Критика критике Станислава Винавера

Какав положај је заузимао на књижевној сцени и какав заузима данас најбоље je описао сам:

„Према мени су, најблаже речено, некоректни. Када ја говорим у Удружењу књижевника, нападне ме њих двадесет, ја их све поклопим, а мој говор не изађе у новинама, него само напишу да је Винавер говорио забавно. Ја волим полемике, али са мном се не дискутује, мене нападају и негирају. Имао сам великих разочарања, мало званичног успеха код професорског света. Када сам био најискренији, приговарали су ми да правим „винаверизме“. Мени се не даје ни прилике, ни простора да објавим своје чланке. Обично ме сматрају за лудог и пустог. А сигуран сам да ће касније моје идеје – све до једне – бити усвојене.“

Enfant terrible београдске књижевне сцене, Станислав Винавер писао је неуморно: критику, поезију, приче, манифесте, полемике, обимније студије, преводио је најзначајније европске и свјетске писце. Заинтересован читалац, па чак и онај књижевно образован, сусретне се с Винавером и не слутећи то. Његов превод  Рабелове мајсторије под називом Гаргантуа и Пантагруел сасвим сигурно је нешто изузетно у нашој преводилачкој дјелатности. Уистину, неки би тај превод назвали препјевом. Исто бисмо могли рећи за превод Стерновог Тристрама Шендија. Ниједан други преводилац тог доба не би био у стању да толико сопствене луцидности угради у туђе дјело – вежући га самим тим га неминовно и за сопствено име.

Надаље, био је одушевљени бергсоновац, париски студент: поред студија физике слуша и Диркемова предавања, узима часове клавира, ријечју – упија дух културне и умјетничке престонице свијета. Поред тога, стигао је да буде и социјално ангажован: одлази у разноразне мисије, учествује у балканским ратовима као добровољац… Његове заслуге свакако иду и у домен издаваштва. 1921. оснива чувену Библиотеку Албатрос. Албатрос је имао јасна мјерила прописана од стране С.В: „Проста, површна забава искључена је исто тако као и штура или стручна дидактика; реч ће имати, пре свега дела интуиције, било песничке, било мислилачке, дакле, романи, новеле, приче, драмски поеми, филозофски покушаји, афоризми, као и раазни субјективни написи: дневници, животописи, исповести; али и естетичке и културно-историјске студије и расправе, најзад и оне особене уметничке игре маште и осећања, у којима се радо испољавају понеки модерни песници. Једном речи, све оно у чему се показује цео један човек и цела једна душа и што говори о човеку и души као таквима.“ Ту је најприје и најпознатије објављен, уз мношто перипетија,  Дневник о Чарнојевићу али и чувена Бурлеска господина Перуна Бога Грома.

 Чини се да се у једној личности, у духу гаргантуанске снаге, стекло десетак разноразних судбина и људи. И за све је имао снаге – не само да дјела, него да дјела с посебном особеношћу, с пламтећом животном енергијом те непресушним хумором. Иронично, можда је то најбоље описао Скерлић:

„Врло је тешко озбиљно писати о књигама г. Винавера, јер није нимало сигурно да он сам озбиљно узима своју литературу.“

Винавер је имао, као и сви књижевници,  неколике опсесивне теме и опсесивне начине њиховог израза. Иако познат као „велики геније импровизације“ , у њему се крио и велики геније систематичности. Како наводи Раде Константиновић, вјеровао је да је култура техника живљења, те да човјек „мора да се испољи, све га на то приморава.“ Дакле, стварање и перцепција су неодвојиви и битни за њега – истовремено, као што га занима манифестација духа, занима га и начин израза. Одатле долази и његова језичка полемика и одатле појам надграматике. Језик као средство израза неминовно мора бити проблематизован, па Константиновић у свом есеју Винаверова минђуша пише сљедеће:

„Музиком ми се одупиремо речи, успевамо да је сломимо, да је потчинимо нашој вољи и, што је најважније, да је учинимо способном да, укључена у реченицу (ову реченицу треба замислити као бесконачну), изражава покрет који је у суштини те реченице, онај исти ритам који реченица изражава као да наставља сами ритам стварности, актуелних животних енергија. Постоји, значи, граматика, али постоји и та музика бесконачне реченице, музика нашег израза који успева да докучи и преко мера и граница граматике, тврдих правила, тачно одређених значења и могућности речи, постоји оно што Винавер зове надграматика.“

Винавер је сматрао да језик и мишљење морају пратити савремени живот, да човјек треба апстраховати и  мислити другачијим темпом. Фасцинантан је податак да је он проучавао у каквој су корелацији београдски тонски акценат и начин мишљења, те је ово поредио са западним крајевима Балкана (и његовим успореним говором с којим се „лепо пева, али конзервативно мисли“).

Складно с тим, будући да се Винавер задржава на овим елементима, Константиновић наглашава и сљедеће:

„Нема никакве сумње: у суштини својој, у правоме свом бићу, Винавер је био склон извесном индиферентизму према стварном значењу и усмерености текстова. Не тражите од њега, зато, анализу пресудног значења једнога текста: он може да вам да, и то боље но ико други, опис звука, музичку интерпретацију текста, дакле само слутњу, наговештај значења…“

Проблем језика Винавер транспонује и на проблем у нашој поезији уопште: сматрао је да је српска књижевност заробљена у десетерцу, па чак и то да песимизам С. Пандуровића долази од затворености у трохеј. Костић је покушао да „освоји“ јамб, и зато га Винавер сматра великим и посвећује му толико пажње. Он је позивао на ново, неепско па и антиепско стварање, како каже Константиновић.

Надаље, оспоравао је апсолутни ауторитет Александра Белића – велика полемика вођена је на овој релацији, не без одјека у јавности. Винавер је, супротстављајући се и Белићу а потом и Скерлићу и Поповићу, на културној мапи себе позиционирао као аутсајдера, као оног који је мимо свијета. Од такве позиције бранио се на себи својствен начин: с једне стране невјероватном сатиром (у академским кругвима шкакљива је ствар и данас оспоравати ставове Б. Поповића, а тек у доба његовог највећег утицаја, непосредно послије изласка његове Антологије) и невјероватним радом. Нису се само ови критичари нашли на мети Винаверовог пера. Окомио се и на Марка Ристића те Милана Богдановића, превасходно због њихових опречних схватања поезије. Винавер је био велики противник поезије која је ангажована и која циљано преноси „неку поруку“.

Када пише својим књижевним колегама, Винавер је врло слободан. Његов израз у есеју Морална поезија и њени вероучитељи на тренутке личи на прокламовање новог закона (рецимо у Дарданелима). На самом почетку јасно одређује своју позицију:

„Кад се песник потчини моралишућем уицају помодне догме докраја, он врши самоубиство.“

Сличну мисао исказује и у Одбрани песништва:

„Песник који своје осећање, и то оно најдубље, не изрази, него изради нешто што мисли да је реалност, а што је по страни од његовог осећања – тај песник по страни је од самог себе, тај песник чак и не лаже, он уопште није ни у каквом односу са дубинама свог бића.“

Дакле, према Винаверу, пјесник не смије говорити оно што није иманентно његовом пјесничком бићу. Тада је неискрен и извјештачен, тада није фамилијаран, као што су Грци фамилијарни са свим и свачим. То је оно природно, наивно шилеровско осјећање. Вјероучитељи, како их он назива, својим тежњама поништавају ову светост стварања. И Ристић и Богдановић траже од пјесника и поезије нешто што не би требало да буде опција – повиновање њиховом личном моралу:

„Марко Ристић би несумњиво заурликао од ужаса кад би њега ко третирао како он друге третира.“

Не устручава се Винавер да своје противнике интелигентно и хумористички оцрни, па пише:

„Ја не сумњам да би г. Марко Ристић, који у себи има језиву хладноћу једног надменог апостола, бацао нас све једнога по једнога џелату у наручја.“

Нешто више имао је да каже о Милану Богдановићу:

„То је човек моралан у највишем смислу те речи, он нам проповеда морал у свим тоновима и звоновима…“ , „Господин Милан Богдановић, наиме, мрзи поезију. Он долази из школе Јована Скерлића, који је такође мрзио поезију.“ , не престаје ни послије тога: „Он можда ни сам не зна колико мрзи поезију…“

Оваква градација у свега неколико редова била је очигледа и намјерна Винаверова тактика – претјеривање и острашћеност једног homo ludensa.

Винаверов „проблем“ са Богдановићем у ствари лежи у томе што је Винавер у њему видио само Скерлићевог настављача. Писац Пантологије врло духовито и с отвореним цинизмом говори о ауторитету ране српске књижевне критике, наводећи најприје да је он „урнисао јадног Диса“, те да се „бојао дегенерисаних идеја трулих социјалних распадања“, а с горчином наводи:

„Зато је Скерлић тражио од песника да хвале живот, да буду оптимисти… Ту се није устручавао и од нешто здраве народске сексуалности. Ако ће – добро је то за омладину.“

То је уједно и бласфемичан и истинит исказ о Скерлићу. Винавер стаје и у одбрану Исидоре Секулић и сматра Скерлићев суд примитивним:

„Није Исидора Секулић ишла да буде болничарка, иако једно не смета другоме – али примитивизам Скерлићев то не може да постигне.“

„Не замерам нашој критици ни горки ни оштри суд. Али им замерам недостатак љубави за књижевност.“

Не само то, замјера јој и мањак интереса, подстрека, интимног доживљаја у читању. Винавер као да око себе види само књижевне посленике умјесто љубитеља књижевности. Самим тим, он као да није имао ни много саговорника. У суштини, Винавер овим критичарима замјера недостатак отворености за инвентивност у поезији и строге судове за оне који експериментишу. Ниједна инвентивност не треба да долази силом, већ органски из пјесниковог бића, из његове стварности. Она је његова умјетничка творевина само када прође кроз филтер умјетности. Поезија, па ни језик, не смију бити слуге ма чега. Његово гесло у књижевности увијек се односило на једно исто: приступити јој не као нечему што је одвојено од човјека и постављено на пиједестал, него као нечему што му је (а требало би да је критичарима, прије свега) блиско и својствено, нешто према чему не треба имати скрупула. То је она најдубља и најважнија искреност – према себи на самом почетку и према свом суду у крајњој линији.

За ПУЛС Милица Вучковац

 
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments