Kako je mogućno da je najveći svetski istoričar Srednjeg veka na Zapadu bio agnostik i ateist? Tako što je svet u kojem je živeo bio slobodniji i – nažalost – pametniji od našeg, u kojem je izdržao do svoje devedesete godine. Žak Le Gof je doduše u mladosti pokušao da bude crveni hrišćanin pa je odustao, sa komunizmom se zauvek razišao videvši ga na delu u sovjetskom gušenju Čehoslovačke 1948, a svoj dug slobodi i otadžbini predao je pridruživši se pokretu otpora u Francuskoj u II svetskom ratu. Napravio je dakle sve što je trebalo da bi mogao da se kraljevski distancira od svake političke prakse, jer korumpira pamet. Njegova smrt u zavidljivo visokoj starosti i činjenica da su sva njegova važna dela prevedena na srpski oslobađaju njegove čitaoce i poštovaoce tuge ili osećaja krivice što nije bio dovoljno poznat. Svi smo čitali Žaka Le Gofa, po obavezi ili po potrebi, da bismo osetili blagotvorno dejstvo njegove prodorne misli, smelosti i vrhunske odgovornosti za napisano. Žak Le Gof bio je srećan naučnik, koji je bio prihvaćen među starijim i odlazećim autoritetima, kao što je bio Fernan Brodel, u odličnim odnosima sa svojom generacijom, i okružen izvrsnim učenicima, koji ga nisu izdavali – sem u knjigama. To što zbog lokalnih spletaka nije prihvaćen u Kolež d Frans zvuči maltene kao olakšanje – eto, jedan poraz.
Studirao je u sjajnim godinama na ENS – „višoj nacionalnoj školi“, specifično francuskoj revolucionarnoj instituciji. ENS je trebalo da republiku snabdeva generacijama učitelja u svim oblastima nauke, vaspitanih u kritičkome duhu racionalizma. Napoleon je očuvao školu. Danas „normalci“ (normaliens), kako ih zovu, imaju privilegiju da posle diplome ne moraju doktorirati ako neće – njihova diploma slavne škole vredi isto toliko. Kao „normalac“ Žak Le Gof je brzo posle asistenture u Lilu bio prihvatljiv na novoosnovanom postdiplomskom nezavisnom fakultetu za humanistiku i društvene nauke – EHESS u Parizu, dobijao je redom stipendije za putovanja po celome svetu. I vrlo brzo, postao je jedan od najvećih istoričara škole u čijem je nastavljanju mnogo radio – školi „nove istorije“, često nazivanom i školom Annales, po časopisu koji je ideje ove škole mišljenja objavljivao od dvadesetih godina prošlog veka. Škola je obeležila drugu polovinu prošloga veka, ključnim istraživanjima koja su promenila našu sliku prošlosti: školu samu su obeležili novo gledanje na svakodnevicu, pogled „odozdo“, primena strukturalističke teorije, dijalog sa drugim humanstičkim disciplinama i posebno lingvistikom, istraživanje u arhivima, kritika stereotipskih naracija u istoriografiji, sa prednšću koja se davala događajima, kraljevima i uopšte gornjem delu društva. Antropologija je postala područje najčešćeg sretanja različitih disciplina društvenih nauka i humanistike, neko centralno područje gde su se isprobavale nove metode i oštrile nove teorije. Čitav pokret je zahtevao ozbiljno promišljanje samog položaja stručnjaka koji se bavi prošlošću: L Gof je govorio da istoriju pišu istoriografi, ali da ne smeju poverovati kako istorije izvan njihovog razumevanja i (re)konstruisanja nema. Takav stručnjak ne može biti pasivan: jedan od suosnivača škole i časopisa Annales, istoričar Mark Blok, Jevrejin, bio je saradnik pokreta otpora, i u Gestapu su ga posle mučenja i ubili 1944. Žan-Pjer Vernan, koji je iz škole nove istorije sa kolegama ostvario novu disciplinarnu orijentaciju za malo uvele antičke studije, bio je „prijatelj slobode“, nosilac najvećeg odličja za zasluge za Francusku, služio je vojsku kao planinac i kao takav je postao jedan od uspešnih vođa pokreta otpora. Pjer Vidal Nake, još jedan istoričar koji se podjednako bavio antikom i modernom istorijom, rizikovao je glavu skrivajući alžirske pobunjenike i francuske dezertere, razotkrivao je mračne afere mučenja antikolonijalno raspoloženih naučnika u Alžiru, zalagao se za prava Palestinaca i vatreno pisao protiv antisemitizma – sam je bio Jevrejin. Žak Le Gof je bio dostojan član takvog društva.
Le Gofova najznačajnija istraživanja polaze iz svakodnevice i od načina kako se vodeće, velike, i uglavnom dobro poznate ideje i propisujući tekstovi otkrivaju u svakodnevnim praksama. U izvesnom smislu, to je dekonstrukcija velikog pravca u humanistici između dva rata – istorije ideja, koja je bila tako važna za germansko govorno područje. Ideje same nisu predmet proučavanja, već njihovo delovanje – koje naravno razotkriva pravi smisao, funkcionalnost, i ne retko pravu nameru vlasti i autoriteta koji se idejom služe. Tako je Le Gof analizirao razumevanje i promenu koncepta Čistilišta, „otevši“ raspravu teologiji. Njegova istorija intelektualaca u Srednjem veku donela je novo razumevanje čitavog Srednjeg veka, perioda koji je bio daleko od sterilnih kontinuiteta, stereotiopskog mračnjaštva i nepokretnosti duha. Jedno od njegovih poznijih dela bavi se stvaranjem Evrope, pri čemu je veliki deo praksi upravljanja i razumevanja države i odnosa u njoj potekao iz srednjovekovnih realnosti. Njegovo delo koje se čita sa strašću sa kojom obično čitamo romane jeste studija o Svetom Luju, jedinom francuskom kralju koji je dosegao svetaštvo, uglavnom zbog isceliteljskih zasluga. Le Gof ovaj mit temeljno dekonstruiše, otkrivajući pri tome čitave svetove srednjovekovne svakodnevice, od lečenja do razumevanja tela. Njegov interes je uvek bio primarno usmeren na gestove, na telo, na neverbalno, na ponašanje koje ilustruje važeće ideje i istovremeno ih nenadano prilagođava stvarnosti. Sarađivao je blisko sa Pjerom Nora, tvorcem koncepta „mesta sećanja“, izučavajući mehanizme kolektivnog sećanja.
Misleni potencijal nove istorije je danas naprosto nesaglediv: rešena je dilema između nagomilavanja podataka i suverenih interpretacija u slobodnom letu misli, teorija se našla u zagrljaju sa tvrdim analitičkim aparatom. U osnovi zamisli je poklanjanje pažnje ljudima, bezimenim, nevažnim u istoriji, onima sa kojima živimo: videti ih u prošlosti značilo je radikalno demokratizovati akademski svet, filozofiju i možda – zapaliti neku iskru u glavama predstavnika vlasti. A kada je nastupila kriza, kao recimo sa nacizmom, ti su isti ljudi bili spremni da postanu anonimni borci. U starim danima, ništa nije sprečavalo njihove gestove stavljanja na stranu na koju se treba staviti.
Žaka Le Gofa su zvali „džin“, ne samo zbog rasta i volumena – taj naziv nosi i jedan od zbonika koji su mu posvećeni. Sretala sam se sa njim u kantini EHESS, gde se njegov moćni glas, sa duhovitostima koje su razgaljivale, slušao u širokom krugu oko stola gde je sedeo. Živeo je u skromnom stanu u 19. arondismanu, u „popularnom kvartu“ u Parizu, u moru knjiga. Napisao je autobiografiju, koja se jednostavno zove Sa Hankom. Hanka, njegova supruga, Poljakinja, umrla je pre njega i načinila ga ranjivim i povučenim u zadnjim godinama života. Upoznao ju je krajem pedesetih, i po njegovim rečima, ona je za njega bila „žena od mramora“ – referenca na film. Sa svojim zanimanjem za gestove i čitanje slika, Žak Le Gof je bio jedan od temeljnih ljubitelja filma, i znao je sve o njemu. Između stalog, bio je savetnik pri snimanju Imena ruže, po romanu Umberta Eka. Bio je prekomerni i neizlečivi zavisnik od muzike… Sedamdeset godina istraživanja i uživanja u kulturi, smislenog rizikovanja života i još četrdeset godina ljubavi – može li se zamisliti bolji život i srećnija smrt?
Svetlana Slapšak
Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E
Žak Le Gof – istoričar i agnostik added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →