pa samo da spomenem ‘avala film’ , pa pogacica, soju jovanovic, ko jos bolje poznaje nusica od nje?, pa ona nova generacija /koja se je iz amaterske lako i brzo se pretvorila u profesionalce/ pocetkom 60-tih na celu sa vec spomenutim makavejevim, pavlovicem, purisa djordjevic, aleksandar petrovic…tada je sve krenulo kao gromada, ali nazalost nije se i nastavilo.

__________________

Zar ne mislis da su sezdesete, odnosno njihov crnotalasovski zavrsetak, svojevrsna kontrateza upravo skoli koju pominjes? Soji Jovanovic recimo, i jos nekolicini odlicnih reditelja iz tih generacija?

Meni je jako krivo kad vidim da se i filmska publicistika i istoriografija ponasaju kao da bezmalo nista pre crnog talasa u srpskom i Ju-filmu nije postojalo.
Mislim, ne govorim ovo da bih dezavuisao crni talas kao fenomen koji se lepo obradjuje i u ovom tekstu i tom nakon njega. Druga stvar je to sto ja vise volim Soju i Nanovica nego Zilnika i Makavejeva, recimo, to je neki moj ukus i nista vise.

I da, definicija novinara Glisica koju pominjes u drugom tekstu je jezivo precizna, lapurlartizam crnila. Sto opet ne mora da znaci nista lose, cini mi se da je i Tirke navodi sa simpatijama. Tu njegovu (poslednju nazalost) knjigu nikako da procitam ali hocu.

Hocu da kazem, problem naseg crnog talasa je u tome sto je bio za vecinu svojih autora career maker i nikako da se tog balasta oslobodi srpski film vec evo koliko. Da nije bilo tih mumija iz ideoloskih komisija, vecina tih autora bi vec nakon godinu-dve morala da nauci kako se pravi back-to-bavk film. A ovako nisu morali. Ne mislim ni na Ziku ni na Petrovica, oni jesu bili veliki reditelji, ali je stvar u tome sto se nekako taj okvir crnotalasovski vremenom etablirao (krivicom kriticara, politicara ili koga) ne samo kao MEJNSTRIM nego i kao bezmalo jedini DOPUSTIV diskurs srpskog filma. Sto je bezveze potpuno. Zamisli da neko ocekuje da americki film danas mora da nosi estetiku Skorsezeovih Mean Streets ili francuskih nekog (odlicnog) ranog Trifoa, ili Godara koji je vec odavno mrtav kao reditelj. Mislim covek i dalje snima filmove u onom svom fazonu but they just don’t matter.

A ovde kod nas,evo i ovi klinci sto su sad izasli sa snuff-crnim-talasom (ovih dva-tri filma sto imaju porno u nazivu i bave se samo nekom marginom i patologijama na onaj dosadni i glupi nacin pregrejanih tinejdz-ljubitelja opskurtiteta) i kritika isece vene na nesto sto, objektivno, nigde drugde ne bi prebacilo stranice bizarnih fanzina i zaludjenickih vebsajtova a ovde se direktivno uvodi kao mejnstrim i posto urlaju sa tim fazonima “aaaaaaaaaaaa, jeste videli, kakva metafora Srbije danas, pet narkomana u raspalom busu a jedan transvestit”. Mislim, boooooooooring! Sto rece jos jedan popkulturni (sad vec muzejski) heroj, Homer Simpson, do cije estetike ovaj (samo)nametnuti srpski perpetualno crnotalasovski fazon jos dobacio nije
niti
ce

Ajde da i ja uzvratim preporukom, ako nemas onaj zbornik o Voji Nanovicu “Vojislav Nanovic: Poslednji Pionir”, takodje lepo dokumentovana monografija/zbornik radova. Mislim ima tekstova raznog kvaliteta, ali jedini back-to-back Nanovic i u principu dobra knjiga koju valja imati… Doduse negde devedesetih izdata (Prometej i Kinoteka), cini mi se bas 1993 pa je mozda nema bas svuda ali u principu naletim po policama jos uvek, mada sam knjigu kupio pre neku godinu.

Nego da, we’re on the same page here, mislim, ni ja ne tvrdim da je sad direktno posleratni period nesto blistao (nije ni mogao doduse). Opet valja pomenuti Nanovica kao rodonacelnika, ne samo Cudotvorni Mac nego i Besmrtna Mladost, njegov prvenac. I on je svakako bio verovatno i najveca nedovoljno ostvarena figura srpskog/Ju filma tada, bas zanrovski reditelj i rodonacelnik gomile stvari i covek koji je filmski razmisljao sto je retkost medju nasim rediteljima.

Ali svakako, Soja, Rados i uopste to sto se kristalisalo kasnih pedesetih je epoha na koju mozemo da budemo ponosni, rekao bih i u nekim opstim okvirima tog vremena. Ne treba zanemariti ni televiziju koja je u povoju izbacila vec poneke od najboljih proizvoda tog vremena. Ne bih da preterujem, ali ne verujem (na osnovu pogledanog) da Servisnoj stanici bezi ijedan americki TV-sardzaj (u ono doba, kad se televizija emitovala uzivo pa i igrane stvari). I to je bila dobra strana tog naseg izlaska iz lagera socrealizma. Losa strana je u tome sto se mozda previse otislo u podrazavanje “svih svetova” pa zato nas film i nema svog Vajdu ili Felinija. Da ne govorim o Tarkovskom.

Nego, protivnik sam te generalizacije po kojoj pre crnog talasa nije bilo nista, samo to kazem. Recimo, pamtim pocetak jednog filma Marka Babca (covek je poznatiji kao filmski profa) iz 1965. ‘Ko puca otvorice mu se’. Tako se film zove. Uvodni kadrovi, mislio sam da je neki Godar ili nesto, potpuno u fazonu onoga sto je tada bio taj novi talas u Fr. ili one britanske gangstoze par godina posle, ili njujorska scena iz istog vremena.

Ili, sta je to crni talas uradio a da vec nisu uradili Purisa ili Djordje Kadijevic sa onim ranijim svojim filmovima? Eto dva velika reditelja a svakako se ne mogu gurnuti u crni talas.

Ili recimo, diretno skrajnuti reditelji koji su se pojavili kad i crnotalasovci, ljudi poput Zdravka Velimirovica i Predraga Golubovica, koji su radili sjajne filmove