Vudi Alen i psihoanaliza u njegovim filmovima

Vudi Alen je jedan od najdugovečnijih pacijenata psihoanalize. Prema njegovim biografima, na “kauč” je prvi put legao još davne 1963. godine. I od tada psihoanaliza postaje način života kome je i danas ostao dosledan. Shodno tome je nesumnjivo jedan od najistaknutijih filmskih reditelja koji je toliku pažnju u svom radu posvetio upravo ovoj psihoterapijskoj paradigmi. Zapravo, rad ovog njujorškog reditelja je zasnovan na nizu formalnih, narativnih i tematskih konstanti kroz koji se često provlači komični ton, u kojima su koncepti poput emocionalne nestabilnosti i njenog psihoterapijskog tretmana snažno predstavljeni. Frojd, Edip, incest, anksioznost, depresija, neuroza i psihoza, krivica i stid, paranoja i narcisističke povrede, terapijske seanse, sve su ovo elementi koji se pojavljuju kao Alenov prirodni etar i svakodnevni diskurs, i koje on, kao filmski stvaralac, sistematski, na zabavan način povezuje sa svetom psihoanalize.

Mnogi njegovi filmovi se mogu shvatiti i kao vežba u psihološkom oslobađanju i kao jedan psihološki proces u kome su likovi mahom neurotičnog nivoa funkcionisanja ruminirajući oko raznih životnih dilema, opsednuti detaljima i prinuđeni da ponove negativne životne obrasce. Generalno, kroz njegove filmove se uglavnom proteže egzistencijalistički ton pomoću koga na vešt način manipuliše najdubljim ljudskim preokupacijama, istovremeno portretišući svoje protagoniste kao subjekte humora. Smisao postojanja, intrapsihički konflikti, nedostatak doslednosti u moralu, ambivalentni interpersonalni odnosi, samo su neki od stubova na kojima su njegovi filmovi maestralno izgrađeni. U osnovi svega se nalazi bol koji je često maskiran “smehom pod vešalima” jer na jedan paradoksalan način on uspeva da kroz svoje radove prezentuje haos moderne civilizacije.

Još od samog početka njegove umetničke produkcije nailazimo na kontinuirane aluzije generalno na psihijatrijske probleme, a posebno na psihoanalizu (ove godine, tačnije 27. aprila, obeležava se 115 godina od prvog psihoanalitičkog sastanka održanog u Salcburgu). Tako u filmu What’s Up Tiger Lily? (1966) opažamo kako su momenti u kojima prevladavaju borilačke veštine zapravo “začinjeni” razgovorom sa terapeutom. Međutim, nakon filma Annie Hall (1977) psihijatrija i psihoanaliza sve više preuzimaju primat i uklapaju se u njegov produkcijski stil koji je od tada značajno sazreo. Zapravo, opšti utisak je da za njega režiranje filmova postaje samo po sebi alternativna terapija. Tako se reditelj često stavlja iza, mada u mnogim slučajevima i ispred kamere što samo ukazuje na njegove dobro razvijene sublimatorne puteve (kapacitet za sublimaciju je zero mehanizam odbrane koji se pokazuje kroz sposobnost da se uživa u radu i životu i kao kapacitet za kreativna dostignuća). Nerazrešena trauma iz detinjstva predstavlja rekurentni motiv njegovih filmova a primer za to nalazimo u filmu Hannah and Her Sisters (1986); tu je i Leonardova patološka potreba da se dopadne u kasnom pokušaju kompenzacije da zadovolji svoje nasilne roditelje u filmu Zelig (1983).

Vudi Alen
“Blue Jasmine”, snimanje filma: Kejt Blanšet, Vudi Alen i Alek Boldvin / LMK / Landmark / Profimedia

Slučaj poznat kao “Vudi Alen sindrom” predstavlja tragediju savremenog doba u kojoj mnoge karakteristike zapadnog društva doživljavaju promene od uzdizanja i blagodeti do potpunog kolapsa, kao što je slučaj glavne junakinje Jasmin u filmu “Nesrećna Jasmin”. Složila bih se sa filmskim kritičarem Peterom Bradshawom koji je rekao da je Blue Jasmine “kasni trijumf ako ne i kasno remek-delo” koje na fantastičan način istražuje psihološku dinamiku ličnosti junakinje i njenih odnosa sa drugima.

Jasmin je žena na ivici nervnog sloma nakon što je otkrila neverstvo svog muža Hala (Alek Boldvin). Kada Hal potom ode u zatvor zbog prevare u vezi sa lažnim investicijama po principu Ponzijeve šeme, njen život u njujorškom visokom društvu biva uništen. Stoga je primorana da se preseli u San Francisko kod svoje manje glamurozne sestre Džindžer koja je i sama nedavno prošla kroz razvod braka zbog stresa nastalog nakon finansijskog ulaganja u malverzacione šeme Hala.

Film otvara scena u kojoj Jasmin (Kejt Blančet) razgovara sa nepoznatim parom u komforu svog sedišta prve klase na letu iz Njujorka za San Francisko a završava se prikazom najnižeg nivoa njene patnje, na klupi u parku, mrmljajući sebi u bradu. Upravo taj momenat je u velikoj meri suština ovog filma, a to je da se radi o usamljenosti i teškoćama u stvaranju i održavanju smislenih međuljudskih odnosa. Od starta je jasno da su i Jasmin i njena sestra Džindžer usvojene i zapravo njihovo usvajanje predstavlja simbol napuštanja koji preplavljuje ovaj film. Za razliku od sestre Džindžer koja smatra da je uvek bila odbačena od strane roditelja zato što je imala “loše gene”, Jasmin je smatrala da mora da postane poželjno i favorizovano dete jer jedino će tako biti prihvaćena. I jedino će se tako osigurati od napuštanja. Takav obrazac ponašanja nastavlja dalje u životu, posebno kada je reč o vezi sa Halom, u kojoj stalno zatvara oči i potiskuje postojanje njegovih vanbračnih afera i finansijskih pronevera. Njenoj ličnosti nedostaje autentičan, integrisan identitet, ona funkcioniše po principu “kao da adaptacije” razvijajući ono što Donald Vinikot zove “lažni Self”.

Na kraju, sva ova zapažanja kada govorimo o ovom konkretnom delu Vudija Alena, nisu dovoljna da se zapitamo da li on zaista ima neki poseban uvid pri stvaranju svojih likova, posebno ženskih, odnosno pri stvaranju ženstvenosti kao apstraktnog pojma. Svakako je dovoljno sugerisati da kao umetnik on ima moć da kreira likove koji su višedimenzionalni i koji su zaista psihološki realni.

Uticaj psihoanalitičke teorije se filtrira u konstrukciju tipskog karaktera koji se veoma često pojavljuje u Alenovim filmovima. Poseban primat ima detinjstvo njegovih likova kome često biva pripisano traumatično poreklo emocionalne nestabilnosti manifestovane u odraslom dobu. A svakako je humor, kao zero mehanizam odbrane, jedan od ključnih markera njegovog rada, jer kao što jedan od likova u filmu “Melinda i Melinda”, diskutujući o tragikomičnoj prirodi postojanja, kaže – “Smejemo se jer to prikriva naš pravi strah od smrti”.

Izvor: Nedeljnik
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments