Vinsent van Gog – Ugovor sa bratom

 
 
 

Na tržištu slika danas njegova zaostavština vredi koju milijardu dolara. A on je gladovao, u najbukvalnijem smislu, celog svog života. „Umreti možda nije tako teško kao živeti“ – pisao je. Slikao je bez predaha, sliku za slikom, a za života, mada mu je brat bio trgovac slika, prodao je samo jednu (neki vele i tri). I neka umetnici povodom Van Goga ne podižu optužbe protiv ravnodušnosti sveta. Ni jednu od njih, ni pariska avangarda, kojoj je pripadao, nije videla kao delo genija, što je bio.

Slikarka Sizan Valadon priča kako je kod Lotreka, koji je, po starom francuskom, danas zapuštenom običaju, primao zvanice jednom nedeljno, u Parizu, dolazio i Van Gog „noseći teško platno pod miškom. Postavljao bi ga u neki kut, ali dobro osvetljeno, i čekao da mu ostali poklone malo pažnje. Niko ga nije primećivao. A on bi seo preko puta platna, motrio poglede, malo se mešao u razgovor, pa kad bi mu dojadilo, odlazio sa svojom slikom“. I Sizan dodaje: „Slikari su gadovi“. Možda ne gadovi, koliko egocentrični. Za njih je njegovo slikarstvo bilo „ekstravagantno, preterano“. Čak i ono iz pariske epohe, koje nama izgleda poema radosti. Avangarda se plašila, izgleda, da je on svojim „preteranostima“ još više ne kompromituje pred publikom i inače malo naklonjenoj.

 

 

Jedini koji je, po svemu sudeći, shvatio značaj Van Goga, bio je Gogen, i sam „uklet“, i sam prosjak. Ali Gogen je, kao i mnogi umetnici predani dušom i telom svome pozivu, nemilosrdno sebičan, zauzet isključivo sobom. Po smrti braće Van Gog on će pisati: „Ispitajmo situaciju, možda se, ako je čovek vešt, može imati neke vajde od nesreće Van Gogovih“. Nešto ranije, on će podozrevati bezazlenog Van Goga, da želi da ga iskoristi. Umetnici su često takvi. Kao što je govorio Prust „neophodno je biti krajnje sebičan i bezobziran, da se čovek sav preda svome delu“. Brat Van Gogov, Teo, veli za njega: „Reklo bi se da su u njemu dva čoveka, jedan divno obdaren, šarmantan, osećajan, drugi egoista, nemilosrdan.“ No zar bi i sam Van Gog pristajao da celog svog ubogog života bude težak teret svome bratu, jedinom biću koje ga je volelo i koje je on smeo da voli, da nije iznad njega, egoističan, nemilosrdan, stajao zahtev njegovog stvaralaštva, koji je sebi podređivao sve, pa i samog stvaraoca. „Ah, dragi brate“ – pisao je on, „po katkad tako dobro znam šta hoću. U životu a i u slikarstvu, ja mogu bez dobrog Boga, ali ja, koji patim, ne mogu bez nečeg što je veće od mene, što je moj život, ne mogu se odreći stvaralačke moći“. Veli: moći.

 

 

Danas nas je mnogo na ovom svetu koji ga smatraju najboljim slikarem njegovog veka. A zaista je gladovao, sanjajući, uzalud, da od slika dobije toliko bar koliko mu je para potrebno za boje i platna. Bio je snažna senzualna priroda, a u periodima najvećeg blagostanja, jedva je uspevao da odvoji toliko koliko je valjalo platiti da se ode dva puta mesečno u kupleraj, onaj najnižeg ranga, kupleraj za zuave kraj palanačke kasarne.

Kad je poludeo brat mu je mogao da plati samo mesto treće klase, kategorija siromaha. Prva klasa je koštala 250 franaka, treća 100. I tu je gladovao, jer mu se gadilo jelo puno bubašvaba. Niko nije hteo njegovih slika. U Holandiji niko. U Parizu ih je prodavao starinarima, koji su ih prodavali drugim slikarima, da ih izgrebu i na njima slikaju svoje. Vele da je tako izgrebana slika odlična podloga za lepa dela. U Arlu, u periodu remek-dela, lekar ludnice, dobar čovek, prima kao poklon jednu sliku. Kod druge je već ustuknuo. Ponudio je apotekaru koji je odbio takođe, uvređen. Primio ju je najzad, milosrdno, ekonom, da je godinama kasnije proda za dobre pare. Slika koju je doktor dobroćudno primio, poslužila je kasnije za vrata na kokošarniku.

 

 

U ludnici u Sen Remi niko nije hteo da plati 5 franaka Van Gogovu sliku. Kasapi i bakali, kojima je nudio svoje slike u razmenu, radiju su mu davali robu džaba. U Parizu isto tako. Na jednoj rasprodaji, deset slika uvezanih kanapom prodavalo se za pet franaka, celi paket. Četiri godine posle smrti Van Gogove, na jednoj drugoj rasprodaji, za Sezana se plaćalo 60, a za Van Goga 30 franaka slika. I, čudo nad čudima, taj čovek je imao snage i vere u sebe da slika uprkos svega toga. Da slika bez prestanka, po deset, po dvanaest sati dnevno. Poslednjih godinu dve, skoro svakog dana po jednu sliku, često remek-dela.

Šta je to što je odlikovalo tog čoveka, što je činilo da su ga ljudi smatrali ekscentričnim čudakom, što ih je kod njega tako često šokiralo? Rekao bih, njegova nesposobnost da bude polutan, apsolutno dosledna predanost svojim idealima. Beskompromisna. Iz porodice je gde su se već generacije bavile prodajom slika. I on počinje sa tim zanatom, ali je voleo više slike no novac koji se za njih dobija. Izbacili su ga sa posla. Otac mu je bio evangelistički pastor, pa je zaželeo da sledi oca u tako uzvišenom pozivu. Bio je retko obrazovan, govorio odlično holandski, engleski, francuski, čitao neumorno, grčke tragičare, Homera, Šekspira, Dantea, dela svojih savremenika, Engleza, Francuza, Nemaca, a njegova pisma, uvek improvizovana, pokazuju da je bio izuzetno talentovan pisac, pa su ga ipak izbacili iz pastorske škole, jer nije mogao da se prilagodi pedantnosti i praznini savremene teologije. „I suviše sam dobro video igru koje izvodi savremeno hrišćanstvo. Ono me je fasciniralo. Dugujem mu ledenu mladost“.

 

 

U ludnici u Sen Remi niko nije hteo da plati 5 franaka Van Gogovu sliku. Kasapi i bakali, kojima je nudio svoje slike u razmenu, radiju su mu davali robu džaba. U Parizu isto tako. Na jednoj rasprodaji, deset slika uvezanih kanapom prodavalo se za pet franaka, celi paket. Četiri godine posle smrti Van Gogove, na jednoj drugoj rasprodaji, za Sezana se plaćalo 60, a za Van Goga 30 franaka slika. I, čudo nad čudima, taj čovek je imao snage i vere u sebe da slika uprkos svega toga. Da slika bez prestanka, po deset, po dvanaest sati dnevno. Poslednjih godinu dve, skoro svakog dana po jednu sliku, često remek-dela.

Šta je to što je odlikovalo tog čoveka, što je činilo da su ga ljudi smatrali ekscentričnim čudakom, što ih je kod njega tako često šokiralo? Rekao bih, njegova nesposobnost da bude polutan, apsolutno dosledna predanost svojim idealima. Beskompromisna. Iz porodice je gde su se već generacije bavile prodajom slika. I on počinje sa tim zanatom, ali je voleo više slike no novac koji se za njih dobija. Izbacili su ga sa posla. Otac mu je bio evangelistički pastor, pa je zaželeo da sledi oca u tako uzvišenom pozivu. Bio je retko obrazovan, govorio odlično holandski, engleski, francuski, čitao neumorno, grčke tragičare, Homera, Šekspira, Dantea, dela svojih savremenika, Engleza, Francuza, Nemaca, a njegova pisma, uvek improvizovana, pokazuju da je bio izuzetno talentovan pisac, pa su ga ipak izbacili iz pastorske škole, jer nije mogao da se prilagodi pedantnosti i praznini savremene teologije. „I suviše sam dobro video igru koje izvodi savremeno hrišćanstvo. Ono me je fasciniralo. Dugujem mu ledenu mladost“.

 

 

A niko nije manje tražio od života. Samo da pošteno, što skromnije, ne ističući se, vrši svoj posao. Kao propovjednik, pa onda kao slikar. Pred kraj života, posle mnogo poniženja, posle sloma najdražih nada, rveći se sa ludilom, još uvek nije sustajao. Pisao je tada sestri: „Vrlo verovatno da ću još mnogo morati da patim. No to mi ni najmanje ne odgovara, jer ja ni u kom slučaju ne želim život mučenika, jer ja sam uvek tražio drugo nešto a ne heroizam, koji nemam, kome se kod drugih divim, ali za koji ne verujem da je moja dužnost, moj ideal.“

Ali ako je herojstvo žrtvovati sve za svoj ideal, onda, ma koliko bilo apsurdno vezati taj predikat za takav subjekt, mora se reći da je Van Gog bio heroj slikarstva. Sve mu je žrtvovao, „sa svom ozbiljnošću koju mogu dati napori misli prilježno usmereni da se uradi što se bolje može“.

 

 

Od kada se rešio da bude slikar slikao je bez predaha, neumorno. Slikao je sve što je video, sebe najčešće; ne iz narcizma, već u nedostatku drugog ljudskog modela, a njemu je čovek bio siže prevashodni. Bolestan, sa čestim nastupima ludila, koji su zahtevali duge dane da se od njih oporavi i opet uzme četkicu u ruke, on je od trenutka kad je ušao u ludnicu u San Remi, do dana svoga samoubistva, to jest za godinu i mesec dana, islikao 200 platna, od kojih sedamdeset za sedamdeset dana, koliko je pred kraj života proveo u Overu.

Slikao je dajući u sliku sve što je u sebi imao. „U slikarstvu čovek rizikuje da propadne, pisao je. U izvesnom smislu, biti slikar to je kao biti žrtvovana predstraža.“ To jest, bar, biti slikar kao što je on bio.

„Kako je tvoja glava morala da radi, pisao mu je brat Teo, kako si se ti izložio opasnosti odlazeći do one krajnje tačke gde je vrtoglavica neizbežna…Ne valja se upuštati u te tajanstvene oblasti, koje po svemu sudeći čovek nekažnjeno sme samo da okrzne, ali ne i da u njih zađe“. A videćemo, on iz tih „tajanstvenih oblasti“ izlazio nije.

Ali nije samo izlaganje opasnosti „odlaska do krajnje tačke“ ono što daje pečat tom odnosu. I materijalni, društveni odnosi Van Gogovi su najsvirepija žrtva koju je, koliko znam, neko podneo na oltar božanstvu umetnosti, i inače jednom od najnemilosrdnijih za koje čovek zna. Da bi mogao da slika, Van Gog ne žrtvuje samo sebe, već i stvorenje koje mu je najdraže, žrtvuje svog brata, koji će ga do smrti izdržavati, i sam u teškim materijalnim prilikama. „Ostao si siromah celog svog života, pisao mu je Van Gog, da bi mene hranio, ali ja ću vratiti taj novac, li ću ispustiti dušu.“ Dušu je ispustio, ali novac nije mogao da vrati. Bar ne bratu. Svoj dug je isplaćivao celoga života. Pre svega užasno ponižavajućim osećanjem da je parazit, da mora da bude parazit, dela radi, i još više, jezovitim ugovorom koji je s bratom sklopio. Jer brat je delio mišljenje sveta, mišljenje bar onih u Parizu, naime ne da Van Gog nije slikar, već da je slikar koji se ne može prikazati publici. Slikar, ali nemoguć slikar.

 

 

I ugovor među braćom je strašan ugovor: Teo je poslovođa u jednoj poznatoj trgovini slika. On već uspeva da prodaje mnoge slikare avangarde. Sinjaka, Monea i druge, čak i Gogena. Ali on nikad i ne pokušava da eventualnim kupcima pokaže slike svog brata. Između njih dvojice je neozvaničen, ali sasvim određen ugovor, ropski za Van Goga: „Samo se po sebi razume, pisao je Van Gog bratu, kada su se dogovorili da mu ovaj daje sto pedeset franaka mesečno, samo se po sebi razume da ću ti svakoga meseca slati sve što budem naslikao, ta dela će biti, kao što kažeš tvoja svojina, ja se potpuno slažem sa tobom da ti imaš apsolutno pravo da ih nikom ne pokažeš i da ja neću imati nikakve zamerke ako ih ti uništiš.“ I brat mu, istina, nije uništavao slike, bar ne sve, možda poneko glomaznije platno, za koje nije više u kući imao mesto gde da ga skrije; nije ih uništavao, ali ih skoro nikom nije pokazivao.

Nama kada se šetamo muzejom Van Goga, taj stav i brata trgovca slikama a i slikara, potpuno je, ama potpuno neshvatljiv, jer nema slikarstva koje otprva i za uvek ostavlja tako snažan, tako pozitivan utisak, mada za njega u ono doba mora da je bilo puno razloga. No onda nam doba postaje neshvatljivo.

 

 

Teško je reći šta je to tako specijalno za slikarstvo Van Goga. Slika se, kao i muzika, ne prevodi u reči, kao što se ni reči poezije ne daju preneti u prozu, kao što se i sve na ovom svetu što se izrazilo moglo izraziti samo onako kako se izrazilo, i nikako drukčije, jer je sve što zaista nešto kazuje jednostavno. Rekao bih samo ovo, mada to, čini mi se, ne dotiče najbitnije: devetnaesti vek je veliko doba u slikarstvu. Krajem tog veka žive u Francuskoj i stvaraju tri velikana: Mone, Sezan i Van Gog. Sezan je za Monea rekao: „To je samo oko, ali kakvo oko“. To, naravno, nije sasvim tačno, jer se istina o jednom čoveku, o jednom umetniku, ne da zbiti u jednu kratku rečenicu, ali je u nečem bitnom tačno. A, zaista, nije mala stvar videti i kazati šta oko vidi, jer je svet naših čula čudo nad čudima:

Vi, srećne oči,
sve što ste ikad videle,
bilo što mu drago,
ipak je bilo tako lepo.

Pevao je himnu očima stari Geteov čuvar kule.

Sezan je i oko i još nešto drugo uz to. Onaj koji je tražio da utvrdi šta znači preneti na platno svoju „petite sensation“, svoj vizuelni utisak, šta je to što strukturira naše viđenje, koji zakoni vladaju uobličavanjem. To su oni njegovi famozni „kub, konus i cilindar“, sva ona problematika koja će se, na razne načine, postaviti dvema trima generacijama. Mone i Sezan su započeli taj veliki poduhvat, što je bilo moderno slikarstvo do pre neke decenije.

 

 

Van Gog je takođe oko, jer svaki slikar je, bar do skora, bio oko. On se i učio da gleda kod impresionista, ali on je nešto posebno. Slikar, kao i svi oni, kolorista kao i oni. „Slikar budućnosti je kolorista kakvog još nije bilo“, piše on bratu, to jest pesnik hvalospevac raskoši i sjaja života, blagobitija koje život pruža, što je sve slikarstvo od pećinskog do danas. A retko ko je voleo život, ženu, sunce, zvezde, tako neobuzdano kao on. Uprkos svemu. „Što sam ružniji, matoriji, stariji (sa trideset pet godina!S.M.), bolestan, siromašan, utoliko više hoću da se osvetim praveći boju svetlom, blistavom“, pisao je. Ima mnogo njegovih slika koje su hosana životu: ona rascvetana grana badema, naslikana upravo pred jedan težak nastup, kao čestitka bratu za novorođenog sina, onaj pejzaž sa dvokolicom, ushićenje da prostor pod nebom postoji, da se zemlja da lako gaziti, i tolike druge. Ali umetnost može i zna da kazuje i nešto drugo.

Uvek kroz raskoš i sjaj boja, tonova, reči – u tome i jeste njen najviši paradoks – ona zna da kaže celog čoveka, ne samo njegovu sreću već i njegove patnje, grčeve i boli, slutnje smrti, očaja samoće. Naravno, ako ne Mone, a ni Sezan, mnogi slikari su kazivali tu tragičnu stranu ljudskog života, neki i sa sredstvima sličnim Van Gogovim, ali, čini mi se, nikad tako isključivo slikarski. Evo šta ja sa tim mislim: Recimo, kad Goja hoće da izrazi užase i strahote života, njegova se paleta, istina, menja, ona nije ista kao kad slika lepe aristrokratkinje, ali je pored toga bitno da on te strahote ilustruje avetima, monstrumima, torturama; kad Rembrant slika stravu ljudsku, on nam priča priču o vrtu Getsemanskom; kad Gogen slika svoje romantične snove, on pribegava anegdoti tahićanskih mitova. Van Gog ne, za njega, da se slika strava ljudska, nije potrebna priča o Hristu u vrtu Getsemanskom, dovoljni su za to predmeti iz svakodnevnog, najsvakodnevnijeg života.

 

 

Povodom svoje slike „Noćna kafana“, što je kafana otvorena cele noći, on piše: „U toj slici težio sam da izrazim da je kafana mesto gde čovek može da se upropasti, da poludi, da učini zločin.“ I to je i izrazio, i to bez ikakve anegdote, čisto slikarski. „To sam težio da postignem kontrastima nežno ružičastog i crvenog krvi i vinskog taloga, blago zelenim Luj XV i Veronez, kontrastirajući sa zelenožutim i tvrdim zelenobelim, sve to u atmosferi pakleno užarene peći bledog sumpora. Težio sam da tako izrazim silu mraka pjane krčme“. I zaista, kafana je kao i svaka druga palanačka kafana, stolice, stolovi, kelner među njima i dva-tri retka pospana gosta, sve najsvakidašnjije, banalno. Samo čisti slikarski tretman, neverovatno vladanje bojom, „kontrastom boja“ kao psihičkim izrazom, uzetim iz prirode ali preobraženim, daje tu paklenu viziju, jasnije no ma koja pripovest Dostojevskog, Poa ili Nervala. Potresnije, jer je utisak slike magnoven.

Slika kao ona što je naslikao pred svoje samoubistvo „Vrane nad žitnim poljem“ za mene je najsažetiji prikaz apokalipse, smaka sveta, prema kojoj su Direrove strašne vizije, a i nekih drugih, neubedljive priče. A na njoj nema ništa, apsolutno ništa osim onog što se jula meseca svake bogovetne godine da videti na svim još nepožnjevenim poljima Evrope, od Mačve i Srema do boseronske ravnice u Francuskoj, jednog olujnog dana: žuto žitno polje, vlati zamršene vetrovima, koje preseca jedna staza, sa pretećim oblacima i jatom gavranova koje polje nadleće. Ništa više. Ali apokalipsa je tu, bez simbola, bez konjanika sa kosama i mrtvačkim glavama, tu, kao polje, kakvim ga vidi čovek koji će se sutradan ubiti, ali čovek koji sve što vidi zna da prožme sobom.

 

 

Kao i uvek kada nije reč o mislima već o neposrednom doživljaju, skoro da je nemoguće izraziti, ne kako Van Gog uspeva da svoj doživljaj sveta prenese na gledaoce – to ostaje, čini mi se, njegova tajna – već bar utisak koji njegova dela ostavljaju na gledaoce. Srećom, neko sposobniji od mene je to pokušao: Hugo fon Hofmanstal u „Pismima povratnika“. Bilo je to 1901. Hofmanstal je u teškoj depresiji. Sve mu izgleda „nestvarno, a u isti mah i krajnje banalno“. Osećao je kako „njime prolazi dah ništavila,…ne smrti već ne-života“. On pred jedan vrlo važan poslovni sastanak luta ulicama. Slučajno vidi plakatu na kojoj piše „Izložba slika i crteža“, sa imenom nepoznatog mu slikara. Bila je to izložba Van Goga. On, ne zna zašto, ulazi i gleda. „Na prvi pogled mi je to slikarstvo izgledalo suviše bleštavo, nemirno, sirovo, čudno…Posle toga sam video (sva ta platna) svako posebno i sve skupa…i video sam prirodu u njima i moć ljudskog duha koji je znao da izmodelira prirodu…njihov suštinski smisao, deo sudbine koji otkrivaju…Kako naći reči za nešto tako neuhvatljivo, tako iznenadno, tako moćno što se ne da analizirati?…Da li bi ti i sama slika mogla pružiti ideju bar donekle približnu utisku koje su ostavile na mene, utisku verovatno sasvim ličnom, tajni između moje sudbine, njih i mene…Bio sam čovek koji se spasao bezmerne vrtoglavice i sad oseća da mu zemlja pod nogama postaje čvrsta…Bio sam kao udvostručen, u isti mah gospodar svog života, svojih snaga, svoje inteligencije.“

Na kraju Hofmanstal kazuje nešto što mi se čini bitnim za svaku veliku umetnost. Taj izraz „sumnja koja očajava nad celim svetom“, time što je savladan u oblik, deluje tonično, podsticajno, skida teret sa duše. On je izašao sa izložbe preporođen i otišao na svoj važni poslovni sastanak. Ali ne više deprimiran, sa „osećanjem ne-života“, već sa osećanjem u sebi „misteriozne snage koju ne mogu da definišem“. I u svemu je uspeo preko svakog nadanja, a u isto vreme su mu „lica ljudi sa kojima je konferisao postala čudno bliska. Mogao bih ti reći o njima stvari koje nemaju nikakve veze sa poslom kojim smo se bavili. Sad vidim da mi je skinut sa leđa težak teret.“

Šta reći o onom najbolnijem s kraja Van Gogovog života, o njegovom ludilu. Među najdražim mi umetnicima jesu Van Gog i Helderlin. Obojica su završila život ludi. No da li su stvarali svoje delo kao ludi, drugo je pitanje. Gledajući ih, čitajući ih, jasno je da nisu. Što je, uostalom, i mišljenje mnogih psihijatara, među inima i Karla Jaspersa, koji je posvetio odličnu studiju obojici. Preosećajni, prenapetih živaca u nepodnošljivim situacijama, gde se glava lako gubi. U izvesnom smislu ipak ludi, ali od samog početka, od puberteta pa nadalje, kad se formira pogled na svet: nisu uspeli da se prilagode lažima i hipokriziji sveta, shvatili su doslovce sasvim ozbiljno ideale kojima se celo društvo klanjalo, ne primećujući ih.

 

 

Van Gog je sin pastora, i on bi da konsekventno primeni ideal svog oca, propise Jevanđelja, koje je otac revnosno propovedao, koje je dečko u roditeljskom domu napamet naučio. I svi su bili zgranuti. „Gospodine Vensane, proglasićemo vas ludim ako nas ne ostavite na miru“, rekli su mu vlasnici rudokopa, kada je otišao da moli za malo, vrlo malo, hrišćanskog milosrđa za postradale rudare. No ne samo „kapitalisti“, i konsistorijum pastora, i sam otac Van Gogov, pastor Teo, smatrali su to gestom ludila. Otac je tada sve činio da Van Goga pošalje u ludnicu, iako u njegovom ponašanju tada nije bilo ludila. A Van Gog je, čitajući Jevanđelje, došao do zaključka da je fakultet teologije „grozna jazbina, tekućina za uzgajanje farizejstva“. Zar to nije bilo dovoljno da ga proglase ludim.

Kada je zatim, gonjen neodoljivim nagonom stvaralaštva, sa brutalnom bezazlenošću prihvatio, svirepo, nemilosrdno i za sebe i za najdražeg mu, da žrtvuje i sebe i brata, ko ne bi poludeo shvativši da je uzalud sav napor, sva genijalnost (jer je autentičan umetnik svestan svoje vrednosti), ko ne bi izgubio i ono malo nerava što je još imao, ko bi sve to izdržao da najzad ne poludi, osobito kada se uzme u obzir da je uz sve to bio gladan žene celog života: „Novi slikari“, pisao je, „sami, siromašni, smatrani za ludake, i koji zbog toga postaju zaista ludi.“

 

 

Istina, i brat Van Gogov, Teo je umro, nekoliko meseci posle njega, takođe lud, i sestra mu je decenije provela u ludnici, da najzad izvrši samoubistvo, ali nesumnjivo je da Van Gog nije stvarno lud. „On suvereno vlada svojim ludilom“, veli Jaspers, “slika i piše samo u lucidnim intervalima, a njegova pisma iz tog perioda su među najlepšima što je napisao, kao što su i pejzaži koje je slikao gledajući ih kroz rešetke prozora na ludnici”. „Moja je misao sasvim normalna i jasna, pa čak i više no pre toga (pre nastupa). Ali vreme krize je strašno, onda gubim svest o svemu. No to me goni na rad, na ozbiljnost, kao rudara u ugljenokopu koji, uvek u opasnosti, žuri pri poslu“. Izvinjavao se što još živi: „Ako se moje zlo povrati“ – pisao je bratu – „izvini me, ja još uvek mnogo volim umetnost i život“. No kada je video da mu nema izlaza iz vangogovske situacije, ispalio je metak u sebe, a bratu koji ga je uveravao da će ranu preživeti šapnuo je: „Beskrajno je, tuga će uvek trajati“, i dodao da nije mislio da će mu život doneti „toliko jada“.

Valjalo bi reći nešto i o odnosu Van Goga i brata mu, ali bi to bio čitav roman o dva brata sa istim slikarskim talentom, od kojih se jedan žrtvuje da drugi strada – i strada. Na Teovom prijemnom listu u bolnicu gde je umro stajalo je: „Hronična bolest. Premorenost i tuga. Proveo je život pun emotivne napetosti“

Ovaj, nažalost dosta kratki izbor pisama Van Goga bratu, jeste, u neku ruku, izvod iz toga romana.

 

Pisao: Sreten Marić

Izvor: XXZ Magazin

 

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments