Ves Anderson na LSD-u ili Svi vole Vejmonda – Everything, Everywhere, All at Once (2022 American movie)
r.: “Danijelis”;
ul.: Mišel Jeoh, Stefani Hsu, Džejmi Li Kertis, Džejms Hong, Hari Šam mlađi, Ke Haj Kjuan.
Dan Kvan i Danijel Šajnert, odnosno „braća Danijeli“, još jedna „braća Koen“ (ili „brat Tavijani bez pokojnog brata“), pravili su video spotove, a onda su se proslavili na „Sandensu“ filmom koji počinje mrtvacem koga je poplava izbacila i taj mrtvac ima toliko gasova da drugi brodolomac može da ga koristi kao gliser. Mrtvac valjda i oživi, ne znam, nisam gledao i nisam ukapirao sinopsis, ali bih voleo da pogledam uradak. Jeste da neki kritičari kažu da bi scenariju dobro došlo još najmanje dve godine „Sandensove laboratorije“”, ali svi vole taj film… Svi vole i ovog Vejmonda.
Ovaj, pak, uradak jeste bezrezervno obljubljen i obožavan, nagrađivan i jednoglasno proglašen za genijalan. Biću iskren. Mislim da je film redak promašaj. Ne vredi, ne mogu drugačije, makar ispao glup u društvu.
Tek kada sam došao kući i pogledao kast, vidim da ono nisu Džeki Čen, Sandra Oh i Lusi Žang. Koji sam ja seljak.
Pokušavam ipak da pronađem neki smisao, pa i poruku. U filmu su tematski prisutni: 1) porez, 2) traumatičan odnos roditelji-deca (”mama, što me nisi voljela?!) i 3) sistem policijskog nasilja. Možda film predstavlja parodijsku obradu ta tri korpusa u američkom filmu. A to što je kineska imigrantska familija u centru radnje i što se dobrim delom govori kineski, može biti subverzivni kik u jajca, zabavljanje o svom jadu, kako bi to rekao čika Božidar Zečević. Dalje, u sceni u kojoj Vejmond (Ke Haj Kvan) plačući apeluje na čovečanstvo da treba više da voli i lepše se ponaša, umesto da ratuje, nazirem patetični izraz gornjeklasnog amerikanskog moralizatorstva, kao u ona dva filma s Benom Aflekom (Changing Lanes odnosno A Man About Town), o kojima sam pisao u nekoj ranijoj kritici. Eto dotle mogu da idem u pokušaju da razumem ovaj uradak.
Film je nominalno SF komedija, zasnovana na premisi da postoje paralelni univerzumi, zavisno od toga koju odluku u životu donesemo; reč je o beskrajnim mogućnostima, svaki pravac a obaška smer, stvara „novu varijantu nas“… Nisam ni pokušao da ukapiram logiku u prelascima iz jednog univerzuma u drugi. Valjda je ćerka negativac, u jednom je životu bila luda genijalna naučnica i kreirala nekakav Crni Đevrek, kanda crnu rupu, da bi se osvetila čitavom kosmosu jer joj keva nije kupila bas gitaru i zato što ne prihvata da je lezbejka. Autori su pokazali ogromnu imaginaciju. Cisterne i cisterne LSD-a su popijene u slast.
Od prvog kadra su me fascinirali Production Design, Art Direction i Set Decoration. Barokna prenatrpanost, svi oni računčići, ručno zgužvani, sve one drangulije i kič na policama… Trebalo se potruditi, jer producenti nisu bili skroz poludeli, već su iskeširali samo cirka 25 miliončića, pa ako film pukne, da ne propadnu i oni.
Džejmi Li Kertis pokazuje bradavice kao Betmen i Robin kod Džoela Šumahera. Pokazuje još nešto i očigledno ne pokušava kao Kejdž i blaženopočivši Bert Rejnolds da izgleda kao da stalno ima 29 godina.
Šta sam još zapamtio… Aha, hrenovke umesto prstiju. Jer, šta da je evolucija izabrala da imamo hrenovke umesto prstiju?! Pa, za početak, klavir bismo svirali nožnim prstima, a slikarske četkice bismo držali u ustima. Ima i parodija scene s majmunima iz Kjubrikove Odiseje… i to je očigledno uveselilo rediteljski duo. Onu scenu sa zaljubljenim kamenjem „u zori vremena“” (nasnimljen ismeh), u kojoj jedan kamen zaskače drugi kamen kao Pepe le Tvor jadnog mačora, shvatio samo kao parodiju na Memoriju, znači braća Danijeli se rugaju glupim umetnicima… Zezam se.
Ovakvi filmovi se danas traže i cene, platio sam školu, primio sam k znanju i pobeže mi poslednji tramvaj, a taman sam opet počeo da rabim gradska prometala…
I naravno, razgaljujuće je videti veterana Džejmsa Honga, još jednog majstora kung-fua koji nije digao ništa teže od olovke.
Moram i ovo da napišem. Pri kraju filma Džejmi Li Kertis u jednom monologu, gotovo „naratorski“, opisuje lik ćerke Joj Vang (Stefani Hsu) i njene devojke Beki Sregor (Talija Medel):
„Celog života kritikovana i zapostavljana i maltretirana, napokon našla neku dobru dušu koja će joj bezuslovno dati ljubav koju nije imala kod kuće…!“
Ja bih se tu malo udubio u lik te lezbejke, koja se eto zaljubila u derle (koje mi je ličilo na Lusi Žang) – znači, a ko su bili roditelji te „Beki Sregor“, zašto se niko nije pozabavio njenim unutrašnjim životom? Zašto bi iko bezuslovno bio paž i tešitelj jedne nadrndane (samoprozvan nesrećnice) tinejdžerke u moru svih nesrećâ a na ovom svetu…?
Izvor: Kritike iz kruga dvojke
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
oversetteren@yahoo.no
Ves Anderson na LSD-u ili Svi vole Vejmonda napisao/la Predrag Crnković dana
Pregled tekstova autora – Predrag Crnković →