Žudnja da vidimo dokud može ići ljudska slabost

Le Monde, nedelja 4.- ponedeljak 5. feburara 2018.

Dodatak L’epoque, str. 3.

Psihijatar specijalizovan za serijske ubice, ekspert pri prizivnim sudovima, Daniel Zagury, objaviće 14. februara knjigu Varvarstvo običnih ljudi ( La Barbarie des hommes ordinaires – Editions de l’Observatoire)

Zašto je ubojstvo Alexije Daval, nakon nedavnog priznanja njenog muža Jonathanna, potreslo javno mišljenje?

To je pravi primer dramatike crne hronike. Najprije tragična smrt mlade žene i bol njenog muža, koji je bio na čelu posmrtnog počasnog marša. Potom sumnja u njegovu nevinost, zatim njegovo priznanje. Svako od nas može preći iz saosjećanja u užasnuto odbacivanje, imajući osećaj da smo bili izdani, prevareni, zloupotrebljeni. Drugi nedavni slučajevi su izazvali isti nasilan zaokret, istu emocionalnu upletenost, od masivne identifikacije do brutalne protu-identifikacije.

Kako objašnjavate interes javnosti za crnu hroniku?

Kad čitaoci otvore novine, gledaju najprije rubrike osmrtnice, te posle crnu hroniku. Oboje nas upućuje na fascinaciju smrću. Imam običaj reći da je crna hronika grčka tragedija u opuštenoj atmosferi ručka. Vi ste za stolom, s porodicom i pripovedaju vam se zapanjujuće priče. Odjednom, uranjamo u same temelje psihe, u vrtoglava pitanja o smrti i ljudskoj prirodi. To nas izravno vraća na tragediju postojanja.

Šta to budi u nama?

Sav je nesporazum u tome da svi imamo zločine koji moraju biti oprošteni! Nasilje je sastavni deo svakog od nas. Svi imamo nasilne fantazije, o patricidu, matricidu! Dakle, tako odvraćamo našu zebnju i kažemo sebi: “To se meni nije dogodilo”, kao da govorimo o avionskoj nesreći. Crna hronika pobuđuje primarni ushit da smo živi. To je način da odvratimo nesreću. Identifikujemo se, zatim se gubimo, jer nismo u mogućnosti pronaći pravu distancu, a upravo je ta nesposobnost ona koja hrani našu fascinaciju.

Otkud taj apetit za određene kriminalne slučajeve?

Ljudi žude videti dokle može ići ljudska slabost. Žele se uveriti i reći: “Ja nisam takav:” Crna hronika i kriminalni slučajevi nas vraćaju na vrlo primitivne opozicije: dobro s jedne strane, zlo s druge strane. U početku odbijamo osumnjičenog i označujemo ga ponekad kao “čudovište”. Zatim se događa da promenimo stav i kažemo: “To bih mogao biti ja.” Zlo nas koleba između iznimke i banalnosti. Javnost voli da prisvaja velike afere, da se postavlja u situaciju i da pruža rešenja. Svi misle da znaju ko je krivac! Reakcije se kreću od apsolutnog odbijanja do apsolutne sućuti. Vidimo serijske ubice kao inkarnaciju inteligencije zla. Međutim, inteligencija zla je retka. Postoji više idiota varvarstva! Veliki sudski procesi, kao slučajevi Gregory, Dominici ili Marie Besnard su trenuci kolektivnog ispitivanja. To su nacionalne psihodrame gde svi imaju svoje mišljenje. Xavier Dupont de Ligonnes: slučaj nas još uvek drži u napetosti nakon sedam godina. Od trenutka otkad postoji manjkavost, sumnja, prazan prostor, slučaj je odmah rešen. To je kao film ili roman čiji je kraj otvoren. Slobodno je svakome da prisvoji priču i da izmisli zadnju epizodu sage, kao da se radi o fikciji.

Za P.U.L.S.E s francuskog preveo Mario Bezbradica

  Psihologija, Sociologija