Uliks Fehmiu: Ispekao sam i glumu i hleb

Bio je neobično topao dan za početak novembra u Njujorku. Danima smo Uliks i ja pokušavali da pronađemo vreme i uklopimo termine za intervju. Susret se dogodio baš na dan izbora za predsednika Amerike. Pitali smo se šta bi se moglo desiti ukoliko Tramp pobedi.

„Svestan sam da je u našoj prirodi da se mrzimo, da se ne volimo, da se nekad i posvađamo, ali kad mržnja krene sistematizovano da se širi, onda to postaje veoma opasno. Rasizma, nacionalizma i mržnje uvek će biti, ali onog trenutka kad s vrha vlasti i najviših pozicija moći običnom građaninu počne da se objašnjava da je to sasvim u redu, pa čak i poželjno, otvara se Pandorina kutija. Dakle, ako Amerika večeras bude izabrala Trampa za svog predsednika, takođe je rekla „da“ mogućnosti da se jednoj religioznoj ili etničkoj grupi ponovo stavi žuta traka“, priča Uliks.

Sutradan smo saznali kako je Amerika glasala.

Uliks, sin glumaca Bekima Fehmiua i Branke Petrić, uspešan je glumac, ali ono što se možda malo zna je da u Americi, gde živi već 23 godine, važi za veoma uspešnog pekara, koji svoj specifični hleb pravi od prirodnog kvasca i za kojim, uprkos visokoj ceni, vlada prava pomama. Iako sam mu obećao da nećemo razgovarati o politici, već o njegovom biznisu sa hlebom, koji me je i najviše zanimao, dan je bio baš takav da tu temu nisam mogao da izbegnem.

Kako si doživeo ove izbore i kako zapravo vidiš Ameriku nakon njih, pošto je to jedna, čini mi se, važna stvar ne samo za Ameriku već i za ostatak sveta?

Mogu samo glasno da razmišljam zajedno s tobom. Ova kampanja za veliki broj Amerikanaca nije bila kampanja za izbor kandidata u koga potpuno veruju, već za kandidata koji će imati manje negativan efekat na zemlju od onog drugog. Berni Sandersu nisu dozvolili da bude demokratski kandidat. A morali su to.

Voleo bih da napravim paralelu i da se vratim na Jugoslaviju s kraja osamdesetih ili početka devedesetih godina. To je bilo vreme kad je zemlja trebalo da se transformiše iz jednopartijskog u višepartijski sistem i da građani nauče da pojedinac zapravo ima moć i da njegov glas može da dovede njegovog kandidata na vlast. Jugoslavija je u tom periodu, u toj nekoj svojoj „dečjoj fazi demokratije“, glasala tako kako je glasala. Katastrofalne posledice nacionalističkih politika u regionu živimo i danas, gotovo trideset godina kasnije. Amerika sada, s tolikom demokratskom tradicijom, nema prava na popravni ispit i američki glasači bi trebalo da znaju za koga glasaju i šta će biti posledice njihovog izbora. Paralela između Srbije tih godina i Amerike danas jeste naglašen govor mržnje.

Razlozi koje pominješ u vezi sa Srbijom – koliko su uticali na tvoju odluku da se preseliš u Ameriku?

Kad sam 1993. otišao iz Srbije, imao sam 25 godina i još uvek sam bio klinac koji je imao iluziju da postoji negde neko mesto gde su različitosti u redu. Moji najbolji drugovi iz Beograda već su bili u Njujorku, i to je bila moja prirodna sledeća stepenica.

Ipak, nije Njujork sve vreme bio tvoja odrednica. Pekarski zanat naučio si u Bostonu?

Prvih pet godina smo proveli na Kejp kodu, poluostrvu u Atlantskom okeanu, nedaleko od Bostona. Priroda je božanstvena, ali je, s druge strane, zima surova i hladna. Tu je otvorena naša prva pekara. Po svom temperamentu taj predeo nema nikakve veze s Beogradom, ali nama kojima je Beograd nedostajao bio je vrlo sličan zato što ga preseca reka i deli ga na dva dela. Mostovi koji spajaju Boston i Kembridž podsećali su nas na mostove koji spajaju stari i Novi Beograd. Bila je čak i jedna zgrada vrlo slična našem CK (Zgrada Centralnog komiteta u vreme SFRJ, prim. aut.) i znali smo da se šalimo, kao ono „Gde si?“, a ti odgovoriš „Tu sam, kod CK.“

I onda ste se vratili u Njujork?

Da. Vratili smo se 1999. Moja supruga Snežana, ćerka Nika, koja se rodila u Americi 1995. godine, i ja.

Kako su ti se uopšte ruke našle u testu?

Sve poslove ovde u Americi imam sa svojim drugovima s kojima sam odrastao u Beogradu, na Zvezdari, na Lionu. Bane, Vojin i Igor su krajem osamdesetih već došli u Njujork. E upravo je Igor odgovoran za sve u vezi sa hlebom i pekarama u Americi. U Njujorku postoji čuvena jevrejska porodica Zejbar, koja se bavi prodajom bakaluka. To je i danas jedan od najpopularnijih i najkvalitetnijih zatvorenih marketa u Njujorku. Kao što postoji muzej Metropoliten, tako postoji i „Zejbars“, eto toliko je to mesto popularno. Mlađi sin iz te porodice Eli odvaja se i započinje svoj biznis s pekarom i restoranom u čijem je podrumu bila smeštena mala pekara. Niko pre njega nije pravio takav hleb i bilo je to nešto jedinstveno. Ključ svega je u procesu, tačnije u vremenu tokom kog testo narasta i prirodnim kvascima, zapravo u bakterijama koje započinju proces fermentacije. Hleb se od svojih početaka tako i pravio. Nije bilo komercijalnog kvasca, već je testo narastalo prirodnim putem. Sada dok sedimo i razgovaramo u vazduhu oko nas su upravo te bakterije, one koje će učiniti da se mleko pokvari ako se ostavi nekoliko dana na sobnoj temperaturi. Proces fermentisanja hleba počinje tako što se pomešaju voda i brašno i onda se ta smesa ostavi na sobnoj temperaturi. Nakon nekoliko dana smesa počne da vri. Zatim joj se doda još vode i brašna i taj proces se zove osvežavanje ili hranjenje. U jednom trenutku, posle nekoliko nedelja, smesa fermentisanog brašna i vode postaje dovoljno potentna da iznese, mi tako kažemo, partiju hleba. Važno je da se taj proces ne prekine, već da hranjenje smese, koja će služiti kao prirodni kvasac, bude svakodnevno. To je ključni deo recepta naših hlebova. U jednom kilogramu divljeg kvasca postoji nekoliko stotina hiljada ćelija divljeg kvasca, a u jednom gramu komercijalnog kvasca postoji nekoliko miliona tih ćelija. Znači, mi gajimo divlji kvasac i na taj način dižemo hleb, ali mnogo sporije nego što bi to učinio običan kvasac. Ta duga fermentacija čini da hleb ostane duže svež iako ne sadrži nikakave aditive. Takođe, čini da ga naš organizam mnogo lakše vari. A majstorstvo fermentisanja hleba i kombinovanja različitih vrsta žitarica ravno je umetnosti pravljenja dobrog vina, sira ili rakije. Nema kraja različitim ukusima i mirisima. Po otkriću komercijalnog kvasca tradicionalno pekarstvo ove vrste je gotovo nestalo. U Francuskoj je svega nekoliko pekara uspelo da preživi tranziciju, a da nisu prekinule taj tradicionalan proces pravljenja hleba skoro više od 100 godina. Jedna od najčuvenijih je porodica koja se prezivala Poalan. Njihova radnja nalazi se u maloj ulici usred Sen Žermena, a i danas je veoma popularna. To je bio umetnički kvart i tamo su siromašni umetnici dolazili da kupe hleb, ali nisu imali novac i onda su plaćali svojim slikama. Ti njegovi veliki seljački hlebovi mogli su ostati sveži po nedelju dana. Početkom osamdesetih postali su toliko popularni da su avionom odlazili u Njujork i druge krajeve sveta. Bio je to nenormalno skup hleb.

I kako sad ta priča o divljem kvascu prerasta u tvoju ili vašu zajedničku pekaru?

Već pomenuti legendarni Eli Zejbar kreće s prvom takvom pekarom u gradu. Moj drug Igor dobija posao kao vozač u Elijevoj pekari. Sad mi je posebno drago što sam prihvatio ovaj intervju jer želim da pomenem jednog od ključnih ljudi u firmi „Elis bred“. To je čovek iz Beograda zaslužan za to što je na stotine ljudi iz bivše Jugoslavije našlo posao u Njujorku, a zvao se Milan Ratajac. Milan je, nažalost, sredinom ove godine preminuo od bolesti od koje se ranije odlazi. Milan je bio veliki čovek, i svojom pojavom i svojim karakterom. Velike lavlje grive i brade. I velikog lavljeg srca. Ko god je dolazio iz naših krajeva, išao bi prvo kod Milana i on bi mu našao posao. Nakon njegove smrti poželeo sam da napišem nekoliko reči o tom izuzetnom čoveku i da to negde objavim. Nažalost, nisam to uradio, ali evo zahvaljujuću vama imam sad priliku. Broj ljudi kojima je Milan pomogao se ne zna. Uključujući i mog druga Igora, kog je zaposlio tih ranih dana u „Elis bredu“, kao i mog partnera u Njujorku Toleta. Svi mi smo Milanovi dužnici. U ime svih nas – hvala mu.

Igor je odmah skapirao da Eli pravi hleb kakvog nigde nema, a svi seku vene na njega. On je kao vozač imao nepregledan spisak poznatih ljudi kojima je redovno razvozio taj neverovatni Elijev hleb. A glavni pekar kod Elija bio je izvesni Hamda, naravno iz Bosne, s kojim Igor pravi dogovor o tome da on pređe i počne da mesi hleb za njega. Znači, Igor odlučuje da sa svojom suprugom otvori pekaru, ali jedino mesto gde su to mogli da urade bez mnogo muke bio je pomenuti Kejp kod, gde su njeni roditelji imali malu kuću. Igor je pozvao nas nekoliko prijatelja da zajedno uđemo u posao. Sve se to dešava na prelazu iz 1991. u 1992. Ja još uvek igram predstave u Beogradu, snimam prve filmove, ali ipak odlučujem da uđem u taj posao. Od oca sam dobio malu sumu novca i šaljem taj novac Igoru. Ostali su uložili sve što su imali i tako se rodila prva pekara.

I Hamda je zaista došao iz Njujorka na Kejp kod?

Da, došao je, ali kad je video s kakvim amaterima posluje, ostavio ih je i vratio se u Njujork. To je još uvek 1991. i svako od nas u tom trenutku ima 23 godine. Mi smo bili deca koja ne znaju ništa o tom poslu, ne znaju ništa o pekarstvu, ne znaju ništa o Americi. Kad je Hamda to shvatio, odmah je spakovao kofere i pobegao glavom bez obzira. U svakom slučaju, u leto naredne godine otvorili smo prvu pekaru. Međutim, kako braća Srbi znaju sve da upropaste, tako su se i moji prijatelji razišli, a da ja još nisam ni stigao u Ameriku. Igor je izašao iz posla i dve godine kasnije otišao u Boston, gde je otvorio sad već vrlo popularnu pekaru „Igis bred“, a ja sam ostao sa svojim partnerima Vojinom i Banetom. Tako smo za kratko vreme ostali i bez Igora i bez Hamde. Moji ortaci su u međuvremenu zaposlili neke poljske i francuske pekare, ali to nije imalo veze s hlebom koji smo želeli da pravimo. Tada sam shvatio da, ako želimo da se bavimo pekarstvom, taj zanat moramo sami da naučimo. Ti francuski i poljski pekari mnogo su se mučili s nama, a i mi s njima. S druge strane, mene je taj kreativni rad u pekari najviše i zanimao. I ako ga nikad do tada nisam napravio, ja sam tačno znao kakav hleb želim da imamo. U mojoj mašti on je već imao i svoj miris i ukus i boju. I nakon više godina i stotina neprospavanih noći uspeli da napravimo liniju hlebova koji su danas osnova našeg posla. U međuvremenu smo otvorili i svoju prvu pekaru u Njujorku. Niko nije mogao da nam garantuje da će bilo ko u tom gradu biti zainteresovan za naše hlebove. Eto, imali smo sreće i 17 godina kasnije još smo tu, a ove godine biće i 25 godina kako postoji pekara na Kejp kodu, koja takođe sjajno radi. Sad kad pogledam s ove distance, sve mi se čini čudesno. To ti je naša kratka istorija.

Da li i danas radiš u pekari?

Mi smo u pekari gotovo svakog dana. U ovom poslu moraš stalno biti kreativan i nuditi ljudima nešto novo, a biti kreativan s hlebom koji ipak sadrži samo brašno, so i vodu nije baš jednostavno.

Imaš li utisak da je pravljenje hleba tvoja životna odrednica?

U pravljenju hleba postoji nešto što te čini skromnim i poniznim. Reč je o radu sopstvenim rukama i bazičnoj namirnici – hlebu. S druge strane, to je težak posao i nimalo nije nežan prema onome ko ga obavlja. Međutim, ima nečeg pročišćujućeg u tom procesu. Ova vrsta pekarstva kojom se mi bavimo vrlo je slična umetnosti. Koliko god puta da si ponovio potez četkicom, ili odigrao određenu ulogu, ili pak izgovorio isti tekst, nikad ne znaš da li će na kraju rezultat biti isti. Svaki put gledamo hleb i kad izađe kakav valja, stvarno ga doživljavamo kao čudo. Uz to, svi moji partneri i prijatelji, naše porodice, kao i svi zaposleni zapravo žive od tog hleba.

Možda si razmišljao da isti posao započneš i u Beogradu?

Moj brat Hedon lagano kreće s tim poslom. Bio je jedno vreme ovde sa mnom i sve zna o poslu. Sad je u nekoj fazi test-pekare, pa će u narednih nekoliko meseci verovatno naći prostor i krenuti da pravi sličan hleb u Beogradu.

Pomenuo si vezu između pravljenja hleba i umetnosti. Ipak, da li si lako prihvatio životnu činjenicu da si i pekar?

Dok smo živeli na Kejpu i bavili se pekarstvom, stalno sam razmišljao: Jao, čoveče, koliko ja ovde vremena provodim, da sam sa Snežom možda u Njujorku, da se trudimo da radimo na jeziku, da se trudimo da idemo na te audicije, pa možda bismo već krenuli da se bavimo svojim poslom. I stalno sam tu pekaru doživljavao ne kao blagoslov, već kao neku prepreku na putu da se ponovo bavimo glumom. I onda smo odlučili da pređemo u Njujork. Iako sam bio spreman da radim kao kelner, Snežana mi je govorila: „Ti nisi normalan, ti imaš, čoveče, nešto u svojim rukama što radiš, i to čudesno dobro.“ Ona je imala ključnu ulogu u tome da ja prihvatim tu pekaru, da postanem svestan tog blagoslova i osetim zahvalnost. Znači, ona mi je tu pomogla da zapravo shvatim, da prepoznam dar, da prepoznam znak i kažem: Dobro, ja sam pekar, i to je u redu. Otac je celog života govorio: „Moraš da naučiš neki zanat jer onda nikad nećeš biti gladan. Od ovog glumačkog posla kojim si odlučio da se baviš – ko živ, ko mrtav. Nauči nešto da radiš rukama i nećeš biti gladan.“ Ispunila mu se želja. Ali čim smo krenuli da gradimo tu pekaru, tako je, potpuno čudno, i gluma krenula da se vraća u naš život. Mi tada skoro šest godina nismo ništa glumili, a samo glumac zna šta to znači.

Kad bi te sad neko u Americi pitao da li si ti glumac ili pekar, šta bi mu odgovorio?

Naravno da sam i jedno i drugo. Odavno sam prestao da budem samo glumac, a samo pekar nikad nisam ni bio. Duboko verujem da ako pojedinac sledi svoj put i pokušava da multiplicira vrednosti u koje veruje u svom mikrokosmosu, ako je istrajan u tome, taj će njegov mali svet krenuti da raste i na kraju će dotaknuti mnogo više ljudi nego što on može i da sanja. Na isti način se ponašam kad pečem hleb ili radim na ulozi, kad produciram novi film ili otvaram novu pekaru.

Koliko je uopšte bilo izazovno raditi dva tako različita posla, a da jedan drugog ne pregaze?

Već petnaestak godina u kontinuitetu, bez većih problema, radimo i jedno i drugo. Naš povratak u Beograd desio se s predstavom „Diplomac“. U tu avanturu bavljenja predstavom krenuli smo s razmišljanjem – pa dobro, o hlebu ništa nismo znali, o Americi nismo mnogo znali i evo nas, nekako smo preživeli, pa što ne bismo mogli da se pozabavimo nečim o čemu smo mislili da nešto i znamo. Nikad ranije nismo ništa producirali, al’ smo rekli – ajde da naučimo nešto novo. Želeli smo da napravimo predstavu koja će biti maksimalno opremljena, u kojoj će svako biti plaćen pristojno i na vreme i da nam svima bude lepo. I ta predstava je po svim stavkama bila veoma uspešna.

Nameravali ste da taj posao s predstavama nastavite svakog leta, ali niste uspeli u tome. Zašto?

Umesto da uspeh „Diplomca“ učini da sledeće godine realizacija novog projekta bude lakša, mi smo se našli u situaciji koja je bila potpuno obrnuta. Kad smo to shvatili, povukli smo se i to je bilo to.

A koju ste predstavu želeli da postavite?

Imali smo neviđeno smešnu komediju. Megahit, to znam sigurno. „Diplomac“ bi bio mala maca. Kupili smo čak i prava za komad, a Milena Trobozić Garfild ga je tako dobro prevela da je srpski prevod bio bolji od originala. Sve je bilo tu.

I da li te je to obeshrabrilo?

Ne.

Oboje ste pokušavali da se bavite glumom i u Americi, ali sad niste više toliko zainteresovani? Ili grešim?

Bili smo vrlo zainteresovani u tom nekom periodu od 1999. do 2001, i tih nekoliko godina osetili smo svu surovost bavljenja glumom ovde.

Šta je tu bilo tako surovo?

Prvo, nismo naučeni da sebe doživljavamo kao proizvod, jer ti si ovde sam svoj projekat, ti si proizvod koji prodaješ. Moraš da naučiš da sebe marketinški predstaviš, što je i meni i Snežani bilo strano. Ja jesam glumac, ali sam, s druge strane, stidljiv, što ne znači da na sceni ne bih mogao da budem go, već imam problem s tim šta moram da radim kad siđem sa scene. Ne znam sebe da prodajem niti imam potrebu za tim. Drugo, bez obzira na to što i Snežana i ja odlično govorimo engleski, naš akcenat se ipak čuje. Znači, ne mogu da prođem kao rođeni Amerikanac, niti mogu da igram toliku paletu njihovih akcenata. Tako da je ponuda uloga za nas bila uglavnom svedena na stereotipne i nekvalitetne. Treće, ovde su audicije veoma stresan posao. Američki glumci te audicije stalno uvežbavaju, a nas to niko nikad nije učio. Uđeš i imaš minut da pokažeš šta znaš. Snežana je u tom pogledu mnogo fleksibilnija od mene. Meni je potrebno izvesno vreme da se zagrejem, tek onda počinjem da glumim.

Jeste li definitivno odustali od audicija?

Ne. Istina, Snežana je zbog mojih odbijanja ponuda izgubila svog agenta, koga sam ja dobio zahvaljujući njoj, ali nakon svih ovih godina shvatili smo da nam do agenata koje smo do tada imali više nije ni stalo. Danas imamo divan odnos s nekoliko veoma dobrih kasting direktora u gradu i tu i tamo se, kad ima razloga i kad ima nekih uloga, odazovemo, pročitamo nešto ili odemo na neku audiciju, ali bez nekog stresa.

Pored umetnosti kojoj se neprestano vraćaš u Srbiju, koliko te interesuje politički život? Da li te zanima šta se sve dešava u Srbiji sada?

Naravno da me zanima. Vezan sam za Beograd na prvom mestu, ali sam i te kako vezan i za Sarajevo, moja mama je s Hrvatskog primorja, Snežanini su iz Dalmacije, moj otac je s Kosova, tako da se nama ta neka otuđenost nikad nije desila. Ponekad pomislim da bi nam možda bilo lakše da jeste. Ipak, ima nekog uzbuđenja u tome da ne pristaješ da pripadaš samo jednom mestu.

Poslednja predstava koju si odigrao u Beogradu je „Romeo i Julija“ u režiji Mikija Manojlovića. Bila je to predstava koja je kod dela javnosti izazivala kontroverzne reakcije, dok je istovremeno deo medija prećutao postojanje te predstave. Kako ti s ove distance gledaš na tu predstavu, imajući u vidu da si u tom komadu prvi put glumio na albanskom?

Da se vratim na početak razgovora, kad si me pitao za predsedničke izbore u Americi, i to ću vezati za „kontroverze“ u vezi sa „Romeom i Julijom“. Rekao sam da kad se mržnja sistematski širi, onda to postaje veoma opasno. Sve ove nove države nastale raspadom Jugoslavije poslednjih skoro četvrt veka uglavnom nama ništa dobro nisu donele. Znači, upravo su državni aparati i mediji bili ti koji su promovisali sistematsku mržnju i netrpeljivost prema onima koji su različiti od nas. Onog trenutka kad su Miki Manojlović i njegov partner i koproducent predstave Jeton Neziraj uspeli da dobiju podršku države i da mržnju usmere, makar i nakratko, u potpuno drugom pravcu i time naprave korak ka većoj toleranciji, taj projekat se morao podržati. Tu za mene prestaje svaka kontroverza.

Kako je bilo igrati na albanskom, koji je jedan od tvojih maternjih jezika? Imajući u vidu to da si taj jezik učio od oca, da li si glumom nekako prizivao taj Bekimov duh?

Moj otac nikad nije imao priliku da igra na svom maternjem jeziku. Ja sam dobio mogućnost da igram na albanskom, i to u srpskom Narodnom pozorištu u Beogradu i u Narodnom pozorištu u Prištini. On tu sreću nije imao.

Da li ste ikad pričali o tome zašto nije igrao na albanskom?

On je dva puta bio gost u Tirani. Jednom 1972, u najosetljivijem političkom trenutku, kad je Albanija bila potpuno izolovana od celog sveta, i sledeći put su ga zvali 2001. Moja majka Branka je tada bila s njim tamo i on, koji zasigurno jeste jedan od najznačajnijih albanskih umetnika, izlazi na tu neku scenu. Sala ogromna, puna i svi aplaudiraju. Delirijum. I on ih pita: „Zašto vi tapšete?! Znao je da bude tako direktan. Tajac. Kaže: „Jeste li me nekad čuli da glumim na albanskom jeziku? Igrao sam na srpskom, romskom, engleskom, francuskom, italijanskom. Na maternjem jeziku nikad.“ I dalje tišina. I onda je izgovorio jednu pesmu na albanskom i nakon nje rekao: „Sad možete da tapšete.“ Sigurno da je želeo da igra na svom maternjem jeziku, ali ja ne bih da govorim o razlozima. On je to najbolje opisao u svoje dve knjige.

Da li misliš da je dug prema njemu tom tvojom glumom na albanskom barem malo namiren. Volim ovu reč namiren, zvuči mi u isto vreme i oštro i toplo?

Ja ne verujem u pluseve i minuse, ali verujem u nešto drugo. Kad na ovim našim prostorima ponovo počnu da se dešavaju neke dobre stvari i kad ljubavi bude bilo više nego mržnje, tada će on biti namiren.

PIŠE Želimir Bojović 

FOTO Aleksandar Jovanović

Newsweek

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Film, Hleb, Njujork, Uliks Fehmiu