Симбол “златног доба” Гроцке (II део)

Ресторан Виногради данас

Кроз „Винограде” је продефиловало на хиљаде државника, дипломата, политичара, амбасадора, уметника, привредника, страних званичника и званица. Бројни су и разноврсни били посетиоци, па се и многе приче и анегдоте везују за овај ресторан у царству грочанских винограда, недалеко од престонице.

Глумац Предраг Милинковић Прежа у књизи “Сусрети” (коју је 1997. године објавио новосадски “Прометеј” у сарадњи са Југословенском кинотеком), описује сусрете са људима који су му се учинили посебно занимљивим у току тридесетпетогодишњег рада на филму. Године 1979, док је ручао у ресторану “Виногради”, Милинковићу се учинило да за суседним столом седи ни мање ни више него Хенри Кисинџер. Када се завршио ручак, Прежа се запутио ка чувеном политичару, а овај му је љубазноотпоздравио и потписао му се на папиру који је конобар исцепио из свог блока.

Није тајна да су многи посетиоци бирали да баш овде на Циганском брду, у романтичном окружењунационалног ресторана „Виногради” кажу и своје судбоносно Да, међу њима и представници дипломатског кора.

У ресторану “Виногради” снимани су и филмови. Један од њих је “Луталица”, музичка драма из 1987.године. У филму се лепо види некадашњи амбијент, столови, етно декор на зидовима – сабље, пушке, петролејке, бакарни послужавници, бршљан, улаз у ресторан. Види се и великизидани камин, у коме је зими још како пуцкетала ватра и грејала салу за ручавање. Главну улогу у филму игра Лидија Вукићевић -она је лепа, млада циганка која у ресторану гради певачку каријеру, пева и очарава. Ту је и Бата Канда који у филму игра никог другог до Бата Канду – шефа оркестра, и значајна глумачка имена попут Бате Живојиновића, Драгана Николића, Милана Штрљића, Јелене Жигон, Снежане Савић. Тако је било на филму, а ресторанске госте и високе званичнике су некада редовно забављали чувени народни певачи као што је Предраг Гојковић Цуне, Предраг Живковић Тозовац, тамбураши и староградска музика, фолклорни ансамбли и плесне групе.

Посебна је прича легендарна кухиња овог ресторана, у којој је акценат увек био на националним јелима и доброј услузи. У ресторану су радили врхунски кувари, међу којима су се појединишколовали у француским куварским школама пре Другог светског рата. Постоји локална легенда (у којој можда има и мало истине),која каже да је сваког дана у ресторан авионом из Сплита стизала свежа риба и плодови мора, а из Русије кавијар. Можда се та прича односила само на градске ресторане Метропола, али прича о доброј кухињи није претерана. И данас се некадашња грочанска деца, сада одрасли људи, радо сећају сласних палачинки с орасима или похованог качкаваља на које су их родитељи водили у ресторан на Циганском брду. И они би своју децу и госте водили на такав ресторански и гурмански угођај, само када би имали где…

Као градић надомак Београда са фантастичном природом и великом реком, Гроцка је одувек била привлачно место за живот, али и одмор. Требало је само посетити је, да би се то и доживело. Свако ко се икада нашаопод мирисним хладом липа на тераси ресторана, имао је незаборавну прилику да види ток реке Дунав и грочанске аде, чамце и бродове како плове, сунчане обронке, воћњаке и винограде Гроцке.И уједно, прилику да пожели да своје слободно време проведе у рају на земљинадомак великог града, а ипак довољно далеко од градске гужве. Чувени национални ресторан “Виногради”, по коме мештани цео тај крај називају Метропол, удаљен је од центра Гроцке и Грочанске чаршије 500 стрмих метара, а од ужег београдског језгра само 25 километара.

Управо тих година учесталих посетаресторану “Виногради”, нимало случајно у Гроцкој је изграђено и више хиљада викенд кућа, чиме се повећао број повремено или стално насељенихстановника, поспешила се трговина и ширење насеља. Викендице су, поред директора познатих београдских фирми, градили и познати политичари, глумци, сликари, пилоти, новинари, књижевници, галеристи, професори, инжењери, тако да се слободно може рећи да у Гроцкој данас постоји интелектуална елита какве мало где има сконцентрисане на једном месту.

Пролазе деценије, смењују се генерације, а ресторан на свој начин проживљава распад некадашње Југославије. За време 90-тих година 20. века ресторан је и даље у власништву “Метропола”. Тих деведесетих година, као и све у држави, стају и “Виногради”. Некадашњи радници тврде да је већ крајем 80-тих почео суноврат и развлачење имовине ресторана. Тада су на видело изашле и неке тајне које је ресторан крио. Сав ресторан је био опреман промишљено, како би био независан. Били су ту генератори за производњу струје, базени за пијаћу воду, скривени бунар испод степеница непознате намене који је тада био празан, а на тавану је постојала глува соба у којој су, по претпоставкама, прислушкивани и снимани разговори који су се водили у ресторану… Ипак, Метропол све до 1995. године како-тако обавља своју основну делатност и ресторан ради. Након тога, све до 1999. “Виногради” се издају приватним угоститељима, једно време је био и ресторан затвореног типа, затим и врло успешна дискотека и место за изласке, али је након тога постепено престајао с радом и опустео.

Дискотеку у “Виноградима” грочани средњих година памте по добрим музичким вечерима и наступима актуелних домаћих бендова. Тврде да су то кратко време “Виногради” и поред промењене намене поново били омиљено место за провођење времена, овај пут младих, а околно земљиште са прилазима и стазама доведено у ред.

Крајем 90-тих, ресторан је углавном био згодно место за роштиљање и журке у приватној режији, као и окупљања младих на тераси под липама, са и даље незаборавним погледом на Дунав и Војводину. У вечерњим сатима био је и омиљено састајалиште заљубљених, јер поред лепог погледа и осамљене позиције на брду, кажу да није радило осветљење па је без конкуренције био најмирније и најромантичније место у насељу.

Суноврат ресторана се наредних година убрзано наставља. Временом је из ресторана од инвентара однето све што је било могуће изнети, оно мало што је остало покрадено је, а остатак је демолиран, ломљен, паљен… Почетком 21. века на месту оближњег винограда никао је коров, земљиште је зарасло у шипражје и постало јавна депонија, а од националног ресторана је остала само успомена.

Добро памте грочани како су “Виногради”, некадашњи понос Гроцке, недуго после романтичног састајалишта постали место за окупљање наркомана и бескућника. Уместо националног ресторана са изванредним погледом у који је навраћала елита бивше Југославије и делегације из иностранства, на Циганском брду изнад грочанске обале Дунава стајале су голе зидине. Око 2000. године је та локација продата, а након тога је све до 2008. године мењала власнике, без видљивих улагања и промене у свом статусу. Кажу да је продаја ресторана била јавно оглашена, и да су се многи интересовали да откупе остатке “Винограда” са припадајућим земљиштем. Помињу се и позната имена из света спорта. Највише се најављивала могућност да наредни власник земљиште испарцелише и распрода, или сагради приватну кућу са лепим погледом. Да би се ресторан обновио, требало је и улагања и напора, али и спремности на ризик.

Упркос свему, од пре пар година ресторан Виногради отпочиње своје ново поглавље. Тренутно се на локацији и темељима некадашњег ресторана, који је 2008. по пети пут откупљен у потпуно руинираном стању, довршава градња новог објекта.

Почетно рашчишћавање терена је потрајало, а ево и зашто. Напуштено земљиште ресторана дуго се користило као локална депонија: коме год је био далеко контејнер, доносио је, избацивао или остављао за собом ђубре. Грочани који су радили на чишћењу кажу да је сем наслага ђубрета, терен тако густо био обрастао багремом, шипражјем и дивљом поморанџом, да су машинама чупали и крчили непроходни терен. Од винограда наравно није било ни помена, све је зарасло као да их никада није ни било…

Нови власник је након геодетских испитивања одлучио да сруши стару, паљену и уништавану зграду, и подигне нову – са идејом да јој врати стари сјај. Садашњи објекат и има и нема сличности са претходним: у изгледу донекле, али у концепцији просторапотпуно. Као и раније, настоји да буде у духу српске архитектуре и у складу са пејзажом. Испоштована је конфигурација терена и лепота панораме, обновљена је тераса с погледом, а задржана је у потпуности и намена. Објекат неће бити стамбени, спортски или пословни простор, нити ће припадајуће земљиште бити распродато. Биће то искључиво ресторан без хотелског смештаја, као и раније. Степенаста грађевина на три нивоа нешто је већа од претходне, тераса под липама је такође проширена и има четири нивоа. Мирисне липе за које грочане везују многе лепе успомене још увек су ту, подно терасе. Вински подрум, ресторанска сала са терасом окренутом Дунаву и конференцијска сала за састанке или семинаре на спрату (која за разлику од претходне има фантастичан поглед због мноштва прозора), планирани је капацитет објекта. Спољни радови на ресторану се приводе крају и током 2014. године следи уређење ентеријера.

Године 2009. посађена је детелина, а 2011. обновљени су виногради. Данас се крај ресторана на сунчаним падинама које се спуштају ка реци зелене млади виногради. У лепоту новог објекта у завршној фази градње, као и у лепоту винограда који га зракасто окружују, може се уверити сваки посетилац и путник намерник. Уплану је да до 2016. године некада чувени ресторан будепоново отворен, после вишегодишње паузе. Када отпочне са радом, биће под патронатом фирме житеља Гроцке Ненада Вуковића, власника и житеља Гроцке, који је свој труд и новац уложио у препород идеје „Винограда”.

Као некада држава Југославија, и он има визионарску идеју за први и прави новији туристички објекат у Гроцкој за 21. век. Модеран ресторански објекат који ће, због сада сиромашне и неорганизоване туристичке понуде, Гроцку која је туристички драгуљ са огромним и бројним потенцијалима, изнети поново у први план. Ресторан Виногради би с правом могао постати капитална локална инвестиција која ће означити и почетак новог златног доба Гроцке.

Ево шта каже Ненад Вуковић о будућем ресторану: “Засађен је хектар винове лозе, а посадићемо још један. Укупан простор ресторана ће имати 750 квадрата, а то је ресторан са терасом за 200 гостију, вински и ракијски подрум са малом дегустационом салом, свечана сала за 150 званица. У плану су паркинг, прилазне стазе, уређене зелене површине декорисане домаћим и лековитим биљем као што је бршљан, рузмарин, лаванда… Посла ће бити за око 20 радника”. Власник тврди да му је од почетка жеља и циљ да буде настављена традиција. У духу старих „Винограда”, на јеловнику ће бити национална кухиња, простор ће садржавати етно елементе и бити декорисан у складу с поднебљем, а цене услуга бити прихватљиве за широку клијентелу, баш као и раније. Грочани ће поново имате своје локално, а елитно и лепо место где могу довести своје породице, пријатеље и госте.

Јавно мњење Гроцке је подељених ставова око начина обнове нечега што је не тако давно сијало. Жалосно јесте како је неславно, и на очиглед свих пропао некадашњи ресторан. Међутим, како се гледа на чињеницу да и данас у Гроцкој постоје имућни појединци који могу и желе да уложе у место у коме живе…?

Кажу да се препродаја некадашње друштвене својине и изградња новог ресторана из више разлога тренутно решава на суду. Закони, а посебно суд времена показаће како и зашто је дошло до запуштања и потпуне пропасти славног ресторана, ко је за то кривац, шта је ту у каснијим бројним купопродајама исправно урађено, а шта не, да ли је било пропуста или не око спорних питања, и да ли ће било који приватни угоститељ, сада и убудуће, имати снаге и умећа да поврати ресторану легендарни сјај.

У међувремену, ресторан је ту, нов и функционалан. Обичног човека жељног напретка и пристојног живота ипак радују могућности, још свеже у сећању, које мештанима и Гроцкој нуди обнављање оваквог ресторана. Ово јесте значајан подухват и озбиљна инвестиција у насеље, таква која за собом може повући многе друге и која ће се одразити на укупни живот старог насеља на Дунаву – одавно на мапи светске културне баштине. “Виногради” ће поновно да обележе врх Гроцке, и погледом као некад покрију Дунав, Банат, Авалу и Смедерево.

.

За P.U.L.S.E / Зорица Атић, историчар уметности

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  dešavanja, Grocka, Istorija, vinogradi, Zorica Atić