Večna pesnička tekovina – Konstantin Kavafi – O pesniku najbolje govori njegova poezija, o muzičaru muzika, o slikaru njegovo slikarstvo. To, ipak, ne znači da se o pesniku, muzičaru ili slikaru ne može govoriti i bez neposrednog doživljaja njihove umetnosti, o značaju i mestu njihovog autora, u nacionalnoj ili svetskoj kulturi.

To posebno važi i za grčkog pesnika Konstantina Kavafija, kome je posvećena izložba u Helenskom fondu za kulturu u Beogradu povodom 150 godina od njegovog rođenja. Paradoksalno, a kod ovoga autora je mnogo šta paradoksalno, godišnjica njegovog rođenja se poklapa i sa godišnjicom njegove smrti, jer je umro na isti dan 1933. Godine, u sedamdesetoj godini. Kao Grk iz Egipta, carigradskog porekla, rođen u Aleksandriji, detinjstvo je proveo u Engleskoj, s engleskim državljanstvom, u veoma bogatoj trgovačkoj porodici sa mnogo dece. Porodica je posle očeve smrti osiromašila toliko da je Konstantin morao da se zaposli, duže od 30 godina radio je u odeljenju za navodnjavanje u Ministarstvu javnih radova u Egiptu. Kao bogato dete, bez formalnog obrazovanja kakva je bila moda vremena, on je podjednako dobro govorio i pisao engleski i francuski, italijanski, nešto arapski.

Od devetoro dece, od čega osam dečaka, ostao je kasnije samo Konstantin, usamljen u Aleksandriji, suočen svuda oko sebe i u porodici s istorijom. Nije bez značaja da je drevno egipatsko carstvo zavislilo u svemu od navodnjavanja, od čega je igrom slučaja sada živeo i Konstantin. Kada je sa 33 godine počeo da piše pesme, većina je imala istorijske teme. Sam je sebe smatrao „istorijskim pesnikom“. Njegov odnos prema istoriji različito  se tumači, kao vraćanje u prošlost ili bežanje od sadašnjosti, stvaranje paralele između sadašnjosti i drevnosti ili simbolička pouka za današnje vreme. „Rekreiranje nove stvarnosti iz uspomena“. Pri tom ga najviše zanimaju prelomne epohe u istoriji, najčešće 4. Vek pre nove ere, kada se sučeljavaju vrednosti starog helenskog sveta i novog, helenističkog, 2 i 1. Vek pre nove ere kada se stari Rim presudno umešao u život Grčke, Egipta i Istoka, dramatični 4. Vek nove ere sa tragičnim raskolom između hrišćana i pagana, zatim vizantijski vekovi, posebno dvanaesti i četrnaesti. U svim tim epohama Kavafijeva setna, ironična, pronicljiva priroda uočava ljudsko licemerje i prevare i konstantuje neprolaznost sujete, filistarstva, laži. Tragajući dugo za svojim posetskim izrazom i ličnom identitetom: etničkim, nacionalnim, seksualnim, religijskim, kulturnim, Kavafi je ispisao čudesne stihove patriotizma, bez patriotske patetike.

U vremenima naglašenog nacionalnog etosa u Grčkoj, on nije bio naročito omiljen, a ni dovoljno poznat. Međutim, još 1909 je u časopisu „Nea zoi“ u Aleksandriji objavljen tekst u kojem se kaže da Konstantin Kavafi predstavlja jedinstvenu pojavu u savremenoj poeziji, sa sopstvenom estetikom i novim stilom, koja je na prvi pogled odbojna, ali sa dubokim unutrašnjim smislom i potpuno originalna. Ta rana ktitika, od pre jednog veka, naglašava ekstremnu jednostavnost Kavafijeve poezije, čiju umetnost treba tražiti ispod leksičkih naslaga, koja je tako elaborirana da ostaje trajno upamćena.

I danas je ovo veoma dobra ocena Kavafijeve poezije. „Kavafi se danas čita kao savremeni pesnik, kao pesnik koji danas stvara. Njegova poezija je stalno pravovremena: pomaže nam da shvatimo ljudsku sudbinu. Svojim ironičnim jezikom pogađa iznenadne padove i poraze onoga što je izvesno, što sve olakšava prevođenje na strane jezike“, piše danas vodeći grčki kritičar i pesnik naso Vajena. Vajena je 2000. godine  objavio obimnu knjigu „U dijalogu sa Kavafijem“, antologiju stranih kavafogenih pesama, sa 159 pesama, 135 pesnika iz 30 zemalja i na 19 jezika, uključujući u grčkom prevodu i srpske pesnike Jovana Hristića, Ivana laliča, Miodraga Pavlovića, Ivana Gađanskog, Ivana Negrišorca, Predraga Bogdanovića i drugih. Sada ij je sigurno i više, posebno zahvaljujući ovogodišnjem jubileju koji je u Grčkoj nazvan „Godina Kavafija“.

To je još jedan paradoks kod Kavafija, da na svakom jeziku njegova poezija zadržava sve njegove umetničke karakteristike, jednostavnost i produbljen poetski doživljaj, svejedno da li je to engleska, srpska ili kineska verzija.

Jorgo Seferi je zabeležio da Kavafi ne postoji izvan svoga dela. A to delo sadrži svega 154 pesme, uz nešto naknadno otkrivenih tekstova i dnevnika vođenih na francuskom i engleskom jeziku. U istoriji kulture samo je još jedan autor, drevni helenski filozof Parmenid iz 6. veka pre nove ere, sa samo 158 stihova svoje poeme „O prirodi“ zasnovao jednu celu filozofsku tradiciju. Za Kavafija možemo reći ono što je drugi slavni Grk, istoričar i general Tukidid u 5. veku  pre nove ere rekao za svoju knjigu o Peloponeskom ratu između Atine i Sparte da je „Tekovina zauvek“ (ktema est aei), jer je tu opisao ljudsku prirodu koja će uvek ostati ista.

I Kavafijeva poezija je takva „Tekovina zauvek“, za ceo svet, van svih pomodnosti.

Ksenija Maricki Gađanski

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Kavafi, Književnost, Ksenija Maricki Gađanski