Život je divan – čudesno poreklo prazničnog filma

Život je divan – čudesno poreklo prazničnog filma ili kako je imigrant – otpadnik napravio sveamerički film

Film „Divan život“ (It’s Wonderful Life) trebalo je da te 1946. označi trijumfalni povratak Frenka Kapre u Holivud. Četiri godine pošto je sa vojskom pravio ratne filmove, otvorio je svoj studio i radio po svojim pravilima. Ovim ostvarenjem poslao je ličnu poruku – izraz svega što je jedan sicilijanski došljak voleo kod svoje nove domovine. Nazvao ga je „moj film za moje ljude“. Ali, ljudi su ga, kako je izgledalo, odbacili.

„Divan život“ je izgubio oko 500.000 dolara na blagajnama, a ni kritičari nisu bili baš impresionirani. „Njujork Tajms“ nazvao ga je previše sladunjavim. „Njujorker“ je sentimentalni dijalog opisao „toliko njanjavim da se graniči sa tepanjem“.

Kaprina karijera nikada se više nije povratila. U vreme kada je objavio memoare 1971. Već deceniju nije stao iza kamere, a negativi za „Divan život“, koji je nazvao svojim najboljim filmom trulili su na policama studija.

No, istorija će pokazati da je Kapra bio u pravu, piše Zak Karter iz „Hafington posta“. Sredinom sedamdesetih, „Divan život“ je od opskurne relikvije starog Holivuda postao suštinski kulturni spomenik dvema stvarima koje je Kapra najviše voleo – Americi i Božiću.

Njegovo vaskrsenje bilo je čudno koliko i njegova kreacija. Film je priča o čoveku čiji su snovi velikog grada konstantno osujećeni realnostima malog mesta. Kaprine najveće ambicije i najdublje anksioznosti vide se kroz lice Džimija Stjuarta, koji igra Džordža Bejlija, bankara koga njegova zajednica i proklinje i, na ktaju, spasava.

Tenzije između Kaprine posvećenosti radničkoj klasi i preziru prema istoj predstavljaju emotivni pogon filma „Divan život“ u kojem Džordž Bejli živi, nesumnjivo je anđeoski, ali Bejli je uglavnom očajan. Čezne da ode i vidi sveta, da bi ga uvek nešto vraćalo nazad, u dosadne svakodnevne obaveze.

Frenk Kapra (rođen kao Frančesko Rozario) stigao je u SAD 1903, sa šest godina, kao najmlađe od sedmoro dece.

„Svakako sam rođen kao seljak, ali neka sam proklet ako umrem kao takav“

Napisao je u svojim memoarima. Radio je kao fizikalac, ali i sitni prevarant. Prodavao je deonice u lažnim rudarskim kompanijama. Obilazio je na desetine kalifornijskih varošica, gde je razvio simpatije prema ljudima koje je iskorišćavao. Na kraju je postao reditelj filmova koje su kritičari nazivali odama malom čoveku. Kao imigrant, ceo život se borio da bude prihvažen kao Amerikanac, ači nije imao želju da bude obićan Amerikanac. Nije hteo da pripada srednjoj klasi. Hteo je da je preskoči džinovskim korakom.

Prvi igrani film, „Snagator“ snimio je 1927. Bila je to jedna od najboljihkomedija nemog filma. Vrlo brzo je skoro sam postao zaslužan što je od studija „Kolumbija pikčers“ napravio najprofitobilniju kompaniju Holivuda.

Kada je tridesetih nastupila Velika despresija, znao je šta običan Amerikanac želi i kako da mu to proda. Te decenije je štancovao film za filmom o običnom svetu koji udara na korumpiranu elitu i pobeđuje. Usput je gomilu novih lica pretvorio u neke od najvećih ikona Holivuda: Garija Kupera, Barbaru Stenvik, Klarka Gejbla, Džin Harlou, Džimija Stjuarta…Decenijama nije imao promašaj.

Iako je jedno vreme koketirao sa raznimideologijama, od marksizma do fašizma, Drugi svetski rat je sve promenio. Željan da dokaže svoj patriotizam, priključio se Ministarstvu za rat i proveo četiri godine praveći propagandne filmove.

Kada je došlo vreme da se vrati u Holivud, Depresija je bila gotova a Hladni rat je počeo. Veliki studiji nisu bili zainteresovani za reditelja koji nije imao hit od 1941. A mnoge kolege i prijatelji su ga napustili. Iz nužde je osnovao svoj studio „Liberti films“.

„Ne znam odakle da počnem da opišem osećanje usamljenosti dok sam snimao „Divan život“, usamljenosti uvezane strahom od neuspeha. Nisam imao sa kim da pričam, čak ni da se svašam“ pisao je.

Osećao je ogroman pritisak da se vrati na scenu sa filmom koji nosi važnu umetničku poruku. Ali je bio svestan koliko se svet promenio i nije znao šta želi da kaže tim povodom. Frustraciju je iskaljivao na scenaristima. Njih devetorica radila su na „Divno životu“ i ni za jednog to nije bilo prijatno iskustvo.

Sa druge strane, glumci su voleli Kapru. Džimi Stjuart je jedva dočekao da radi još jedan film s njim, bez obzira šta piše u scenariju.

„Frenk, ako hoćeš da u filmu izvršim samoubistvo sa anđelom bez krila koji se zove Klarens, ja sam čovek za tebe“ rekao mu je.

Kapra je počeo da bunari po svojim starim filmovima u potrazi za idejama koje bi spasle scenario. Neke od najnezaboravnijih scena su, zapravo, samo izmenjene verzije iz ranijih ostvarenja.

Lik Džimija Stjuarta bio je mešavina dvojice italijanskih imigranata, Frenka Kapre i A.P. Đaninija, osnivača Američke banke, koji je mnogo pomogao kapri, filmskoj industriji i imigrantima, sitnim preduzetnicima.. Te 1946. Imigracija nije bila živa politička tema u Americi. Država je još Zakonom iz 1924. zatvorila vrata za porodice poput kaprine jer su italijanski imigranti smatrani manje pođeljnim od anglo-saksonskih, koji su postavili standarde za belu boju kože. Ideja da ljudi rođeni u Italiji ikada mogu da im budu sugrađani za većinu Amerikanaca je bila smehotresna . Neki od najvećih protivnika imigranata bili su upravo u Holivudu. Džon Vejn je jednom napao kapru rečima:

„Voleo bih da dohvatim tog malog žabara i iskidam ga na milion komadića, bacim ga u okean i gledam kako pluta nazad na Siciliju, gde mu je mesto“

Ali Kapra nije samo povlađivao ukusu svog vremena time što je „izbelio“ glumačku podelu. Stjuartova ambivalentnost prema Bedford Folsu odražava kaprinua osećanja prema sopstvenom izbegličkom poreklu. U svom ličnom pohodu prihvatanja od strane američke elite, reditelj je hteo da ostavi iza sebe status imigranta. Kada je objavio memoare, prijatelji i porodica bili su ogorčeni zbog načina na koji ih je predstavljao – skoro svako iz njegovog detinjstva bio je nepismen ili prost. A, opet, imeigranti su u nekim od najvažnijih scena u „Divnom životu“. Belog čoveka koji kontroliše novac spasavaju obični ljudi njegovog „bednog malog grada“, povezani neraskidivom vezom zajedničkog državljanstva.

Iako se vrhunac priče dešava oko jelke, to je samo metafora, nikakav markentiški trik. Film je premijeru imao u januaru, posle katoličkog Božića i po završetku novogodišnje sezone. Te 1946. božićna komercijalna sezona nije još ni bila izmišljena.

Većina Amerikanaca nije bila sigurna da li je film prikladan za porodice. Ne samo što je Kapra bio Italijan, on je u karijeri bio dovođen u vezu i sa liberalima i sa radikalima. Čak je podržavao i sindikat reditelja. Za lovce na veštice s kraja šetrdesetih njegova istorija je bila opasna i subverzivna. Od devet scenarista filma, sedam ih je privedeno na ispitivanje u vezi sa odanošću državi, dvojica su formalno bili na crnoj listi Holivuda, a jedan, Dalton Trambo, završio je u zatvoru jer nije hteo da sarađuje sa Komitetom za neameričke aktivnosti. FBI je zaključio da su scenaristi „Divnog života“ dobili podršku komunista za film i da je u scenariju namerno ocrnjena viša klasa, predstavljanjem bankara kao tvrdice – „uobičajeni trik komunista“ zaključio je FBI. Kapra je bio užasnut ovom inkvizicijom. Bila je to fizička manifestacija njegovog najvećeg straha – američki zvaničnici prete da ukinu njegov teškom mukom stečen američki identitet. Kada su Kongres i FBI zahtevali da dokaže odanost državi, Kapra je otkucao neke svoje radikalnije prijatelje iz Holivuda. To nije pomoglo njegovoj karijeri ajoš gore je uticalo na njegovu savest. Prvi put je pokušao da se ubije 1951, a potom u još nekoliko navrata (bezuspešno). Čak i kada se povukao iz sveta filma, 1952., nije javno priznavao saradnju sa lovcima na komuniste.

Najbolja stvar koja je mogla da se dogodi „Divnom životu“ bio je finansijski neuspeh. Prošao je dovoljno loše da je Kapra morao da proda „Liberti fil,“ 1947. Godine i proda prava i sve negative kupcu. Kada je došlo vreme da se obnove autorska prava, 1974., film je već promenio nekoliko vlasnika, a tadašnji „RKO pikčers“, zaboravio je da podnese zahtev. Kao posledica toga, „Divan život“ je postao javno vlasništvo i idealna hrana za TV producente koji su tražili besplatnu zabavu. Hvatajući se za poslednju scenu, PDS je počeo da emituje film svakog decembra, zajedno sa glamuroznijim, kičastijim božićnim programima. i ostali su krenuli njegovim stopama. Do sredine osamdesetih, zahvaljujući hladnokrvnoj proračunatosti nove generacije TV producenata, „Divan život“ je ponovo rođen kao deo duhovne amerikane.

i u 21. veku „Divan život“ je zadržao svoju moć jer ne nudi lake odgovore. Stvar spasava deux ex machina ali Bedford Fols nijednog trenutka ne gubi svoju provincijalnost. To je od početka do kraja jedan očajan gradić. Kao i kod svega dubokog, poruka deluje plitko ako je kažete na pogrešan način. Kapra je pronašao magiju kojom ju je učinio predivnom.

„Divan život“ se sada smatra jednim od najboljih filmova u istoriji kinematografije. Nominovan je za pet Oskara. Na listi najboljih 100 američkih ostvarenja 1998.godine završio je na 11 mestu, a na revidiranoj listi objavljenoj 2007. Bio je na 20. Poziciji, dok je na listi najinspirativnijih američkih filmova svih vremena suvereno prvi.