Boljševizam i smrt populističkog sna: U ime naroda ili sa narodom? – Uoči oktobra 1917, Lenjin je procenio da je prvi pokušaj rušenja carističke vlasti decembra 1825. u Sankt Peterburgu propao zato što su pobunjenici bili “previše udaljeni od naroda”. Ako je i gledao blagonaklono na one koji su prvi bacili rukavicu u lice carizma, ipak je isticao jaz koji je odvajao boljševike od pobunjenika iz 1825. Ovi poslednji, oficiri koji dolaze iz plemstva, odbijali su bilo kakvu ideju o narodnoj pobuni. Da li se prigovor koji je Lenjin uputio pobunjenicima iz 1825. isto tako može uputiti i ruskim marksistima?

Ako su marksisti i bili na čelu radničke klase u revoluciji, bili su nezainteresovani za one koji su predstavljali ogromnu većinu stanovništva Ruske imperije do 1917, za seljački svet, odnosno za one koje je Georgij Plehanov smatrao da su “manje sposobni od industrijskih radnika da preuzmu politički svesnu ‘inicijativu'”. Seosko stanovništvo, kaže otac ruskog marksizma, teže prihvata socijalističku doktrinu “jer se njegovi uslovi egzistencije previše razlikuju od uslova koji su doveli do ove doktrine”. (1)

Za razliku od decembrista koji su narod želeli držati na odstojanju i marksista koji nisu verovali u revolucionarni potencijal seljaka, ruski narodniki su seljaštvu pripisivali centralnu ulogu u stvaranju novog društva. Populizam (2) ili socijalizam pojavljuju se tokom 1840-ih sa tekstovima Aleksandra Hercena, koji je napustio Rusiju 1847. Svedok neuspeha revolucije iz 1848. u Parizu, Hercen je izgubio svaku nadu u društveni i politički progres koji bi dolazio sa Zapada. Okreće se ruskim ruralnim zajednicama koje ne poznaju instituciju privatne svojine nad zemljom. To je osnova, smatra on, iz koje će se razviti egalitarni i kolektivistički principi, onda kada kmetstvo i autokratija nestanu. Narod, koji se pre toga smatrao destruktivnom silom, postaje čuvar moralnih vrednosti i oblika društvenog života koji zemlji omogućavaju da izbegne kapitalistički i buržoaski put. (3)

U Londonu, gde je početkom 1860-ih vodio borbu protiv carizma, Hercen je pozvao radikalnu intelektualnu rusku omladinu da “ide u narod”. (4) Nekoliko godina kasnije, ruski izgnanik Mihail Bakunjin u Švajcarskoj je takođe pozvao omladinu da “ostvari ideje naroda”, koje je smatrao prirodno revolucionarnim i socijalističkim. Ruski narod, slomljen i nesretan, u svakom trenutku je spreman na pobunu, smatrao je čuveni anarhista (5): što je potvrđeno velikim narodnim pobunama iz prošlosti, kao i nevoljama koje su usledile nakon ukidanja kmetstva 1861. Zemlja nije data seljacima, već im se prodavala.

Oko 1873. i 1874. godine, 2.500 mladih, uglavnom studentkinja i studenata, raštrkalo se po selima ne bi li propovedali socijalizam. Nisu imali ni plan ni politički program, ali su bili ubeđeni u neminovnost velikog revolucionarnog ustanka. Neuspeh je proizilazio iz velikih iluzija: seljaci nisu razumeli omladinu koja je došla da razgovara sa njima o slobodi. Ideja o udruživanju zemlje je pre svega ostala strana onima koji su sanjali o tome da je individualno poseduju. Još gore, neki su prijavili “propagandiste” policiji. U tridesetak pokrajina koje su posetili socijalistički misionari i misionarke, nijedna se nije pobunila na poziv omladine koja nije poštovala nijedno pravilo tajnosti. Pokret je propao.

Sledile su godine sumnje i polemika. Pošto je narod preopterećen svojim nevoljama i previše rezigniran da bi se pobunio, neophodno je delovati u njegovo ime kako bi se slomilo jezgro države: bomba koju je 1881. bacio anarhistički član organizacije Narodna volja usmrtila je cara Aleksandra u vreme njegove šetnje. Međutim, umesto kolapsa režima, rezultat je bilo jačanje autokratskog jarma u Rusiji koja se ubrzano industrijalizovala i u kojoj se razvijao proletarijat. Neki populisti – među najpoznatijima su bili Georgij Plehanov i Vera Zasulič – tada su se okrenuli marksizmu, koji su otkrili u egzilu bežeći od represije.

Prvi ruski marksisti su na neki način preneli svoju veru u revolucionarni potencijal seljaštva na radničku klasu. Plehanov je pisao:

“Zato što su dostigli veći stepen razvoja od seljaštva, zato što imaju više potreba i širi intelektualni horizont, industrijski radnici će se pridružiti našoj revolucionarnoj inteligenciji u borbi protiv apsolutizma, nakon čega će se, dobivši političku slobodu, organizovati u socijalističku radničku partiju koja bi trebalo da sprovede sistematsku propagandu socijalizma među seljacima.” (6)

Nosilac svih nada društvene obnove za narodnike, seljak za marksiste inkarnira pasivnu i konzervativnu snagu. Ali kako verovati u pobedu proletarijata u većinski poljoprivrednoj zemlji? Marksisti su do 1917. bili manjina unutar revolucionarnog pokreta. Njihovi najveći rivali su bili socijalisti-revolucionari (SR), poznati čak i u inostranstvu zbog svojih smelih terorističkih atentata. Socijalisti-revolucionari su nastavljali da brane ideju seljačkog socijalizma. Njihov glavni cilj je bio socijalizacija zemlje, odnosno podela zemlje među onima koji rade na osnovu egalitarnih principa. Iako su bili aktivni i među radnicima, uglavnom su delovali na selu.

Tokom revolucije 1905, Lenjinova pažnja se usmerava na selo uznemireno neredima. On pokušava da sistematizuje odgovarajuće uloge dveju dominantnih klasa. Ako je buržoazija previše kompromitovana carizmom da bi podigla buržoasku revoluciju, ne bi li se siromašni seljaci mogli povezati sa proletarijatom? U tekstu Dve taktike socijaldemokratije u demokratskoj revoluciji Lenjin prvi put evocira “demokratsku diktaturu radnika i seljaka”, odnosno jedinstvo dominantnih klasa gradova i sela u iskorenjivanju starog režima. Zbog njegovog novog interesa za seljake, neki aktivisti ga optužuju – što je isuviše! – za afinitet sa populistima. Međutim, za razliku od ovih poslednjih, Lenjin nije verovao u autonomne revolucionarne kapacitete seljaka. Jedino je želeo da iskoristi njihov subverzivni potencijal u aktuelnom revolucionarnom procesu.

Lenjin zna da je nemoguće pobediti bez podrške seljaka

Februara 1917. izbila je revolucija i srušen je carizam. Kako se leto približavalo, agrarne nevolje su sve više podsećale Privremenu vladu, kao i revolucionarne partije, na seljačko pitanje. U Aprilskim tezama Lenjin se zalaže za “podelu vlasti između proletarijata i siromašnih slojeva seljaštva”. On poziva na “nacionalizaciju celokupne zemlje u državi” i dodaje da je “zemlja u rukama mesnih sovjeta nadničarskih i seljačkih deputata”.

Lenjin će se potom prilagoditi toku događaja. Seljaci su počeli da se organizuju u skupove koje je Privremena vlada uzaludno pokušavala da kontroliše dekretom o agrarnim komitetima. Lenjin je znao da je bez podrške seljaka, ili barem njihove neutralnosti, nemoguće pobediti. Kako se leto 1917. sve više približavalo, njegov stav je bio sve jasniji: zemlja ostaje pod kontrolom agrarnih komiteta. Više nije pozivao na nacionalizaciju zemlje, znajući da većina seljaka želi da poseduje zemlju na kojoj radi. (7) Pokazujući veliku taktičku plastičnost, usvojio je politički program svojih protivnika – socijalista-revolucionara: eksproprijacija zemljovlasnika i egalitarna podela zemlje pod okriljem seljačke zajednice.

Nakon Oktobra 1917, objavljen je Dekret o zemlji koji proglašava “ukidanje privatnog vlasništva nad zemljom (…) bez nadoknade”. Zemlja je “stavljena na raspolaganje lokalnim agrarnim komitetima i sovjetima seljačkih deputata okruga, do Ustavotvorne skupštine”. Revolucionaran na papiru, dekret je zapravo potvrdio de facto situaciju: seljačke zajednice su od leta prisvojile zemlju od velikih zemljoposednika i bogatih seljaka, umorne od čekanja da Privremena vlada, čiji ministar poljoprivrede je bio Viktor Černov iz SR, konačno podeli zemlju.

Na kraju građanskog rata, seljaci su se konačno okrenuli protiv boljševika koji ne samo da su došli, poput narodnika, da im propovedaju vrline socijalizma, već su i rekvirirali njihova dobra da bi nahranili gladne gradove. Lenjin je 1921. godine omogućio predah uvođenjem nove ekonomske politike (NEP) koja je označavala delimičan povratak određenih oblika privatnog preduzetništva. Ona je više bila upućena seljacima nego radnicima: rekvizicije iz građanskog rata zamenjene su porezom u naturi, a potom u novcu, što je seljacima dalo mogućnost prodaje viškova. Dopušteno im je da slobodno snabdevaju tržište kako bi olakšali industrijski razvoj obnavljanjem komercijalnih odnosa između grada i sela. Ako se antikomunistička agitacija na selima primirila, problem sve više fragmentisane poljoprivrede nakon 1917. ostao je nerešen.

Nakon “velikog preokreta” iz 1928-1929, Josif Staljin je seljačko pitanje rešavao brutalno: prisilnom kolektivizacijom zemlje, što je izazvalo smrt miliona ljudi. Populistički san – naivan, ali velikodušan – o samoupravljanju ruskog naroda koji bi živeo prema svom idealu, prešao je u ideju o komandovanju masama. Prvi populisti, oni koji su “išli u narod” nisu nameravali da zamene narod, nego, naprotiv, da se ujedine sa njim.

Korin Aamaše 

vanredna profesorka istorije Rusije i SSSR-a na Univerzitetu u Ženevi.

Prevod: Maja Solar, Le Monde diplomatique

Nedeljnik

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

(1) Georges Plekhanov, OEuvres philosophiques, tom 1, Éditions en langues étrangčres, Moskva, 1961.

(2) Ruski populizam (narodničestvo) 19. veka nema nikakve veze sa aktuelnim značenjem pojma “populizam”.

(3) Uporedi: La Russie, 1598-1917. Révoltes et mouvements révolutionnaires, Infolio, Pariz, 2011.

(4) Nikolaď Ogarev, “De quoi le peuple a-t-il besoin?”, Kolokol, London, jul 1861.

(5) Michel Bakounine, Étatisme et anarchie, E. J. Brill, Leiden, 1967 (1. izdanje: 1873).

(6) Georges Plekhanov, ibid.

(7) Marc Ferro, La Révolution de 1917, Albin Michel, coll. “Bibliothčque de l’évolution de l’humanité”, Pariz, 1997.

  Društvo, Istorija, Lenjin, Oktobarska revolucija, SSSR