Zašto da budemo srećni? – Nema sumnje da ljudi jednostavno žele da budu srećni. Zato, uz alkohol, lekove i/ili droge, postoji čitava industrija raznih samopomoćnih knjiga, magazina, gurua, lajf-koučeva i mobilnih aplikacija, a koja (zlo)upotrebljava tu ljudsku želju za srećom. Glavno pitanje koje postavljamo je “Kako da budemo srećni?”, a gotovo nikada se ne zapitamo sledeće: “Zašto da budemo srećni?”. Takvo pitanje nam deluje budalasto i besmisleno. Poenta sreće je u tome da je ona cilj po sebi, a ne sredstvo za dostizanje nekog drugog cilja, npr. moći, bogatstva ili statusa. Ali, šta je ta prokleta sreća uopšte? Ah, pa to već ne znamo i zapravo pojma nemamo. Što nas ne sprečava da je želimo, odmah i stalno. I zbog čega smo često nesrećni.

LJudi su kroz istoriju imali sasvim drugačije stavove i razmišljanja o tome šta sreća tačno jeste. Pre modernog doba, sreća je naprosto bila definisana kao srećna okolnost, a ne kao subjektivno stanje ili osećanje. Dakle, sreća je bila nešto poput kiše, pobede u ratu ili rođenja sina. I nije bilo moguće uraditi nešto povodom toga – ili su nas bogovi obdarili tom srećnom okolnošću ili nisu, kraj priče. Među antičkim filozofima, sreća je bila isto što i vrlina, odnosno isto što i ispravno, moralno i razumno ponašanje. Srećna osoba je moralna osoba, a sreća nije značila “osećati se dobro”, nego “biti dobar”. Tako je za Aristotela sreća bila “aktivnost duše koja ispoljava vrlinu”, a Ciceron je tvrdio da moralnog čoveka možemo nazvati srećnim, čak i dok ga muče i rastežu na točku. Zatim, a u vezi sa tim mučenjem, u srednjem veku su bogobojažljivi hrišćani zgodno ustvrdili da je sreća nešto što duša dostiže tek u zagrobnom životu ili u Raju. Zato su patnja, suze i bol na Zemlji sasvim okej, pošto ćemo za iste biti nagrađeni na nebu. Za sreću se valja i načekati i napatiti i tačka.

Tek u 18. veku dolazi do ideje o sreći kao o jednom subjektivnom i hedonističkom stanju, a sreća je najzad izjednačena sa osećanjem zadovoljstva. Što je stav koji iskijavamo i danas. Dakle, sve do modernog doba, mislioci su sreću opisivali kao stanje čoveka koji vodi moralno ispravan život, a ne kao lično osećanje nekoga dok jede parče torte ili dok se igra sa kučićima i mačićima. Ali, vremenom se valjda ukapiralo da vrlina i sreća uopšte ne moraju da idu zajedno. Kao i da neki sasvim iskvareni, grešni i rđavi ljudi prilično uživaju u tome što rade. Zato je veliki prosvetitelj Markiz de Sad ovaj novi filozofski stav doveo do logičkog ekstrema: ako je sreća zadovoljstvo, onda je sreća u bludu i nemoralu. Helvecije je 18. vek i prozvao “stolećem sreće”, pošto su se životne okolnosti Evropljana dramatično poboljšale, a nakon vekova gladi i kuge, životni vek i broj stanovnika su udvostručeni. Doba prosvetiteljstva tada je proglasilo i da svako ima pravo na sreću, što je zapisano i u američkoj Deklaraciji o nezavisnosti iz 4. jula 1776. godine. Uz pravo na život i pravo na slobodu, i pravo na “potragu za srećom” postalo je neotuđivo i apsolutno za sve. Dobro, osim za žene i robove, ali ne sitničarimo sad.

U čemu je poenta? Definicija sreće kao “ono nešto što osećaš kada jedeš parče torte, i tako stalno i bez prestanka” je potpuno nova. Baš kao i ideja da možemo “postati” srećni tako što ćemo nešto uraditi. A ideja da treba da “budemo” srećni, i da je sve drugo posledica nekog neobičnog gremlina u mozgu (kojeg onda treba ispraviti “pozitivnim razmišljanjem”) je takoreći od juče. Mnogi ljudi su danas nezadovoljni i frustrirani upravo zato što misle da upadljivo propuštaju neku magičnu emociju koju “srećni” ljudi osećaju stalno. Sreća je ranije bila neko transcendentno, gotovo božansko stanje koje može dostići samo obdarena manjina ili elita – filozofi koji po ceo dan mozgaju o istini, odnosno monasi koji se po ceo dan moljakaju i šibaju u kelijama. Dok je danas sreća demokratizovana i gotovo vulgarizovana u vidu sveprisutnih “smajlija” i sveopšte industrije sreće. Ali, da li je sreća zaista pogodna kao krajnji ljudski cilj? I gde se dednuše istina, lepota, pravda, kreativnost, ljubav, sloboda i svetska revolucija?

Pa, sreća je danas i veliki biznis. Od alkohola i kokaina, preko kurseva meditacije, sve do lekova koji se reklamiraju obećanjem da smanjuju simptome depresije nakon smrti voljene osobe. U kompaniji “Gugl”, na poziciji “veseljaka”, radi čovek zadužen za širenje sreće i pronalazak duševnog mira među ostalim zaposlenima. Stjuardese i uopšte radnici u uslužnom sektoru se primoravaju na to da se stalno osmehuju, ali i da doslovno osećaju sreću. Jer, istraživanja pokazuju da su srećni radnici 12% produktivniji od nesrećnih. Tada pristižu psiholozi i ostali menadžeri ljudske osećajnosti, a koji su smislili i “koeficijent” sreće, odnosno propisali “ispravnu” razmeru pozitivnih i negativnih emocija i koja iznosi – 2.9013. Znači, ako je taj koeficijent veći od 2.9013 pozitivnih prema 1 negativnoj emociji, čestitamo, mi smo jedan srećan čovek i uspevamo u životu. Komplikovani faktori sreće, nesreće, uspeha, razočarenja, okruženja, vaspitanja, kulture, klase, pola, roda, gena i ostalog, banalno se redukuju na magičnu brojku od 2.9013. Slično tome, Ujedinjene nacije od 2012. godine objavljuju “Svetski izveštaj o sreći”, gde bez blama rangiraju države-nacije po količini sreće (za 2017. godinu, Norveška je na prvom, a Srbija na 73. mestu). Pojedini mislioci pozivaju i na to da se BDP zameni sa indeksom “Bruto domaće sreće” jer, fakat, ne žele ljudi toliko da bruto proizvode, koliko žele da budu srećni.

Međutim, u tome je i problem. Biti srećan je postala norma ili pravilo, poput dobrog zdravlja ili korišćenja maramice i viljuške. A jednostavno je nemoguće stalno osećati sreću, niti stalno biti srećan. I što se više trudimo da ugrabimo tu sreću, ona nam sve više i više izmiče. Hvala Darvinu, ali za to postoje dobri biološki razlozi. Milioni godina evolucije oblikovali su nas tako da uvećaju našu šansu za opstanak i reprodukciju, a ne našu šansu za sreću. Lukavstvo evolucije je u tome da nas biohemijski nagrađuje prolaznim zadovoljstvima baš u vezi sa tim opstankom i reprodukcijom – otuda uživamo u dobroj hrani i blaženim orgazmima, baš kao i u poboljšanju našeg društvenog statusa. Ali, avaj, ta osećanja sreće namerno ne traju dugo. I ukoliko želimo da ih osetimo ponovo, moraćemo da se potrudimo za još hrane i još seksualnih odnosa i još društvenog statusa, i tako stalno i neprekidno u borbi koju zovemo životom.

Zamislimo samo da je drugačije. Ako bi neka zgodno nezgodna mutacija u mozgu učinila da stalno budemo srećni, niko se ne bi trudio da (u)radi bilo šta drugo. Baš kao što i laboratorijski miševi u eksperimentima radije pritiskaju pedalu koja im u mozak izliva hormone sreće (endorfine), a ne pedalu koja im donosi hranu. I na kraju umiru od gladi i iscrpljenosti. Nalik na ljudske zavisnike od kokaina ili video-igrica koji zapostavljaju i hranu i partnere i društveni status. Srećom, evolucija nas je obdarila srećom koja je prolazna. Upravo iz tih razloga, i sreća zbog zgodnih partnera, unapređenja na poslu, kupovine nove kuće, automobila ili ugaone garniture, obično ne traje naročito dugo. Istraživanja pokazuju i da imamo biološki ugrađeni prag sreće, i da je on isti i kod ljudi koji su dobili na lotou, i kod običnih Petara Petrovića sa uplatnice, i kod paraplegičara i kvadriplegičara. Sve tri grupe su posvedočile o istom broju “srećnih” i “nesrećnih” dana, bez pobednika u toj trci za srećom. Uostalom, rečenicom “I živeli su srećno do kraja života” završavaju se – bajke.

I onda, šta uraditi? Pre svega, ne treba posmatrati sreću kao nekakav cilj koji treba postići. Želeti da budemo srećni isto je kao i želeti da budemo visoki. Istraživanja pokazuju da ljudi koji to mahnito žele, pa gutaju razne knjige za samopomoć i mantraju banalne motivacione poruke, na kraju osećaju jedino anksioznost i razočarenje zbog nužnog neuspeha. Isuviše fokusirani na sreću, na kraju se osećamo prevarenim i nezadovoljnim. Zato je Frojd skromno i dalekovido rekao da je suština psihoterapije u tome da “histeričnu patnju pretvori u uobičajenu nesreću”. A Vudi Alen da se život deli na užasan i očajan: užasan je život smrtnih bolesnika, slepih, invalida itd., a očajan je život svih ostalih – zbog čega treba da budemo zahvalni ako smo očajni. Ukoliko zaista želimo da budemo srećniji, prvi korak je da prestanemo da brinemo o tome kako da budemo srećniji. I da, umesto toga, svoj trud i energiju orijentišemo na naše društvene veze i na stvari koje nas čine zadovoljnim. LJudi su srećniji kada ne pokušavaju da budu srećni. Otuda je antička i srednjovekovna filozofska ekipa, koliko god nam njihova zamisao sreće delovala sumasišavše, možda bila na tragu nečeg istinitog i važnog. Sreća je stvar povoljnih društvenih okolnosti i ispravno vođenog života, i džabe se trudimo da je dostignemo jeftinim trikovima. I zato razmislimo dvaput kad nekome poželimo “srećnu” Novu godinu ili pak Božić. Mnogo je suvislije poželeti samo telesna zadovoljstva i slične prolazne vrednosti. Srećno!

Aleksej Kišjuhas

Danas online

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, praznici, sreća, zadovoljstvo