You Do Something To Me

Napraviti pesmu o nedostižnoj ljubavi.

‘Ja sam te ipak najlepše slikao…’ mrmlja u bradu dok prebira po njenim starim slikama.

U stvari, pesmu sa tim naslovom prvi je napravio Cole Porter 1929. Pesmu o čaroliji. Kroz nju su plovili Perry Como, Mario Lanza, Frenk Sinatra, Sonny Rollins i ko sve ne; ja bih ipak odabrao Marlen Dietrich, taj lagani sving joj je tako dobro i bezobrazno stajao:

You do something to me

Something that simply mystifies me

Ali ovo je priča o sasvim drugoj pesmi koja se isto zove…ne slučajno. Paul Weller je samo zurio u tu staru ploču i kutiju cigareta. Šta si još zaboravila dok si odlazila? Bila si moj rasejani univerzum.

Zove je i kaže : ‘Imam dobro mesto za jutro.’ ‘Welleru, priroda je sasvim dovoljna. Parče dvorišta i drvo.’ Ok, onda priroda…pa gde završimo

Njihovi dogovori porađali su stihove.

You do something to me

Something deep inside

A Weller pa…bio je The Modfather. Imao je 37, decu, karijeru i sve to. Upravo je snimao najbolji album devedesetih; Stanley road bio je granični kamen dolazećeg brit popa. Ipak…još drhti dok grli tih 50 kilograma čiste svile i ne ume da je pusti. Svaki njihov sekund jedan je film.

Tako je na velikom studijskom klaviru pronašao stare note. On ne zna da čita note, ali je čitao akorde ispod njih i samo ih slagao – zvučalo je sasvim fino, njena magija je još uvek radila i prosto je pustio da ostane ispod nje.

Dok su jedno drugom puštali muziku za kraj dana, uz miris sveže posteljine sve se slagalo u novu pesmu. Mesec izbacuje noć iz kuća, ali ne ume da svetli kao ona kad slika prstom po jastuku.

Hej Dee, volim i vazduh koji ostane iza tebe.

You do something wonderful

Then chase it all away

I posle 20 godina zagrljaj ih učini jednim telom. I otvara ih isti ključ iako se ceo svet promenio.

Kako to?

Kako bre to?

Ovakav komad belog bluza mogao je da sklizne samo niz Wellerovo grlo puno peska.

Možda je postajao prosed i bivši ali nikada lepše nije umeo da joj pokloni sve. I bezuslovno. Sa očima punim njenih kukova oko kojih plešu njene suknje široke lanene pantalone. Morao je da pamti svaki trenutak jer se nikada nije znalo koliko će magija potrajati. Prošlo je godina deset: prošlo je godina petnaest. Kako su dobre te ljubavi bez plana, nikad dorečene i uvek prisutne. Jer ljubav ne odlazi kad nekog ne vidiš.

Pričaj mi: kako si? (znam da si ok, samo hoću da slušam kako pričaš, dovoljno je da si tu)

Tri ipo minuta talasa pred zalazak; na Cherry Red Gibsonu. Uz malo klavira i malo gudača. Obožavana pesma nije odmah eksplodirala – na UK Chart stigla je samo do No.9; više se vukla po našim praznim stanovima, krili smo je i čuvali za posebne trenutke; za početke i za odlaske. Za posebne ljude i posebne žene. Da im se približimo i dohvatimo delić koji nam je nedostajao.

Dok gledam u jul napolju, čini mi se da je sve to bilo jedno isto lenjo popodne. Naše odrastanje na vinilima – just to get close to, just close enough.

Ne znam koliko je Weller želeo da se približi starom swing klasiku čiji je naslov nasleđivao. Stara Porterova pesma pretvorila bi sasvim obično veče u pravu malu svečanost; i Perry Como i Marlene Dietrich i Sinatra bi dodali malo zlatnog praha slatkih laži u nju. Da zavedu, da uvedu u noć. I da žena sama izabere klopku za sebe.

Wellerova pesma pak, bila je gola istina, fatalna i nepromenljiva kao restorani ponedeljkom, Uvek mi se činilo da je peva stisnutih zuba, misleći na dan koji počne tek kad joj stavi dlan na leđa. Čudno koliko različitih ljudi zadrhti još na prvu klavirsku frazu; to je trebao da bude tek broj na albumu Stanley Road; na kraju je ispalo da se svako bar jednom u životu prikradao tom plamenu.

Pričaj mi: kako si?

You do something to me bilo je priznanje da ipak postoji čarolija koja se ne potroši. Šta je drugo mogao misliti sredovečni Weller dok se umivala kiselom vodom iz flaše – zašto te posle svih godina volim više? Možda zato što sa tobom svaki put ponovo gubim nevinost. I svaki put zapamtim kao da je prvi.

Gledam Wellera na stejdžu : kao da iz takta u takt raste. Sa godinama je sve mršaviji, deluje opasnije; od modsa se vremenom spekao u gorštaka sa crvenim Gibsonom; Predugi londonski dan ne ometa ga da joj peva još jednom prateći ulice kojima i dalje zajedno lunjaju.

Oni su radili zajedno. Počne rečenicu, ona završi; boginja kratke haljine. Bila je već poznata, pevala sa Wham! I svi su putevi već bili otvoreni. Nisu ni sanjali da će trajati. Trebalo je valjda samo da kisnu zajedno između barova – hajde sa mnom da mi praviš društvo? Trebalo je da samo tabanaju gradom koji je umišljao da je opasan; trebalo je da sve bude samo jedno dobro leto.

Kad je prvi put bio spreman da joj kaže you do something to me? Možda posle neke pauze, kad bi pobegli jedno od drugog pod raznim izgovorima; prosto, bilo je teško sakriti radost sledećeg susreta: pričaj mi, kako si…

Tek da se nešto kaže, umesto sanjao sam te opet i jedva sam izdržao da te ne zovem. Naravno da joj to nikad nije rekao. Samo je dopisao – something deep inside.

Dee nikad nije obuzdavala Wellerove demone. Pored nje mu oni nisu bili potrebni. Ispravljenih leđa, kao da će svakog trenutka skočiti u more, prigušila bi šumove sa ulice i okupirala svu Polovu pažnju; dan je postajao zanimljiv baš u prostoru u kom su se tražili.

Kada bi ga đavo ponovo povukao za rukav, pustila bi ga, onako mršava, tiha i negovana, da zavija kao vuk i utihne u nemoći, Feel real again.

Klavir je došao kasnije. Pesma se prvo rađala na električnoj gitari ubodenoj u pojačalo iz samo jednog razloga: da čuje grebanje noktiju po žicama. Da li znaš koliko sam puta svirao noktima dok sam te čekao? ‘Priznaj da nisi verovao da ću da dođem’ – izazivala bi ga ne shvatajući da je i čekanje na nju vredelo. Kao da čekaš dobar vetar i pravu temperaturu da bi zaronio u duboko plavetnilo.

za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić

  aprilprica, Muzika, Pol Veler, Vladimir Alimpić