Zašto bi Greta bila marioneta?

Odgovor na kolumnu Nina Raspudića „Gretenizam – zadnji stadij kapitalizma“, Večernji list 27.09. 2019, preneto na P.U.L.S.E magazinu 30.09. 2019.

Kolumnista „Večernjeg lista“ Nino Raspudić napisao je vrlo zapaženu kritiku globalnog fenomena Grete Tunberg u tekstu provokativnog naslova „Gretenizam – zadnji stadij kapitalizma“. Naslov kolumne je očigledni flert s čuvenim esejom Vladimira Iljiča Lenjina „Imperijalizam: Najviši stadijum kapitalizma“ iz 1917. godine u kome je vođa boljševika analizirao ulogu finansijskog kapitala u stvaranju profita u imperijalnom kolonijalizmu početkom 20. veka.  Krajnje je neobično da se i jedno tako literano, stilsko referisanje na Lenjinovu brošuru koristi za žestoku kritiku jednog pokreta ili fenomena gretenizma koji se, rukovođen enviromentalističkim razlozima, upravo suprotstavlja najvišim oblicima transnacionalnog neoliberalnog kapitalizma zbog njegovog uticaja na promenu klime i životnu sredinu.

Ideološka pozadina ili koren ove male perverzije je u autorovom stanovištu na početku teksta koje bi se najbolje moglo opisati kao relativizovanje hipoteze o antropogenoj promeni klime:

„Oko vrlo složenog pitanja klimatskih promjena“, objašnjava Raspudić, „a napose toga utječe li uopće na njih ljudska djelatnost, u znanstvenoj zajednici nema apsolutnog konsenzusa.“

Problem s ovim objektivističkim, prividno antidogmatskim stanovištem je u tome što je ono  pogrešno na bar dva nivoa. Prvo, u naučnoj zajednici, po definiciji, nikad ni oko čega nema apsolutnog konsenzusa i  drugo, onoliko koliko ga ima, a ima ga koliko ga najviše može biti i nikad ga neće biti više, slažu se da je čovek ključni faktor u klimatskim promenama. Ništa se u nauci ne može konačno dokazati, tako da mi samo postajemo sigurniji u valjanost naših hipoteza, kada sve više podataka podržava teoriju ili nije u stanju da je opovrgne.

Antropogena promena klime je, kako primećuje Stiven Pinker, najenergičnije osporavana naučna hipoteza u istoriji. Do sada su sva značajnija stanovišta, kao ono da su globalne temperature prestale da rastu ili ono da nam samo izgleda da temperatura raste jer je izmerena u urbanim toplotnim ostrvima, ili da ona zaista raste ali samo zato što Sunce postaje toplije, pobijena, a mnogi skeptici su čak i preobraćeni. Anketa sprovedena 2013. i 2014. godine je pokazala da su tačno 4 (četiri) od 69 406 autora članaka koje ocenjuju kolege u naučnoj literaturi odbacila hipotezu o antropogenom globalnom zagrevanju i da „literatura koju ocenjuju kolege ne sadrži ubedljiv dokaz protiv hipoteze“.

Kako navodi Elizabet Kolbert u svojoj Pulicerom ovenčanoj knjizi “Šesto izumiranje” (2014.), od početka Industrijske revolucije čovek je sagoreo toliko fosilnih goriva — uglja, nafte i prirodnog gasa, da je u atmosferu ispušteno preko 365 milijardi tona ugljenika. Krčenje šuma doprinelo je sa još 180 milijardi tona. Svake godine ispustimo još otprilike devet milijardi tona, a ta se količina povećava za čak šest posto na godišnjem nivou. Očekuje se da će do kraja 21. veka takvo povećanje najzad dovesti do rasta prosečne globalne temperature između dva i četiri celzijusova stepena u odnosu na nivo pre industrijalizacije, a to će podstaknuti mnoštvo događaja koji će promeniti svet, među njima i nestanak većine preostalih lednika, poplavljivanje niskih ostrva i priobalnih gradova i izumiranje na hiljade živih vrsta.

Tim predvođen Krisom Tomasom, biologom sa Univerziteta u Jorku, došao je 2004. do zaključka da bi uz minimalno predviđeno zagrevanje do 2050. godine na izumiranje bilo osuđeno između 9 i 13 posto svih vrsta. Uz najveće predviđeno zagrevanje, taj bi broj bio između 21 i 32 posto. Istraživanje Tomasovog tima je objavljeno kao naslovni članak u časopisu Nature. Novija ispitivanja i merenja jednim delom osporila su rezultate objavljene časopisu Nature i sam Tomas je priznao da su mnoge primedbe na njegov članak iz 2004. opravdane. Ali istakao je da je svaka druga procena načinjena posle imala isti red veličine. To znači da će zbog klimatskih promena nestati 10 ili više posto vrsta, a ne 1 posto ili 0,1 posto.

Povećanje temperature od dva stepena celzijusa se smatra najvećim na koje bi svet mogao umereno da se prilagodi, a povećanje od četiri stepena, kako je rečeno u izveštaju Svetske banke iz 2012. godine, prosto se ne sme dopustiti. Kako bi se povećanje zadržalo na dva stepena ili manje, u svetu bi trebalo smanjiti emisiju gasova s efektom staklene bašte najmanje za polovinu do sredine 21. veka a potpuno ih eliminisati pre početka 22. veka.

Kakvu ulogu u toj univerzalnoj misiji trenutno ima riđokosa tinejdžerka s Aspergerovim sindromom iz Švedske? Prema Raspudiću, Greta Tunberg je razmaženo, samoživo i bolesno derište, opterećeno mesijanskim kompleksom, koje se iskorišćava kao eksponent interesa unosnog međunarodnog eko-biznisa kao „poslednjeg stadijuma kapitalizma“. Ona je, prema tom stajalištu, glasnogovornik kvazireligioznog klimatskog katastrofizma koji predimenzionira, čak simulira statistike i falsifikuje naučna istraživanja globalnih klimatskih promena u cilju povlačenja velikih javnih sredstava u fondove pokreta zelenih. Da bi osnažio svoje u principu konspirativno gledište, autor ima potrebu da deklarativne motive delovanja Grete Tunberg, a to su zabrinjavajuće tendencije u antropogenim klimatskim promenama, raskrinkava i relativizuje kao dogmatske i  verski isključive i stvar dovede do toga da je suštinski problem u internacionalnoj eko-mafiji, a ne u neodrživoj emisiji ugljen-dioksida u atmosferu. Ali jedini ko kuca na pogrešna vrata je upravo Raspudić.

Sa mnogo više osnova bi se moglo tvrditi da su upravo Raspudić i njegovi sličnomišljenici korisni idioti pokreta unutar američke političke desnice, u velikoj meri podržanog interesima onih koji eksploatišu fosilna goriva, koji je sproveo fanatičnu i neistinitu kampanju poricanja da gasovi s efektom staklene bašte zagrevaju planetu. Time su razvili teoriju zavere prema kojoj je naučna zajednica kobno zaražena političkom korektnošću i ideološki posvećena vladinom preuzimanju privrede. Glavne industrije i lobističke organizacije bile su prilično iskrene u svojim naporima da utiču na javno mnjenje kako bi doveli u pitanje ogroman naučni konsenzus o ozbiljnoj pretnji antropogenog globalnog zagrevanja. Moćne industrije poput naftne, duvanske, građevinske, metalurgije u mogućnosti su da svoje bogatstvo i uticaj koriste tokom dužeg perioda i potkopavaju korake koji bi mogli da sačuvaju mogućnost dostojnog života za buduće generacije. Ako to nije poslednji ili najviši stadijum kapitalizma, ne znam šta je.

To što Greta Tunberg dolazi iz razvijene, socijalno uređene kapitalističke zemlje i potiče iz dobrostojeće švedske porodice apsolutno ništa ne govori o iskrenosti njenih motiva i doslednosti njenih ekoloških pobuda. Naprotiv, kako društva postaju bogatija, te ljudi više ne razmišljaju kako će obezbediti hranu ili krov nad glavom, njihove vrednosti prevazilaze lestvicu elementarnih životnih potreba i obim njihovih briga se širi kroz prostor i vreme. Kroz istraživanja je pokazano da će ljudi s naglašenijim vrednostima kao što su tolerancija, jednakost, sloboda misli i govora, koje obično idu uz bogatstvo i obrazovanje, verovatno pre reciklirati i vršiti pritisak na vladu i preduzetnike da zaštite životnu sredinu.

Cinična opaska da bi Greti i njenim vršnjačkim istomišljenicima bilo bolje da se naoružaju i, po uzoru na srednjovekovnu decu krstaše Nikolasa i Stefana de Kloea, krenu na Kinu i Indiju kao vodeće globalne emitere ugljen-dioksida verovatno je vredan putokaz do suštine problema i njegovog kolosalnog nerazumevanja. Kada su industrijalizovane bogate zemlje poput Sjedinjenih Država i Velike Britanije, oslobađale su sve više i više CO2, da bi stvorile dolar BDP-a, međutim, napravile su zaokret 1950-ih i od tada oslobađaju sve manje i manje ugljen-dioksida. Kina i Indija su isto postupile, dostižući vrhunac krajem sedamdesetih prva i sredinom devedesetih druga (grafik). Kina je krajem pedesetih probila sve granice zbog Maovih ideja kao što su privatne topionice gvožđa s obilnim emisijama CO2 i nulom ekonomskog učinka (u tom smislu je naročito apsurdna Raspudićeva ocena aktivizma Grete Tunberg kao “mješavine maoističke kulturne revolucije i akcija fašističke mladeži”). Koncentracija ugljenika u svetu kao celini pola veka je opadala.

Ali uprkos tom pozitivnom trendu i činjenici da su se godišnje emisije CO2 već nekoliko godina ustalile na oko 36 milijardi tona, to je još uvek mnogo, previše CO2 dodatog u atmosferu svake godine i nema naznaka naglog pada koji bi nam bio potreban da sprečimo štetan ishod. Umesto toga, dekarbonizacija i podizanje svesti o njoj moraju biti podstaknuti naporima međunarodne politike i tehnologije, pa i viralnim i ekscentričnim aktivizmom kakav je onaj Grete Tunberg.

za P.U.L.S.E: Aleksandar Divović

LITERATURA:

Stiven Pinker, Prosvećeni svet, Laguna, Beograd, 2019.

Elizabeth Kolbert, Šesto izumiranje, Znanje, Zagreb 2015.

Noam Chomsky, Nuclear War and Environmental Catastrophe, Seven Stories Press, New York, 2013.

Marko Škorić, Naučni skepticizam kao pogled na svet, Filozofski fakultet, Novi Sad, 2019.

  Aleksandar Divović, Greta Tunberg, klimatske promene, Nauka, Nino Raspudić, priroda