Uzdizanje i obezvređivanje – Atina Partenos i Devica Marija

Uvod

.

Stara, jednostavna i uvek delotvorna prostorna strategija: uzdignut položaj znači poštovanje, niži položaj podrazumeva manju vrednost. Građevine smeštene visoko iznad naših glava, na vrhovima brda ili visokih stena, obično se smatraju kao mesta velikog značaja, kao mesta moći. U mnogim kulturama nebo je mesto najviše moći (tu se nalaze bog ili bogovi) i bliskost sa nebom, bilo vrednosno ili u prostoru, daruje vlast i božansku moć kontrole nad onima koji su postavljeni niže, jednako i u društvu i u prostoru.

Iako je ovaj koncept široko poznat i korišćen, nekad sa namerom, nekad nesvesno, on uvek proizvodi isto dejstvo. Ali, tek sam nedavno shvatila koliko ovaj koncept, primenjen na ženski princip pre nekih 2.000 godina, još uvek duboko utiče na našu kulturu i na svaki pojedinačni život. Zapravo, nisam znala koliko je ovaj uticaj dubok i neodbranjiv dok nisam bila u prilici da stanem na dva sveta mesta iz različitih doba i osetim njihove različite energije, uprkos sličnom prostornom okruženju. Energija u manastiru Veliki Meteoron učinila je da se osećam nepoželjnom kao žena, kao osoba, da to treba da prikrivam i da sebe pokazujem što je moguće manje. Ovako:

Nakon što sam se Propilejima uspela na Akropolj (atinski, naravno), osetila sam se slobodnom (opet, kao žena) da postojim, da živim i da se krećem, da se ispravim, da dignem glavu i oči, pokazujući sebe. Ovako:

Neke teorije govore da je danas u toku rat protiv žena. Neka istraživanja to i potvrđuju. Najnovija Studija o nasilju protiv žena u Evropi (link: http://fra.europa.eu/en/publication/2014/vaw-survey-main-results), koju je pripremila Agencija EU za osnovna prava (FRA), otkrila je da je jedna od tri žene u Evropi žrtva nasilja, fizičkog ili psihičkog. Stojeći na Akropolju shvatila sam da ovaj rat nije nov i nije usmeren isključivo protiv žena. To je rat protiv ženskog principa, protiv Erosa, protiv materije i prirode, koji vodi muški princip, nematerijalna ideja i vreme, Logos ili Tanatos. To je najdublji koren naše kulture.

Rat je započet pre dva milenijuma, kada je hrišćanstvo jednim odlučnim potezom obezvredilo ženski princip i sa nebeskog ga svrgnulo u zemaljski. Muški princip postavljen je u najtešnju vezu sa nebom, dodeljivanjem moći davanja i održavanja života kroz nejasan, ali suštinski muški koncept Svetog duha, dok je ženski princip postavljen niže, ograničen zemljom i materijom i lišen bilo kakvih prava na nebesko postojanje sam po sebi. Ovaj potez je u korenu naše kulture i prožima celu stvarnost kroz slike, društvene strukture, jezike, simboličke vrednosti i, naravno, izražava se i u prostoru.

“Duša nikada ne misli bez slika”, govorio je Aristotel, i zato ću prikaz svog puta saznavanja započeti slikama preko kojih su naše duše uslovljavane da misle tokom milenijuma.

.

Ikonografija

Rođena i vaspitavana kao katolik, odrasla na predstavama poniznih i skrušenih svetica čije su oči spuštene prema dole ili zagledane u visine, sa velovima preko kose i telom skrivenim pod bogatim naborima odeće, u detinjstvu nisam bila previše srećna što sam devojčica.

Izgledalo je besmisleno i nepodnošljivo dosadno živeti sa tim krotkim licem u pokornom stavu, sa rukama zamrznutim u večitom stavu nestajanja, odustajanja i poricanja sebe. Želela sam da budem dečak. Ubijati zmajeve, jahati konje, voditi krstaške ratove, čak i podučavati ili pisati delovalo je beskrajno zanimljivije od uloge koja mi je očigledno bila namenjena. Tu me je sačekao čika Frojd – zavidela sam dečacima, mada ne na delovima njihove anatomije kao što to on sugeriše, nego na prednostima i slobodama kojima ih društvo nagrađuje na osnovu tih delova.

Kasnije, živeći u oblasti u kojoj se susreću (i često sukobljavaju) istočno i zapadno hrišćanstvo, nisam mogla da izbegnem karakteristične slike ove “druge” vere, pravoslavne ikone. Tu sam pronašla svetice praznih pogleda, podbule, umornih očiju i bezosećajnih lica, još odbojnije i još više umotane od njihovih katoličkih koleginica. Činilo mi se da devojčice u istočnom hrišćanstvu uopšte ne bi ni trebalo da postoje. Onda sam saznala da je Devica Marija široko obožavana u pravoslavnim crkvama, pa čak i u striktno muškim manastirskim zajednicama u koje ni žena, niti bilo kakvo žensko biće nogom ne sme da kroči, kao što je Sveta gora na poluostrvu Atos u Grčkoj. (Pitam se samo kako sprečavaju ulazak ženki komaraca?) Vrlo je čudno da se sve žensko odstranjuje, dok se obožava svetica! Šta je sa drugim ženama?

Dilema se razrešila kada sam otkrila da Pravoslavna crkva Mariju retko naziva njenim imenom, već da skoro isključivo upućuje na nju kao Bogorodicu (Theotokos), što na izvornom grčkom znači ne samo Bogorodica, nego i “Bogobremenita”. Poznata je i kao Panagija, Presveta, što ukazuje na njenu bliskost sa Bogom kroz poniznost (prema OrthodoxWiki). Premda ona u pravoslavlju ima mnogo imena i titula, kao što su Osvetnica (Gregorusa), General Odbrane (Hypermachos Strategos) ili Kraljica Svega (Pantanassa), ova imena se retko pominju, a još ređe se, ako uopšte, slikovno prikazuju.

Dok katolička ikonografija relativno često predstavlja Mariju samu, bez deteta, u obličjima Kraljice Nebesa (Regina Coeli) ili Zvezde Mora (Stella Maris) – premda krotkog lica, tupavog osmejka i stava u kojem poriče i sebe i sve drugo – pravoslavne Marije skoro nikada nema bez deteta. Najpopularnije i najraširenije njene predstave su Bogorodica (Theotokos) i Odigitrija (Hodegetria, ona–koja–pokazuje–put).

Na ovim ikonama videla sam Bogorodicu (Theotokos) kao ženu bez osećanja i sa velikom rupom u sred tela, praktično kao omot od mesa za svoje dete, dok je Odigitrija mračna zabrađena figura koja jednom rukom drži svog malog sina, dok drugom pokazuje na njega. Za razliku od drugih svetaca, koji su predstavljeni znacima svog dostojanstva i imenom, Bogorodica nema ništa drugo osim sina. Poruka mi se činila jasna: najbolje čemu žena može i treba da teži je biti utroba bez imena, dostojanstva ili ličnosti, i imati dete (sina, naravno) koje će svojim uspesima opravdati postojanje svoje majke,.

Potom, tokom ranog perioda svog obrazovanja, srela sam se sa slikama drevnih grčkih bogova i boginja. Da, boginja. Žena sa dostojanstvenim licima koje stoje uspravno, sa očima koje nisu uperene ni gore ni dole. Videla sam predivne žene u stavovima koji pokazuju samosvest, sposobnost, moć, dela.

One predstavljaju modele ženskih uloga koje su mi bile neuporedivo draže od krotkih i skrušenih provincijskih Madona i bledunjavih svetica neobaroknih crkava katoličke Mitelevrope, da i ne pominjem zabrađene utrobe sa pravoslavnih ikona. Boginje drevne Grčke su aktivno uključene u svaki aspekt života na Olimpu, imaju svoje mišljenje, težnje, odluke i dela. One imaju svoja zvanja, uživaju svoja prava i izvršavaju sve dužnosti koja idu sa njima. Hera može da kažnjava nezakonito dete svog muža tako što ga tera na izvršenje ogromnog dela da bi je umilostivio (Herakle, što znači Herina Slava, i njegovih 12 podviga); Afroditina lepota učinila je da njen nespretni ljubomorni božanski muž bude ismejan; Demetra je toliko moćna da čak i vrhovni bog Zevs ne sme da joj zapoveda, nego mora da ispuni njene zahteve i dozvoli da joj se vrati voljena ćerka Persefona da bi je odobrovoljio na povratak na Olimp i preuzimanje natrag svojih zvanja i dužnosti.

Prirodno, boginja devica, Atina Partenos, u to doba postala je moja miljenica. Imala je sve: mudrost, hrabrost, lepotu, slobodu, moć, pamet. Bila je veliki pronalazač. Izabrala je da se ne udaje i da nema decu, što ipak uopšte nije umanjilo njenu vrednost. Rođena je iz Zevsove glave, vodila je pravedne ratove i svakog je nadmudrila. Ništa u vezi nje nije krotko, podređeno ili samoponižavajuće. Videći je, videći kako je žena prikazana kao stvarno, nezavisno, aktivno ljudsko biće sa integritetom, biti devojčica delovalo je kao sasvim dobra stvar.

Ipak, ono što me je zbunjivalo jeste to što su drevne olimpske boginje i zabrađene utrobe-Bogorodice dolazile sa istog mesta: iz Grčke, samo iz različitog doba. Stojeći na Akropolju shvatila sam šta se desilo i sagledala sam to potpuno jasno, preko simbola druge kulture, kroz heksagrame Ji Đinga, drevne Knjige promena koja dolazi iz Kine.

.

Simbolika

Šta Atina Partenos i Devica Marija imaju zajedničko sa veoma, veoma starom filozofskom knjigom sa suprotne strane sveta? Neki bi rekli apsolutno ništa. Ali, moj posao je u osnovi da otkrijem šta ljudi stvarno rade, zašto to rade, kako razmišljaju i šta ja da uradim sa tim, zbog čega sam navikla da mislim u simbolima i da gledam i poredim skrivene osnovne obrasce univerzalnih principa na najneobičnijim mestima. Stojeći na Akropolju, otkrila sam neočekivane povezanosti.

Godinama posle hrišćanstva i grčke olimpske religije, otkrila sam Ji Đing, drevnu kinesku Knjigu promena i bila zaintrigirana večnim kružnim kretanjem polariteta, ženskog i muškog principa, koji dijalektički grade i razgrađuju dinamičku ravnotežu u stalnoj promeni razvojne spirale stvaranja i poništavanja u vremenu i prostoru. Nakon više od 15 godina učenja i praktikovanja feng šuija i drugih nauka o prostoru i društvu, poseta Akropolju i manastirima Meteore omogućila mi je da shvatim da se celina odnosa ženskih i muških vrednosti, kako su opisane u ikonografiji religije Stare Grčke i hrišćanstva, može tumačiti preko koncepta jina i janga i heksagrama Ji Đinga. Otkrila sam da se ikonografija Olimpa može povezati sa heksagramom 11. Mir (T`ai), dok hrišćansku ikonografiju i njeno obezvređivanje ženskog principa predstavlja suprotni heksagram, 12. Zastoj, Stagnacija (Pi).

Kako sam ovo otkrila? Prvo da vidimo kako nastaju ovi heksagrami i koja su im značenja. Polariteti u Ji Đingu nazivaju se jin i jang.

Jin odlikuju sporo, meko, podatno, difuzno, hladno, vlažno i pasivno, sa čim su u vezi prostor, materija, voda, zemlja, mesec, žensko i noćna tama. Predstavlja ga prekinuta linija. Nasuprot tome, Jang je brz, čvrst, tvrd, usmeren, vruć, suv i agresivan i sa njim su u vezi vreme, ideje, vatra, nebo, sunce, muško i dnevna svetlost. Predstavlja ga neprekinuta linija. Linije se kombinuju u trigrame koji su pretežno jin ili pretežno jang, zavisno od broja prekinutih i neprekinutih linija.

Trigram sastavljen od tri prekinute linije najviše je jin, što se smatra ženskim principom, majkom i Zemljom, dok je onaj sastavljen od tri neprekinute linije najviše jang i smatra se muškim principom, ocem i Nebom.

Trigram jin, budući da predstavlja ženski polaritet i majku, može se povezati sa Erosom, nagonom za životom, ljubavlju i seksualnošću u najširem smislu, pokretačem privlačenja i obnavljanja. Ovo znači da se trigram janga, muški princip, može tumačiti kao suprotan Erosu, što bi bio Tanatos, dakle nagon ka smrti, agresivnost, pokretač odbijanja i destrukcije. Interesantno je napomenuti da je Karl Gustav Jung, koji je takođe bio pod dubokim uticajem učenja o jinu i jangu, izjednačavao ženski princip sa Erosom, dok je za njegova suprotnost, muški princip, smatrao Logos, princip racionalnosti, ideje koje se ispoljavaju kao Reč sa otelotvorujućim moćima (deluje poznato – „U početku beše Reč…“).

Dva trigrama kombinuju se u heksagrame, jedan iznad drugog, gde je gornji trigram, ponekad zvan spoljnji, jang trigram, dok je donji trigram, poznat i kao unutrašnji, jin trigram.

Primenjeno na drevnu olimpsku ikonografiju, ženski princip smešten među sile Neba (Olimpa), kada je simbolički prikazan sa najjačim jin trigramom, bio bi postavljen u gornjem, jang položaju, dok bi muški simbol, najjači jang trigram (kao patrijarhalno društvo stare Grčke), bio u donjem, jin položaju, u nivou zemlje. Ovaj raspored daje sliku heksagrama 11. Mir (T’ai).

U ovom heksagramu su oba ekstremna polariteta uravnotežena kvalitetom njihovog položaja – ni jedan od polariteta ne može postati ekstreman pod kontrolom položaja koji ima suprotan kvalitet. Kretanje jang trigrama, Neba, je prema gore, dok jin trigram, Zemlja, teži prema dole, tako da se obe primarne sile sreću u plodnom kreativnom jedinstvu, kroz koje se sve stvari ujedinjuju i razvijaju. Ovaj heksagram se zove T’ai, što se uobičajeno prevodi kao Mir ili Blagoslov Neba i Zemlje. T’ai je heksagram u kojem se muško i žensko ukrštaju meko i bez smetnji i prepreka, preplićući se međusobno u skladu i miru, kao trajno stanje, a ne konačni rezultat.

Ji Đing govori i o načinima ispoljavanja ovakvog simbolizma u društvu, kao o jedinstvu visokog i niskog kroz usmeravanje njihovih volja u zajednički cilj. Donji ili unutrašnji položaj jang trigrama takođe simboliše da je moć u središtu, u rukama dobre osobe čiji uticaj je usmeren prema spolja, dok su slabe osobe na rubovima, spolja, gde zavise od ove moći i potčinjene su uticaju ovog dobra. Kretanje celog heksagrama na koncu proizvodi pobedonosno uzdizanje principa dobrog čoveka.

Svaki heksagram je korak u krugu promene, stanje koje se dešava u jednom isečku vremena. Ovaj heksagram opisuje godišnje doba i stanje proleća, i u smislu godine i u smislu istorije. I zar to nije baš ono što volimo da mislimo o Staroj Grčkoj, Atini i Periklu: kao o dobu kada nadmoćno dobro, uzvišene ideje i vrhunska lepota vladaju ljudskim svetom? To je tačno ono stanje svesti koje stvara Akropolj.

Sa druge strane, u heksagramu koji može da opiše hrišćansku ikonografiju i osećanje mesta u manastirima Meteore, položaj ženskog principa, najjačeg ženskog trigrama, nalazi se dole, dok je muški princip postavljen iznad, što je raspored u heksagramu 12. Pi, koji se prevodi kao Zastoj ili Stagnacija.

Donji, jin položaj jin trigrama pojačava njegove osnovne odlike do ekstrema, kao što i gornji, jang položaj jang trigrama čini isto. Nebo ostaje gore i muški princip teži ka kretanju, dok Zemlja ostaje dole i ženski princip teži mirovanju, čime ostaju razdvojeni. Pošto nema ukrštanja ili povezivanja muškog i ženskog, ne može nastati ni život.

Ji Đing opisuje ispoljavanje ovakvog položaja trigrama potpuno suprotnim od prethodnog heksagrama: kada su gornji i donji trigram razjedinjeni, politički i društveni život je u stagnaciji. U središtu bi trebalo da je svetlo, ali umesto svetla tamo je tama, dok je svetlo odgurnuto prema spolja. Niži ljudi su u centru vlasti, viši ljudi su potisnuti na marginu. Osim toga, tri neprekinute linije na gornjem položaju simbolišu i povlačenje, bežanje od pritisaka izazvanih od nižih ljudi, kao i odbijanje materijalnih nagrada.

Takođe, ovaj heksagram predstavlja i godišnje doba jeseni, jednako u godini i istoriji. I zar ne zovemo dugi period nakon pada Rimskog carstva “mračno doba”, koje je odlikovao raspad društvene strukture i poretka, pojava i porast monaštva, povlačenje iz društva i spoljnog sveta? To je tačno onaj osećaj i stanje svesti koji izaziva zadivljujući kompleks nepristupačnih manastira Meteore.

Prostorno okruženje ova dva kompleksa deluje na prvi pogled veoma slično: oba su izgrađena na visokim stenama i oba su projektovana kao sveta mesta, mesta bogosluženja i duhovnog vođstva. Ali, dijametralno suprotni efekti koje sam osetila na njima ukazuju da je gore opisano simboličko značenje Akropolja i Meteore materijalizovano i u prostoru.

.

Prostor

Šta je to što je učinilo da se osećam kao što sam se osećala dok sam stajala na Meteori i na Akropolju? Moglo bi se reći da je to bio „duh“ ova dva mesta, ali time se u suštini ništa ne objašnjava. Jer, taj duh, genius loci, koliko god da je složen, nije tajanstvena sila koja postoji po sebi. On nastaje kao proizvod dejstva prostora, vremena i društva i može se shvatiti kroz analizu odnosa ovih činilaca.

Sada bih želela da podelim otkriće o tome kako prethodno analizirani nematerijalni domeni oblikuju materijalni svet ili, drugim rečima, kako se određena prostorna strategija pojavljuje u stvarnim prostornim dimenzijama. Reč je o prostornoj strategiji uzdizanja i obezvređivanja ženskog principa njegovim postavljanjem “gore“ ili “dole“.

„Čak i život i lepota velikih religioznih građevina, onih koje ulivaju strahopoštovanje, dolazi od jezika koji su koristili njihovi graditelji“ pisao je Kristofer Aleksander u svom velikom delu Nadvremena gradnja (Timeless way of building). Dakle, preneću ovde reči i rečenice jezika koji je ugrađen u Akropolj i manastire Meteore kako sam ih ja pročitala, kao reči koje izražavaju odnose ženskog i muškog principa i stvaraju genius loci ova dva mesta. Mnogo toga je napisano o dimenzijama, stilovima, arhitektonskim elementima i kompoziciji ovih građevina i nije teško za pronaći, i zato to neću ponavljati. Raspravljaću o prostornosti ova dva mesta iz ugla značenja i vrednosti materijalizovanih u prostornim odnosima.

Prva velika prostorna razlika između ovih svetih mesta nalazi se u njihovom položaju spram fizičkog i društvenog okruženja. Bez obzira što su i Akropolj i Meteora locirani na visokim mestima iznad ravnice – Akropolj na kamenoj izbočini visokoj oko 150 m, a manastiri Meteore na prirodnim stubovima od peščara prosečne visine 313 m – njihov položaj u odnosu na okruženje je potpuno različit.

Akropolj još od drevnog doba leži u sred grada Atine, označavajući i čineći gradski centar zajedno sa četiri druga brda. Ova grupa brda istovremeno je središte centralne Atičke ravnice (Atinski ili Atički basen), oivičene sa četiri velike planine.

Sama tačka je sveto mesto i prirodno središte zajednice, ljudskih naselja organizovanih oko njega prema nekim navodima još od paleolita (VI milenijum pre naše ere), a sasvim sigurno je od Mikenskog doba (oko 1600–1100. pre naše ere) postalo središnje sveto mesto. Izgleda da je od samog nastanka bilo posvećeno boginji zaštitinici grada. Središnji uzvišeni položaj namenjen obožavanju ženskog božanstva u odnosu na patrijarhalno uređenje društva u naselju koje okružuje mesto priziva sliku heksagrama 11. Mir (T’ai) iz Ji Đinga – jin iznad, jang ispod, odnosno žensko gore, muško dole.

Manastiri Meteore su takođe izgrađeni na visokim kamenim stubovima, ali za razliku od središnjeg položaja Akropolja, oni se nalaze južno od lanca Pindskih planina, na severozapadnim rubovima Tesalijske ravnice kroz koju protiče reka Pineos. Manastiri na stubovima smešteni su na obodima grada Kalambake, visoko iznad naselja, opravdavajući tako svoj naziv Meteora, što znači „viseći u vazduhu“ ili „gore na nebesima“.

Grad Kalambaka stoji na mestu drevnog grčkog naselja Aiginion. Kameni stubovi pored njega nisu služili nikakvoj posebnoj svrsi za okolnu zajednicu, sve dok u IX veku naše ere tamo nije nastala monaška zajednica. Manastiri su izgrađeni pretežno tokom XIV i XV veka, dostigavši broj od 24 manastira, od kojih je do danas preostalo samo 6 aktivnih. Periferni (spoljnji) položaj, visoka lokacija ovih manastira i isključiva muška sfera božanskog koja se u njima bogosluži, sve ukazuje na heksagram 12. Zastoj (Pi) – jang gore, jin dole, odnosno muško iznad, žensko ispod, bez međusobne povezanosti.

Kao druga važna razlika ova dva sveta mesta može se navesti pristupačnost, izražena kroz njihove ulaze. Ulaz na Akropolj su veličanstveni Propileji, delo arhitekte Mnesiklesa, vrhunac Svetog puta koji Panatinsku procesiju do Akropolja dovodi iz Eleuzine (još jedno sveto mesto izuzetnog značaja posvećeno ženskom božanstvu: Demetri). Ovo je suštinski, ako ne i najvažniji izvor divljenja koji mi je izazvao Akropolj.

Propileji su projektovani tako da stvore jasan utisak da, uspinjući se stepenicima, ostavljamo iza sebe domen svetovnog i tražimo dopuštenje za ulaz u zemlju bogova. Izgrađeni su sa ciljem da naglase razliku između profanog i sakralnog prostora i budu sredstvo za duhovni prelaz od sekularnog ka svetom. To je mesto duhovnog pročišćenja, na kojem se osećanje preobražavanja može gotovo opipati. Stojeći u dnu stepeništa, božanska iskra u svakom ljudskom biću žudi ka uzdizanju, baš kao i najjači jang trigram u heksagramu 11. Mir (T’ai) i stigavši na vrh čovek biva preplavljen osećanjem jedinstva svih stvari, i onih gore i onih dole. To je isto osećanje koje se pojavljuje u ikonografiji boginja Stare Grčke.

Nasuprot tome, prilaz manastirima Meteore je u svom izvornom obliku (i sa namerom) otežan, pošto zahteva ili višestruko produžene i konopcima povezane merdevine ili veliku mrežu za podizanje tereta i ljudi koji su prišli podnožju kamenih stubova stepenicama i uskim prolazima. Sam ulaz u manastir bio je i svojevrsni ispit vere – priče kažu da su konopci menjani samo “kad je Gospod pustio da se pokidaju”. Ovakav način ulaska na neko mesto nikako nije gostoljubiv; on je mnogo više odvajajući i zatvarajući, nego uzdižući.

Tokom 20-ih godina XX veka uređenje manastira je izmenjeno. Kompleks je postao dostupniji zahvaljujući stepenicama uklesanim u kamen i mostu koji povezuje obližnji plato i podnožje kamenog stuba. Ipak, ove stepenice su veoma uske i vode kroz tamne tunele i ispod bočnih ispusta stena, što izaziva da se čovek penje povijen i priljubljen uz nepristupačnu kamenu liticu.

Stojeći na dnu ulaza u Veliki Meteoron, najveći od manastira, i gledajući nagore na ulazni toranj, ono što se oseća nije poziv za ulazak u nebesko carstvo, već pre osećanje sopstvene beznačajnosti i neželjenosti. Naravno da nakon takvog ulaska ono što se oseća na vrhu nije jedinstvo svih stvari.

Gledana iz izolovanih, praktično lebdećih manastira, plodna ravnica ispod njih, u poređenju sa duhovnim podvigom napuštanja materijalnog sveta radi života na pola puta do neba, deluje veoma udaljeno, nisko, beznačajno i tesno vezana za zemlju i telo. Zato bi posetioci verovatno trebali da osećaju kako stoje bliže Nebu. Tačnije, to bi trebali da osete muški posetioci, pošto se od njih, za razliku od ženskih, ne očekuje da se umotaju u crne krpe (kecelje), najružnije koje se mogu naći. Jedini razlog koji mogu da smislim za nošenje ovih kecelja (koje su za žene obavezne čak i kad su skroz pokrivene na drugi način, tako da se ne može videti ni jedan drugi deo tela osim lica) jeste da se žene učine nižom, neželjenom polovinom čovečanstva, polovinom kojoj ne treba dozvoliti da se približi Nebu. Ovaj osećaj razdvajanja polova i stremljenja da se “ostavi iza sebe svet tvari i ploti i stupi u carstvo duha i neba” izazvan načinom ulaska u manastir, ukazuje da je heksagram Ji Đinga koji opisuje ovakvo okruženje 12. Zastoj (Pi) – jang, muško iznad i jin, žensko, ispod – pri čemu između Neba i Zemlje nema nikakvih kontakata, kao što je slučaj i u ranije analiziranoj hrišćanskoj ikonografiji.

Od ostalih bitnih razlika, da bih skratila priču, pomenuću samo ono što je naglašeno gustinom objekata, funkcija i značenja. Akropolj je kompleks više hramova koji su dom mnogih bogova, koncentrisanih na jednom platou, dok Meteoru čine manastiri koji služe jednom bogu, ali od kojih je svaki lociran na svojoj nepristupačnoj steni.

Ovakvo uređenje ukazuje na razlike u funkcijama i karakteru. Na Akropolju, u središtu zajednice gde se okupljaju ljudi, sabiranje božanskih moći predstavljeno je koncentracijom sakralnih objekata. Tu se sreću svetovi ljudi i bogova da bi slavili svoje jedinstvo izraženo kroz prisustvo nebeskih obrazaca u svakom vidu ljudskog postojanja. Prostorni raspored podrazumeva jedinstvo višeg poretka sa materijalnim svetom.

Kroz molitvu samo jednom bogu, svaki od manastira Meteore lociran je na vrhu sopstvenog nepristupačnog kamenog stuba, sprečavajući pristup svakom izvan njih, čak i monasima iz drugih manastira kompleksa. Monaška zajednica nije samo izolovana od sveta ispod nje, nego je i iznutra podeljena u mikro zajednice manastira odvojenih jedan od drugog.

Ovakve karakteristike pre upućuju na kaznionicu, nego na mesto slavljenja. Zaista, mesto je određeno kajanjem; osnovna ideja monaštva je pokajanje zbog greha odvojenosti od Boga kroz odvajanje sebe od sveta koji je On stvorio. Otuda i prostorni raspored ukazuje da su božanski i ljudski domen odvojeni i otuđeni i da je jedina mogućnost da se ponovo uspostavi jedinstvo sa Bogom odricanje od tela i kažnjavanje tela i sa njim prezrenog, grešnog materijalnog sveta – i, naravno, žena, koje se smatraju uzrokom i izvorom stanja odvojenosti od Boga.

Pošto izgleda da je ovaj prikaz razlika u ikonografiji, simboličkim vrednostima, prostornoj organizaciji i osnovnim obrascima i vrednostima tek lepa intelektualna vežba, opravdano je postaviti pitanje koja je njena svrha u današnjem svetu? Iako je svet danas očigledno sekularan i deluje kao da su religijski obrasci srednjovekovnog hrišćanstva danas beznačajni, najdublji koren naše kulture je ipak oblikovan upravo po ovim obrascima i oni su čak i danas vrlo vitalni i sposobni da se preobraze i prilagode i preoblikuju društvene procese.

.

Kroćenje zmajeva ili izvinjenje Hipatiji?

Nakon ikonografije, simbola i prostornih aspekata građevina i religija iz starih doba, preći ću na to kako prostorna strategija obezvređivanja ženskog principa njegovim spuštanjem na niži nivo, sa Neba na Zemlju, utiče na našu stvarnost, posle svih revolucija, emancipacije i rasprava o jednakosti polova u XX veku. Od kakvog su značaja srednjovekovne vrednosti, krotke i ponizne Madone i depersonalizovane Bogorodice sa sekularizovanim svetom današnjice? Na kraju krajeva, žene danas imaju slobodan pristup obrazovanju, zapošljavanju, političkim funkcijama, mogu da budu generalni direktori, predsednici vlada, univerzitetski profesori, naučnici… žene danas imaju potpuno ista prava kao muškarci, zar ne?

Kako je već pomenuto, Studija o nasilju protiv žena u Evropi Agencije EU za osnovna prava utvrdila je da je jedna od tri žene u Evropi žrtva nasilja. U toku pisanja ovog članka, Evropski parlament odbio je Izveštaj o rodnoj ravnopravnosti koji je preporučivao širok spektar mera za smanjenje nejednakosti između muškaraca i žena u EU. Papa Franja, sveštenik otvorenih shvatanja koji zbog svojih liberalnih stavova povremeno trpi optužbe da je radikalni levičar, ima ozbiljnih teškoća da nađe mesto za žene u okviru ckrve koja ne zna za drugu žensku ulogu osim one koja je neravnopravna, pokorna i samoodričuća. Njegovim rečima, “zahtevi da legitimna prava žena budu poštovana, zasnovani na čvrstom ubeđenju da su muškarci i žene jednaki u dostojanstvu, donose pred Crkvu temeljna i zahtevna pitanja koja se ne mogu lako izbeći”. Pravoslavci, raspravljajući o ulozi žene, još uvek razmišljaju o ženskoj ulozi kao “Svetoj Majci”. A protestantski pogled na svet, moram tako da kažem, ne uključuje čak ni ovakve ograničene predstave bilo kojeg svojstva ženskosti.

Mnogo toga već je rečeno i može se reći i napisati o pitanju rodne ravnopravnosti, i za i protiv, ali cilj ovog članka nije da zagovara jednaku zaradu ili jednaka politička prava ili bilo koje pitanje iz tekuće rasprave o rodnoj ravnopravnosti, nego da pokaže jednostavnu i delotvornu strategiju u kojoj su pitanja rodne ravnopravnosti ukorenjena: osnovni obrazac obezvređivanja ženskog principa koji je počinilo hrišćanstvo spuštanjem ženskog principa sa Neba na Zemlju.

Ovo spuštanje danas nije tako očigledno. Žene imaju ista prava kao i muškarci. Mogu da se oblače kao muškarci, misle kao muškarci, ponašaju kao muškarci, praktično da budu muškarci. I ako to rade, one zaista mogu da se uzdignu na položaje moći nedostižne za žene kroz celu istoriju.

Neke žene i dostižu te položaje. Ali, da li to znači da je ženski princip uzdignut na viši položaj? Da li postoje i poštovane ženske uloge koje neko želi da preuzme? Da li danas postoje slike ženske moći jednake Atini, Heri, Demetri, Artemidi? Da li postoji bilo kakav ritualni čin uporediv sa Eleuzinskim misterijama posvećenim Demetri, tokom kojih su i muškarci i žene slavili ženskost, o čemu je Ciceron pisao:

Među mnogim izuzetnim i zaista božanskim ustanovama koje je vaša Atina donela i time doprinela ljudskom rodu, nema, po mom mišljenju, bolje nego što su ove misterije. Njima zahvaljujući mi smo uzdignuti iz varvarskog i divljačkog načina života i obrazovani i prefinjeni do nivoa civilizacije; i kako se ovi obredi nazivaju “inicijacijama”, mi iz njih uistinu naučismo početke života i stekosmo snagu ne samo da živimo srećno, nego isto tako i da umiremo sa velikom nadom.

Ciceron, Zakoni II, XIV, 36

Koliko se može videti iz moderne popularne, rasprostranjene ikonografije (kakva je u televizijskim reklamama, današnjoj Bibliji Pauperum, koja prenosi opšteprihvaćene vrednosti, načine života i ciljeve) Bogorodica je i dalje jedina uloga kojoj žene stvarno teže. Promenjen je samo izgled (ili da kažem ikonografija?).

Lepo obučena i doterana, verovatno visoko obrazovana, mlada žena aktivnog izgleda u reklami za dezodorans Nivea Stress Protect jedan je od najjasnijih primera: dete u jednoj ruci, papirna kesa puna portrepština za održavanje materijalnih životnih potreba u drugoj. Ona je očigledno potpuno zadovoljna i ispunjena zadacima brige za telo i materijalne potrebe njenog muža i deteta, otelotvorujući princip Erosa. Rvući se u toku svog rada sa apstrakcijama, idejama i kreativnošću u kancelariji na kompjuteru, u domenu Logosa, njen muž je istrošen u nematerijalnom do nivoa gubitka kontakta sa sopstvenim telom i materijalnim okruženjem, za šta je odgovornost, naravno, na njegovoj ženi, te je na njoj i da brine o tome da ga osveži. Tako izgleda Bogorodica (Theotokos), „bliska Bogu u svojoj poniznosti“ danas. Pošto je materija povezana sa Zemljom, najjačim jin trigramom, a nematerijalno sa Nebom, najjačim jang trigramom, ponovo se pojavljuje heksagram 12. Zastoj (Pi), jednako kao što se pojavljivao u analizi simbolike ikonografije ili analizi prostornih karakteristika.

Priznajem da sam izdvojila baš ovu reklamu, kao posebno iritirajuću, pošto sam je u poslednje vreme videla pedesetak puta svake večeri. Ali, to može biti bilo koja druga reklama namenjena ženama, jer se svaka zasniva na slici idealne žene kao pokorne i domu posvećene osobe, bez drugog interesa i izvora sreće osim služenja i ublažavanja pogreški kojih ona ima ponajviše. Jedna engleska parodična reklama jako dobro rezimira sve ciljane rodne uloge. U tom svojevrsnom zbiru najčešćih televizijskih reklama, žene treba da brinu o stomačnim tegobama, glavobolji, borama, znacima starenja na licu, inkontinenciji i na kraju o čistoći odeće svoje dece, jer je žena takvo, nesavršeno, jadno biće, dok muškarci za obaveze imaju da se obriju i da se napiju (piva), jer su prosto savršeni!

U domenu prostora, u kojem su poređeni Akropolj i manastire Meteore, rekla bih da se Meteora višestruko ponavlja u obliku nebodera koji se takmiče da priđu što bliže Nebu, što dalje od Zemlje, stvarajući veštačko, kontrolisano okruženje slobodno od hira i ćefa prirode (ženskog principa), slaveći Logos i isključujući Eros. Ikonička vrednost nebodera je ogromna, ali danas nema građevina iste ikoničke vrednosti koje mogu da se porede sa Akropoljom i njegovom simboličkom moći uzdizanja Erosa.

Drevne grčke boginje ne mogu se vratiti. Možda to nije ni potrebno. Ali, svetu treba ravnoteža, pošto je sada obuzet stalnim strahom od uništenja, zastrašen Logosom koji se u svakom trenutku i na stalno rastući broj načina može manifestovati kao Tanatos. Jedna skorašnja studija finansirana od NASA-e predviđa bliski završetak sadašnje industrijske civilizacije na osnovu načina na koji se ova odnosi prema svojim “resursima”. Mada nevoljno, ova studija govori istu stvar, o odnosu Logosa, jang principa kreativnosti, i Erosa, jin principa života i prirode, ali govori to samo u pojmovima Logosa – racionalno, analitički, budžetski, dok verovanja, osnovne vrednosti i uzroci obrazaca kritičnog ponašanja društva ostaju neupitni.

Da bi izbegli uništenje, koje je neizbežni ishod preteranog naglašavanja janga, i uspostavili ravnotežu, neophodno je obnoviti moć Erosa kao nebeske sile. A da bi to bilo delotvorno i dugotrajno, moć Erosa treba da bude obnovljena na dubinskom mitološko/religioznom nivou, istom onom nivou na kojem je obezvređena. Možda hrišćanske crkve treba da razmotre da deifikuju Hipatiju (Hypatia). Možda je vreme da se pronađu novi-stari rukopisi o sveticama koje krote zmajeve, što bi bilo tačno suprotno, ali ne manje junački od ubijanja zmajeva (kao što to rade sveci).

Za P.U.L.S.E Dr Anna Marković Plestović

Tekstovi o mitologiji na portalu P.U.L.S.E

  Dr Anna Marković Plestović, Filozofija, Mitologija, znanje