je nabijeno istorijom, pričom a možda ga je priroda opila, ili je baš to – kao da je vreme stalo, mada je to čest osećaj koji se ima na Majorci, i ne samo u Valjdemosi. Vreme je stalo. Popodnevna tišina obuzima, a vazduh leluja i ljuljuška se, nekad vreo i ustajao. Ne možete da se odlučite da li ćete ostati ili je bolje da odete. Baš kao i Žorž.

Ipak, pođete li putem suprotnim od onoga kojim ste došli, zađete li iza kuća, malo dalje od manastira  možete se spustiti u luku (Puerto de Valldemosa). Naći ćete malu plažu, okruženu planinskim vencem Tramuntane koja je nikad ne napušta a vodu šumski zelenu, kao da se uzajmila od planine. 

Zaboravićete, možda, dok stojite tu, da ste na ulazu u selo hteli da probate tipičnu hranu iz Valjdemose i ušli u jednu divnu pekaru ali da ste se jedva sporazumeli jer pekar, koji je i vlasnik radnje, ne želi da drugačije razgovara sa vama osim na katalonskom, a nehotice ćete se setiti Žorž koja je isto tako slučajno prolila tintu po nekoj staroj mapi i razjarila društvo u kome se našla a potom išla po namirnice uz pratnju seljaka na magarcu po žegi koju samo mediteranska ostrva poznaju.

Pošli ste Žoržinim tragom i usput stvorili svoj. I znate zasigurno – nećete ga nikada zaboraviti.

Za P.U.L.S.E Lidija Bajović

  D.O.M.I.N.E, Lidija Bajović, Majorka, putopisi, Valjdemosa